Thursday, August 30, 2012

Све ближе Дражином гробу / Милослав Самарџић / "Press Online" August 25, 2012


Press Online
2012-08-25 13:06:37.0
Милослав Самарџић

Милослав Самарџић 2011

Изгледа да је потрага за Дражиним гробом најзад кренула добрим путем, захваљујући новим сазнањима изнетим у прошлом броју ''Слободе''.

Чланак из ''Слободе'' опширно је цитиран у ''Вечерњим новостима'', најтиражнијем дневном листу у Србији, у броју од 13. августа. Најпре је наведена изјава председника Српске народне одбране у Америци, Славка Пановића, уз подсећање да је СНО још 2009. године расписала награду од 100.000 долара за проналажење Дражиног гроба. Затим су пренете изјаве новог сведока, Симе Тешића из Ужица, као и изјаве ранијих сведока, а објављена је и мапа Дражиног гроба у Белом двору. Уз њу је дат и сателитски снимак Белог двора, на који су уцртани основни подаци са мапе.

Чланак из ''Новости'' истог дана цитирала је Телевизија Б-92 у јутарњим вестима, а затим се тај прилог нашао на њеном Интернет порталу, где је имао велики број коментара.

Пошто је чланак ''Дража сахрањен иза Белог двора?'' био најчитанији у ''Новостима'' од 13. августа, редакција је и наредних дана посветила пажњу овој теми. Већ сутрадан објављен је чланак ''Испитати све локације'', у коме највише места заузима изјава др Срђана Цветковића, историчара Института за Савремену историју и секретара Државне комисије за тајне гробнице.

Цветковић је, иначе, био члан и Државне комисије за проналажење Дражиног гроба, која је недавно угашена, пошто је ''обавила посао''. Подсетимо, ова комисија се уздала у сведочења припадника Титове тајне полиције да је Дража сахрањен на Ади Циганлији, у кречњаку иза затворске ограде. Пошто су утврдили где се тај кречњак налазио, чланови комисије су самоиницијативно копали и пронашли неколико костију, за које су тврдили да су Дражине. Међутим, форензичари су касније саопштили да су то кости животињског порекла. Стручни тим је потом испитао и друге локације на Ади Циганлији, закључивши да ту нема ничега. Ипак, Државна комисија је остала при своме, рекавши, супротно налазу форензичара, да се на Ади налазила ''примарна'' Дражина гробница, а да су посмртни остаци касније пренети у ''секундарну'' гробницу, на непознату локацију. И за ову тврдњу основни извор била су сведочења припадника Титове тајне полиције.

''Наравно да смо били упознати са Белим двором као могућом локацијом на којој је сахрањен генерал Михаиловић, као и са многим другим локацијама које су се наводиле и јавности'', рекао је Цветковић за ''Новости'' од 14. августа. После објашњења збох чега је Државна комисија узела у обзир само Аду, Цветковић је закључио: ''Наравно, треба испитати сваку потенцијалну локацију, и не искључивати ниједну, иако, нажалост, међу изворима за Бели двор нема оних који су првог реда тј. директних сведока.''

Ова изјава, наравано, не значи да ће преостала комисија, она за тајне гробнице, прионути на посао и отићи у Бели двор. Ова изјава, у ствари, значи да она то неће учинити, што је у овом случају добра ствар. Јер, све је прилично јасно и у Бели двор треба да оду само форензичари који су прошле године месец дана узалуд трагали по Ади Циганлији. Ако ништа друго, овде им неће требати толико времена.

Међутим, испоставило се да у комплексу Белог двора има још нешто важно - подземно склониште у коме је Дража чуван током процеса и у коме је и убијен. Управо су ''Вечерње новости'' недавно покренуле серију текстова о тајним ''подземним градовима'' у Србији. Како њихови репортери кажу, сви ''подземни градови'' су већ познати, само у овај, који се протеже од Белог двора до надомак Дома гарде у Топчидеру, никада није ушао ни један новинар. До објављивања чланка у ''Слободи'', није било сигурно ни да ли он уопште постоји. Засад се зна само да је то огромно склониште од ваздушних удара прављено уочи Другог светског рата за краља Петра Другог, да се састоји од једног дугачког тунела и више просторија са стране, али такође и да су у њему најоданији телохранитељу чували Тита, у оно прво време, док није постао ''љубичица од сто кила''.

У броју од 17. августа, под насловом ''Удба је чувала Дражу'', ''Новости'' први пут откривају име Титовог гардисте по чијим инструкцијама је нацртана мапа Дражиног гробног места у Белом двору и који је истовремено први проговорио о овом ''подземном граду''. Реч је о покојном, недавно преминулом, Милораду Живковићу из Јагодине, који је тражио да му се не помиње име док је жив. Мапу је према његовом казивању прошле године нацртала Бисенија Илић, истраживач из Јагодине. Живковић је као млади гардиста случајно сазнао за Дражин гроб. Не само што је он испитиван, него је наредна два месеца Удба претресала кућу његових родитеља у Јагодини, тражећи доказе о вези са четничком емиграцијом.

Живковић је посведочио о још једном важном детаљу. Док је он служио војни рок на Дедињу, од 1955. до 1957. године, у једној просторији ''подземног града'', у једном сандуку, и даље су чуване Дражине ствари: капа, шубара, пушка, двоглед, бусола и антерија. Занимљиво је да се од ових ствари само једна данас налази у Музеју БИА: бусола. Сем ње, у Музеју БИА су још Дражин пиштољ, прстење, наочари, оловке, сат, фото-апарат и швајцарски ножић. Пошто је ова бусола мала (носи се као ручни сат), може бити да је у подземном граду на Дедињу нека друга, класичне величине.

Како било, ''Вечерње новости'' ће, према изјави њиховог репортера за ''Слободу'', настваити да трагају за подацима и о Дражином гробу и о ''подземном граду''. Њихова прва ''мета'' вероватно ће бити четасто дрво које је Милорад Живковић означио као ближе одредиште Дражиног гроба. У цитираном чланку од 17. августа пише да је то четасто дрво постојало и пре осам година, када су ''Вечерње новости'' другим поводом објавиле његову фотографију. (''Слобода'', Чикаго, 25. август 2012.)


http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/41052/%D0%A1%D0%B2%D0%B5+%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%B6%D0%B5+%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BC+%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D1%83.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


****

ЧЕТНИЦИ КАО ПРИПАДНИЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРАЉЕВСКЕ ВОЈСКЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ / Александар Динчић August 2012


Александар Динчић - историчар


Израз „после капитулације Југославије“ може се наћи по свим школским уџбеницима историје уназад седамдесет година, а такође и у свакодневном говору на теми о Другом светском рату.

Самим чином капитулације нестала је правна легитимност војно-зараћених снага Краљевине Југославије које су отишле у пораженички табор. С тога се врло често може прочитати у… штампи или по књигама да је „равногорски покрет Драже Михаиловића самоникао“. Тачније, настао је неприпремљено тек након капитулације Југословенске краљевске војске од групе официра који су дошли на Равну Гору и били изван закона.

Капитулацијом државне војске, а са њом и саме државе, отворен је пут за излазак на историјску позорницу једног новог чиниоца, знатно припремљеног за догађаје који су уследили – Народноослободилачког покрета, предвођеног Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), која се за рат са окупатором припремалам још пре избијања Другог светског рата – како каже Историја Савеза Комуниста Југославије а што је, пак, ако се боље и пажљивије погледа, комплетно преписан политички реферат Јосипа Броза Тита на Петом конгресу КПЈ у Београду 1948. године, који се прештампавао из књиге у књигу.

Историјска слика грађанског или ослободилачког рата у некадашњој Југославији није црно-бела, нити тако једноставна за разумевање и схватање. Једно од бројних питање гласи: ко је уопште имао законско право да поведе борбу против спољашњег непријатеља и да се сматра легалном оружаном снагом?

У циљу успостављања равнотеже између комуниста и монархиста, тачније, левичара и десничара, како би били сви задовољни, а након доношења Закона о допуни закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, данас се може врло често чути и прича о два покрета отпора, која је од демократских промена у Србији заживела такође по школским уџбеницима историје. Помињање другог-монархистичког покрета отпора за време рата, као знатно пасивнијег у односу на супростављени, створило је велику опозицију код браниоца званичне-победничке историографије о једном и једином код нас.

Оно што ја важно нагласити јесте чињеница да никада код нас није постојала једна држава а две државне војске, две војне формације са различитим политичким циљевима, две заставе и заклетве под којима су се људи стављали и заклињали, итд. Да су тако политичке партије са својим истомишљеницима, наводно у име ослободилачких жеља и традиција, водиле борбу и у првом великом рату, краљу Петру I Карађорђевићу-Ослободиоцу не би остало ништа друго него да потпише капитулацију и пре одсудне навале Централних сила. Или, запитајмо се какав би уопште био допринос Британаца и Американаца у борби против Осовине, да су их којим случајем неке политичке групе, прогласивши се државном војском, нападале у њиховим сопственим земљама?

Када је реч о акту о безусловном примирју, тј. капитулацији, који је значајан капитал историографије писане у Социјалистичкој Југославији и заговорника јединог покрета отпора код нас, у немогућности да постоји неки други када земље практично нема, интересантне су још неке ствари на које треба обратити пажњу да би се овај проблем што боље разумео. На првом месту јесте сам наслов документа који каже да су то „одредбе о извршењу примирја између немачке и југословенске оружане силе“. Међутим, у истом документу, у тачки један, стоји да ће „краљевска војска безусловно капитулирати“. Ово се не може никако друкчије тумачити него обманом и принудом, нешто слично као и потписивање Минхенског мировног споразума из 1939. године, где је чехословачки премијер Едуард Бенеш намамљен на преговоре у циљу мира а онда је под принудом морао да потпише пропаст своје земље и приде најави почетак освајачког рата од стране Трећег Рајха. А документ потписан под принудом правно је ништаван. Југословенска делегација је позвана да потпише уговор о примирју (видети тачку 18 истог документа), који по својој садржини чак није ни уговор већ диктаторски захтев, а заправо јој је подметнут документ о безусловној капитулацији. Такође, на истом документу о примирју нема потписа министра краљевске владе, а још мање председника, његовог заменика, нити њиховог овлашћеног представника. У делу где су се потписали генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар-Марковић и где стоји „по заповести југословенске оружане силе“, не пише ко их је то овластио да стављају потпис на акт о безусловној капитулацији. Ђенералштаб и влада то нису учинили а нису смели чинити на своју руку. Краљевини Југославије државни легитимитет су ускоро признале земље антифашистичке коалиције; прихватила је познату Атланску повељу у августу 1941. године и Декларацију Уједњених народа јануара 1942. године у Вашингтону.

Др Смиља Аврамов је добро уочила и написала у својој студији о међународном праву да је акт о капитулацији Краљевине Југославије ништаван, будући да га је потписао командант који је у то време већ пао у заробљеништво. Такође, југословенски потписници, генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар-Марковић представљали су генерала Данила Калафатовића. Међутим, генерал Калафатовић је био ратни заробљеник и у ствари није имао законско право да делује у име Краљевине Југославије или њених оружаних снага, нити да овласти представнике да то учине, јер и генерал Јанковић такође био ратни заробљеник. Поред њих, Александар Цинцар-Марковић био је смењени министар иностраних послова у влади Драгише Цветковића и такође није имао право ништа да потписује. Дакле, правно гледано, Краљевина Југославија није капитулирала.

Питање капитулације Краљевине Југославије постављено је и пред Међународним судом за ратне злочине у Нирнбергу, јер, ако је заиста Југославија, како се каже, капитулирала и Немци је поразили, онда су послењи имали право по Хашкој конвенцији да спроводе законе којим би се заштитио њихов поредак. С тога, команданти Југоистока или они који су се налазили у Србији и Нeзависној држави Хрватској (НДХ) нису ни могли бити кривично гоњени. То су биле јако значајне ствари. И Нирнбершки суд је имао података да Радивоје Јанковић и Цинцар-Марковић нису имали званична пуномоћја ни команданта оружаних снага, нити владе. У ту сврху, трибунал је позвао др Герда Фајна, који је био присутан 17. априла 1941. године у Чехословачком посланству у Београду где је стављен потпис на фамозни документ о примирју, који су нацисти прогласили „капитулацијом“. Ево шта је др Фајн изјавио:

„Др Герд Фајн је позван да сведочи о споразуму о капитулацији који је потписан од стране Немачке и Југославије крајем априла 1941. године. Изјавио је да је Цинцар-Марковић, бивши и смењени министар иностраних послова Југославије, потписао капитулацију у име југословенске владе. Зачудо, краљ Петар, као и премијер Симовић, који је био не само генерал у југословенском ваздухопловству, већ и командант у Ђенералштабу Југословенске војске већ су напустили своју земљу и отишли у Енглеску и нису могли да прихвате срдачан позив фелдмаршала Фон Вајкса да потпишу уговорне односе. Др Фајн говорио је о тајанственом пуномоћју које је Симовић наводно већ дао генералу Калафатовићу, који је заузврат био довољно милостив да га прихвати. Цела ова трансакција налази се у најдубљој нејасноћи. Али оно што стварно чини читав процес сумњивим јесте чињеница да др. Фајн, иако присутан током читавог постипка потписивања капитулације, заправо никада није видео чаробни документ који нуди Цинцар-Марковићу да може у име генерала Симовића да преговара о предаји“.

Фајнов исказ је врло занимљив и скоро непознат у нашој историографији. У њему први пут сазнајемо да је немачки генерал Фон Вајкс, командант Друге немачке армије, слао позив краљу Петру и премијеру Душану Симовићу да дођу у Београд и потпишу „неке уговорне односе“. Номинално, Немци су тражили врховног команданта и председника владе, што се уклапало у сценарио потпуне и безпоговорне капитулације када се предаје и војска и влада. А влада се није предала. Какви су то заправо били припремљени „уговори“, остало је непознато. Да ли су нацисти и њима желели да преко „уговора о примирују“ подвале капитулантски захтев – такође остаје непознаница. С правне тачке гледишта, ово није толико ни значајно ако се узме у обзир чињеница да су и краљ и премијер напустили земљу. Значи, нису учествовали у припремљеном сценарију и легитимисању немачке намере.

Ипак, прихватајући исказ др Фајна, трибунал је био начисто да су у земљи деловале легитимно зараћене војне снаге постојеће владе, која није капитулирала, нити дала овлашћење некоме да то учини у њено име, а то су биле јединице под командом генералштабног пуковника, а касније армијског генерала Драгољуба-Драже Михаиловића, настављача Југословенске краљевске војске, нападнуте без објаве рата, 6. априла 1941. године.

Војни прописи Краљевине Југославије предвиђали су још пре избијања рата један начин герилског-четничког продужења рата: с ослонцем на остатке регуларне војске, а међу њима нарочито на четничке батаљоне, који су се пре рата због противљење Хрвата и њихове Сељачке странке, називали „јуришним батаљонима“, што је био службени назив за специјалне јединице. Задатак официра био је да у случају окупације избегну заробљавање и да оснују формацију под називом „Четнички одреди Југословенске војске“. У ту сврху извођена је и предратна настава по специјалном уџбенику који се звао „Упут за четничко ратовање“, а који су за потребе Ђенералштаба почетком 1940. године написали артиљеријски пуковник Димитрије Павловић, референт за предвојничку обуку и артиљеријски поручник Драгутин Валтер. Немци су наставу сматрали „четничком школом“. Тако за герилу-четништво пише следеће:

„Герила (мали рат) је такав вид четничког ратовања где цела војска једне државе, услед малобројности или слабије техничке опремљености,не може примити са јачим и боље опремљеним нападачима уређену борбу.Тада се она дели на мање јединице,које више мање самостално оперишу са једним заједничким циљем:да дуготрајном и по плану изведеном акцијом што дуже ометају непријатеља у извођењу предузете радње,или борбом створе време или повољније прилике за општу акцију,у циљу потпуног или делимичног ометања непријатељске намере“.

Формацију Четничких одреда Југословенске војске, као континуираног настављача краљевске војске, основао је генералштабни пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић, начелник Оперативног одељења Друге армије, пошто се 11. маја 1941, уз спорадичне борбе са Немцима и хрватским и муслиманским усташама, пробио на Равну Гору и поставио штаб (Горски штаб 1) изнад такозване мокре пећине. Одавде он шаље курире на све стране, да окупљају друге непредате официре, подофицире и војнике, којих није било мало.

Према наређењу стр. пов. 3645, исту формацију створио је и Коста Миловановић-Пећанац који је уз то био и председник Четничког удружења „Петар Мркоњић“ и који је још пре рата имао задатак да у случају слома фронта формира прве наоружане одреде који би четнички деловали. За разлику од Драже Михаиловића, ослањао се у почетку на старе ратнике, највише учеснике Топличког устанка (1916-1917), међу којима су многи били пре рата у четничком удружењу и носиоци бројних одликовања. Пошто је касније пактирао са владом генерала Милана Недића и Немцима – лишен је чина, а тиме му је и одузет положај заповедника свих четничких снага који од тада има само Дража Михаиловић. Војвода Пећанац је наставио бити заповедник четничких одреда, али у оквиру квислиншке владе генерала Милана Недића а коју није признавала краљевска влада у Лондону – призната од савезника.

Пуковник Михаиловић је испунио прописану обавезу и основао нову формацију Југословенске војске, чија се Врховна команда, као и у том тренутку једине организоване трупе, налазила ван земље али која је имала овлашћења за наставак рата. У наредбама из тога доба писало је: ”На основу овлашћења Врховне команде…”Истог овлашћења које нису имали генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар-Марковић, стављајући парафе о безусловној капитулацији Војске Краљевине Југославије у Београду. У позиву војним обвезницима да ступе у четничке одреде, стајала је и следеће напомена:

„Наша држава је у ратном стању са непријатељима Немцима и њиховим савезницима. Вама као официру познато је да сте положили заклетву краљу Југославије Петру Другом и Југословенској војсци. Према томе, дужност Вам налаже, да се без обзира на прилике, одужите својој Отаџбини… Све остале организације не одговарају Вашој заклетви. Неизвршење овога сматраће се као издајство према краљу и Отаџбини“.

Ово се види у још једном документу, а то је инструкција за извршење задатака Четничких одреда Југословенске војске из августа 1941, где пише на самом почетку: „Наша држава Краљевина Југославија налази се још у ратном стању са непријатељем – Немцима и њиховим савезницима“.

Из овог позива уочавају се две значајне ствари.

Прво. Држава није прекинула ратна дејства већ је и даље у рату, а његов наставак је предвиђен герилском-четничком борбом, сходно Упуту за четничко ратовање.

Друго. Добровољно ступање у друге оружане формације као што су били партизани, жандармерија (касније: Српска државна стража (недићевци), Српски добровољачки корпус (љотићевци) и други санкционисало се као најтежи акт издајства према Уредби о Преким војним судовима војске Краљевине Југославије која је усвојена још 8. марта 1940. године, а допуњена децембра 1942. године.

У прилог овом, поменућемо и проглас Јеличког четничког одреда од 1. октобра 1941, где се поред осталог каже и ово:

„По наређењу Команданта Југословенске војске – Ђенералштабног пуковника Г. Драже Михаиловића, овлашћеног од наше владе, која се привремено налази у избеглиштву код наших савезника Енглеза, извршена је мобилизација свих четника и свих поштених и честитих Срба чија је жеља да сперу набачену љагу на српски народ у скорој прошлости. Одзив за мобилизацију био је неочекиван. Драгачевци су и овом приликом као и раније у својој прошлости показали да су прво Срби, а као такви за своју Српску слободу и независност неустрашиви. Јелички четнички одред, после опседања града Чачка од неколико дана и борбе, дана 1. октобра 1941. године у 6 и по часова умарширао је са свих страна у град Чачак“.

Командандујући официр, организатор војних јединица за борбу против спољашњег непријатеља имао је право да преко овлашћења буде заступник номинално-правог команданта и заповедника војних снага – краља Петра Другог Карађорђевића. То му допушта и Устав Краљевине Југославије из 1931. године, који у свом 40 члану, каже и ово:

„Ако се покаже потреба да Краљ иде из земље на краће време, заступа га по праву Наследник Престола. Ако Наследник престока није пунолетан, или ако је спречен, Краља ће заступати Министарски савет. Заступништво се врши по упутствима која Краљ даје. Ово вреди и за случај Краљеве болести, која не ствара трајну неспособност“.

У овом случају министарски савет налази се у Лондону и даје овлашћење преко краља војном саветнику у земљи, а он је у то време само пуковник Михаиловић. И овим је de facto признато право пуковнику Михаиловића да у одсуству краља организује људе за борбу. Уз то, тада више нема дилеме ко има законско право да организује одреде: пуковник Михаиловић или војвода Коста Пећанац. Да све ово није рађено мимо знања самог краља показује и чињеница да се Петар II средином октобра, што ће рећи, након успостављања везе са командом у земљи, неколико пута јавио преко Радио-Лондона, позивајући народ да се сврстава у јединице којима командује пуковник Дража Михаиловић.

Генерал Михаиловић је узео као датум почетка борбе против спољашњег непријатеља 15. април, што ће рећи, датум када је добио наређење Врховне команде и команданта Друге армије да његов Брзи одред одмах капитулира и преда се најближој немачкој команди и када је, не признавајући капитулацију, тај исти одред повукао у шуму . Тако је писао краљу Петру, 6. априла 1943. године :

„Ваше Величанство! На дан 15. априла навршавају се две године од како је један део Југословенске војске одбио да положи оружје и прогласио слободне југословенске планине за своја упоришта. Идеја отпора мрском завојевачу примљена је у народу као олакшање у тешкој несрећи која га је незаслужено снашла. Цео народ стао је уз своју војску и поднео тешке жртве заједно са њоме.“

Печат са четничким симболом мртвачке главе стајао је и на новим легитимацијама које су добијали краљевски официри који нису признали капитулацију. Септембра 1941. пуковник Михаиловић ступа у радио везу са Британцима на Малти, а 8. октобра шаље први извештај Југословенској влади, чија је прва реченица гласила: ”Југословенска војска у земљи постоји”.

На тај начин се отвара питање: да ли се ради о једином нашем легалном антифашистичком и антинацистичком покрету отпора за време Другог светског рата?

Краљевини Југославији, прихватници Атланске повеље и јануарске Декларације Уједињених народа у Вашингтону, као и четницима, тј. припадницима Југословенске војске, војну и политичку легитимност не признаје само Нирнбершки трибунал. Признаје и Међународно право. Ако се држимо права који је са историјом увек био неотуђив, онда се не може говорити „о два покрета отпора“ већ о једном, с обзиром, да према законима Краљевине Југославије, у ратним околности политичке партије замрзавају свој статус и приступају легaлној војсци ако желе да се боре против спољашњег непријатеља. Оне, пак, које су забрањене, немају права никаквог деловања већ су подложне санкцијама. Међутим, уколико се држимо пораженичког предрасуда – о легитимности Краљевине Југославије и њених војних формација не може се говорити због вишедеценијске хипотеке коју су стекли званични ратни победници, јер ће се увек тумачити историјском ревизијом. Али, морамо се држати правила које гласи „Historia non requirit – sed probate“.

Погледајмо најпре шта је на суђењу у процесу против главнокомандујућег генерала Листа изјавио амерички тужилац Вајс:

„Герилска борба развила се неко време након престанка непријатељства у Југославији и Грчкој и након окупације ових земаља. Током времена константно је расла. Најпре је против окупатора почео да се бори национални покрет отпора у Југославији- четници Драже Михаиловића и у Грчкој, организација Едес под командом Зерваса. Убрзо су се појавиле и комунистичке групе са истим циљем – Титова у Југославија, као и организација Еам и Елас у Грчкој“.

Овде имамо на снази два покрета отпора у Југославији: национални – који је први започео борбу и комунистички, који се прозвао народноослободилачким, а што се по себи аутоматски искључује из разлога што већ постоји национални, тј. народни. Управо се у Нирнбергу, у припреми суђења немачким ратним командантима на Балкану, расправљало да ли се под истим третманом могу наћи националисти-односно четници под командом пуковника Драже Михаиловића и комунисти-односно партизани под командом Јосипа Брота Тита, као и зараћене снаге у Грчкој. Односно, да ли је покретом отпора могао да се легитимише свако ко је формално био против окупатора. С тим у вези, јако је занимљиво и за историју важно следеће запажање Вајса:

„Тито није служио владу у емиграцији, него је покушавао да је смени комунистичким режимом, у покушају у коме је успео 8. маја 1945. године да обори југословенског краља. Он, као и грчки комунистички покрети отпора нису примали наређења од постојећих влада, већ од треће силе. Тачно је да је добијао (Тито – прим. аут) материјалну подршку од савезника, али ми нигде не можемо наћи да то може да му донесе статус легално зараћеног борца“.

У одредби члана 1. Четвртог правилника Друге хашке конвенције из 1907. године, под појмом борац у рату пише да се права и обавезе не примењују само на војнике регуларне армије већ и на добровољачку милицију или народну војску, као и на све добровољачке одреде који испуњавају следеће услове: да имају јединственог руководиоца који одговара за све потчињене, да имају одређени знак за разликовање и да тај знак мора бити распознатљив, да носе јавно оружје и да се својим операцијама придржавају ратних закона и обичаја.

Све ово имало би неку правну основу под условом да у истој земљи није деловала легитимно зараћена војна формација, да су Немци испунили све услове из Хашке конвенције да окупирану територију прогласе капитулираном, а такође и да је земља остала без икакве војске. Тек онда је КПЈ са својим војним снагама (8.000 чланова и 15.000 скојеваца) могла да се профилише као народни заштитник и зараћена страна која испуњава неке делове из ове тачке хашке конвенције.

Ипак, одредбе члана 1. Четвртог правилника, обилато су користили тужиоци и судије на процесима против немачких генерала и команданата у Југославији како би приказали Титову војску легитимно зараћеном страном према којој су морали да се примењују одредбе Женевске конвенције о поступку са ратним заробљеницима и о цивилима које су партизнске снаге браниле за време извођења немачких операција – послератних непријатељских офанзива. Баш због тога, западне земље су престајале да изручују нацистичке официре и команданте да им се суди у Југославији.

За разлику од послератне Југославије, сасвим је друкчија ствар у Нирнбергу. Сви немачки команданти који су наређивали злочине према партизанима и њима наклоњеним становницима на подручју НДХ и Црне Горе или припремали операције против партизанских војних формација нису добили смртну пресуду, јер је владало мишљење да се радило о сузбијању супростављених војних формација које нису имали никакву легитимност, нити се придржавали обичаја рата. Неки немачки генерали и команданти чак су и ослобођени оптужби.

Револуционарне снаге, које нису признавале легитимну владу која је деловала у емиграцији, попут многих других (грчке, пољске, француске, норвешке, данске, итд), а која такође није признавала њих, нису се могле доводити у контекст легитимно зараћене ратне формације према којима се морају примењивати правила Хашке и Женевске конвенције о поступку са ратним заробљеницима.

С друге стране, убиства партизана и њихових помагача од стране окупатора и њихових сателита јесу неоспорни ратни злочини, то Нирнбершки суд не спори, с обзиром да се радило о злочину према становницима Краљевине Југославије чији суверенитет законски постоји, без обзира што они нису припадали монархистичкој војсци, нити имали снагу легитимно зараћених војних формација. Оно што је важно јесте да њима (партизанима) држављанство није одузето. Овде треба такође поменути и случај одузимања држављанства свим Југословенима који су се одазивали Комитернином позиву и одлазили да се боре у шпанском грађанском рату тридесетих година. Такође, предратна влада Краљевине Југославије је свим интербригадистима-Југословенима забранила повратак у земљу. Занимљиво је такође да је Гестапо успео 1941. године да из Француске преко Немачке пребаци преко 150 југословенских интербригадиста у Краљевину Југославију, о чему је први после рата проговорио мађарски револуционар Ласло Рајк у Будимпешти.

Дијаментрално супротна гледишта имала је КП Француске, која је признавала владу Де Гола, додуше у знатно ограниченом обиму и уз критику његових колонијалистичких ставова. Југословенски комунисти никада нису ни реч хвале изрекли на рачун владе Краљевине Југославије, нити јој дали било какву подршку.

Иако је Титов покрет добио званично савезничко признање, али не и државни легитимитет, након Техеранске конференције децембра 1943. године, у исто време постоји краљевска влада која делује изван земље. Тако да тај чин представља само пуко признавање ратних напора, на основу података о борбама партизана против окупатора, донетих из окупиране Југославије или прослеђених путем радио-станице, али који не може имати правно-законску основу, понајмање неку легитимност и легалност. На крају, све одлуке АВНОЈ-а краљевска влада је поништила и ставила ван снаге, што је с друге стране, поништено победом револуционарних снага, када су сви закони, донети „на дивље“ враћени и активирани по принципу воље ратних победника.

Континуирани легитимитет краљевске владе а и њених оружаних војних снага – припадника Југословенске војске у отаџбини, Југословенске војске у заробљеништву и Југословенске војске ван отаџбине (трупе на Блиском Истоку), неоспоран је према међународном праву. Међутим, због победе револуционарних снага код нас, то је сасвим друкчије изгледало. Овако је у време суђења генералу Михаиловићу, резоновало југословенско војно тужилаштво:

„Исто тако, нико на свету, осим немачко-фашистичких нападача и њихових слугу, није се нашао да оквалификује народноослободилачки покрет Југославије као обичну побуну, против које су допуштене репресалије, нити Народноослободилачку војску и партизан-народа оквалификује као гажење одредаба међународног права. Савезничке силе, Велика Британија, САД и СССР признавале су Народноослободилачку војску и партизанске одреде Југославије као свог савезника у борби против фашистичких нападача и сматрале да је борба, коју Народноослободилачка војска води, наставак рата Југославије против хитлеровске Немачке и њених сателита“.

Конкретно, само је овај пример довољан да се јасно уоче нелогичности. На истом овом примеру, евидентно је да се ради о великом размимоилажењу на релацији Београд-Нирнберг упркос томе што се Војни суд Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), позива на Међународни суд за ратне злочинце. Наравно, према потреби. Такође је значајно споменути први члан Кривичног закона ДФЈ, касније ФНРЈ, по коме су многи осуђени на најстражију казну, а који каже следеће:

„Кривично дело је кажњиво само онда ако је у времену кад је дело учињено закон прописивао да је оно кривично“.

А пошто комунисти у „том времену“ нису ни имали никакав закон, нити неку легитимност, јасно је да је десетина хиљада погубљених било невино, јер није ни постојао основ да им се уопште суди. Или, како је то рекао Драгић Јоксимовић, бранилац генерала Михаиловића на суђењу:

„У такав теснац се долази кад греси младости политичке наводе извесне људе да законе брзо доносе“.

Савезници никада и нигде нису рекли, нити напоменули да је отпор КПЈ и Титовог покрета наставак рата против хитлеровске Немачке и њених сателита у контексту априлске катастрофе у Југославији. То је била само фикција југословенских комуниста и њихових симпатизера. На западу је било опште познато филонацистичко опредељење комуниста у то време. Знали су да су након потписивања пакта о ненапању између СССР-а и Немачке, све секције Коминтерне, међу њима и југословенска – КПЈ, биле дужне да га поштују па се никако не може говорити о неком континуираном отпору који су југословенски комунисти спроводили од напада Немачке на Краљевину Југославију до напада Немачке на СССР. Такви примери нису ни забележени у нашој историографији, нити постоје. Енглеска је нарочито тај пакт осетила на својој кожи када је Хитлер преусмерио све расположиве снаге на запад, склапајући мир са истоком. Француска је такође била жртва те политичке игре, али ни она, као ни Краљевина Југославија, није капитулирала и њена влада је наставила отпор из иностранства, док су се трупе бориле на афричком бојишту под командом генерала Жироа.

Суђење према међународним правним нормама за ратне злочине почела су одмах после рата. Суђење двадесетдвојици главних ратних злочинаца, од којих су шеснаесторица оптужени за ратне злочине, одржано је пред Међународним војним судом у Нирнбергу од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. године. У периду од 18. јула 1947. године до 18. фебруара 1948. године, одржано је суђење које било најзначајније за Југославију. Радило се о групи од 12 оптужених немачких команданата који су службовали једно време на подручју Балкана. Били су то: Вилхелм Лист и Максимилијан Фон Вајкс, команданти Југоистока, Лотар Рендулић, командант 2. оклопне армије, Валтер Кунце, заступник команданта Југоистока, Херман Ферч, начелник генералштаба Југоистока, Франц Беме, командант Србије, Хелмут Фелми, командант 68. армијског корпуса, Хуберт Ланц, Ернсд Денер, командант 69. армијског корпуса, Ернс Фон Лајсер, командант 15. армијског брдског корпуса, Вилхелм Шпедел и Курт Фон Гајтнер, начелник штаба војноуправног команданта Југоистока. Суђење је трајало 117 дана и за то време прочитано је 1.025 документа и саслушано 678 сведока и направљен транскрипт на 9.556 страна. Сви су добили затворске казне или су ослобођени, а једини је Беме извршио самоубиство пре изрицања пресуде.

У извештајима генерала Бема, јединог који није дочекао изрицање пресуде у процесу против дванаесторице, види се да се Михаиловићеви борци, тј. легитимна Југословенска краљевска војска придржава конвенције о ратним заробљеницима када су у питању Немци. С друге, пак, стране, генерали Лист, Кунце, Ферч говорили су да су за време рата на столу имали копије заплењених упутстава које је слала Комунистичка партија у Србији својим одредима и које су подстицале и храбриле партизане да унакажују немачке заробљенике и убијају рањенике због чега су војници брутално одговарали, при чему је било и претеривања у виду масовнијих стрељања заробљених партизана. Те копије су стигле након тражења из Вашингтона, где су се налазили и остали заплењени немачки ратни документи. Ферч и Кунце су показали копију документа као своју одбрану. Суд их је ослободио кривице и пустио на слободу. Ове околности су у великој мери утицале да немачки команданти и генерали, сви од реда, добију затворске казне а неки и ослобађајуће пресуде.

Нацистичка документа и суд у Нирнбергу јасно су рекли: генерал Михаиловић се борио против окупатора а окупатор није поштовао правила ратовања када се радило о заробљеним борцима или сарадницима а морао их је поштовати. Дакле, почињен је ратни злочин у правом смислу речи – женевска и хапшка конвенција грубо су прекршени, а зашто ти злочини нису санкционисани на прави начин то је резултат победе револуционарних снага.

Са становишта Међународног суда у Нирнбергу, евидентно је да је Трибунал лавирао између номиналних победника, а којима су помагале три велике светске силе и чији глас је тада представљао и закона који је био на страни номиналних губиника. Није желео да процес претвори у правду нити пак у тоталну неправду и нађено је неко соломонско решење. Судијама је увек пред очима била 4. тачка Хашке повеље, то се јасно види приликом сваке констатције судија и тижиоца, без обзира што она нема важност ако се зна да је у земљи већ деловала легитимно зараћена страна а коју Трибунал није смео да спомиње из разлога што је она већ стављена предtête accompli. У супротном, када је реч о пресудама немачким командантима, ствар би била сасвим друкчија. Знајући да су Титови партизани уз обимну помоћ савезника, највише СССР, изашли као ратни победници, морали су да санкционишу немачке злочине неким казнама. За исте прекршаје немачки генерали су у Југославиоји суђени на смртне казне.

Другим речима, међународни суд у Нирнбергу осудио је немачке генерале и команданте на временске казне, јер је уважио да су се борили против Титових снага, као номиналних ратних победника и сарадника антифашистичких снага, а који, пак, нису уопште имали статус легитимно зараћене стране, нити водили рат по међународним конвенцијама.

Само четрдесет дана након завршетка процеса немачким генералима и командантима у Југославији, амерички председник Хари Труман, потписао је указ којим се генерал Михаиловић, постхумно одликује највишим америчким орденом части (Legion of Merit), за допринос у победи савезничке уједињене антифашистичке коалиције.

Оно што је било познато у Нирнбергу коначно је обелодањено и у званичном писаном акту, па није искључено да је управо Нирнбершки процес, где је прочитано више од 20.000 заплењених нацистичких ратних докумената, у неку руку утицао на америчког председника да исправи велику неправду нанету генералу Миахиловићу.

У истом указу стоји следеће:

„Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага и доцније као Министар војни организујући крупне снаге отпора против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године“.

Код заговорника јединог покрета отпора код нас – Титовог, из ове Труманове наредбе обично се акценат ставља на други део – да је генерал Михаиловић спашавао савезничке пилоте и авијатичаре и да су му Американци захвалили на томе овим орденом. Намерно се прескаче најважнији – први део.

Јер, ако амерички председник каже да је г Михаиловић био заповедник Југословенских оружаних снага (не ЈВУО, нити Равногорскиг покрета), касније министар војске, морнарице и ваздухопловства, питамо се: шта је онда за време рата уопште представљао Титов покрет?



Александар Динчић


Напомена: Ово је један део из необјављениг рукописа Генерал Драгољуб-Дража Михаиловић и Југословенска краљевска војска у историјским документима са суђења нацистичким ратним злочинцима у Нирнбергу (1945-1949)


http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2012/08/29/%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA/


http://www.ravnogorskipokret.com/index.php?option=com_content&view=article&id=272:2012-08-28-22-37-58&catid=1:novo


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Wednesday, August 29, 2012

Писмо Председнику Србије у вези Дражиног гроба / Славко Пановић - Председник Српскe народнe одбранe у Америци / August 24, 2012


Томислав Николић: Председник Републике Србије
Foto: Arhiva Vecernje Novosti


Славко Пановић: Председник Српскe народнe одбранe у Америци
Foto: Aleksandra Rebic



Господин Томислав Николић
Председник Републике Србије
Б е о г р а д
24. август 2012.

Поштовани господине Председниче,

Пре три године Српска народна одбрана у Америци, најстарија национална организација на овом континенту, расписала је награду од 100.000 долара даваоцу поузданих информација о локацији гроба у коме после ликвидације 17. јула 1946. почива генерал Дража Михаиловић. Ово смо учинили јер сматрамо да би се тиме пружио допринос процесу националног помирења у Србији, кога нажалост још нема – ни седам деценија од грађанског рата који су комунисти изазвали под непријатељском окупацијом.

С обзиром да за ово питање задужена државна комисија није постигла напредак и с обзиром да су се у међувремену појавиле нове информације које треба да буду подробно испитане, апелујемо на Вас, господине Председниче, да уложите свој ауторитет како би она обновила рад, по могућности у новом саставу.

Молим Вас, господине Председниче, да примите изразе мог поштовања.


Славко Пановић
Председник
Српска народна одбрана у Америци


(”Слобода”, Чикаго, 25. август 2012.)


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Draza Mihailovich in Film and TV: The Last Act / Carl Savich - "Serbianna" August 17, 2012


Carl Savich
Serbianna
August 17, 2012

In 1981, The Last Act, Poslednji cin, a four part Yugoslav television mini-series was produced by Radiotelevizija Beograd (RTB). The TV series was a historical dramatization of the apprehension of Draza Mihailovich by OZNA agents in 1946. The series was featured on Yugoslav television by RTB and was rebroadcast by Radiotelevizija Srbije (RTS) in 2005, marking the 60th anniversary of the end of World War II.


 The series starred Milan Puzic as General Draza Mihailovich, Zoran Rankic as Nikola Kalabic, Dragan Nikolic as Major Ljuba Popovic, and Milan Bogunovic as Pukovnik Slobodan Penezic Krcun. Danilo Lazovic played Potpukovnik Lazic, Mirko Bulovic played Vasiljevic, an aide to Draza Mihailovich, Miodrag Krstovic was Dane, and Djordje Jovanovic was Majstorovic. The TV series also featured Rastislav Jovic as Kotarac, Tanasije Uzunovic as Japan, Mihajlo Viktorovic as Jovan Markovic, and Dusan Vojnovic as Milovan Jankovic. The series was directed by Sava Mrmak. Sinisa Pavic wrote the screenplay based on the book by Milovan Pejanovic entitled Velika igra sa Dražom Mihailovicem, The Great Game with Draza Mihailovich, under the pseudonym Ljuba Popovic, published in 1971 in Belgrade by Grafika Bgd. The original music for the series was composed by Vartkes Baronijan.

The first episode begins in May, 1945 as Chetnik guerrillas under General Draza Mihailovich are battling Yugoslav Communist troops in the Zelengora area of Bosnia in the Sutjeska region. On May 12-13, 1945, the mountain was the scene of a battle between Chetniks and Communist Partisans under Josip Broz Tito. Chetnik guerrillas are shown riding on horseback to a house in the forest as explosions and gun fire can be heard in the distance. A Chetnik commander enters the house with his men. A radio operator tells them: Hitler has killed himself. The Germans have capitulated. The war is over.

The title credits are shown with black and white photographs of Draza Mihailovich and King Peter II. The photograph of Peter II is torn asunder.

A Chetnik commander enters a house where Draza Mihailovich is seated at a table looking over a map with Nikola Kalabic. No retreat is left to the Chetnik forces. He asks Mihailovich which way to retreat, through Croatia, Montenegro, Italy, or Austria. Mihailovich tells him that the situation on the front is not clear yet. Kalabic says that there is no longer a front. Draza tells them that Ante Pavelic has not given approval for a retreat across Croatia. He tells them that they have to focus on Serbia.

Milan Puzic as Draza Mihailovich
 and Zoran Rankic as Nikola Kalabic in The Last Act.

A communist radio message is heard celebrating the victory over fascism. The speaker equates the Ustasha with the Chetniks as opponents of the new Communist regime. Mihailovich’s message is then broadcast. Draza tells Kalabic that the war is not won yet. He has to be ready when a crisis emerges to regain control of Serbia. Kalabic then crosses himself and pledges his loyalty to Draza and departs. Draza also departs on horseback amid exploding shells.

The scene then shifts to Belgrade, October, 1945. The OZNA office of Ljuba Popovic is shown. A prostitute is interrogated who has an intercepted letter from the Chetnik commander in Valjevo.

The OZNA commander explains to his agents the goals of OZNA: First, to combat Chetnik infiltration into Serbia and to prevent terror. Second, to apprehend Draza Mihailovich alive, so that he can admit his crimes in front of a microphone, to be covered by newspapers, radio, and before cameras.

Using the intercepted letter, OZNA is able to locate the contact in Belgrade for the Chetniks. Ljuba Popovic and another OZNA agent go to his residence and arrest him. Brought to OZNA headquarters, he is forced to write a letter to entrap the Chetniks.

Ljuba Popovic is sent as an undercover agent to infiltrate the Chetniks. He poses as a refugee of the new Communist regime, a down-on-his-luck lawyer. He is able to infiltrate the Chetniks who think he is the contact from Belgrade. He tells them that he has foreign contacts and can get them into Belgrade. He tells them that he wants to meet Draza Mihailovich. A Chetnik soldier tells him that Draza is far away and it is hard to get to him. But Kalabic is near. And Kalabic wants to meet with Popovic.

Before meeting with Kalabic, Popovic is briefed on Kalabic at OZNA headquarters. Kalabic is dangerous. Popovic has to be armed at all times and supported by other agents. He is told to tell the Chetniks that an intervention is planned on their behalf. Popovic meets with Kalabic. They agree that Popovic will take him to Belgrade. OZNA has the house staked out, however, and arrest Kalabic shortly after his arrival in an American jeep.

In episode three, Kalabic is shown in a Belgrade prison in January, 1946. Kalabic agrees to help OZNA capture Mihailovich. Based on the official Communist account of events, Kalabic allegedly came in the autumn of 1945 to Valjevo. OZNA infiltrated his ranks by placing an undercover agent among his Chetnik troops. One OZNA agent was disguised as an American, who seeks to get them to escape from the country. Kalabic falls for it and goes to Belgrade. Kalabic is subsequently arrested. Kalabic is promised immunity if he will betray Mihailovich whom OZNA wants alive to discredit the Ravna Gora movement. Kalabic agrees to the OZNA plan.

In episode four, Kalabic is shown training OZNA agents disguised as Chetniks. He works with OZNA to train 12 oznasi to infiltrate the Chetnik ranks and capture Draza Mihailovich.

He goes with the OZNA agents and gains the confidence of the Chetnik guards. Because of his reputation, Kalabic is welcomed openly by the Chetniks. Draza Mihailovich greets him warmly with open arms: “It is you, cika Pera. You have not forgotten me, Nikola”. Draza does not doubt his sincerity and genuineness. The OZNA agents are not detected. They gain the trust of Draza and the other Chetniks.

Kalabic convinces them that the time is right to move into Serbia. He tells them that events now favor the Chetniks. Draza is convinced and orders the men to move out. While in the forest, the OZNA agents open fire on the Chetniks and overwhelm them. Draza is captured.

Like Klopka za generala (1971), the central element of the plot revolves around the alleged betrayal of Draza Mihailovich by Nikola Kalabic. The earlier film was more a generic “spy thriller” while the TV mini-series seeks to be a more factually detailed historical dramatization of the events. The events are based on OZNA accounts.

Milan Puzic gives a more sympathetic and convincing portrayal. In Klopka za generala, Rade Markovic gave a stiff, uncomfortable performance. Markovic appeared frozen in shock and trauma with an unchanging expression of bewilderment and confusion on his face. He looked like a deer caught in the headlights for the entire movie. He was crude, shallow, cunning, and calculating. Puzic, however, shows Mihailovich as committed and dedicated to the cause. He is genuine in his convictions. He is more of a tragic figure, abandoned by all. But his motives are never questioned. He wanted what he thought was in the best interests of the people of Yugoslavia and of Serbia.

Screenwriter Sinica Pavic stated that he wanted to present a more balanced and sympathetic portrait. He stated that he wrote the story based on the accounts available “but I let time prove who is right.” In a July 27, 2012 interview on Press Online, he explained that he sought to present Draza Mihailovich as a victim in the World War II powerplay without making any moral, political, or legal judgments: “That is the destiny of one man in that time. Draza is presented in that time as a loser of history and it is not by accident that the sympathy of the viewers was on his side. The question now is what did he seek, want, and begin in that time, but that history did not allow to him.” He noted that the dialogue was realistic and believable: “Everything I put in his mouth, after 20-30 years, seemed like something that had meaning and a reason in relation to the point where he stood historically. Until then, in any work of art, he had not had the opportunity to say all this as in the The Last Act.” He described the role of Draza Mihailovich as “brilliantly played by Milan Puzic.” His view was that we should be open to all viewpoints and that history should judge: “We have a habit of pre-judging something, and I think we should let all flowers bloom.”

This mini-series presents the official Communist version of events. OZNA even released three photographs of Kalabic while under arrest. These photographs, however, have been challenged as forgeries. They have been challenged as faked and staged. Letters that Kalabic allegedly wrote while under OZNA arrest also have been debunked as forgeries. The official Communist version of events thus has not been disproved although it has been attacked and disputed. The series dramatizes the official Communist or Partisan narrative of the events that led to the apprehension of Draza Mihailovich. While the details have varied over time, the general outline remains the same in the Communist narrative of events, dramatized in this TV mini-series and in the earlier 1971 movie Klopka za generala.

This TV series is better written than the 1971 movie Klopka za generala. The dialogue is much more realistic and believable. Gone are the depictions of the Chetniks as uncontrollable rapists and mass murderers. They are not cardboard, stereotypical, one dimensional characters. Puzic even looks more like Mihailovich. Pavic shows that Mihailovich was a dedicated leader who had real and long-term motives and goals. They were not about seizing power. There are even memorable lines. In one scene where he is in a discussion with Vasiljevic, an aide, he is asked: “Do you think about Serbia?” Draza replies: “I always think about Serbia, Vasiljevic, but I don’t know if Serbia thinks about me.” He discusses how events have turned against him and his resistance movement. He says how it was logical for the Americans to make a landing in the Balkans, in Yugoslavia, not in Italy or North Africa. An Allied landing in Yugoslavia never occurred, undermining the rationale behind Mihailovich’s strategy and dooming the Chetnik resistance movement. It was logical that the Communists should be defeated. His assessment of the situation was accurate. His strategy with regard to the British and the Germans was correct. He discussed the crisis in Trieste where the Communist Yugoslavian regime shot down American planes. “Trieste will be another Danzig” he tells him. He tells Vasiljevic that “time is on my side”. He concludes: “I am suspicious. I must wait. … I am waiting.”

Kalabic is the heavy or the fall guy in this series. It is his treachery and betrayal that are the focus of censure. He is portrayed as a braggart, deluded about his self-importance, a loud mouth, vain-glorious, and incompetent. He is a person with little conviction or beliefs. He is a buffoon, crude, brutish, boorish, and primitive. Was this portrayal accurate? OSS liaison officer, U.S. Colonel Albert B. Seitz, who met Kalabic in Stragari, in Serbia, in November, 1943, described Kalabic in his 1953 account Mihailovic: Hoax or Hero?, published by Leigh House, Columbus, Ohio: “Nikola was one of the most interesting people in whole Yugoslavia. … He looked like an imposing gentleman and soldier. His heroism soon became legendary.” Seitz was even photographed giving a Colt pistol to Kalabic in the presence of British SOE Captain Duane T. “Bill” Hudson. In Seitz’s judgment, Draza Mihailovich was a “hero” and a “martyr” who was betrayed by the Allies as described in the book: “The sensational expose of the Tito hoax and the betrayal of a hero by the Allies. OSS wartime chief of mission in Jugoslavia bares the astounding story of a nation betrayed.” Mihailovich is described as “the greatest guerrilla of them all” who was “damned by fate, the cynicism of Allied politicians and the false propaganda of the Russians, to die a martyr’s death.” The U.S. characterization and portrayal was the opposite of that proffered by the Yugoslav Communist regime. Here was cognitive dissonance.

The story is one of betrayal. Kalabic is the Judas Iscariot to Draza Mihailovich’s Jesus Christ, Brutus to Julius Caesar. It is Kalabic who is the object of opprobrium and castigation. In the end, Draza tells the prosecutor, without Kalabic’s cowardly betrayal, I would never have been caught. Draza places all blame on Kalabic. The prosecutor tells him that Kalabic was a surveyor before the war. The conflict elevated him to undue importance.

Draza Mihailovich is portrayed as the loser or victim in the story. As a result, victor’s justice is meted out to him. He lost, so he must pay the price. But he is not judged. He is like a character in a Greek tragedy. Betrayed and forsaken by all, his fate is sealed and he must only play his destined part until the end. The prosecutor tells him in the final scene that both his son and daughter had joined the Partisans in 1944. No one was behind him anymore. All had forsaken him. Even Peter II had broadcast over the radio in 1944 that all resistance groups in occupied Yugoslavia had to follow Josip Broz Tito. Peter was ordered to abandon Draza because of Winston Churchill’s switch of support to Tito. The US and the USSR followed. Draza became a pariah and was abandoned by the Allies. His fate was sealed then. The only task left to him was to write his last will and testament. The Partisans only put the nail in the coffin. This is a point the movie makes effectively. Events transpired to Draza’s detriment. But he always did what he believed to be correct and which was true to his character and ideals and objectives. Historical forces are bigger than any one individual. The pressure of history can crush any man or woman. History is fickle and cruel.


History does not end here, however, for Draza Mihailovich. A new mini-series is planned for 2013 written and directed by Rados Bajic starring Nebojsa Glogovac as Draza Mihailoich in a more objective, even-handed, and balanced treatment entitled Ravna Gora. The series will be produced by Radio Televizija Srbije (RTS) and Contrast Studios. The Last Act, Poslednji cin, is not the last act of Draza Mihailovich. There are many more acts to follow.


Carl Savich




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Dosad rehabilitovano 2.000 nevino osuđenih / "Danas.rs" August 26, 2012 / Pretpostavlja se da je u Srbiji bilo čak 50, 000 političkih kažnjenika


Danas.rs
Autor: M. D. Milikić
August 26, 2012


Beograd
Srbija još nema Zakon o otvaranju dosijea tajnih službi: Goli otok

Beograd - Na osnovu sudskih odluka po Zakonu o rehabilitaciji u našoj zemlji od 2006. do danas doneseno je oko 2.000 rešenja o rehabilitaciji, iako je, prema nezvaničnim podacima, u Srbiji bilo oko 50.000 političkih osuđenika i kažnjenika u periodu od 1945. do 1985. godine.

Na listi rehabilitovanih nalazi se i nekoliko poznatih političara, intelektualaca i umetnika, kao što su dr Slobodan Jovanović, glumica Žanka Stokić, advokati Veljko Guberina i Slobodan Subotić, pisci Dragoslav Mihailović i Borislav Pekić, komunista Andrija Heberg, a krajem prošle godine rehabilitovan je i knez Pavle Karađorđević. Međutim, i pored podnetih zahteva nisu rehabilitovani general Dragoljub Draža Mihailović, poznati disident Milovan Đilas i predsednik vlade u vreme okupacije Srbije od nacističke Nemačke Milan Nedić.

U Ministarstvu pravde kažu za Danas da su do sada zaključena 22 sporazuma o rehabilitacinom obeštećenju. Kako ističu, isplate su izvršene u 16 slučajeva, dok je u toku obezbeđivanje novčanih sredstava za još šest sporazuma.

- Ukupan iznos koje je Ministarstvo isplatilo za zaključene sporazume je više od 14 miliona dinara, dok se obezbeđuju sredstva u iznosu od još četiri miliona dinara. U toku narednog meseca biće, prema planu, odlučeno o preostalim podnetim zahtevima, ističu u Ministarstvu pravde.áMeđutim, odgovor na pitanje ko su ljudi kojima će biti isplaćena obeštećenja i za šta su osuđeni, nismo uspeli da dobijemo.

Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, ekspert za problem političke rehabilitacije, kaže za naš list da je rehabilitacija političkih osuđenika jedan od važnih koraka u pravnom savladavanju autoritarne prošlosti.

- Taj korak je veoma težak i bolan, jer su tokom poluvekovne autoritarne vladavine i nepravne države u Srbiji brojna lica bila osuđivana mimo važećih pravnih normi ili na osnovu neprimerenih i necivilizacijskih propisa. Osnov kažnjavanja bila je politika partijske države i njena rigidna ideologija. Time je žrtvama političke represije naneta velika nepravda, a društvu istorijska sramota, ističe Trkulja. On dodaje da je u nastojanju da raskine sa praksom kršenja ljudskih prava, Narodna skupština dva puta glasala za Zakon o rehabilitaciji, prvi put 2006. godine, a onda i 2011.

Naš sagovornik ističe da je zakon iz 2006. godine u pravno tehničkom smislu jedan od najlošijih koji je donela skupština, a nije bio praćen ni donošenjem drugih zakona, kao što je zakon o otvaranju dosijea tajnih službi, kao i zakon o restituciji.

- Taj zakon je izneverio očekivanja kako žrtava političke represije, tako i stručne i šire javnosti. Reč je o zakonu koji žrtvi daje pravo samo na to da se presuda proglasi ništavnom, a žrtva smatra neosuđivanom, a kada je kažnjena bez odluke, da se utvrdi da je bila žrtva iz političkih razloga. Zakonodavac nije imao izgrađen stav o načinu na koji će pristupiti zakonskom regulisanju prava na obeštećenje žrtava političke represije. Stoga se on opredelio za pravnu rehabilitaciju u užem smislu, izostavivši potpuno rehabilitaciju u širem smislu, u vidu vraćanja naplaćene kazne, konfiskovane imovine, obeštećivanja za narušeno zdravlje ili prekinutu karijeru, priznavanja u radni staž vremena provedenog u zatvoru, ukazuje Trkulja. On naglašava da je u novom Zakonu o rehabilitaciji za rehabilitovane predviđena najšira lepeza prava, koja se mogu ostvariti.

- Novim rešenjima, osim što se, kao i starim, uređuje rehabilitacija osoba koje su iz političkih, verskih ili ideoloških razloga lišene života, slobode ili drugih prava od 1945. godine i pravne posledice, bliže se regulišu prava lica koja se rehabilituju tako da će steći mogućnost vraćanja oduzete imovine, posebnog novčanog dodatka i uvećanog penzijskog staža, ali i nadoknade za pretrpljen duševni bol. Isto pravo stiču i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestra i vanbračni partneri. Mislim da je dobro što novi Zakona o rehabilitaciji ne ulazi u ono što se događalo u Drugom svetskom ratu i da oni za koje se utvrdi da su činili ratne zločine nemaju pravo na povraćaj imovine, objašnjava Trkulja.

Ipak, on naglašava da su novim zakonom samo delimično otklonjene slabosti starog. Ostalo je nedorečeno, između ostalog, i pitanje naknade licima koja su dobila sudsku rehabilitaciju.

Prema rečima našeg sagovornika, da bi se ostvarila potpuna politička rehabilitacija žrtava progona, potrebno je uraditi četiri bitna procesa, prvi je otvaranje dosijea tajnih službi o progonjenim licima, zatim lustracija ličnosti, koje su kao javni funkcioneri grubo kršili ljudska prava, potom puna pravna rehabilitacija, koja podrazumeva poništavanje njihovih kazni i obeštećenje i na kraju restitucija.

- Nažalost, Srbija još nema Zakon o otvaranju dosijea tajnih službi, a Zakon o lustraciji je ostao mrtvo slovo na papiru, što će veoma otežati pribavljanje relevantnog dokaznog materijala. Uz to, u mnogim slučajevima je nemoguće prikupiti neophodnu dokumentaciju, jer je mnogim licima suđeno bez valjanog postupka, mnogi dokumenti su uništavani, naglašava Trkulja. On dodaje da su proces rehabilitacije najbolje ostvarile Nemačka, Mađarska, Poljska, a od zemalja bivše Jugoslavije Slovenija.

- Za razliku od njih, političke elite u Srbiji nisu bile spremne da se uhvate u koštac sa ovim problemima, zaključuje Trkulja.


Naknade za boravak na Golom otoku

Kako je poznato, Srbija je do sada izdvojila 13,7 miliona dinara na ime obeštećenja za 15 političkih zatvorenika, koji su zbog svojih ideala i stavova osuđeni na boravak u zloglasnom zatvoru Goli otok. Svi oni su pravno rehabilitovani 2007. godine. Iako je Komisiji za obeštećenja u procesu rehabilitacije pristiglo 190 zahteva, odluka je bila doneta za samo 15 oštećenih.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Monday, August 27, 2012

Милован Балабан: Вучко С. Игњатовић кроз перо Мише Матића / "Vidovdan" August 26, 2012


www.vidovdan.org
26 август 2012
Милован Балабан

Приказ књиге Миша Матић „Артиљеријски мајор Вучко С. Игњатовић“, Графостеф, Шабац, 2012, стр. 98



Животопис четничког мајора Вучка С Игњатовића како га је, поштујући историју као науку и користећи њену методологију, видео и описао Миша Матић, представља један од ретких покушаја оживљавања хероја једне, у комунистичком периоду а и данас, оклеветане војске. Оспоравање војске генерала Михаиловића и њених јунака као што је мајор Вучко Игњатовић, како пре тако и у данашње дане, на вазда геополитички битном Балкану где се укрштају интереси великих сила, било је инспирисано покушајем неутралисања и елиминације српског народа, као вечитог „реметилачког“ фактора, на тај начин виђеног и доживљеног првенствено из визуре западних сила које су покушавале да овладају овим и ширим просторима.

На том путу им се готово увек налазило српско национално биће инспирисано аутентичним светосавским духом са историјски изграђеним појмовима добра и зла, а нарочито слободе за коју су Срби били увек спремни, чак и наизглед неразумно, да гину. Често изгледајући као да нехају за планиране потезе које су вукли велики на светској геополитичкој шаховској табли. Да би сагледали у правој светлости Матићево дело осврнућемо се на српско схватање слободе са једне стране, те покушати приказати да дух Михаиловићевог покрета произилази, као и његови типични представници какав је био Вучко Игањатовић, управо из српске историје и традиције, што је и најбитнији разлог његовог малициозног оспоравања, како од стране наших суседа тако и од позападњачених синова нашег народа.

Српско поимање слободе и четнички покрет

Српски народ је, обезглављен нестанком готово целокупне елите која је изгинула опирући се Турцима и спречавајући њихов продор у централну Ецвропу, прихватио њену зацртану историјску мисију одбране сопствене светосавске посебности угрожене многобројним и вишеструко јачим непријатељима (и са истока и са запада). Богато историјско предање корифеја српске националне афирмације - краљева и светитеља, највише ослоњено на херојски отпор кнеза Лазара на Косову, временом је изградило код Срба јасне представе о величини слободе, њеном квалитету, лепоти али и цени коју је потребно платити да би се она остварила. Током дугог турског ропства у српском народу се учврстио, али и додатно продубио, осећај о слободи као светој, и као таквој јединој могућој, као оној која је судбински и нераскидиво везана са правдом, поштењем и херојством. Таква слобода, не само спољашња него и унутрашња која искључује како друштвено тако и индивидуално безакоње и преступништво, постала је у народним очима идеал и једина достојна животног циља, не само српског, него и сваког другог појединца и народа.

Mајор Вучко С. Игњатовић

Отуд српско национално биће, повратком на велику европску сцену устанцима са почетка XIX века, није могло да размишља само у западњачким категоријама које су се руководиле остваривањем „легитимних“ националних и државних интереса. Како се српска држава временом све више интегрисала у европски систем држава, а српска елита прихватала западњачку логику функционисања међународних односа и места државе у њима, реакције народа на разне историјске изазове су временом бивале све супротније потезима које је вукла њена елита. Имајући различите критеријуме за процену историјских изазова, које нам је историјски усуд додељивао, можемо са дивљењем констатовати да је народни осећај, инспирисан вековним искуством поимања слободе, често био, чак и са аспекта државних интереса, правилнији од потеза које су његови, често западом очињени, прваци повлачили и покушавали да реализују.

Управо из таквог, аутентичног и вековима формираног српског духа и поимања слободе, као континуитет побуне од 27. марта против пошасти Хитлеровског нацизма, коју је српски народ насупрот неодлучној елити (која га је у свом већинском делу истина презирала и схватала као зло али истовремено сматрала да може неким компромисом да извуче неку државну корист) недвосмислено жигосао као зло, настао је и покрет отпора генерала Михаиловића. У безнадежној ситуацији после срамне издаје свих народа који су живели у заједничкој држави када је изгледало је да је српски дух неповратно сломљен појавио се официр који није признао капитуалицију и тиме развио барјак слободе чиме је васкрсао већ готово умртвљену српску душу. Како каже Слободан Јовановић после Карађорђа Његошеви стихови „Из мртвијех Срба дозва и дуну живот српској души“ највише пристају генералу Дражи и његовим саборцима.

Бескомпромисни непријатељ Немаца и комуниста

Управо једног таквог Дражиног саборца, потомка Алексе Јакова и Матеје Ненадовића, артиљеријског мајора Вучка С. Игањатовића, описао је Миша Матић. Уз прегршт фотографија којима облилује кратка али сажета Матићева књига, неких и први пут објављених, пред нама се кроз перо овог запаженог историчара ЈВуО појављује лик часног српског официра. Верног заклетви своме краљу, али још више народу коме припада. Спремног да брани његову историјску и националну част имајући за узоре своје славне претке из далеке прошлости као што су Свети кнез Косовски, Милош Обилић, деспот Стефан Лазаревић, Змај Огњени Вук, деспот Павле Бакић, као и оне из ближе попут Карађорђа, Милоша те славних српских Војвода из првог светско рата – Мишића, Путника, Бојовића и Степе Степановића.

Водећи се животном логиком српских витезова који Његошевски речено „Живе докле сунце греје“ Игњатовића пропаст војске и тренутна српска катастрофа после априлског слома и потписивање капитулације Краљевине Југославије није збунило, баш као и његовог команданта Михаиловића. Како каже аутор тада капетан Вучко Игњатовић са својих петнаест сабораца из Ваљевског краја решен да настави борбу стиже у Ваљево где бива рањен те се опоравља у ваљевској болници више од месец дана. Но после опоравка посредством адвоката Свете Протића, срећно и спретно прошавши немачке контроле, у августу стиже на Равну Гору. Тада пуковник Михаиловић Вучка Игњатовића поставља на место команданта пожешког четничког одреда (стр. 35.-36.).

Сем што консолидује редове Пожежана нови пожешки командант дефинише своје погледе на збивања у ратом узаврелој Југославији којих ће се држати до своје трагичне смрти. Уз Немце, који су окупатори и са којима треба водити некад отворену борбу али у појединим ситуацијама и софистицирану ради очувања српских глава, он бескомпромисно обележава комунисте као главне могуће виновнике послератне српске несреће. Овај став ће га начинити, као човека оданог краљу и отаџбини, жестоким противником иначе пре рата забрањених комуниста и Тита. У једном тренутку чак ће покушати комунистичког вођу и да ликвидира. Наиме, како нам Матић прича, после састанка Тита и Драже у Брајићим Игњатовић поставља заседу Титу код моста на Скрапежу и заробљава комунистичког вођу са његовом пратњом. Само је Дражина интервенција спасила Тита а Игњатовићу је остала вечита жал што није ликвидирао Броза, чиме би по њему био, ако не уништен, а оно бар одлучујуће онеспособљен партизански покрет (стр. 37.-38.).

Срадња са Недићем и убиство Вучка Игњатовића


Догађаји који су следили дали су у неким цртама за право Игњатовићу. Избио је грађански рат између паризанске и четничке гериле а после привременог, али и неискреног помирења уследила је Немачка офанзива усмерена на оба покрета. После неутралисања герила на простору Србије Немци су сурово пацификовали Србију. Наредба по којој се за једног рањеног Немаца имало убити педесет Срба, док за убијеног нацистичког окупатора читавих сто, заживела је у реалности претећи суровом одмаздом српским цивилима. У таквој ситуацији осећају се нова стремљења у ЈВуО-у. Приоритет сада постаје биолошки опстанак нације што Михаиловићев покрет приближава Недићу.

Матића феномен сарадње и легализовање четничких одреда под окриљем Недићевих формација не збуњује. Овим аутор показује да је потпуно свестан комплексности ситуације у којој се нашао српски народ после слома устанка и варварског пацификовања Србије од стране Немаца. Стога се он не либи да проговори о ограниченој сарадњи четничких и Недићевих формација (иако је по његовим речима до сада то био забрањени и оспоравани део српске историје), а све зарад очувања вишеструко угроженог српског народа на просторима, како саме Србије тако и осталих делова разваљене југословенске државе.

Како пише Матић један од четничких команданата који је био легализован при Недићевим формацијама је био и Вучко Игњатовић. Увек на бранику отаџбине у борби против Немаца, али и комуниста, свој положај је користио како би помогао четничким одредима у Босни и Црној Гори, првенствено у наоружању. Но, ово је привукло пажњу Немаца који у његову близину инсталирају своје агенте и Љотићеве збораше. Пошто су се Немци уверили да је Игњатовић и даље под командом Михајловића, а да је његова легализација при Недићевим формацијама само маска за њихове окупационе снаге, они су ораганизовали његову ликвидацију. Мајор Вучко С. Игњатовић је ликвидиран после опсежних припрема пошто је намамљен у своју канцеларију. Како каже аутор у канцеларији где су га чекали атентатори Игњатовић је успео да извуче револвер али су га атентатори предухитрили и по наређењу Немаца мучки убили.

Матићева дилема и „Вучков ореол“

Као што аутор нема дилему о потреби сарадње са Недићевим формацијама, која је била неминовна пред смртном опасносношћу која је запретила биолошким нестанком српског народа, са друге стране чини се као да он дискретно жали за неуспелим покушајем његовог хероја да ликвидира Тита и тиме можда измени ток историје. Ево шта он каже: „Да је Вучко Игњатовић остварио свој наум 26. октобра 1941. Ток историје сигурно би био другачији“. Ипак, прихватајући историју као коначну категорију, по оној народној ко зна зашто је то добро, морам да кажем на моју радост, Матић констатује: „Историја као наука не познаје категорију претпоставки. Историја познаје човека, Србинам јунака, официра, господина, мајора Вучка Игњатовића, за кога је част команданта светиња која се мора поштовати по сваку цену“ (стр. 68.).



Овим је Матић показао да схвата смисао не ретке мартирске судбине српских хероја која измиче рационалистичком тумачењу које данас преовлађује у српској историографији. Игњатовићева мученичка судбина је управо и инспиративна јер следи судбину великих српски ратника попут Светог кнеза Косовског, Милоша Обилића, Карађорђа и многих других међу којима је и његов командант Дража Михаиловић. Сви они су дали оно највише што су имали за српски идеал слободе – живот.

А Вучко је био млад и леп, имао је свега тридесет три године. Оставио је супругу са двоје деце, а сина није ни видео пошто се родио само шеснаест дана пре његовог убиства. Све ово чини његову жртву још трагичнијом, али и херојскијом. Због тога аутор и апелује да га не заборавимо, да не будемо генерација Срба која је одбацила све своје мученике, чије душе су уграђене у животворну традицију српског народа. Њихови животи би требало да буду путокази наших савремених стремљења. Један од тих путоказа је свакако животни пут, али и мученичка смрт мајора Вучка С. Игњатовића.

Због свега горе реченог свима топло препоручујем ову кратку, али инспиративну књигу Мише Матића. Свако ко је буде прочитао у њој ће наћи, осим већ поменутог обиља информација, и аутентична документа везана за живот и војевање овог неправедно заборављеног српског официра. Можда она некоме буде и инспирација за откривање неког од многих заборављених српских хероја заклоњених од наших очију на жалост навикнутих, нарочито у последње време, да гледају само безвредне ствари и пролазне, анонимне и безличне креатуре, којих је данашње друштво препуно.


Милован Балабан
August 26, 2012





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****