Фронтал
February 4, 2014
Срђан Цветковић, у име народа: Да се не заборави револуционарни терор.
Изложба У ИМЕ НАРОДА! ће бити постављена крајем марта 2014. у Историјском музеју Србије на Тргу Николе Пашића у Београду.
Срђан Цветковић
У ИМЕ НАРОДА! је прва мултимедијална изложба о дугогодишњим табу темама: ликвидацији, суђењима народним непријатељима, Голом отоку и другим логорима, принудном откупу и колекетивизацији...
O изложби и темама које она обрађује, за Фронтал говори аутор изложбе др Срђан Цветковић, историчар Института за савремену историју из Београда, аутор обимне књиге "Између српа и чекића" о методима политичке репресије у Србији од 1944. до 1985. године и бивши секретар Државне комисије за тајне гробнице убијених послије 12.септембра 1944.
- Идеја о изложби је настајала годинама, кроз мој рад на докторату као и кроз Комисију за тајне гробнице. Ја и моји сарадници суочавали са огромном количином материјала о репресији за коју смо сматрали да мора бити приказана широј јавности и на тај начин дати допринос суочавању са тоталитарним насљеђем и допринијети духовном оздрављењу нације - каже Цветковић.
Колико конкретних података - бројки - се може сазнати из прикупљеног и изложеног материјала?
На изложби ће у четири сцене, четири тематске цјелине, бити изложени експонати и факти о страдањима људи у времену револуционарног терора 1944-1953. и имитације стаљинистичког друштвеног модела у Србији и Југославији. Биће постављена сцена о изборима, политичкој култури тога времена и култу личности, друга ће бити посвећена ликвидираним људима без суђења, трећа ће се бавити политичким затвореницима и затворима, док једна посебна сцена приказује страдања на Голом отоку и другим логорима као и сељацима у вријеме откупа и колективизације. Биће изложена база докумената, као и поименична база лица страдалих у вријеме ликвидација 1944-1945. као и цјелокупна база затворених по линији Информбироа.
Занимљиво је се, осим директним ликвидацијама, изложба бави и „колективизацијом” и принудним откупом. Какве посљедице су оставили ови процеси?
Тачно. Једна од сцена на изложби биће посвећена страдању сељака у вријеме принудног откупа и колекетивизације. Биће приказане жртве, хапшени, малтретирани и убијени сељаци, логори за принудни рад, као и облици отпора, буна које су се спонтано јављали на селу. Једна од највећих побуна управо је избила у Босни у Цазинској крајини на Ђурђевдан 1950. Тада су се и Срби и Муслиман,и и комунисти и некомунсити, дигли против пових револуциоанрних мјера. Било је на десетине страдалих, интервенисала је и војска, на стотине је расељено и затворено. Осим тога ницале су побуне у Војводини (Бежанија, Долово) Смедереву и другдје. До сада и ова тема као и остале су музеолошки готово потпуно необрађене.
Да ли сте наилазили на потешкоће у истраживању, а ако јесте - шта мислите зашто би неко стварао потешкоће изласку истине о једном периоду историје на видјело?
За разлику од, рецимо, прије деценију или више, у новије вријеме су, ипак, доста приступачни архиви на све ове теме. Нарочито ми је олакшао посао оснивање Државне комисије за тајне гробнице 2009. и одлука Владе да се укину с одређених документа и фондова ознаке повјерљивости. Напором многих сарадника и појединаца, а који су ми помагали прикупљена је, заиста, огромна грађа, документи, фотографије, аудио, видео материјал, документарни и играни филмови који ће бити приказани српској јавности на једна модеран и атрактиван начин.
Да ли имате истраживачких сазнања о стријељањима у Босни и Херцеговини или Хрватској, а која су почињена у истом периоду, у том времену након рата ? Да ли се може говорити о одређеним бројкама и да ли ћете истраживати даље?
Имам нека сазнања о страдањима у Босни и Хрватској као и Словенији. Међутим, идеја је да у оквиру паралелног програма у једној сали, коју смо замислили да буде у стилу суднице из оног времена, буду гости-иностране делегације које ће да прикажу искуство република бивше Југославије али и земаља Источне Европе. У том смислу имамо потврде од делегација из Словеније, Пољске, Мађарске и других земаља које ће представити своја сикуства и истраживања. На тај начин се могу суочити искуства како из тог периода тако из транзиционих процеса из ауторитарног система у демократију које су ове земље углавном прошле прије Србије.
Да ли је истина да је у Србији, и то на основу докумената УДБ-е, убијено 55.000 људи, махом на вансудски начин? Да ли је ико одговарао за убиства?
На жалост најмање је толико људи страдало, а наравно међу њима и пар стотина, можда и више, које би свака власт осудила на смрт, али има, заиста, и много невиног свијета и незаслужено кажњеног смрћу. Наравно, ту треба додати неколико стотина хиљада политичких затвореника од 1944-1990. Када су услови на издржавању казне далеко били чак и од стандарда у Краљевини Југославији. За ове злочине по свој прилици нико неће одговарати и данас, најмање што можемо да урадимо је да изнесемо истину о томе, а на држави је да спроведе процес рехабилитације жртава и достојног обиљежавања гробних мјеста у складу са хришћанским и цивилизацијским тековинама.
С тим у вези, прошлу годину је обиљелижила и смрт Јове Капичића, бившег упосленика УДБ-е. Да ли је Капичић био неко ко је морао одговарати бар за неке од ових 55.000 убистава?
Не само он, него многи који су били у животу, у некој озбиљној демократској држави би били позвани на одговорност и да нешто кажу о масовном кршењу људских права и злочинима који су чињени у име идеологије и власти – У ИМЕ НАРОДА! Како се тада говорило. Јово Капичић је до посљедњег дана био јако охол и смјело је иступао у медијима схватајући да му нико ништа не може и то у одбрану једног тоталитарног система који је многе унесрећио. Чак су се у неким случајевима помињале и његове пријетње новинарима.
Како објашњавате све што се дешавало у периоду којим се изложба бави, а поготово ако узмемо у обзир да су у Србији махом Срби стријељали припаднике свог народа? Да ли је то ''револуционарна острашћеност" или нешто друго? Гдје су коријени који су изродили такве посљедице?
Знате, како никад није само један разлог и то је шанса да се на трибинама и предавањима којих ће бити у оквиру изложбе и о томе продискутује. По мени, има ту и насљеђа, ауторитарне политичке културе, менталитета, антрополошких фактора, ратних околности и освете, личних лукративних разлога, патологије на моменте, али је све то било под завјесом и вођено од партије и под завјесом идеологије, дакле сматрам идеолошко-револуционарни фактор одлучујућим.
Евидентно је, такође, да постоји одређени отпор према сазнавању истине о овим догађајима, и то код оног дијела јавности која себе сматра антифашистичком и грађанском? Да ли је то тачно и како то објашњавате?
Ја сматрам да се у суштини ради или о неразумијевању наших намјера или, пак, у другом о прећутној одбрани идеологије и система који у главама многих у Србији није имао мана. Ја сматрам да је врхунска врлина свих антифашиста и партизана то што су се борили против стријељања људи, против неслободе, диктатуре и злочина окупатора. Управо вођен тим идеалима сматрам да су посљератне манипулације НОБ-ом од стране комунистичке партије - затварање оних који не мисле исто, мучења и убиства из политичких и класних разлога, логорисање лица по принципу колективне одговорности у Војводини - јадна, врхунска издаја идеала у име којих су се борили многи часни партизани. Управо из тих разлога задатак је сваког правог антифашите и партизана да нашу изложбу подржи. И вјерујте, има таквих, мада су људи који су антифашистичким организацијама гласнији.
Да ли ће ваша изложба путовати и ван Србије?
Наравно. План је да, уколико буде интересовања, изложба обиђе неке веће градове у Србији, да гостује у Словенији, можда, још негдје на територији бивше Југославије ако буде позива. Такође су у току преговори да се постави дио материјала у Пољској и Мађарској.
Извор: Фронтал
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
+at+a+presentation.jpg)