Wednesday, August 31, 2011

"Било би време да се полако у колективну свест Срба врате и заборављени јунаци а исто тако и да схватимо да ревизија историје, уколико је зсанована на историјским изворима, не представља трауму већ отрежњење." / Драган Крсмановић


Драган Крсмановић

По старом српском обичају и ове године, на седамдесетогодишњицу почетка антифашистичке (нацизам ћемо третирати као један од облика фашизма) борбе народа Србије, наша јавност мора бити подељена. На радост и корист свих непријатеља и недобронамерних, Србима је најслађа међусобна борба и надмудривање.

Некада се сматрало да је држава облик организовања њених грађана која се брине о заједничким интересима и пословима од општег значаја. У Србији је то нешто другачије, држава је нека врста интересне групе којом управља „борд директора“ и којој је циљ да организују што ефикаснију експлоатацију народа а да при томе сузбију сваки вид отпора.

Да је другачије држава би већ једном разрешила питања антифашизма и односа према тоталитарним режимима у Србији. Истина о размерама антифашистичке борбе Југословенске војске у отаџбини би продрле у јавност а до сада непобитне чињенице о размерама терора након преузимања власти од стране комунистичке партије били би публиковани и доступни и „неверним Томама“. Овако ствара се утисак да је историја исписана у време једнопартијског једноумља једина, непобитне и непромењива.

Да би ствари биле јасније упоредићемо два догађаја које супротстављене групације на друштвеној сцени баштине као сопствене симболе почетка антифашистичке борбе:

На Ивањдан, 7.јула 1941. године у Белој Цркви се, као и сваке године, одржавао вашар. Због ванредних прилика власти су одлучиле да се забране окупљања становништва па је најближој жандамеријској станици у Завлаци наложено да провери да ли се наредба поштује. Жандармеријска патрола, коју су сачињавали жандармеријски наредник Богдан Лончар и жандарм Миленко Браковић је, не журећи ,у поподневним сатима дошла у Белу Цркву и ступила у разговор са председником општине. Очевици кажу да су жандарми сели, наручили пиво а Лончар је у бележницу записивао податке које му је говорио председник општине. Од њега су обавештени да је наоружана група од дванаест лица око 17 часова дошла на вашар и окупила присутне, одржала говор славећи снагу Совјетског Савеза и позивајући становништво да обустави рад у оближњем руднику. После тога група се удаљила. И све би било у реду да се по дојави о доласку жандара из шуме нису вретили Јовановић и Солдатовић, пришли жандармима и са упереним оружјем их позвали да положе своје оружје. Жандарми су њих позвали да положе оружје на шта су Жикица Јовановић и Цвијетин Солдатовић запуцали, убили на месту Браковића а Лончар чија је фишеклија била погођена и који је имао тешку повреду стомака умро је два сата касније. Јовановић је покупио оружје, поручио да ће се овако провести слуге окупатора и отишао. Да сумирамо: учесници 12 партизана и 2 жандарма, жртве 2 Србина, штета по Немце никаква. За многе ово није почетак антифашистичке борбе већ почетак братоубилачког рата и комунистичке револуције чије су жртве били не сарадници окупатора већ представници „старе“ (у ствари једине) власти.

Задњих дана августа 1941. у манастиру Троноша потпуковник Веселин Мисита организовао је заклетву и опело за 300 устаника који су се спремали за напад на Лозницу. Напад, оглашен звонима са лозничке цркве, је уследио у 9 сати ујутро 31. августа 1941. Истовременим нападом на три отпорне тачке „Гимназију“, „Вуков дом“ и „Хајдуковића кафану“. У јуришу на ову последњу погинуо је и потпуковник Мисита. Немци су савладани. Немачки рањеници, њих 27, смештени су у градску болницу, заробљеници, њих 93, су упућени у манастир Троношу. А устаничке снаге су већ сутрадан отпочеле напад на Бању Ковиљачу. Да сумирамо: учесници око 400 устаника-четника и 180 Немаца. Жртве: десетак Немаца убијено, 93 заробљено, устаника 8 погинуло. Немачка чета потпуно уништена а град ослобођен. За званичну историографију овај догађај је скоро непознат. Наравно јер се није уклапао у унапред зацртану причу о томе ко је на чији позив и како започео антифашистичку борбу. Посебно проблематичан је потпуковнник Мисита. Својевремено најмлађи мајор у Југословенској војсци, посмртно унапређен и одликован Карађорђевом звездом. Проблематичан јер је погинуо на време, пре него што је букнуо братоубилачки рат, и што га није било могуће накнадно прогласити сарадником окупатора и издајником. Зато је осуђен на заборав.

Ових дана ћемо обележити седанмдесетогодишњицу смрти пуковника Мисите, испред његове бисте ће се окупити групица ентузијаста неспремних да се предају пред заборавом. Сећање на Жикицу Јовановића-Шпанца полако напушта наше просторе. Основне школе, касарне и улице већ се, углавном, зову по другим личностима из наше прошлости. Било би време да се полако у колективну свест Срба врате и заборављени јунаци а исто тако и да схватимо да ревизија историје, уколико је зсанована на историјским изворима, не представља трауму већ отрежњење.



Драган Крсмановић
Српски либерални савет
August 30, 2011


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, August 30, 2011

Дана 26.8.2011. Српски либерлни савет, Удружење политичклих затвореника и жртава комунистичког режима и Удружење припадника југословенске војске у отаџбини обновили су свој предлог да се по једној улици у Београду да назив „Југословенске војске у отаџбини“ и „Жртава тоталитарних режима“...


*****

Да Комисија за доделу имене улица и тргова у Београду може да ради ефикасно уверили смо се на примеру странаца којима је „по хитном поступку“ требало доделити понеку улицу. Али да комисија може да ради и недопустиво аљкаво и споро уверили смо се више пута.

Дана 26.8.2011. Српски либерлни савет, Удружење политичклих затвореника и жртава комунистичког режима и Удружење припадника југословенске војске у отаџбини обновили су свој предлог да се по једној улици у Београду да назив „Југословенске војске у отаџбини“ и „Жртава тоталитарних режима“. И док су предлагачи сагласни да улица „Генерала Михаиловића“ и обележавање куће у којој је живео до Другог светског рата, сачека и формалноправну рехабилитацију, „Југословенска војска у отаџбини и жртве тоталитарних режима“ заиста не морају да чекају.

Осим ако законски извршено изједначавање оба антифашистичка покрета, извршено 24. децембра 2004. године, није меродавно за градске власти у престоници. Научници су се већ изјаснили, уџбеници су прилагођени историјским аргументима а правосуђе (споро) пресуђује о појединачним рехабилитацијама. Само Комисија чека неко чудо које ће их спречити да се суоче са чињеницом да се српски народ борио у два антифашистичка покрета а да су оба тоталитарна система, и фашистичко-нацистички и комунистички оставили хиљаде гробова недужних становника Београда. За оне који не верују, прочитајте само годишњи извештај комисије за тајне гробнице убијених после 12.септембра 1944.године.

Сећање на „Југословенску војску у отаџбини и жртве тоталитарних режима“ живо је у српском народу и данас и оно неће нестати уколико садашња Комисија настави да бојкотује предлоге за именовање улица. Али остаће и сећање на групу људи који нису били кадри да осете да је епоха лажне историје завршена и да се морају суочити са новим временом у коме идеологија неће имати надмоћ над истином.


Српски либерални савет



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Sunday, August 28, 2011

Заборављено Србско Четништво




Србски четници из 19.века

Четништво се као вид герилског ратовања јавља много раније него што се обично мисли. Дубоко утемељено хајдучким и ускочким искуством, четништво представља свакако један од најјачих и најраспрострањенијих облика гериле у Европи 19. века

Герила

Герилско ратовање настаје у најранијим периодима ратовања, а самим тим и људске историје. Први догађај који би се могао везати за герилу јесте јеврејско војевање против Римљана у Галилеји, којима су одолевали пуне 3 године. Сама герила подразумева брзе,кратке и ефикасне нападе, лако наоружане борце спремне за брз покрет и диверзије и нападе на одређене тачке противничке војске. Дакле, оно што је пракса фронтовског ратовања, герила је супротност томе. Развојем људске историје и ратовања, развија се и герила. Сам термин је, шпанског порекла и значи ''мали рат''(guerra – рат). Присуство гериле у разним формама је неоспорно кроз многе ратове у историји, од Картагине до Другог светског рата, па и до данашњих дана. Треба нарочито истаћи Кубанску револуцију и Ернеста Гевару који је овој теми посветио књигу. Данас се герила често поистовећује са исламским тероризмом, тј. начином деловања Ал-каиде и сличних групација.

Герилско ратовање код Срба има дугу традицију, стару неколико векова, чија је круна, свакако, четништво или четовање, вид организованог отпора српског народа широм српских земаља.

Хајдуци

Падом Смедерева 1459. године, Србија се потпуно гаси и нестаје као држава. Српски народ се налази у неколико различитих држава тог доба, без своје државе, обезглављен и изложен сталним репресијама са свих страна, од Стамбола до Ватикана. Међутим, ратнички дух српски не јењава, свест о слободи доводи до појаве првих видова отпора. Како регуларне српске војске нестаје, јавља се потреба за новим облицима ратовања. У таквим приликама, сасвим спонтано се јавља герила која ће вековима бити позната као хајдучија.

Први документи који говоре о одметању Хришћана(пре свих Срба) од званичне отоманске власти, датирају из 16. века. Само име хајдук је турског порекла и има значење одметника,отпадника од власти. У хајдуке се одлазило из револта и освете, а мета хајдучких напада су трговци и зулумћари. Временом су настала неписана правила: хајдуци се организују у чете од по највише 20-ак храбрих и одважних мушкараца одређене старости; вођа чете се зове харамбаша; сиротиња,жене и деца се не нападају; у случају хватања неког хајдука, дужан је да не ода јатаке(људе који га током зиме прихватају); издаја се кажњава смрћу. У зависности од прилика у Отоманском царству, у одређеном периоду је било мање или више хајдучких чета, против којих су вођене потере, тзв. ''тефтиши''. Народ би био изложен великим репресијама уколико не би открио јатаке или помогао у хватању хајдука.

Подизањем Првог српског устанка, 1804. многе харамбаше са својим хајдуцима постају истакнути устаници. Титулу хајдучког харамбаше замењује титула устаничког војводе. Најпознатији из тог периода су свакако Хајдук Вељко Петровић и Станоје Главаш, док народне песме описују многе историјске и неисторијске харамбаше: Мали Радојица(историји непознат), Стари Вујадин(такође непознат), Старина Новак(романијски хадјук из 18. века), као и многе друге.

Стварањем аутономне Србије, назив ''хајдук'' се преноси на разбојнике и одметнике од регуларне српске власти, и као такав се задржава готово до Другог светског рата. Приказ хајдучије после слома турске власти најбоље су описали Светолик Ранковић(''Горски цар'') и Пера Тодоровић.

Ускоци

Ускоцима се називају Срби који су званично били у служби Млетачке Републике и Аустрије у борби против Турака. Први ускоци се јављају нешто после хајдука, а најчешће су то и бивши хајдуци у Отоманској империји. Ускочке акције се заснивају на ''ускакање'' на турске територије, брзе и хитре акције задавања ударца непријатељу и повлачење у регуларно утврђење Аустрије односно Млетачке(Сињ,Клис,Омиш и др.). Многе народне песме опевају подвиге и јунаштво ускока: Ива Сенковића, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, као и многе друге.

Први помен имена ''четник''

Реч ''четник'' је пољског порекла и означава герилског ратника. Традиција четовања је преношена са колена на колено у српском народу, преузимајући елементе како хајдучије тако и ускочког начина ратовања. Именицу ''четник'' је сковао дубровачки Србин, Матија Бан, за потребе бораца Грбаљског устанка. Грбаљски устанак је вођен 1848. у залеђу Боке, и трајао је свега неколико месеци. Био је усмерен против аустријске круне, и водио се типично герилски. Своје интересе у овом устанку су виделе и кнежевина Србија и Његошева Црна Гора, па је тако Матија Бан превео са пољског постојеће књиге о герилском ратовању, а и самостално је, у складу са традицијом нешто унео. Тако су настала ''Правила о четничкој војни'' 1848. године. То је први српски уџбеник гериле, у коме се налазе бројне информације које ће, касније, свакако наћи своју примену. Тако се у књизи наводи да четник треба да је ''трезвен, отресит и смео", да четник треба да носи народно одело са капом и обележјем на њој, користи пушку,пиштољ,нож, те каква дисциплина треба да влада у чети. Утицај хајдуковања овде је очигледан, јер срећемо сличне кодексе понашања и облачења, као и начине нападања.

Тако четништво,тј. четовање постаје синоним за сваку герилску акцију усмерену на ослобађање српског живља од Херцеговине, па до Македоније. Убиство Смаил-аге Ченгића(1840.), које је опевао Иван Мажуранић, многи историографи сматрају четничком акцијом, због начина на који је извршено(изненадни напад).

Доказ да четништво све више узима маха је и рад капетана Љубомира Ивановића ''Четовање или четничко ратовање'' из 1868. године. Капетан Ивановић је проширио и продубио Банова ''Правила о четничкој војни'', али, што је још важније четништво се прихвата од стране званичне војске, и то много пре данашњих војних сила.

Четништво у ратовима 1876-1878

Као што смо већ напоменули, српска војска међу првима схвата предности герилских акција у одређеним моментима и околностима. Стога 1876, пред објављивање рата Турској настају прва званична правила која ће се примењивати на четничке одреде, као неку врсту специјалних јединица. Спремајући се за рат, Србија је у неослобођене крајеве слала обучене герилце, како би касније напредовање војске било лакше. Овде наилазимо на сличност са ускоцима, који су имали сличне задатке и циљеве. Први четнички војвода(турцизам ''харамбаша'' бива замењен словенском речју ''војвода'' насталом од глагола ''војевати'') био је нишки трговац Никола Коле Рашић. Он је руководио четама између Ниша и Лесковца, а сам је образовао чету од око 300 људи. Његов задатак је био да пробије пут војсци и олакша даље продирање на југ. Војвода Коле је, у Другом српско-турском рату први ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. Тодор Станковић Нишлија је међу првима организовао чету која касније улази у састав Добричког одреда(под командом Милоша С. Милојевића). Тоша Станковић ће касније бити један од преговарача у нишкој тврђави о предаји турске војске. Танасије Таско Узуновић је трећи истакнути четник, који успева да побегне из нишке тврђаве и приђе Колету Рашићу, чији је био нераздвојни пријатељ.

Кумановски устанак

У ишчекивању српске војске, почетком 1878 . народ кумановског и пчињског краја се, тежећи за ослобођењем, почео одметати на планине Козјак и Ђерман. Међутим, Албанци су, чувши такође српске топове, почели да пљачкају српска села и тероришу српско становништво. Тако је група од 17 Арнаута упала у кућу Србина Арсе Стојковића из села Ослара. Арса је погинуо убијајући вођу банде, а цело село се убрзо узбунило, тако да ни један Арбанас није изашао из њега. Истовремено, друга арнаутска банда је напала кућу бујановачког кмета Ташка. 40 Арнаута је силовало Ташкове снаје и ћерке, док је он са синовима везан гледао срамоту. Када су се ослободили, Ташко и његови синови су узбунили Бујановац и образовали потеру. Код Челопека, Арнаути су пресренути и срамота је опрана крвљу свих 40 разбојника. То више није био обичан сукоб, постао је то прави устанак, буна.

На збору у Куманову, народ је за вође изабрао попа Димитрија из Старог Нагоричана и Вељана Цветковића из Стрновца. Истог дана, устаници-четници су се спојили са српском војском под командом генерала Белимарковића. Читава Пчиња је устала у нади да ће се спојити са Србијом, али услед потписивања примирја између Русије и Турске, српска војска је била принуђена да стане код Ристовца. Услед успостављања границе, турски бегови,хоџе и војници су почели да се враћају, заједно са аскерима који су успоставили турску власт. Муслимански прваци су се састали на кумановском гробљу и одлучили да убију све што је српско у целом граду. Срби су, дознавши ово, одлучили да организују отпор, на састанку у кући проте Димитрија. На састанку је написана молба кнезу Милану да се овај крај припоји Србији и да им се пошаље оружије за даљу борбу. Управо је тада скована парола ''Уједињење или смрт'' која ће касније бити водиља многим четницима, али и постати име једне организације. Молба је пренета генералу Белимарковићу који је обећао две хиљаде пушака за устанике.

Преплашени, аскери нису ни смели да изађу из тврђаве. Али, од пошиљке оружија није било ништа, а како су Срби на збору у Куманову одбили понуђену амнестију, Порта је успела да, преко великих сила спречи Србију да помогне устанак. Паралелно са Турцима, и Бугари су радили на сламању устанка. Бугари, добивши од Руса обећање да ће имати државу од Црног до Јадранског мора, слали су своје агенте како би обесхрабрили четнике, али и поколебали њихову националну свест. Рад им је био олакшан путем аутономне цркве, Егзархије, чији су свештеници и монаси говорили становништву ''да они нису Срби него Бугари'', да ће ''сви њихови крајеви ући у састав Велике Бугарске'' итд. Срби, непоколебани, шаљу молбе кнезу Милану. Молбе су слали Срби из Охрида,Гњилана,Скопља, па и сами четници са Ђермана.

Но, Турска ипак одлучује, да угуши устанак у крви. Хафус-паша креће из Приштине ка Куманову са пет табора низама и са топовима. Како су устаници били типични герилци, тј. четници, доста их је изгинуло на Челопеку, а преостали су пребегли у Србију. Турци су спровели незапамћену одмазду, мушкарце су набијали на коље, жене силовали, а села палили. Велики број Српкиња је продат као робље, тог кобног 20. маја 1878.

Иако је устанак пропао, организоване су праве чете за даљи отпор. Огласили су се својим јунаштвом нове четовође: Илија Черкез из Црвеног града, Спиро Црневић из околине Прилепа, Младен Стојковић са Козјака(звани Чакр-паша), као и легендарни Мицко Крстић из Латова код Пореча. Уз Вељана капетана и Јаћима Челопечког, сви су, осим младог Мицка Крстића, страдали пре 1882, задајући у међувремену велике муке турским властима. Када је поп Димитрије умро у озлголашеној Канли кули у Солуну, то је био потпун крај првог четничког устанка.

Брсјачка буна

После великог краха Кумановског устанка, зулум турских власти је постао још јачи. Добровољци, четници, незадовољни успостављањем границе су решили да сами преузму одговорност ослобађања јужних крајева. На дан Светог Саве, 1881. устаници су се скупили код топличког манастира Светог Николе и позвали народ да им се придружи. Као вође су се истакли Илија Делија и Анђел, који су успели чак и да створе краткотрајну Брсјачку државу. Прво је букнуо Демир Хисар, затим Пореч, Кичево, и на крају Прилеп. Ту се уздигао Мицко Крстић, легендарни маћедонски војвода. Слободна територија је направљена за јако кратко време, Брсјачка држава, добила име по крају у коме је настала.

Бугарски егзархски владика, је дознао, да устаници желе да се повежу са Србијом и о томе обавестио руског конзула у Скопљу. Како је Русија тада подржавала бугарску политику на Балакну, дала је подршку Турској да угуши устанак. Ту је Брсјачки устанак био осуђен на пропаст.

На Ускрс исте године битољски валија је кренуо одрешеним рукама да угуши буну. Анђел није прихватио предају и на Врбенској планини сакупио је своје четнике и организвао борбу. Изгинуло је доста четника, али и Турака. Турци су одсекли Анђелову главу и послали у Битољ.

Илија Делија се предао, добивши бесу да ће сачувати живот. Пребачен је у Битољ, одакле је после недељу дана спроведен у Канли кулу(исту ону где је умро поп Димитрије).

Прилепска чета четовође Ђорђа је трагично изгорела у кући коју су Турци запалили после дуге и крваве борбе. Сам, остављен на милост и немилост Турцима, на Бабуни, Стефан Петревић, је попут Илије Делије одлучио да се преда. Званично је био помилован, али је после само неколико дана издахнуо.

Овако се завршила друга четничка буна у Македонији, створивши слободну територију две деценије пре ВМРО-вског Илинданског устанка.

Четништво у Босанско-херцеговачком устанку

Поред убиства Смаил-аге Ченгића, и овај догађај се везује за четништво. Устанак је почео Невесињском пушком у источној Херцеговини(1875.), а касније се проширио на целу Босну и Херцеговину. Тежња је и овде била уједињење са Србијом(Босне), а Херцеговине са Црном Гором. Вође устанка су називане војводама(као и четничке вође у Македонији), а устанак се завршио окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Споменућемо само неке од војвода: Богдан Зимоњић, Пеко Павловић, Голуб Бабић, Лука Вукаловић и др.

Четнички символи

Четници су били одевени у народну ношњу краја у коме су пребивали. То је била пракса још из Грбаљске буне и остала је и пренела се на касније догађаје. Ово треба схватити као израз народног отпора, али и као олакшицу у прерушавању и лакоћи маневрисања. Четничка капа је првобитно била херцеговачка капа, затим шубара, па и црногорска капа. На њој се налазила кокарда, крст, а често се носила и без обележја. Од оружија, користиле су се пушке, револвери, ножеви, а касније и бомбе, па чак и отрови(у акцијама с почетка 20. века). Оригинално четничко гесло ''Уједињење или смрт'' је настало у Кумановском устанку. Касније, почетком бугарског деловања, долази до размене тековина, па настаје парола ''Слобода или смрт''. Касније је овим двома натписима додавано ''С вером у Бога'', а дешавало се да се нађе и све заједно. После 1903. долази до нових слогана четничке борбе. Што се тиче лобање и две прекрштене бутне кости, њихово порекло је неизвесно, мада се најизвеснијим чини тумачење према коме је то чест символ смрти који се налази на иконама Христовог распећа. Хришћански дух четника је несумљив, јер су многи свештеници и монаси били подршка, а неретко и сами четовали.

Српско четништво у 19. веку, нарочито у другој половини, је дало доста јунака и доприноса ослобођењу српских крајева. Међутим, наша историографија није посветила довољно пажње овом славном периоду и великим јунацима који су са поносом умирали са српским именом на уснама.



Објавио "Дан Ветерана - Видовдан"
недеља, 06. март 2011.


http://dan-veterana.blogspot.com/2011/03/blog-post_06.html?spref=fb


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

"Prava istina o Titu - državnik, legenda, ubica" / Press Online Aug. 28, 2011


*****

Press Online
August 28, 2011
Veljko Miladinović


Tito - državnik, legenda, ubica

Nametnuti imidž najvećeg državnika na ovim prostorima - onog koji je vodio najnapredniju ekonomiju i „znao i sa Istokom i sa Zapadom" - potpuno je urušen novim otkrićima o njegovoj ulozi između dva rata: Srbi su se decenijama kleli u čoveka koji je lično vodio likvidacije „nepodobnih" komunista




Da su Srbi decenijama najvećim sinom svog naroda doživljavali svog najvećeg zločinca, sa otkrivanjem istorijskih arhiva sve je manje ideologijom ostrašćena istorijska ocena, a sve više postaje istorijska činjenica. Tri decenije nakon smrti Josipa Broza Tita, i dve decenije nakon smrti njegove samoupravne tvorevine, širom nekadašnje države sa šest buktinja jedino još živi njegov kult koji, bar u srpskoj nacionalnoj svesti, ne dozvoljava istinsku reviziju ideološki kontrolisane istorije.
 
Nametnuti imidž najvećeg državnika poznatog na ovim prostorima, koji je oslobodio zemlju od okupatora, vodio najnapredniju ekonomiju i koji je „znao i sa Istokom i sa Zapadom", potpuno urušava neprijatno otkriće iz beleški njegovog najpoznatijeg biografa Vladimira Dedijera o njegovoj zločinačkoj ulozi u Španskom građanskom ratu, koje pokazuje da su se Srbi kleli u čoveka koji je lično vodio likvidacije nepodobnih Staljinovih suparnika.
 
 
Zametnuti trag - Blagoje Parović u Španiji

Publicista Pero Simić, autor više knjiga o Brozu, koji je posle razrešenja prve velike Titove tajne - učešća u staljinističkim pogromima u Sovjetskom Savezu - u pripremi nemačkog izdanja Titove biografije razrešio je i drugu veliku Titovu tajnu - njegovu misterioznu ulogu u Španskom građanskom ratu, koju je poricao do kraja života.

Nikada nepotvrđene tvrdnje da je Tito bio u Španiji za vreme građanskog rata, koje su stidljivo izlazile iz usta pojedinih partijskih velikaša, nisu bile ni blizu prave istine - Tito je u Španiji zapravo bio šef zloglasne jedinice sovjetske tajne službe NKVD, zadužen za likvidiranje nepodobnih komunista, zbog čega ga je Staljin nagradio mestom sekretara CK KPJ.

Dedijerove beleške, čiji sadržaj Pressmagazin ekskluzivno objavljuje, prikazuju svedočenja istaknutih komunista Josipa Lopiniča i Lea Matesa, koji su pred kraj života otvorili dušu i izneli sve detalje o akcijama Titovih odreda smrti u Španiji. Dedijer za života, očigledno, nije imao hrabrosti da iznese ova saznanja u javnost.

Čuveni slovenački komunista Josip Kopinič, koji je bio visoki sovjetski obaveštajac u Španiji, u neobjavljenom svedočenju izneo je da je Milan Gorkić (predratni sekretar CK KPJ na čiju je smrt Broz stavio svoj pečat) bio predstavnik Kominterne za Španiju „u svim vidovima pomoći i odnosa", a da se „posle Gorkića Tito prihvatio dobrog dela tih poslova":

- Pod Titom je bio tako i rad predstavnika IV odseka NKVD-a, koji je pored ostalih poslova radio i na likvidacijama neprijatelja u inostranstvu. Tito je bio kontrolor IV odseka. I zbog toga je išao u Španiju na inspekcijska putovanja, na dan-dva - rekao je Kopinič, koji je u istoriografiji dobio nadimak „čovek koji je spasavao Tita" i koji važi za čoveka koji je odigrao jednu od glavnih uloga u njegovom dolasku na čelo KPJ.


Žrtva - Ubijeni narodni heroj Parović

- I Tito i Kardelj su radili za NKVD - ključna je rečenica u Dedijerovom zapisu „Najvažniji razgovor sa Kopiničem".

Likvidatori iz Titove jedinice NKVD-a imali su zadatak da ubijaju takozvane trockiste, kako su se nazivali svi oni koji su se na bilo koji način suprotstavljali Staljinu. I sam Tito je krajem 1937. godine pisao u „Proleteru" da su trockisti svakodnevno raskrinkavani kao izdajnici i špijuni u službi generala Franka. „Raskrinkavanje" je, kako kaže Simić, bilo sinonim za fizičke likvidacije.

Inače, Moris Torez, generalni sekretar CK KP Francuske u doba Španskog građanskog rata, bio je najvažniji čovek preko koga su se iz Moskve prenosile poverljive direktive za Španiju. Preko njega je išla i komunikacija sa IV odsekom, odnosno dokument koji jasno upućuje da je Tito bio „šef štaba za likvidacije u Španiji", a da su ostali članovi štaba bili: italijanski komunista Vitorio Vidali, Hrvati Ivan Stevo Krajačić i Ivan Antonov Srebrenjak, kao i bosanski Srbin Vlajko Begović, koji je bio zamenik šefa NKVD u internacionalnim brigadama u Španiji i šef operativnog centra za likvidacije u Albaseteu.

Enigma - Deset neispričanih istina o Titu


■ U Prvom svetskom ratu bio u zloglasnoj austrougarskoj 42. vražjoj diviziji u napadu na Srbiju, zašta je dobio unapređenje


■ Na čelo partije došao potkazivajući suparnike Staljinu


■ U Španskom građanskom ratu lično vodio likvidacije trockista


■ Uspostavljanje komunističke vlasti nelegitimno - lažirano istorijsko zasedanje AVNOJ u Jajcu - više od pola delegata koji su navodno glasali za odluke nije bilo prisutno


■ Krajem 1944. Srbija velikom većinom bila protiv komunista


■ 1945. zabranio povratak proteranih Srba sa Kosova i Metohije


■ Sremski front uspostavio kako bi rešio „srpsko pitanje"


■ Nepostojeće istorijsko „ne" Staljinu - Staljin njemu rekao „ne"


■ Brionskim plenumom 1966. postavio temelje albanske državnosti na Kosovu


■ Ustav 1974. koji predviđa raspad Jugoslavije (i Franjo Tuđman konstatovao zahvalnost Titu „koji je kao Hrvat udario temelje hrvatske državnosti)


Sadržaj tog dokumenta Dedijer je dobio još 1979. godine u Parizu Torezovog biografa Albera Sobula. Kako je zapisao Dedijer, to isto mu je septembra 1989 potvrdio i Kopinič, ali i jedan od španskih likvidatora, Ivan Stevo Krajačić.

Leo Mates, zagrebački komunista, posleratni zamenik ministra spoljnih poslova i čovek od najvećeg Titovog poverenja, u čijoj kući je Tito često boravio posle španskog građanskog rata. Kako beleži Dedijer, Matesu je postavio direktno pitanje kako je Tito postao generalni sekretar CK KPJ i kakve je usluge izvršio Sovjetima u Španiji da mu daju mandat u doba staljinističkih pogroma, na šta je dobio odgovor:

- Činio je prljave usluge u Španiji; to je za Sovjetski Savez bio važan poligon, i vojnički i strateški, ali i kadrovski; Tito je tamo čistio ljude.

Poštovanje - Holandska kraljica Julijana
u poseti Jugoslaviji

Mates je Dedijeru otkrio i da je Tito otvoreno priznao da je u Španiji organizovao ubistvo Blagoja Parovića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih predratnih komunista. Njegovo ime danas malo znači (osim što ima ulicu u Beogradu i što je ponegde zapisano da se radi o palom španskom borcu), ali je pre rata bio jedan od najperspektivnijih jugoslovenskih komunista sa otvorenim putem da zauzme vođenje KPJ. Parović je, naime, bio organizacioni sekretar CK KPJ, što je značilo da je drugi čovek u partijskoj hijerarhiji. Milan Gorkić, tadašnji sekretar CK KPJ, postavio ga je za svog predstavnika u republikanskoj Španiji, gde je Parović pokrenuo i uređivao dobrovoljački list „Dimitrovac", a početkom jula 1937. postavljen za komesara XIII internacionalne brigade.

Centralni komitet KPJ doneo je još početkom 1934. odluku da on stane na čelo CK u slučaju hapšenja Milana Gorkića i Vladimira Ćopića (stradali u Staljinovim čistkama potkazani od Tita). Parovića je vrh partije ocenjivao kao „jednog od retkih radničkih aktivista koji su se uzdigli i osposobili za samostalan politički rad širih razmera". Ubijen je 6. jula 1937. u prvi sumrak pored sela Vilja Nueva de la Kanjada, kod Madrida.

Kako beleži Dedijer, u prvim danima Drugog svetskog rata u porodičnoj kući Lea Matesa u luksuznom naselju Šalata u Zagrebu sedeli su Tito, Mates i Anka Butorac, bivša supruga Blagoja Parovića. Dedijer je u svojim beleškama zapisao:

PAROVIĆ - Mates je Vladimiru Dedijeru otkrio i da je Tito otvoreno priznao da je u Španiji organizovao ubistvo Blagoja Parovića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih predratnih komunista

- Tito u Matesovoj kući u Zagrebu, iznad Šalate, Anki Butorac odjednom: „Ja sam tvoga 'druga' poslao u Španiji u smrt."

Kako nam kaže Pero Simić, na licu mesta fotografisao ga je Vlajko Begović, jedan od članova Titovog štaba za likvidacije, a ugao snimanja fotografije - iznad tela - pokazuje da je snimak napravljen da bi se dokazalo da je zadatak izvršen.

Simić kaže i da je prema neobjavljenom svedočenju jugoslovenskog španskog dobrovoljca Koče Popovića, Titovog ministra inostranih poslova, Blagoje Parović bio jedini koji je pored Tita „pokazivao samosvest, sigurnost".

Priča o Titovom španskom pohodu zaokružuje se upravo iz pera „najvećeg sina naroda i narodnosti". Radi se o Titovom dokumentu sa kraja 1937. godine (nekoliko meseci posle likvidacije Blagoja Parovića), kojim Moskvu obaveštava da Ivan Krajačić „vrlo dobro obavlja svoju profesiju u Španiji". Tito je napisao i za drugog kandidata izvesnog Vokšina - „karakteristika se nalazi kod vas". Vokšin je inače bilo tajno ime Josipa Kopiniča.

Zajedno u nesvrstanost - Tito, Kastro i „kubanka"

Brozova jedinica se, prema svedočenjima „Titovih prijatelja", nije „smirila" ni po povratku iz Španije, već su nastavljali sa čišćenjem trockista. Ivan Krajačić je likvidirao kurire koji su bili u vezi sa vođom hrvatskih komunista Andrijom Hebrangom, a nalog za ubistvo španskog dobrovoljca Marka Oreškovića napisao je Titov izaslanik u Hrvatskoj i potonji šef njegovog kabineta Vladimir Popović. Prema svedočenju Josipa Kopiniča, najviše se u likvidaciji trockista pokazao Boris Krajger, posleratni predsednik Izvršnog veća Slovenije.

Tito je, tako, iskoristio Španski građanski rat i Staljinovu čvrstu „borbu" sa neistomišljenicima kako bi „počistio" sve konkurente za rukovođenje partijom. Posle streljanja Milana Gorkića, sarajevski komunista Ivan Kralj, inače general NKVD-a i šef sovjetskog obaveštajnog punkta u Parizu, suprotstavio se težnjama Tita da postane novi sekretar KPJ. Kako je otkrio Pero Simić, Tito je pred kraj života, krajem 1978, u jednom poverljivom razgovoru priznao da je zbog Ivana Kralja u Moskvu poslao pismo da ga „treba povući".

- Oni su ga povukli i nestao je poslije. Izgleda da je upalilo!

Ivan Kralj je uhapšen u Moskvi 2. avgusta 1938, a marta naredne godine na jednom u nizu montiranih procesa osuđen na smrt streljanjem.


Dva ratna druga - Josip Broz i Vinston Čerčil

Tito je pored toga što je nameštao suparnike Staljinu na nož, da bi opravdao svoje postupke, isključio ih je i iz partije. Po povratku u Jugoslaviju, Broz je marta 1939. u Bohinjskoj Bistrici formalizovao posao koji je na terenu odradio u Španiji. Konstituisao je novo partijsko rukovodstvo koje su, osim njega kao generalnog sekretara, sačinjavali: Edvard Kardelj, Franc Leskošek, Miha Marinko, Josip Kraš, Milovan Đilas i Aleksandar Ranković. Pored oko 800 jugoslovenskih komunista koji su dotad već bili streljani u Sovjetskom Savezu i desetak funkcionera KPJ „nelojalnih" Staljinu, on je iz partije isključio i dvojicu članova CK KPJ - Dalmatinca Ivana Marića Željezara i Labuda Kusovca Obarova iz Crne Gore. Četiri decenije kasnije, u jednom poverljivom razgovoru, Tito je objasnio zašto je izbacio iz partije Marića i Kusovca:

- Marić i Kusovac su bili frakcionaši, protiv mene su zapravo radili.

Tito se u Bohinjskoj Bistrici rešio još jednog konkurenta, crnogorskog komuniste Petka Miletića. Optužio da je da je „frakcionaš„, „da se ne pokorava odlukama partije", „da se izdajnički drži pred klasnim neprijateljem"... Dvadesetak godina kasnije Tito je priznao da mu je kod Miletića najviše smetalo što je bio popularan u KPJ.

- Morao sam posvetiti veliki dio svoga vremena da ga raskrinkam - rekao je Tito.

Titov boravak u Španiji, koji je kasnije proizveo sve ove odluke, nikada nije smeo da se obnaroduje. Iako je uvek bilo sumnjivo zašto Tito nije želeo da govori o Španskom građanskom ratu, što bi trebalo da bude čast za svakog poštenog komunistu, to pitanje nije imao ko da mu postavi. Tek, jedino upada u oči da osim njegovih saboraca iz IV odseka nije bilo preživelih iz njegovog okruženja koji bi bilo šta mogli da posvedoče.

Prva posle Davorjanke - Jovanka radila za sovjetsku službu

Dedijerove arhive otkrile su još jednu enigmu Titovog života. Koja je zapravo bila uloga supruge Jovanke Budisavljević i kako je tako naprasno „ušla u njegov krevet" neposredno po smrti njegove ratne ljubavnice Davorjanke Paunović.

Prema svedočenju koje je Dedijeru dao Josip Kopinič, sovjetski obaveštajac Ivan Krajačić polovinom 1945. poslao je Jovanku na devetomesečno školovanje na moskovsku obaveštajnu akademiju „Đeržinski" - a kad se vratila u Jugoslaviju, naprasno je postala Titova „družbenica".

Kopinič je Titovom Dedijeru ispričao i da mu je indijski predsednik šezdesetih godina u Nju Delhiju poručio da je Jože Smole agent američke CIA i zamolio ga da o tome obavesti Tita. Kopinič je obavestio Tita, ali Broz na to nije reagovao. Ubrzo potom, Smole je postao njegov lični sekretar.

- Tito je svoje učešće u Španiji pretvorio u najveću misteriju svog života - kaže Pero Simić. - Čak i kad su mu se javljali ratni drugovi koji su govorili da su ga videli u Španiji, ostao je nepokolebljiv. Najčešće ih je demantovao komentarima da ih „nikad nije vidio". Ignorisao je i svedočenje francuskog pisca i De Golovog ministra kulture Andre Malroa, koji je američkom novinaru Sirijusu Sulcbergeru, inače Titovom simpatizeru, kategorički tvrdio da je Tita video u Španiji. Ignorisao je Šveđanku Gusti Stridsberg, koja je u svojim uspomenama na rat u Španiji prvo na nemačkom, a potom i na slovenačkom jeziku pisala da je Tita sretala u Barseloni tokom maja 1938. godine - priča Simić.

O Titovoj španskoj epizodi, inače, prvi je progovorio Georgi Damjanov, sovjetski agent koji je radio kao šef odeljenja Kominterne za kadrove u Evropskim zemljama. Damjanov, čije je lažno ime bilo Aleksandar Belov, posle rata dobio je zadatke u Bugarskoj - prvo je bio ministar odbrane, a pet godina kasnije postao i predsednik države. Jugoslovenski ambasador u Sofiji Mita Miljković 1953. predavao je predsedniku akreditive, a kada je ambasador preneo domaćinu Titove, Belov se trgnuo i, oslovljavajući Tita samo njegovim tajnim moskovskim pseudonimom, pitao:

- A kako je naš stari drug Valter?

Miljković je odgovorio da je Tito dobro, Belov je rekao:

 


Neuspešni atentatori - Biografije Titovih likvidatora Ivan Stevo Krajačić je decenijama posle rata bio šef tajne policije, a kasnije i predsednik vlade i Sabora Hrvatske. Pero Simić je u tajnim moskovskim dosijeima Ivana Krajačića utvrdio da je on sve do 8. oktobra 1971. u Jugoslaviji delovao kao tajni sovjetski agent. Bukvalno do kraja života, Krajačić je bio jedini čovek koji je mogao kod Tita da dođe bez ikakve najave, što nije bilo dopušteno čak ni Titovoj deci i unucima.

Vlajko Begović je ceo Drugi svetski rat proveo u Francuskoj, a po završetku rata, kada se pojavio u Beogradu, Tito mu je momentalno dodelio „Partizansku spomenicu 1941". Bio je direktor vodećih jugoslovenskih privrednih resora, direktor vodećih naučnih instituta, centralne partijske škole i vodećeg partijskog lista, dugogodišnji član njegovog Centralnog komiteta. Do kraja Titovog života bio je Titov specijalni informator. U vreme studentskih demonstracija pojavio se na Univerzitetu sa direktnim nalogom od Tita da „reši problem sa studentima".

Ivan Srebrenjak Antonov pre odlaska u Španiju imao je „neraščišćene račune" s Titom. Po povratku iz Španije Antonov je otišao u Zagreb, za Sovjete je radio kao šef njihovog balkanskog obaveštajnog centra. Nekoliko meseci kasnije Tito je od Moskve „tražio njegovo smjenjivanje". Mesec dana kasnije neko ga je prijavio ustašama koji su ga ubrzo ubili. U dogovoru s Titom Krajačić je Srebrenjakov centar istog časa stavio pod svoju kontrolu. Moskva je naknadno obaveštena o događajima.

Vitorio Vidali je posle rata postao ikona italijanske KP i godinama bio član njenog Centralnog komiteta.

- Ja se sa drugom Valterom dugo poznajem, mi smo u Moskvi dobro sarađivali. On ima velike zasluge za međunarodni komunistički pokret. Mi smo njega slali na zadatke u Španiju i tamo je jedno vreme bio u velikim teškoćama, ali se dobro izvukao. I druge zadatke drug Valter je dobro izvršavao.


Veljko Miladinović




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Sud potvrdio: Kalabić nije izdao Dražu


*****

Vesti Online
22. 01. 2011. 03:49h
Blic Online


Valjevski Osnovni sud zvanično je proglasio mrtvim Nikolu Kalabića, komandanta Gorske garde Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini tokom Drugog svetskog rata. Pored toga što je ozvaničio Kalabićevu smrt, 65 godina posle njegove pogibije, sud je prihvatio i argument da je Kalabić ubijen dva meseca pre hvatanja Draže Mihailovića, čime je doveo u pitanje dugo važeću verziju da je Kalabić izdao svog komandanta Ozni.


Nikola Kalabić: Istina o "izdaji" čekana 65 godina

- Nikada nismo verovali da je Nikola izdao Dražu. Da je tako bilo, zar bi naša porodica posle rata preživljavala progone, lišavanje građanskih prava i oduzimanje imovine. Dočekali smo da sud, na 65-godišnjicu njegove pogibije, usvoji verziju po kojoj je Kalabić ubijen dva meseca pre hvatanja generala Mihailovića, pa ga nije mogao ni izdati - pričaju potomci Nikole Kalabića.

Iako zvanična istorija nema odgovor na pitanje kako je Kalabić skončao, a decenijama je propagirana njegova prethodna izdaja Mihailovića, sud je sada kao zvaničnu verziju prihvatio svedočenje penzionisanog sveštenika iz Gornjeg Milanovca Mijaila Danilovića, po kojem je Kalabić ubijen u zasedi Ozne u januaru 1946. godine, dva meseca pre generalovog hvatanja.

Tom sudskom rešenju, na osnovu zahteva Kalabićevih potomaka, prethodio je oglas valjevskog suda u Službenim glasniku, u postupku proglašenja nestale osobe umrlom, u kojem je stajao poziv svima koji nešto znaju o životu ili smrti Nikole Kalabića da se jave u roku od mesec dana.

Kako se niko nije javio, osporio ili dopunio svedočenje Mijaila Danilovića, Osnovni sud je konstatovao da postoje zakonski uslovi da Nikolu Kalabića zvanično proglasi mrtvim.

Prema protinom svedočenju, komandant Gorske garde ubijen je 19. januara 1946. godine u jednoj pećini u kanjonu reke Gradac u blizini Valjeva, gde se krio sa grupom svojih najvernijih sledbenika. Toga dana, stoji u svedočenju Danilovića, otkrila ga je i opkolila grupa pripadnika Ozne.

U pokušaju da se probije kroz njihov obruč pokošen je rafalom. Dok su se iznenađeni Oznaši nadvili nad Kalabićem i sami ne verujući koga su ubili, njegovi pratioci su se razbežali. Dvojica odbeglih kasnije se priključila Kopaoničkom četničkom odredu u kojem je bio i prota Mijailo Danilović.


Sud potvrdio da Dražu nije izdao Kalabić

Sudsko rešenje da je zvanično mrtav na takav način sa suzama u očima dočekali su potomci Nikole Kalabića u Valjevu.

- Moja baba Borka je uvek govorila da će umreti sa dva najveća bola, zbog smrti svog maloletnog sina kojeg su streljali komunisti i zbog navodne Nikoline izdaje Draže u zamenu za njegov život. Uvek je govorila da je Nikola dao zakletvu i da nije izdao Dražu. Na ovaj način sa njegovog imena je skinuta ljaga koju su decenijama Ozna i Udba plasirale - kaže Vesna Kalabić.

Isto su svojevremeno navodili očevici Kalabićeve pogibije na ovaj način, njegovi pratioci Boža Božanović,Veljko Kostović i Radomir Petrović Kent.

S pravosnažnim rešenjem suda porodica može da pokrene ostavinski postupak. Takođe, žele da konačno i saznaju gde je Nikola Kalabić pokopan, s obzirom na to da do sada nadležne državne službe to nisu želele da obelodane.

- Od BIA nikada nismo dobile odgovor o njegovoj sudbini, a u državnom arhivu su nam rekli da njegov dosije postoji, ali da još nije usvojen zakon po kojem bi građanstvo imalo slobodan uvid u takva dokumenta - kažu unuka i praunuka komandanta Gorske garde.



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Wednesday, August 24, 2011

Nađeno mesto streljanja Draže / Novosti Aug. 24, 2011


*****

Vecernje Novosti
V. C. S.
24. avgust 2011. 20:56

Nastavak potrage za ostacima Draže Mihailovića na Adi Ciganliji. Locirano mesto streljanja pored zatvora. Nastavljaju se površinska iskopavanja na velikoj površini


Mesto iskopavanja na Adi Ciganliji

ARHEOLOZI koji, po nalogu istražnog sudije Dragana Pantelića, od početka avgusta pretražuju teren na Adi Ciganliji, za koji je državna komisija utvrdila da je mesto egzekucije generala Dragoljuba Draže Mihailovića, došli su do prvih tragova.

Kako nam je potvrdila šef tima, prof. dr Marija Đurić sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, prethodnih dana pronađeni su ostaci zatvorskog zida i tačno lociran ugao gde se sudaraju njegova zapadna i severna strana.

Prema iskazima svedoka, upravo na tom mestu bilo je mesto gde je streljan Mihailović, a njegovo, kao i tela desetak ratnih funkcionera, koje je revolucionarna vlast proglasila za izdajnike, zatrpano živim krečom.

- Sada se nastavljaju površinska iskopavanja na velikoj površini na kojoj je, kako se pretpostavlja, bila jama koju pominju svedoci. Posao će ići sporo, trajati danima, ali će sve biti detaljno ispitano, kao što se inače vrše arheološke pretrage - sa prosejavanjem zemlje, uglačavanjem profila... - kaže Marija Đurić.

Prvobitne procene bile su da će radovi trajati oko mesec dana na mestu koje je u junu detektovala državna Komisija za otkrivanje masovnih grobnica streljanih posle 1944. Posao je poveren Institutu za sudsku medicinu u Beogradu, koji je formirao tim arheologa, antropologa i doktora sudske medicine.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, August 23, 2011

ПИТАЊЕ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОЋА - КЉУЧНА ТЕМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ / Драган Крсмановић August 23, 2011




*****

То што се „бављење политиком“ у Србији претворило у посебну привредну грану или животну филозофију не би само по себи морало да буде трагично и опасно да последице лоше вођене политике не трпи огромна већина грађана. У Србији бити на власти значи бити у центрима одлучивања, у близини новца и моћи. Можда баш због тога власт постаје сама себи сврха а све што држва има на располагању постоје само да би њу обезбедиле и задржале. Грађани Србије су згађени оваквим односом политичке елите према сопственој земљи и њеним грађанима и са правом очекују да се ово стање законитог безакоња промени.

Овакво понашање нажалост није новина, одувек је међу Србима била више на цени кашика „власти“ него канта „масти“, али никада као у временима при крају и непосредно након Другог светског рата. Револуционарни преврат довео је на власт комунистичку елиту која није желела конкуренцију и која је у три фазе извршила чистку својих политичких и друштвених противника. Најпре класних непријатеља и „сарадника окупатора“, затим сарадника у оквиру „народног фронта“, ситних земљопоседника и социјалиста, а потом и у сопственим редовима чишћењем од секташа и дисидената.

Рехабилитација генерала Михаиловића је процес за правнике. У захтеву за рехабилитацију адвокати су у малој студији на седамдесетчетири стране образложили зашто је и како генерал Михаиловић осуђен из идеолошких и политичких разлога и како су судски органи вођени тим разлозима организовали монтирани процес у коме је генерал Михаиловић осуђен и непосредно након тога погубљен. Данас, процес рехабилитације генерала Михаиловића не представља само суочавање са прошлошћу и ревизију историје Другог светског рата. Он представља ревизију друштвеног уређења Србије у којем је стара Комунистичка парија данас у лицу више „нових“ странака задржала сопствену власт и коју брани са истим жаром као и пре више од шест деценија. У Србији се и данас сваки излазак на изборе сматра историјским, пре и после избора се упућују претње, победници деле државу као сопствени плен а поражени се повлаче у сенку чекајући поновну шансу за долазак на власт и смишљајући освету садашњим властодршцима. А када они дођу, онда ће са истим жаром победника растрзати плен по јавним предузећима и државној управи прогонећи дојучерашње силнике.

Грађански рат је давно завршен на бојним пољима. Време је да се оконча у главама и срцима грађана Србије али и на политичкој сцени. Време је да политичке разлике престану да буду разлог за поделе и мржњу већ поље за такмичење рада и идеја . Гледајући острашћенике на половима политичке сцене лако можемо препознати ону застрашујућу енергију самодеструкције која је кадра да прогута све и свакога ради политичке добити. Зато је неопходно ону негативну енергију коју са собом носи осећај дубоке неправде учињене генералу Михаиловићу и његовом покрету усмерити у правцу обједињавања свих снага народа и државе како би се суочили са новим изазовима.

На потезу је правосуђе. Од грађана то не треба очекивати, али судије ће заиста морати да прочитају не само шестипо хиљада стрна записника и доказних средстава са суђења и осталу архивску грађи већ и многобројне књиге чланке и изјаве. Судије ће бити у прилици да се упознају са:

- Биографијом генерала Михаиловића још из дана када је у два балканска и Првом светском рату на груди окачио блистава одличја за заслуге и храброст и када је властитом крвљу сведочио о патриотизму и оданости отаџбини;

- О борби јединица под његовом командом са окупатором и јединицама квинслишке власти у Србији и на територији НДХ због којих је више пута похваљиван и одликован високим савезничким одликовањима;

- Да је Комунистичка партија Југославије имала и политичке и идеолошке разлоге да га лиши живота, а да су јавно суђење и пресуда биле само форма у којој је изражена, дуго пре тога донета, одлука руководства те партије о његовој кривици и казни. Ова намера да се генерал Михаиловић из политичких и идеолошких разлога лиши живота на самом суђењу је имала своје манифестације у томе што је власт још пре суђења објавила да је кривица генерала Михаиловића несумњива и да ће бити стрељан као издајник; што му је избором судија и организацијом суђења ускраћено право на објективан и непристрасан суд; што је управљање суђењем и ускраћивањем права на сведоке и доказе у циљу одбране битно ограничено његово право на одбрану; што му је из политичких разлога ускраћено право на жалбу.

По мишљењу подносиоца захтева за рехабилитацију, чији је најактивнији део, несумњиво, Српски либерални савет стекли су се услови и за формалноправну рехабилитацију генерала Михаиловића. Била би то прилика да се објективно, без страсти сагледју заблуде Другог светског рата у коме је српски народ подељен и незаштићен у вртлогу ослободилачког, грађанског и верског рата платио огромну цену не добивши много тога за узврат. Све оно што је под кокардом добијено под петокраком је проћердано. Срба су прогоњени на Косову и Метохији горе него у време Османлија, у долини Вардара их нема као и у Далмацији, Лици, Славонији... „О кукавно српство угашено“ закукао би Његош кад би могао да види судбину Срба у Црној Гори. Економски смо и даље где смо били, на зачељу Европе а тик испред подсахарске Африке.

После полувековне комунистичке владавине будимо се као после синоћнег пијанства. Било је лепо, било је весело, било је уз песму и игру. Јутро нам доноси мамурлук, главобољу, плаћање рачуна а вероватно и размишљање о некоме са киме смо синоћ дошли а кога више нема са нама.

Рехабилитација генерала Михаиловића је потребнија нама него њему. Потребна је као камен темељац једне нове толерантније, разумније и демократскије Србије. Као доказ да је истина и правда важнија од политичке користи и као почетак размишљања о сопственим пропустима и слабостима уместо славопојки о давно добијеним биткама.

Великани се враћају међу нас, испред Правног фаултета се можемо прошетати булеваром Слободана Јовановића а надамо се да неће проћи пуно времена док не осване и табла са именом генерала Михаиловића.


Драган Крсмановић
за
Српски либерални савет


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

ČOTRIĆ: USTANOVITI DAN SEĆANJA NA ŽRTVE TOTALITARNIH REŽIMA / August 23, 2011

*****

Beograd, 23. avgust - Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, na čijem čelu je narodni poslanik Aleksandar Čotrić, uputila je danas predlog Vladi i Skupštini Srbije da se po hitnom postupku usvoji zakon kojim će se 17. jul obeležavati kao Dan sećanja na žrtve totalitarnih i autoritarnih režima.

Toga dana 1946. godine, po naređenju Josipa Broza, ubijen je general Dragoljub Mihailović simbol demokratskog otpora diktaturi, a ruski boljševici su, po naredbi Lenjina, istoga dana 1918. godine ubili celu carsku porodicu, među kojima su bila i maloletna deca. U Srbiji je, prema procenama istoričara, posle uspostavljanja revolucionarne vlasti ubijeno više od 100 hiljada nevinih građana, dok je, prema priznanju Aleksandra Rankovića koji je bio na čelu UDBE, kroz zatvore u Jugoslaviji prošlo više od pet miliona ljudi.

U zemljama Evropske unije danas, 23. avgusta obeležava se Dan sećanja na žrtve totalitarnih i autoritarnih režima, i to od 2008. godine, a Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je Rezoluciju 1096, 1996. godine i Rezoluciju 1481, od 25. januara 2006. godine o osudi zločina komunističkog totalitarnog režima i predložila je svim svojim članicama da u parlamentima usvoje dokumente o osudi ovih zločina, kao i da ustanove dan sećanja na sve nevino stradale.

Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta predložila je srpskom parlamentu početkom 2011. godine da donese Deklaraciju o osudi zločina počinjenih za vreme totalitarnog komunističkog poretka u Srbiji od 1944. do 2000. godine, u kojoj će biti navedeni zločini ubistava iz ideoloških i političkih razloga, zatočavanja u logorima i zatvorima, progona, oduzimanja imovine i građanskih prava, kršenja ljudskih prava na slobodu mišljenja, okupljanja, izražavanja, udruživanja, ispovedanja vere...

Narodni poslanik Aleksandar Čotrić izjavio je da veruje da će ovi predlozi, ukoliko se nađu pred poslanicima, dobiti većinsku podršku, ne samo od stranaka vladajuće koalicije, već i od opozicionih.


REPUBLIČKA ASOCIJACIJA ZA NEGOVANJE TEKOVINA RAVNOGORSKOG POKRETA

Aleksandar Cotric



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****