Monday, December 27, 2010

The American WWII aviator and the Serbian Crown Prince / Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) visits Crown Prince Alexander II Karageorgevich in Serbia



Aleksandra's Note: On October 25, 2010, Lt. Col. Milton Friend (USAF, ret.) and his wife Shirley embarked on a very important trip overseas to Serbia. It would turn out to be the trip of a lifetime. The main objective of the visit to Serbia was for Lt. Col. Milton Friend to testify at the October 29th hearing in Belgrade regarding the Rehabilitation of General Draza Mihailovich.  Milton and Shirley have graciously provided a memoir of their time in Serbia, which will be posted in its entirety on www.generalmihailovich.com over the next several weeks. This first posting does not begin with Day One of their trip, but instead begins with Day Four, the day before the hearing. Prior to their trip, Milton and Shirley Friend were invited to visit the Serbian Royal Compound and Palace, the "Beli Dvor", home of the Karageorgevich family in Dedinje, an exclusive part of Belgrade. This visit to the Serbian Royal Palace on Thursday, October 28, 2010, with HRH Crown Prince Alexander II as their host, would turn out to be one of the great highlights of their trip to Serbia. They were accompanied by a group of Serbs who were their dedicated escorts and companions during their time in Serbia. This group of people included Dimitrije Stanojevic, Dobrivoje Katunac, Bane Jevtic, Sofija Simic and Boris Tomasic. The morning of Thursday the 28th, prior to the visit to the royal compound, Lt. Col. Friend met with attorney Zoran Zivanovic and the two of them participated in a special press conference that had been arranged for addressing questions related to the legal proceedings regarding the Mihailovich rehabilitation sheduled for Friday, the 29th of October.
 
Below is Milton and Shirley Friend's memoir of that very special October 28th day when the American aviator met the Serbian Crown Prince in Belgrade.
 
 
 
Sincerely,
 
Aleksandra Rebic
 
 
*****


Day Four

Thursday, October 28, 2010

The Belgrade Press Conference
and the visit to the Serbian Royal Palace

By Shirley Friend


Thursday, October 28, dawned a bright sunny day in Belgrade, almost spring-like. Milton dressed in his new suit, and I dressed in a black skirt, black blouse and white jacket. We were picked up at 10:30 a.m. by Boris Tomasic and Sofija Simic, from Slovenia, who were in Belgrade making a documentary about General Mihailovich. We were on our way to the press conference that had been organized prior to our arrival in Belgrade. The press conference was being held in a large dining hall in the office building where Mr. Aleksandar Nedic and his Serbian Liberal Party are situated. Milt was introduced to the lawyer Zoran Zivanovic who was representing the group that had initiated the legal proceedings for the official rehabilitation of General Mihailovich. The whole interview process was beautifully organized. The reporters for all the news agencies were able to interview Milton. Sofija was a former TV news broadcaster and was a marvel at timing the interviews and moving things along. The news agencies had also sent photographers and in no time there were about 75 people in the room along with our protectors, the Serbs who had been our guides and companions since our arrival in Belgrade on the 26th: Ben (Dobrivoje Katunac), Bane (Jevtic), Dimitrije Stanojevic, Dragan (Krsmanovic), Michel and a few new members of the group. Then Milt and Mr. Zivanovic, the attorney, were seated at a table. Sofija translated the questions that were addressed to both Milton and the lawyer. It was very exciting for me - I had never seen anything like this. I thought Milt handled himself very well. I noticed that most of the reporters seemed to vary in age from 30 to 50 , which meant that a number of them were probably alive while Tito was still in power. What came to mind immediately was the question of whether they could report this story of Milton being in Belgrade to testify on behalf of the effort to rehabilitate General Mihailovich without bias.

After about an hour, two young men dressed formally in black appeared and informed us that we were expected at the Royal Palace, the home of the Karageorgevich family. They would escort us through traffic. When Boris, Sofija, Milton and I got to our car, the two young men were nowhere to be found because of the heavy traffic jam in front of the building. Boris, who was driving, took off, but he didn't know exactly how to get to the palace. Finally, after asking a number of the local people, we arrived at the royal compound, a beautiful white marble structure that was simple and elegant. It was only about three miles away from where the press conference had been held. The rest of the group (Dobrivoje Katunac, Dimitrije Stanojevic and Bane Jevtic) was already there before we arrived.

We were shown into a reception area known as 'the blue salon' on the first floor and were told that the Prince, HRH Crown Prince Alexander II Karageorgevich, would arrive shortly. Two maids arranged food and drinks for us, but no one ate or drank. When the Prince arrived we all stood, and he seated himself across from Milt and me. Everyone sat in unison...it seemed very funny. The Prince was very charming and had grown up in England, so his English was excellent. His wife, Princess Katherine was out of town on this day so we did not have the opportunity to meet her. Prince Alexander made small talk and then out of the blue he looked at me and asked where Milt and I had met. Did someone tell him that this was a second marriage? I couldn’t tell him that we met a JCC (Jewish Community Center) Jewish Singles Dance…so I just said 'a single's dance' and regretted it the minute I said it. Everyone laughed and thought it was very funny. They chatted about Milton's mission in Serbia and the Prince thanked him for his effort to correct an injustice. The Serbian crown prince is a pilot and was very interested in the B-24 that was used in the raids on the Ploesti Oil Fields during WWII. Milt presented him with a copy of the book “The Forgotten 500”. During our visit photos were taken by the palace photographer. Once our visit with Prince Alexander was over and we said our good-byes, we were turned over to an English speaking guide who led us through the first floor and the basement. The first floor is very plain with portraits of the Serbian Royal Family. The basement was a remnant of the Tito era and very different. The walls and furniture were bright, garish colors, and every room was a different color. The building was used as lodgings for diplomats during the Nazi occupation and the Tito era. The Royal Family was exiled and spent most of the time in England during the war. The Royal Prince and his family moved back to the palace on July 17, 2001.

We ended our visit to the Serbian Royal Palace, the 'Beli Dvor', with a walk to the chapel and a tour of the beautiful grounds.


Shirley Friend

*****



THE PHOTOGRAPHS BELOW WERE TAKEN BY THE
PALACE PHOTOGRAPHER
on October 28, 2010

Identification of the individuals in the photos are found
 underneath the full group photos.


1. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

2. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

3. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

4. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia
 
5. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

6. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

7. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia
 
8. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia
 
9. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia
 
10. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

11. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia
 
 
12. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia
 
Left to right: Two young monarchists, Dobrivoje Katunac,
Sofija Simic, HRH Crown Prince Alexander II Karageorgevich,
 Shirley Friend, Milton Friend, Dimitrije Stanojevic,
Boris Tomasic and Bane Jevtic.
Serbian Royal Palace, October 28, 2010.
 
13. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia
 
Left to right: Two young monarchists, Dobrivoje Katunac,
Sofija Simic, HRH Crown Prince Alexander II Karageorgevich,
 Shirley Friend, Milton Friend, Dimitrije Stanojevic,
Boris Tomasic and Bane Jevtic.
Serbian Royal Palace, October 28, 2010.
 
 
14. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

15. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

16. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

17. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia

18. Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and wife Shirley
visit Crown Prince Alexander II in Serbia


ALL PHOTOS COURTESY OF
LT. COL. MILTON FRIEND AND HIS WIFE SHIRLEY.


*****
 

The following (in both English and Serbian) was
posted on the official website of the
Serbian Royal Family on October 28, 2010,
the day of the visit of Lt. Col. Milton Friend
and his wife Shirley to the royal palace in Belgrade:




ПИЛОТ ВЕТЕРАН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ПОСЕТИО ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА

Београд, 28. октобар 2010. – Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II примио је данас у Краљевском Двору потпуковника у пензији америчког ратног вадухопловства, г-дина Милтона А. Френдa, који је био оборен изнад Србије током рата. Потпуковник Фредман био је један од 512 савезничких пилота који су спашени током операције Хељард, највеће операције спасавања савезничких пилота иза непријатељских линија током Другог светског рата.
 
Г-дин Френд је допутовао у Београд да би сведочио у корист генерала Драгољуба Драже Михаиловића, током судског процеса за рехабилитацију генерала Михаиловића, који ће сутра бити одржан у Београду. Генерал Дража Михаиловић био је командант Краљевске војске у отаџбини, која је спасила 512 савезничких пилота током рата, и која је била под врховним заповедништвом Његовог Величанства Краља Петра II од Југославије, оца Њ.К.В. Престолонаследника Александра II.
 
Г-дин Френд је допутовао са супругом и био је дубоко ганут топлом добродошлицом у Краљевском Двору. Сусрету су присуствовали и представници Краљевине Србије и Српског либералног савета.
 
 
 
 
*****

WORLD WAR II VETERAN AVIATOR VISITS CROWN PRINCE ALEXANDER II KARAGEORGEVICH

Belgrade, 28 October 2010 – His Royal Highness Crown Prince Alexander II welcomed today at the Royal Palace retired Lt. Col. Milton A. Friend, a US Air Force pilot in World War II, who was shot down over Serbia. Lt. Colonel Friend was one of the 512 allied pilots rescued from Serbia during Operation Halyard, the largest Allied airlift operation behind enemy lines in World War Two.
 
Mr. Friend came to Belgrade to testify in favour of Gen. Dragoljub Draza Mihailovic, in a rehabilitation process that will be held tomorrow. General Draza Mihailovic was commander of the King’s Army in the homeland, who saved 512 allied pilots during World War Two, and which was under the supreme command of His Majesty King Peter II of Yugoslavia, the father of HRH Crown Prince Alexander II.
 
Mr. Friend came with his wife and was deeply touched by the warm welcome at the Royal Palace. The representatives of the Kingdom of Serbia organization and Serbian liberal council also attended the meeting.
 
 
 
*****
 

Biography of HRH Crown Prince Alexander II


In April 1941 after Germany attacked and occupied Yugoslavia, the country’s young King Peter II left in advance of the invading German forces for Athens with the Yugoslav government. The King and his compatriots were determined not to surrender to the invaders in the best tradition of the founder of the Dynasty Karadjordje ("Black George") Petrovic who led the heroic first uprising of the Serbs against the Ottoman Empire in 1804. From Athens HM King Peter and his government went to Jerusalem and then Cairo. Finally King Peter II established the government in exile in London. In 1944, King Peter II in London married Princess Alexandra of Greece and Denmark, the daughter of HM King Alexander of the Hellenes and Aspasia Manos.
 
On 17 July 1945 while living in Claridge's Hotel, Queen Alexandra gave birth to a son - HRH Crown Prince Alexander II of Yugoslavia. Crown Prince Alexander, the heir to the throne, was born on Yugoslav territory as the British Government under the orders of Prime Minister Sir Winston Churchill declared suite 212 in Claridge's Hotel Yugoslav territory. His Holiness Patriarch Gavrilo of Serbia baptized the newborn Crown Prince in Westminster Abbey with Godparents King George VI and HRH Princess Elizabeth (now HM The Queen Elizabeth II).
 
After the war, King Peter II was illegally prevented from returning to his country by the communist regime, which had seized power in Belgrade. HM King Peter never abdicated. The King and Queen lived in exile in many countries (United States, France, Italy and England).
 
HRH Crown Prince Alexander II was educated at Le Rosey (Switzerland), Culver Military Academy (Indiana, USA), Gordonstoun School (Scotland) and Millfield (England). He subsequently went to the British Royal Military Academy and in 1966 was commissioned an officer in the British Army. Crown Prince Alexander served in the 16th/5th The Queen's Royal Lancers rising to the rank of captain. His tours of duty included West Germany, Italy, Middle East and Northern Ireland. After leaving the army in 1972, Crown Prince Alexander II, who speaks several languages, pursued a career in international business.
 
Although King Peter II died in 1970, the Crown Prince, as the heir to the throne decided at the time not to use the title of King - which he felt would have had little meaning in exile. He made it very clear at that time that he was not renouncing his title, or the dynastic right to the throne.
 
In 1991 Crown Prince Alexander accompanied by Their Royal Highnesses Crown Princess Katherine, Hereditary Prince Peter, Prince Philip and Prince Alexander travelled to Belgrade where they were very enthusiastically received by hundreds of thousands of people who see the Crown Prince as the embodiment of all that is best for democracy and Constitutional Parliamentary Monarchy.
 
Before the 5 October 2000 revolution in Serbia, the Crown Prince visited Serbia in 1992, 1995 and 2000. The Crown Prince travelled to Montenegro and Kosovo in 1999 and Bosnia and Montenegro in 2000. The Crown Prince and his family have been living in The Royal Palace in Belgrade since 17 July 2001.
 
HRH Crown Prince Alexander has always been a very ardent defender of democracy and human rights. In 1989, he took a very active role in helping his people shake off the legacy of decades of dictatorship and the regime. During the next decade the Crown Prince Alexander conducted numerous meetings and maintained constant contact with the democratic opposition and democrats throughout the former Yugoslavia. In November 1999, Crown Prince Alexander convened a large conference in Budapest for the representatives of the Democratic Opposition in Serbia.
 
Another symposium followed in Bosnia in January 2000 and in April 2000 the Crown Prince convened a large conference of key opposition leaders in Athens. Following the Athens conference the Crown Prince and leaders of the opposition went to a symposium at Harvard Kennedy School of Government. These meetings led to the successful election victory of Serbia’s democratic opposition in September of that year. Crown Prince Alexander has been a tireless contributor in the process of co-operation and unity amongst the democratic political parties to make his homeland a great democracy for all citizens regardless of political belief, religion or ethnic origin.
 
During the previous decade Crown Prince travelled extensively, met with numerous world leaders, politicians, parliamentarians, world bodies and had many interviews to the media.
 
In 1972, His Royal Highness Crown Prince Alexander married Her Imperial and Royal Highness Princess Maria da Gloria of Orleans and Bragança of the Imperial Family of Brazil in Villamanrique de la Condesa, Spain. They had three children. The eldest son and heir HRH Prince Peter was born in 1980 in Chicago, Illinois; and fraternal twin sons HRH Prince Philip and HRH Prince Alexander were born in 1982 in Fairfax, Virginia. The marriage ended in 1983.
 
In 1985, Crown Prince Alexander married Katherine Batis of Athens. HM King Constantine of the Hellenes was the best man and HRH Prince Tomislav, the uncle of Crown Prince Alexander was the witness. The wedding took place in the Serbian Orthodox Cathedral in London.
 
HRH Crown Prince Alexander II enjoys skiing, sailing, water skiing, scuba diving and tennis. He was British Army Ski Champion in 1972. His other interests include music, theatre, information technology, and current affairs.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****

ФАЛСИФИКАТИ КОМУНИСТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ / НОВА КЊИГА Милослав Самарџић



На киосцима широм земље управо се појавила нова књига Милослава Самарџића, ''Фалсификати комунистичке историје''. Књига је штампана у 7.000 примерака, кошта 349 динара, формата је Б-5 (већи формат). Први пут на једном месту обухватају се сви главни фалсификати комунистичке историје, али се објашњава и сам метод фалсификовања, који је на жалост и данас на снази у државном школству. Конкретно, објашњено је како се један млади магистрант или докторант доводи до фалсификоване магистарске или докторске дисертације, а да притом има само један избор: ући у ''машину'' или одустати...

САДРЖАЈ

Предговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Како су комунисти фалсификовали историју. . . . 9


1

ФАЛСИФИКОВАНА ДОКУМЕНТА

1. ''Дражина'' инструкција црногорским командантима . . . . . . . . . 19

2. Фалсификован Ђуришићев извештај . . . . . . . .25

3. ''Дражина'' писма Степинцу, Павелићу и Матићевићу . . . . . . .32

4. Фалсификати у вези Калабића . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38

5. Фалсификовани плакати о стрељањима. . . . . . . . . . 64

6. Фалсификати о жртвама рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

2

ФАЛСИФИКАТИ У ФИЛМОВИМА

1. Уводне напомене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79

2. ''Ужичка република'' . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80

3. ''Црвена земља'' . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86

4. ''Отписани'' . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91

5. ''Валтер брани Сарајево'' . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95

6. ''Десант на Дрвар'' . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98

7. ''Битка на Неретви'' и ''Битка на Сутјесци'' . . . . 104

8. ''Двобој за Јужну пругу'' . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .108

9. ''Лагер Ниш'' . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .117

3

ФАЛСИФИКОВАНЕ ФОТОГРАФИЈЕ

1. Уводне напомене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122

2. Предисторија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124

3. Монтиране фотографије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126

4. Нетачни потписи за слике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132

5. Антикомунистичка добровољачка милиција . . .145

6. Забрањене фотографије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161

ИЗВОРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164

БЕЛЕШКА О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165



Предговор

Свака тоталитарна идеологија има свој поглед на свет, који се пружа паралелно у односу на стварност. Тај поглед је фикција, у коју неки верују, а неки не, али се мало ко усуђује да је доведе у сумњу, због сурове одмазде. И за најмања одступања од догме, испаштали су и високи функционери Комунистичке патрије.

Извор комунистичког паралелног погледа на свет чине дела твораца ове идеологије, Маркса и Енгелса. На југословенске комунисте највише је утицао Стаљин, тадашњи шеф ''прве земље социјализма'', њихов узор и наредбодавац.

Паралелни поглед на свет подразумева посебну терминологију. У Стаљиново доба кључни постаје термин ''народ'', за разлику од Маркса и Енглеса, који су стављали акценат на ''радничку класу''. Потоњи термин није заборављен, али радника је, напросто, било премало. Зато су комунисти користили реч ''народ'' где год је то било могуће: народна власт, народни суд, народни одбор, народна милиција, народна армија, народна имовина, народни непријатељи, народни борци, народни хероји, народноослободилачка борба...

Тако је у комунистичкој фикцији све било за народ и због народа, док су у стварности под овим терминима они заправо мислили на себе. Тиме се аутоматски створила потреба за стварање додирних тачака између фикције и реалности. Те додирне тачке су управо фалсификати, не само историје, већ и савремених догађаја. Јер, као и у историјским уџбеницима, они су жртвовали истину и у медијима, тј. у извештајима о свакодневним дешавањима.

За Други светски рат у Југославији комунистичка фикција састоји се у основи у следећем:

- Априла 1941. године Краљевина је капитулирала.

- У службу окупатора стављају се и делови војске који су избегли заробљавање и грађанске политичке странке.

- Комунистичка партија Југославије позива народ на устанак.

- Народ се одазива позиву КПЈ.

- КПЈ ствара ''Народноослободилачку војску''.

- ''Народноослободилачка војска'' доноси слободу.

- Помоћ Совјетског Савеза у ''ослобођењу'' била је минимална, а западних сила никаква.

У стварности, дешавало се нешто сасвим друго:

- Краљевина није капитулирала, већ су комунисти усвојили саопштење нациста о томе. Чим су чули за то саопштење, краљ и влада изјавили су да настављају рат на страни Западних савезника до коначне победе. У то доба нацисти и комунисти били су у савезу.

- Југословенска војска је продужила отпор и управо против ње, а не против својих савезника нациста, комунисти издају прва ратна саопштења.

- КПЈ није имала услова да позове народ на устанак. После раскида пакта са нацистима, комунисти су издали летке о устанку, али ти леци доспели су до занемарљивог процента становништва.

- Народ је до краја рата у већини остао уз странке за које је гласао пре рата. У Словенији то су били клерикалци (Словеначка народна странка), у Хрватској Хрватска сељачка странка, док су у српском бирачком телу доминирали радикали, демократе и земљорадници.

- Према Уставу Краљевине, НОВ је заправо била пета колона.

- Термини ''слобода'' и ''комунизам'' употребљени заједно чине логички апсурд, јер комунисти укидају сваку слободу коју је могуће укинути: слободу говора, чак и мишљења, слободу изражавања, удруживања, привређивања, вероисповести, итд. Када је реч о борби против страних агресора, појавом комуниста она је ометена и продужена. Без њих, рат на Балкану завршио би се ујесен 1944. године, када је намачка Команда Југоистока понудила предају, али само четницима и Западним савезницима.

- Стаљин је послао у Србији преко 400.000 својих војника, плус комплетну бугарску и део албанске војске. У то доба у Србији се налазило свега 40.000 југословенских партизана. До таквог исхода рата довела је политика западних сила.

У неким бившим социјалистичким земљама, комунистички паралелни поглед на свет данас се и званично сматра пропагандом, и то пропагандом кажњивом по закону. У Пољској се, на пример, поред нацизма и комунизам третира као злочиначка идеологија. Негирање злочина комуниста и нациста, као и пропагирање ових идеологија, према пољским законима представља кривично дело, кажњиво до три године затвора. Сенат Скупштине Републике Чешке усвојио је Прашку декларацију, називајући нацизам и комунизам ''највећим несрећама које су погодиле 20. век''. Резолуцију о осуди злочина комуниста усвојио је и Савет Европе.

Од појаве ''Црне књиге комунизма'', коју је у освит новог миленијума објавила група француских историчара и социолога, и која је преведена на многе језике, превладало је мишљење да су комунистички злочини у 20. веку били знатно већи чак и од нацистичких.

У Србији, ови процеси се одвијају спорије, из разлога које није прикладно наводити на овом месту, али који дају инспирацију за објављивање оваквих књига.


У Крагујевцу, Аутор

3. октобра 2010. године


http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=18225



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Thursday, December 23, 2010

Шта крију архиви ОЗН-е о револуционарном терору 1944/1945?




Срђан Цветковић


Шта крију архиви ОЗН-е о револуционарном терору 1944/1945?

Често се у научној и широј јавности поставља питање о томе шта се налази у архивама ОЗН-е везано за догађаје из смутног периода српске и југословенске историје 1944-1946, времену када се учвршћивала револуционарна власт а тајна служба била својеврстан мач револуције који се немилосрдно спуштао на главе народних непријатеља. С једне стране изражава се сумња да постоје прецизни подаци о жртвама, да је доста тога рађено на реч, а с друге да ће се уласком у ове архиве (уколико су у целости сачувани) многе тајне расветлити или сумње потврдити. Нека објављена документа ОЗН-е у Словенији и најновија у Хрватској, али и понека која процуре из домаћих архива, иду у прилог друге тезе.

Највећи проблем истраживања ове и сличних дугогодишњих табу тема у Србији је недоступност релевантних полицијских и безбедносних архива. Иако свеприсутност, бруталност и интензитет репресије у назначеном времену омогућавају да се она региструје и алтернативним путевима (орални извори, анкете, мемоаристика, доступни архивски фондови, грађа КП домова...), за јасно сагледавање механизама државно-партијског терора и прецизнију квантификацију жртава треба сачекати потпуно отварање архива службе безбедности из тог времена али и подршку државе (законску и организационо-техничку) у процесу барем приближног утврђивања броја жртава и њихове рехабилитације, у чему се већ увелико одмакло у већини источноевропских земаља са комунистичким наслеђем.

Осим временске близине периода, масовности и свеприсутности државне репресије, која се делимично може регистровати и алтернативним изворима, олакшавајућу околност за овдашње историчаре представља и чињеница да је отварање архива и расветљавање улоге ОЗН-е у овим процесима прилично одмакло у бившим републикама СФРЈ (пре свега Словенији и Хрватској). Ове државе су у то време биле део јединственог државно-безбедносног простора, што омогућава компарације али и нуди корисне информације које се односе на Србију, пре свега на механизам и интензитет државног терора. У Словенији се у цео посао укључила држава, оснивањем комисија и укључивањем једног одељења министарства унутрашњих послова у истраживање злочина после Другог светског рата. Обележене су гробнице, обављене извесне ексхумације, делимично пописане жртве, па чак и покренут поступак против појединих актера (случај Митје Рибичича). У том светлу, а с обзиром на недоступност поменуте архивске грађе у Србији где нажалост публиковање овакве збирке још увек није могуће, посебно су интересантни скоро објављени документи (118 докумената) хрватске ОЗН-е Документи - партизанска и комунистичка репресија и злочини у Хрватској 1944-1946, од стране групе хрватских историчара и архивиста, који у потпуности расветљавају механизам и интензитет државно-партијске репресије у периоду 1944-1946. године. Будући да су они интересантни и за овдашњу научну али и ширу јавност и у многоме расветљавају улогу ОЗН-е и КНОЈ-а у овим процесима на целом простору ФНРЈ доносимо неколико занимљивих извода.

Многи објављени документи упућују на планску акцију ОЗН-е и постојање директива и закључака о ликвидацији без суђења политичких и класних непријатеља, колабораната и ратних заробљеника у првим данима по ослобођењу. У једној депеши Александар Ранковић отворено каже: „ Ваш рад у Загребу је незадовољавајући. За 10 дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност у чишћењу Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших наређења јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима (подвукао -С.Ц). Шеф II одсека загребачког одељења има свој став. Њега иначе смењујемо с ове дужности и тражимо да нам предложите новог.“

Многобројни извештаји о организованим ликвидацијама могу се наћи и у другим документима: “У евиденцији стрељаних без суда уписано је још 156 тако да иста сада броји 661 лице на територији Загребачке области." У једном извештају јавног тужиоца Друге армије каже се: „... Дана 18. и 19. јуна 1945. добио сам задатак да ликвидирам једну групу усташа легионара и жандара, укупно 52. Наређење ми је издао шеф окружне ОЗН-е." Повереник ОЗН-е за кнински сектор Илија Грубић извештава да је добио директиву „да приликом ослобођења ухапсе што више људи и један дио њих, који испуњавају потребне услове, ликвидирају", а затим наводи како су многи стрељани, док су неке пресуде у режији суда и партије касније фабриковане како би се легализовала дивља чишћења. „Од ликвидираних један су дио домаћи људи а један дио заробљеници наши држављани који су били у заробљеничким логорима. Већина је ликвидирана без суда.За један дио од ликвидираних затражено је од наших војних судова да се израде пресуде у сврху објављивања што је и учињено... Наши судски органи су неизграђени, с нашим покретом и борбом несаживљени, малограђани... Ово најбоље илустрира случај секретара нашег вјећа код шибенског војног подручја, који је сачинио сљедећу уредовну забељешку: „Према захтеву опуномоћства ОЗН-е шибенског подручја, овај суд је накнадно саставио пресуду, ради јавног оглашавања исте у Шибенику... Овакав поступак је као изниман био, према саопштењима добивеним од опуномоћства ОЗН-е у Шибенику, дерогиран од виших фактора и одобрен од надлежних политичких функционера.“

Нарочито су чести извештаји о ликвидацији ратних заробљеника. Наводимо пример ликвидације више од 100 домобрана: „Ова цифра је само приближна. Мањи део је стрељан пресудом суда, док је већина ликвидирана без суда. Без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да ће сутра бити против нас.“ Најмасовнија стрељања заробљених без суђења десила су се на територији Словеније у другој половини маја 1945, о којима детаљно сведочи низ докумената.

Нарочито су речите депеше које је слао генерал-мајор Раде Хамовић (псеудоним Мики): „Бригада је стигла двадесетог у 6 сати. Повезани смо са ОЗН-ом. Задатак наше бригаде је ликвидација четника и усташа којих има две и по хиљаде. Јуче нам је погинуо несрећним случајем командант другог батаљона на стрелишту друг Мома Дивљак. Данас смо наставили са стрељањем. Бригада је смештена у граду. “ „Налазимо се на истој просторији. У току целог дана радили смо исто што и јуче (ликвидација). По наређењу упутили смо један воз са једним чланом штаба батаљона да спроводи заробљенике у Загреб. Кад се врате јавићемо.“ У ликвидације су биле укључене и друге партизанске бригаде. У другој депеши стоји: „По наређењу штаба наше бригаде, батаљон је имао задатак ликвидирања народних издајника. Због извршавања постављеног задатка није се никакав рад одвијао у току дана... Током прошлог дана обављали смо исти задатак.“

Занимљиво да се у неким документима и бугарска војска, која се затекла у Словенији у завршним операцијама ослобођења Југославије, не приказује у најбољем светлу те да и она није била имуна на драстична кршења ратног права и морала: „Такође је запажено да су се Бугари у Словенији понели гусарски. Они су пљачкали словенска села и градове, па чак и силовали словенске жене и девојке што је изазвало велики револт код народа тако да је било случајева гдје су се словенски партизани оружано супротставили Бугарима.“Партијска организација је била инволвирана и добро упозната са стањем на терену на основу детаљних извештаја у којима су биле честекритике због претеривања локалних моћника ОЗН-е, примери злоупотреба, несврсисходних стрељања, неконспиративности или траљаво обављеног посла (преживели стрељање, грешком се нашли на списку ликвидираних и слично). Неки партијски активисти су се отворено противили овим методама, али само зато што удаљавају народне масе од партије. Између многих издвајамо следеће примере:“Ликвидацијом је руководио извесни Фирга који је одвео једну групу од 194 те их ликвидирао у близини села Кнезовљана, свега удаљености километар од села и 40-50 метара од пута, код саме ликвидације били су одборници села тако близу тако да ликвидацију знаде цјело село, пошто су некоји добили и робе од погинулих. Недалеко од самога мјеста где су ови ликвидирани имаде један бунар у којем се појавила сама крв ...“

„Масовно убијање заробљеника које је направила Карловачка бригада, убијање чак и цивила, који су изгладнелима доносили храну што је направила Уд. Сељина бригада (Фрањо Огулинац-Сељо) и неправилности других јединица непријатељ нашег народа знао је у борби да искористи и крупни пропусти које су починили појединци самовољно ишли су у корист нашим непријатељима.“

„... Даном дошло је 5 усташа који су побегли са стрељања из Градца где је за стрељање било одређено 312 лица да се стреља. Исти су причали народу да су утекли са стрељања.“„... конспиративно су га стрељали тако да су потрошили два шаржера шмајсерске муниције, јер је дотични након добивених неколико метака у стомак и прса пао у јаму и викао »Само сам рањен!« “

“...Случај Госпић, на пример, о коме се читав материјал налази код војног суда КНОЈ-а, поред осталог интересантан је и за војничко стање у тој јединици. Осам жена и три мушкарца су стрељани и након тога покривени грањем. “„... Имаде примера да се прелази и у другу скрајност… Највећма су то борци из Петрињског батаљона И бригаде, садистички злостављају бандите које одводе на стрељање. То им је прешло у страст тако да више нису у питању сами бандити и можебитне политички неугодне посљедице, него је у питању морална егзистенција дотичних бораца и руководиоца.“

„Другови који су то спроводили били су врло површни. На пример у Дубровнику је у огласу осуђених на смрт био наведен један грађанин Дубровника који се у том моменту налазио на слободи и у огласу међу стрељанима читао своје име и презиме ...У Дубровнику се јустификација вршила не стрељањем већ су се таква лица клала (подвукао С. Ц.). Ја сам за то сазнао од командира чете народне одбране. Ликвидација је вршена без потребне опрезности и на недостојан начин. Једна група из Дрниша је стрељана и бачена у јаме а да сви из логора нису до краја убијени тако да су из јаме викали - »Мајку вам вашу, убијте ме до краја!« Међу ликвидираним има и такових, који се нису смели ликвидирати прије него се јавно раскринкају на суђењу па тек онда им пресудити. Као примјер наводим 20 попова у Дубровнику.“

Чест мотив за ликвидацију заробљених војника или народних непријатеља била је освета о чему, између осталог, говори и следећа дојава: „Данас су убили Сокола и Ђуру чланове О. К. Ми ћемо стрељати на лицу места 60 зликоваца без осуде. Одговорите нам да ли се слажете са овом цифром или да још стрељамо.“ Било је злостављања и у истражном поступку који је вођен далеко од очију јавности и у којем је ОЗН-а примењивала бруталну силу. Приликом изнуђивања признања: „Раније, још за време борбе било је уобичајено тзв. тајно хапшење тј. таково хапшење где се у ствари човјека или онога кога се већ желило ухапсити једноставно украде тако да нестане. Послије се истрага такођер води тајно...“

„Било је случајева гдје су у затвору пререзивани вратови, ломиле се ноге, ударања пушчаном цјеви под ребра и кундаком у прса, батињање свакојаким средствима, пљускање, избијање зуби, електрична струја, морење глађу. Људи су се надаље проводили на стратишта изнакажени од батина и струје, избуљених очију и слично.“

Било је и опортунизма и двоструких критеријума код појединих органа (пре свега оних које су водили Хрвати) што се види из наведене депеше А.Ранковића којом упозорава ОЗН-у Хрватске на неефикасност у ослобођеном Загребу, али се огледају и у многим другим документима: „Питања братства и јединства у нашим јединицама није задовољавајуће. На пример у В бригади командир чете Суша Илија након стрељања четника изјашњава се отворено да ће он када дође у хрватско село Јасенице попалити све куће. Честе су појаве да Срби самоиницијативно злостављају а по наредби са одушевљењем стрељају кривце хрватске народности, а исто тако Хрвати кривце српске народности...“ „Једном приликом је било питање да се неког Лазића осуди на смрт а он је рекао (судија Бранко Новаковић - нап. аут.) доста је и 5 година робије, пошто усташе који су много више криви њих се пушта на слободу...“ „У истом батаљону дешава се да нови борци (муслимани из XIII дивизије) неће да стрељају банду, јер им то како наводе не дозвољава Алах.“„... борци чувају стражу код затвора постају благајници и магационери појединим бандитима. Такође командир затвора потпоручник пише љубавна писма згодној али ипак усташкињи такођер говори доста.“ „Војни суд округа бјеловарског показао се опортунистичким у последњих мјесец и по дана овај суд није изрекао ниједну смртну казну, премда је било случајева да су заслужили.“

Различито гледање на улогу ОЗН-е по ослобођењу и на однос јавних тужилаца и појединих начелника службе безбедности отворено је испољено крајем 1945, на састанку републичких и федералног тужиоца чији смо записник пронашли у Архиву Југославије. Између осталог, хрватски тужилац Јаков Блажевић је критиковао ОЗН-у: „Када су оперативне јединице ушле у град (Загреб) није било никакве пљачке у граду. Када су оперативне јединице напустиле град и када су у град дошле остале наше организације на челу са ОЗН-ом настало је масовно хапшење и нестајање многих лица. На интервенције јавних тужилаца из ОЗН-е се није хтело одговарати, нису се давали подаци, конспирисало се и мистифицирало да би се ускратили одговори на интервенције јавних тужилаца. Због тога је долазило до неслагања између јавних тужилаца и руководиоца ОЗН-е, иако су у Хрватској и начелници ОЗН-е и јавни тужиоци чланови окружног партијског комитета. “

Насупрот њему Милош Минић је истакао да су „односи јавних тужиоца и начелника ОЗН-е у Србији прожети разумевањем... да је потребно издати упутством већа овлашћења начелницима ОЗН-е да опомињу поједине резервисане тужиоце тврдећи да за њега закон није фетиш. Критикује Блажевића који се противио оваквим методима да има неправилан став према ОЗН-и и да због тога постоји неправилан став код појединих јавних тужилаца у Хрватској. Мишљење Блажевића да пред јавним тужиоцем морају бити отворена сва врата па и ОЗН-е оцењује као некомунистичко (подвукао С.Ц.) јер заборавља да партија руководи како јавним тужилаштвом, тако и ОЗН-ом и свим другим државним установама. Са Блажевићем су се сагласили Жижић (Ц. Гора), Ј. Вилфан, македонски и други тужиоци.“

У објављеним документима налазе се и подаци о броју логорисаних и стрељаних Немаца, као и активиста квислиншких формација. Наводи се да је до краја 1945. године било 117.485 логорисаних Немаца, нелогорисаних – 12.895, укупно 130.380 од тога чак преко 83.000 жена и деце. Само у Војводини је било 105.000 логорисаних и 6.000 нелогорисаних, укупно 111.740 Немаца (табеларни преглед логорисаних и нелогорисаних Немаца на тлу Југославије, крајем 1945, 312). Један документ говори о 114.415 заробљених домаћих квислинга у немачким и другим формацијама.Према другим извештајима до половине 1945. кроз затворе ОЗН-е у Војводини укупно је прошло 5.025 особа. Тајна служба је на територији Војводине стрељала 9.668 лица и то 6.763 Немца и 1.776 Мађара, од тога у Срему преко 1.000 (985 ван и 108 из затвора).Занимљиво је да се још крајем новембра 1944. помиње директива по којој »ОЗН-а нема овлашћења да врши ликвидације без суда, осим нарочитих изузетака« (стр. 51). Међутим, ликвидације су настављене па је Стево Крајачић на састанку начелника и руководства крајем јула 1945. поново упозорио: „Другови, престаните коначно с ликвидацијом! Не зато што ја жалим непријатеља, ја не жалим ни мога оца, него зато што се у народу кује, рује. Ми морамо настојати да нађемо нов начин са којим ћемо исте непријатеље одстранити. Ми сада имамо војне судове и суд националне части.“ Престанак ликвидација без суда се објашњава не чињеницом да је то злочин или разлозима хуманости, већ узнемиреношћу у народу и уско партијским интересима. Индикативно је да је и Ђилас у својим мемоарима слично упозорење ставио у уста самог Тита који је наводно у јесен 1945. на Политбироу КПЈ узвикнуо: „Престаните већ једном с тим ликвидацијама, смртна казна нема више ефекта!“ Не улазећи у истинитост ових навода, тек од друге половине 1945. ликвидације без суда полако постају реткост, а државно-партијска репресија се углавном институционализује.

На основу ових објављених докумената може се извући неколико закључака.

Прво, они потврђују да је репресија била планска, да се радило по унапред припремљеним директивама и одлукама уз постојање детаљних спискова политичких и класних непријатеља које треба ликвидирати у смутним, ратним околностима.

Друго, интензитет репресије у првим месецима по ослобођењу био је драстичан, а број стрељаних ратних заробљеника, политичких и класних непријатеља мери се десетинама хиљада.

Треће, из наведених извештаја може се у потпуности реконструисати механизам ликвидације: хапшења су се одвијала према унапред припремљеним списковима на основу дојава доушника, потом су вршене масовне егзекуције у режији ОЗН-е да би се затим затражило покриће од судова кроз исфабриковане пресуде за нека лица, махом угледније грађане.

Четврто, документи показују да у архивама постоје (или су постојали!) детаљни извештаји са терена о томе да се не ради о анархичним процесима који су се отели контроли (има и изузетака), већ да се све одвијало у режији и под надзором партије која је о свему извештавана и провлачила се као црвена нит.


http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=218885&sid=c84f5e369293bcca9fe919d7f36a144c


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****