Wednesday, August 26, 2015

Hrvati u četnicima – nije sve bilo crno-bijelo / "Poskok.info" Aug. 25, 2015

Poskok.info
Piše Dr.Nadan Filipović
August 25, 2015


Da li je riječ „četnik srpska ili su je Srbi pozajmili od „braće” Hrvata? Prema Hrvatskoj enciklopediji: riječ četnik označava pojam: “Četnici su pripadnici ili članovi srpske vojne organizacije s izrazito nacionalističkim šovinističkim velikosrpskim ciljem” (Hrvatska enciklopedija, 2000).



Bez ikakve posebne želje za komentarisanje ovakvog navođenja u biti netačne i politički pregrijane definicije riječi „četnik”, mislim da je dozvoljeno iznijeti i jedno drugačije argumentirano mišlenje.


Riječ “četnik” u stvarnosti i nije srpskog, već hrvatskog porijekla. Prema fra Luji Plepeiu naziv “četnik” odnosio se na hrvatske ustanike koji su polovinom sedamnaestog stoljeća „četovali” u okolini Drniša (turski Dernish) i sukobljavali se sa Turcima. Poznatije četovođe tih hrvatskih četnika bili su franjevci fra Nikola Ružić i fra Šimun Brajinović, župnik crkve u Petropolju. (fra Lujo Plepei, Iz naše prošlosti, Petrovopolje, Gradac 1/1999). Hrvatski četnici su u stvarnosti bili pod direktnom naredbom generalnog mletačkog providura Leonarda Foskole, onog istog što je 31.marta 1648. godine komandovao vojskom sastavljenom od Mlećana i domaćeg stanovništva kad je od Turaka preoteta i zauzeta tvrđava Klis. Zauzeće Klisa smatra se jednim od najvećih mletačkih uspjeha u Kandijskom ratu. Mlećani su naoružavali hrvatske četnike i davali im novčane nagrade za svaku dobro izvedenu akciju protiv Turaka.


Nakon tih davnih događaja izraz „četnik” nije se koristio u hrvatskom jeziku. Taj su hrvatski naziv kasnije „pozajmili” Srbi, kad su se srpski četnici pojavili u drugoj polovini devetnaestog stoljeća, kao pripadnici manjih neregularnih grupica civila, naoružanih samo lakim naoružanjem. Oni su se ubacivali na turske teritorije, napadali civilno stanovništvo, vršili zločine i pljačke i opet bježali u kneževinu Srbiju. Tradicija četništva se nastavlja u Balkanskim ratovima, te u Drugom svjetskom ratu, a svakako i u neuspješnoj „junačkoj” agresiji srpskih vojnih i paravojnih hordi na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, kojom će se dugo godina „ponositi” veliki procenat nebeskog naroda. Baš u tom zadnjem ratu (ako bogda da je zadnji!) četnici su ponovo pokazali svoje zločinačko lice koje je nezanemarljivom dijelu srpskog nacionalnog korpusa s obje strane Drine donijelo epitet genocidnog naroda. Taj epitet mnogi ljudi nerado koriste, no jasno je da je pridjev „genocidan”, izveden iz imenice „genocid”. Na papiru skoro zaboravljene sudske presude jasno je naznačeno ko je jedini počinio genocid u Evropi nakon Drugog svjetskog rata, kao  i gdje je genocid počinjen. No, izgleda da o žrtvama genocida koji je proveden na teritoriju cijele Bosne i Hercegovine jedino vode računa preživjeli srodnici, odnosno članovi familija masovno poklanih. Naše malokalibarske bošnjačke političare, ako se uvjetno tako mogu i nazvati predobro plaćeni manekeni i frazeri, genocid proveden nad „njihovim narodom” sve manje interesira.


Akademik Nedžad Ibrišimović u svom djelu „Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem” piše Ademovim riječima “Riječ četnik dolazi od riječi četa.Četnici lažu. Četnik može samo biti Srbin. Četnici ubijaju Bosance. Tako zemlja Srbija hoće da osvoji zemlju Bosnu. Koljući, ubijajući, paleći, silujući i pljačkajući četnici se bore za srpstvo. Srpstvo je nešto što je samo srpsko: srpski ljudi, srpske žene, srpske ptice, srpske ribe i srpske biljke”.


Slažem se skoro u potpunosti sa akademikom Nedžadom Ibrišimovićem, odnosno likom iz njegova djela Ademom Kahrimanom, ali se jedino ne mogu složiti kad kaže „Četnik može biti samo Srbin.” Vidjeli smo da je i u Drugom svjetskom ratu, a i ovom zadnjem po redu ratu u Bosni veliki broj muslimana bio u četničkim redovima.


Ljudi moji pa zar je to moguće? I Hrvati u četnicima?


Malo kome je poznata činjenica da je u četničkim redovima u Drugom svjetskom ratu bilo i veliki broj Hrvata-dobrovoljaca (hrvatski dragovoljaca). U svojoj knjizi sjećanja vojvoda pop Momčilo Đujić piše “Po prelasku svih naših jedinica, most na Soči trebalo je dići u vazduh, što nije bilo ni lako ni jednostavno. Tog zadatka prihvatio se jedan odvažan mladić – Milan Bilić, po narodnosti Hrvat, koji se protiv Pavelićeve zločinačke vojske borio zajedno sa Srbima. On je uspio porušiti veliki most, ali je nažalost, zajedno sa razorenim mostom otišao u dubine rijeke Soče i ostao kao heroj kod svih preživjelih boraca.” (Momčilo Đujić, Spomenica Dinarske četničke divizije, 1941 – 1945, stranica 492, Cleveland, 1995).


Prema relevantnim četničkim izvorima spomenuti Milan Bilić bio je najprije pripadnik Ljotićeve omladine iz Dalmacije, a 1942. godine se kao dobrovoljac priključio četnicima Dinarske divizije. Kada su se četnici te Dinarske divizije povlačili kroz Sloveniju prema Austriji, 3.decembra 1944. godine sukobili su se sa jakim partizanskim jedinicama kod Gorice, na rijeci Soči. Mnogo je četnika, ali i partizana izgubilo glave prilikom prelaska Soče, koju je ipak večina četnika uspjela preći. Međutim, partizani su im bili za petama, a četnici su doznali da su se partizanima uskoro trebala priključiti značajna pojačanje. Zato su četnici pokušali minirati most na Soči, te tako spriječiti partizane da pređu rijeku i krenu za njima u potjere. No, prvo miniranje čeličnog mosta bilo je potpuno neuspješno. Most se dobro zatresao, ali je ostao čitav. Tada je Hrvat – četnik Milan Bilić izvršio takozvano dobrovoljno „samominiranje”. Spustivši se pomoću konopa, postavio je eksploziv na noseće tačke mosta I detonirao eksploziv, ne želeći se ponovo popeti i spasiti. Tako se zahvaljujući pravom herojskom aktu jednog Hrvata, a u stvarnosti ubijeđenog četnika, spasila većina njegove subraće iz Dinarske divizije.


Govoreći o svojoj knjizi „Fukara” Ivan Aralica se u intervjuu Andriji Tunjiću dotakao modernog hrvatskog antihrvatstva i hrvatskog četništva, kazavši –  “Primjerice, u Dalmaciji su 1918. godine svi autonomaši i talijanaši postali jerezovci, jugonacionalisti, i dotjerali svoje antihrvatstvo sve do četničkih formacija u Drugom svjetskom ratu, koje su bile stacionirane u Unešiću, a potom u Zablaću (iako im iz toga mjesta nitko nikada nije bio pripadnikom). I danas je riječ o istome transferu, samo što je teže vidljiv, jer transferirani ne nose ni europske šajkače, niti europske kokarde. Kao što su ih nosili ti Hrvati-četnici!” (Andrija Tunjić, Likove za Fukaru nisam birao, oni su se sami izabrali, Vijesnik, 13. oktobra-listopada, 2002).


“Ma nisu četnici bili Hrvati, već Dalmatinci!”


Večina hrvatskih četnika ili četnika Hrvata bila je s područja Dalmacije. Tako su u februaru 1943. godine u Dinarskoj četničkoj diviziji formirani „Splitsko-šibenički četnički bataljon” i „Odred vojvode Birčanina”, koji su bili sastavljeni uglavnom od Hrvata, koji su do kraja rata ostali u četnicima (Zbornik dokumenata Vojnoistorijskog institute: tom XIV, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića).


Prema istim arhivskim izvorima, nakon kapitulacije Italije u julu 1943. godine Mladen Žujović, koji je na komandnoj poziciji  naslijedio umrlog vojvodu Iliju Trifunovića – Birčanina, počinje formiranje četničkih odreda po nizu dalmatinskih gradova, Splitu, Šibeniku, Trogiru, Kaštelima, Makarskoj, itd. Prema dokumentima iz Vojnoistorijskog instituta u Beogradu već 1941. godine vojvoda Momčilo Đujić pismom obavještava tada još pukovnika Dražu Mihailovića da se Dinarskoj diviziji pridružilo 510 Hrvata, koji su tako postali četnici.


U splitskom glasilu Ljotićeva Zbora „Krik iz jame” u januaru 1942. godine piše-


“Prva je četa naših neustrašivih četnika iz našeg grada, iz Splita, krenula u sure planine, u guste šume, na oštre gorske grebene, da postavi stražu i da svojim grudima odbije udare grobara naše na smrt napaćene zemlje Jugoslavije. Napustiše mekane dušeke, tople sobe, napustiše obitelji, majke, očeve, sestre, ljube svoje i djecu svoju, napustiše bezbrižan život, kafane, napustiše sve i odoše na branik zemlje svoje, grude svoje, odoše da odbrane sve nas, koji ostadosmo u domovima, od sutrašnjeg pokolja, od sutrašnje pljačke onih hijena pod imenom ustaša, a sada partizana, koji spremaju zatvor, palež, grabež i vlast onima sa dna života, onom moralnom i divljem okolišu, od rakije pijanom, od te fizičke i duševne hrane njegove.”


Četnika – Hrvata je bilo i na komandnim položajima u Dinarskoj četničkoj diviziji. Posebno se isticao Ivo Jankov, četnički poručnik. Jedan od poznatijih Hrvata – četnika bio je i kapetan Krešimir Vranić, zapovjednik Drugog četničkog odreda jačine oko 2.500 ljudi, uglavnom Hrvata. S njim su u tom odredu oficiri bili poručnik Anton Šuster iz Sušaka i potporučnik Niko Lazarić s otoka Krka (Dinko Šuljak, Tražio sam Radićevu Hrvatsku, Knjižnica Hrvatske Revije, Barcelona, 1988, strana 163-167). Isti autor na 150-toj stranici svoje knjige (dnevnika) kaže da je nakon kapitulacije Italije u Splitu oko 30% Hrvata, takozvane „jugoslavenske orijentacije” dragovoljno pristupilo četnicima.


Kapitulacija Italije 9. septembra-rujna 1943. godine i četničko oslobađanje Cresa, Velikog i Malog Lošinja, Silbe, Oliba i Svetog Petra.


Engleske vojne obavještajne službe i pripadnici engleske vojne misije pri štabu generala Draže Mihailovića dali su četnicima informaciju da se sprema kapitulacija Italije, te su im sugerirali da preduhitre partizane i dokopaju se svih talijanskih vojnih skladišta i kompletnog naoružanja. Štab Draže Mihailovića o tome je obavijestio četničkog zapovjednika u Lici, generalaštabnog majora Slavka Bjelajca čiji je štab bio u Opatiji. Ti četnici, među kojima je bio veoma veliki broj Hrvata, preuzeli su od razoružanih Talijana otoke Cres, Veliki i Mali Lošinj, Silbu, Olib i Sveti Petar.


Međutim, ni Nijemci nisu sjedili skrštenih ruku. Izvršili su pregrupiranje i krenuli u brzo osvajanje cijele Dalmacije i otoka, jer to je to područje bilo od golemog strateškog značaja kako za njih, tako i za Engleze, koji su stalno puštali “probne balone” odašiljući išarete da će izvršiti invaziju i iskrcati se zajedno s Amerikancima na području Dalmacije. Kasnije se uspostavilo da je to bio samo jedan plan koji je poslužio u propagandnom ratu savezničkih, bolje rečeno, engleskih i njemačkih vojno-obavještajnih službi.


Zbog te opasnosti od Nijemaca partizani i četnici su postigli dogovor o zajedničkoj odbrani spomenutih otoka. Partizani su stigli na Veliki Lošinj trabakulama sa Raba. Njihov zapovjednik je bio Oren Ružić, a on je odmah po iskrcavanju poručio je Hrvatima-četnicima da slobodno napuste lošinjsku tvrđavu, te da se pojave na dogovoru o zajedničkoj strategiji u odbrani Cresa i ostalih otoka od nastupajućih Nijemaca. Naivni kapetan Krešimir Vranić i ostali Hrvati-četnici su povjerovali partizanima na riječ i izašli iz utvrde, koju su inače lako mogli mjesecima braniti.


Zla sudbina prevarenih hrvatskih četnika


Međutim, to je bila partizanska prevara. Svi Hrvati – četnici, zajedno sa svojim zapovjednicima kapetanom Krešimirom Vranićem i poručnikom Antunom Šusterom, odmah su po izlasku povezani žicom u parove. Dana 27. septembra 1943. godine njih stotinu i četrdeset strpani su u štive, odnosno pod palubu parobroda „Makarska”. Tim brodom “partizanske mornarice” zapovijedao je kapetan bojnog broda Juraj Bonacci, koji je još iz starojugoslovenske mornarice jako dobro poznavao kapetana Krešimira Vranića, no nije ni malim prstom pomakao da mu spasi život.


Taj se Juraj Bonacci odmah nakon uspostave Nezavisne države Hrvatske stavio na raspolaganje poglavniku Dr Anti Paveliću koji ga je imenovao glavnim zapovjednikom Lučkog zapovjedništva NDH sa sjedištem u Crikvenici,a čija je djelatnost bila svedena na najosnovnije stvari praćenja civilnog pomorskog prometa u Planinskom kanalu. Zapovjednik-kapetan korvete Juraj Bonači (Bonacci) prešao je nakon kapitulacije Italije na partizansku stranu. Prije odlaska u šumu sazvao je sve podređene mu časnike, dočasnike i lučke djelatnike i saopštio im svoju odluku, te ih  pozvao da ga slijede. Budući da je većina već surađivala s NOP-om, jednoglasno su prihvatili tu odluku i čitavo Lučko zapovjedništvo NDH u Crikvenici tada prelazi u NOB. Napominjem da je taj isti bivši ustaški kapetan bojnog broda Juraj Bonacci nakon komunističke pobjede i sloma NDH postao Titov kontra-admiral. Umro je kao uvaženi komunist 1971. godine u Splitu.


Jedna grupa od četrdeset Hrvata – četnika smještena je na manji parobrod „Buon Padre”. Tu grupu su partizani likvidirali tako što su im rasparali trbuhe i tako još upola žive pobacali u more. Navodno je poručnik Antun Šuster prije egzekucije rekao „Dajte znati mojem kralju da umirem za njega i za Kraljevinu Jugoslaviju, i da sam sretan za njega umrijeti i Bogu dušu predati.”


Prema podacima Dinka Šuljka s lica mjesta, parobrod „Makarska” stigao je pred zoru 29.septembra 1943.godine u Crikvenicu sa svojim „teretom” od 140 Hrvata-četnika. Odmah su ih pod udarcima kundaka odveli sjeverno od Crikvenice, u jednu šumu prije Bribira. Tu su ih u osvit zore partizani sve do jednog postreljali, zajedno sa njihovim zapovjednikom kapetanom Krešimirom Vranićem.


Partizanska okupacija spomenutih otoka nije dugo potrajala. Nakon desetak dana iskrcali su se Nijemci i po kratkom postupku likvidirali sve partizane bataljona „Matija Gubec”i „Ljubica Gerovac”, iz sastava brigade „Lika”.


Kada su se četničke formacije pred kraj rata počele povlačiti prema Austriji da se predaju zapadnim saveznicima i tada je u njihovim formacijama ostalo podosta Hrvata-četnika, koji ni tada nisu promijenili svoja politička opredijeljenja i odlučnost za Dražu Mihailovića, kralja Petra i Kraljevinu Jugoslaviju.




http://poskok.info/wp/?p=177906


*****


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****



Friday, August 21, 2015

Hoodwinking Churchill – Book reveals one of UK’s biggest WW2 mistakes / "Britić - The British Serb magazine" August 16, 2015

Britić - The British Serb magazine
August 16, 2015


hoodwink3

British Serbs, especially the post-WW2 generation, have long been troubled by why Churchill switched sides from the Yugoslav Royalists to the Partisan Communists during WW2. This book presents a British view of new evidence which has come to light. The book argues that Britain’s wartime leader was duped by two left-wing advisers into making one of his worst mistakes.


Author Peter Batty, is a journalist who became editor of the BBC’s Tonight news programme. He answers why Churchill who was famously anti-communist suddenly support Tito’s partisans. We quote the description of the controversial book, subtitled Tito’s Great Confidence Trick, which pierces today’s version of WW2 history in Yugoslavia.


Grasping the opportunity of the new information recently come to light, some of which he contributed, the author reveals how Britain’s staunchly anti-communist Prime Minister was deceived into giving his full backing to the communist Tito and cutting all aid to the anti-communist forces resisting the Germans in Yugoslavia. But for that decision, the author argues, Tito would not have overcome his political opponents and have emerged as the country’s undisputed ruler after the war. Churchill relied on information provided by two trusted advisors, Fitzroy Maclean and William Deakin, who passed on without verification what Tito told them. The deception was compounded by a communist mole at SOE headquarters in Cairo who withheld or doctored information from liaison officers with the anti-communist leader, Draza Mihailovic. The author explodes the myth of Tito as the heroic Partisan leader, plucked from obscurity by Churchill, who, unlike the rest of occupied Europe, fought the Germans throughout the war, liberating his country virtually unaided. The evidence is otherwise:


  • Tito used the munitions received from the British and Americans, not to kill Germans as promised to Churchill, but mostly to eliminate his political rivals.

  • He accused his political opponents of accepting weapons from the Italians while he was proposing joint action to the Germans to resist an Allied landing in the Balkans.

  • The Partisans’ pestering of the Germans did little to hinder Hitler’s utilisation of the local abundance in oil and minerals, so vital to the German war machine.

  • The German retreat from Yugoslavia was largely unharassed by Tito’s Partisans, to Churchill’s intense chagrin.

  • It was the Red Army which really freed Yugoslavia, not Tito’s Partisans.

  • At the end of the war he massacred in cold blood countless thousands of anti-communist Yugoslavs handed over to him by the British in good faith.

  • Within weeks of his much-vaunted ‘difference of opinion’ with Stalin in June 1948 Tito was keenly trying to rejoin the Soviet camp.

  • That it has taken so long for the full story to emerge, the author suggests, is due to a concerted cover-up by a generation who had a vested interest in sustaining the myths surrounding Tito which they had helped to beget. In this the BBC played a controversial part. In essence, this account is a revisionist biography of Tito, puncturing the wartime myths surrounding the communist leader.

    Peter Batty wrote this illuminating paper (click here) on the the story behind this book for CRCE – the Centre for Research into Post-Communist Economies. He is remarkably forthright about the problems he encountered at the BBC when making a two-part Timewatch programme about Churchill’s dark secret in 1992:

    "Imagine my horror when I discovered that behind my back the first one had been heavily censored: criticisms of Maclean and William Deakin were softened, especially the criticisms of Maclean’s 1943 Blockbuster Report. Mentions of Ustasha atrocities against Serbs had been removed and references to the notorious Soviet spy James Klugmann’s skullduggery in Cairo cut or watered down, as were references to Tito’s anti-British attitudes during the war. Even hints of Churchill’s ill-health in December 1943 had been removed. Deakin’s personal relationship with Churchill was downplayed and Maclean’s extravagant claims of elite German divisions allegedly tied down by the Partisans went unchallenged. Maclean was said to have spent “a few months in Yugoslavia” before writing his Report whereas in fact he was there barely a few weeks. And so on, and so on. The film-editor told me that almost 200 changes had been made. He had been forbidden to talk to me. Indeed for a while I was denied access to BBC premises when my pass-card was electronically cancelled."


    http://www.ebritic.com/?p=501344


    Find the book "Hoodwinking Churchill" on AMAZON UK at:


    http://www.amazon.co.uk/Hoodwinking-Churchill-Titos-Great-Confidence/dp/0856832820/ref=sr_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1440192901&sr=1-1&keywords=Hoodwinking+Churchill


    Find the book "Hoodwinking Churchill" on AMAZON U.S. at:


    http://www.amazon.com/Hoodwinking-Churchill-Titos-Great-Confidence/dp/0856832820/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1440193103&sr=8-1&keywords=Hoodwinking+Churchill


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****




    Tuesday, August 18, 2015

    Miodrag Čenić (88) - Preminuo svedok masakra [700-1.000 zarobljenih četnika Pavla Đurišića] / "Novosti" August 18, 2015

    Novosti
    A. MACANOVIĆ
    18. avgust 2015

    Umro Miodrag Čenić (88), očevidac teškog partizanskog zločina na kraju drugog svetskog rata u Banjaluci. U Šibovima maljem ubijeno 700-1.000 zarobljenih četnika Pavla Đurišića.

    Čenićevo svedočenje sačuvano
     
    OD posledica moždanog udara nedavno je, u 88. godini, preminuo Miodrag Čenić, možda i poslednji svedok stravičnog partizanskog zločina na kraju Drugog svetskog rata u Šibovima u Banjaluci, kada je maljevima pobijeno više od 700, a možda i 1.000 zarobljenih četnika vojvode Pavla Đurišića.
     
    Ovu vest potvrdio nam je predsednik Okruga Krajine Ravnogorskog pokreta otadžbine Srpske, Darko Bogovac.
     
    - Svedočenje Čenića je dokumentovano, snimljeno i dokaze smo prosledili na prave adrese - rekao je za "Novosti" Bogovac.
     
    On je istakao da Ravnogorski pokret još nije dobio dozvolu za početak iskopavanja na lokalitetu Šibovi, za koje se sumnja da tu počivaju posmrtni ostaci Đurišićevih četnika, te da je na potezu banjalučko okružno tužilaštvo.
     
    Miodrag Čenić je u ispovesti za "Novosti" posvedočio da je po naredbi tadašnjih komunističkih vlasti kao 16-godišnjak bio prinuđen da učestvuje u zakopavanju ubijenih četnika vojvode Đurišića, koji su se povlačili preko Posavine i rejona Banjaluke prema Gradišci, gde su ih zarobili partizani.
     
    - Zarobljenici su dovezeni noću u strogoj tajnosti u dugačkoj koloni, u paru dva po dva, bili su svi vezani žicom, posle čega su maljevima ubijani i bacani u rovove koje su nekada na ovoj lokaciji koristile ustaše za odbranu svojih položaja u Banjaluci - rekao je Čenić i pokazao mesto gde su zakopani ubijeni četnici.
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    Tuesday, August 11, 2015

    Vaskrsava istina u Prebilovcima [NDH] / "Glas Srpske" August 8, 2015

    Glas Srpske
    Anita Janković
    8. Avgust 2015.

    Čapljina - Osveštanje obnovljenog Hrama Vaskrsenja Hristovog i crkveno-narodni sabor u Prebilovcima kod Čapljine označavaju pobjedu istine i vaskrsenje ovog herojskog sela.


    Hram će biti osveštan danas (subota 8. Avgust 2015.), a predsjednik Upravnog odbora Srpskog nacionalnog društva "Prebilovci" Milenko Jahura kaže da je ovaj događaj od velikog značaja za srpski narod i njegovu istoriju.

    - Napokon se objavljuje istina o zločinu koji je počinjen u ime Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Više od 90 odsto stanovnika Prebilovaca u Drugom svjetskom ratu su pobile ustaše, a 1992. do temelja je uništena crkva i spomen-kosturnica u kojoj su minirane i mošti 4.000 stradalih Srba - podsjetio je Jahura.

    Naglasio je da Prebilovci, kao selo koje je tokom Drugog svjetskog rata najviše postradalo u Evropi, zaslužuje spomenik žrtvama koje su svirepo mučene, ubijane i žive bacane u jamu Golubinka kod sela Šurmanci nadomak Međugorja i rijeku Neretvu u prvim danima avgusta 1941. godine.

    - Prebilovci ovim događajem vaskrsavaju - naglasio je Jahura.

    Poručio je da se Hrvatska i hrvatski narod moraju suočiti sa istinom i priznati zločine nad Srbima radi okretanja suživotu.

    - Ne radimo ovo da bismo podizali tenzije, mi želimo mir na ovim prostorima, ali ne na uštrb istine - kazao je Jahura i naveo da RS zajedno sa Srbijom treba da usvoji deklaraciju o stradanju srpskog naroda tokom Drugog svjetskog i posljednjeg rata u BiH.

    Istoričar Željko Vujadinović kaže da su Prebilovci jedan od simbola stradanja srpskog naroda u vrijeme NDH.

    - Srbi su umoreni u neizazvanom, ali planski izvedenom pohodu njihovih komšija iz susjednih sela, što je jedna od najstrašnijih karakteristika ovog zločina - naglasio je Vujadinović.

    Svetu arhijerejsku liturgiju u obnovljenom hramu služiće patrijarh srpski Irinej, uz prisustvo velikog broja arhijereja i sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Osveštanju bi trebalo da prisustvuju najviši zvaničnici RS i oko 10.000 ljudi iz BiH i Srbije.

    Izgradnja hrama u Prebilovcima počela je 2013. godine, zahvaljujući donacijama Srba u dijaspori i pomoći predsjednika RS Milorada Dodika. Izgrađen je na mjestu spomen-kosturnice, u kojoj su bile pohranjene kosti oko 4.000 stradalnika, koje su minirale hrvatske snage 1992. godine. Hram je sagrađen po uzoru na crkvu Hristovog groba u Jerusalimu, koja je simbol vaskrsenja. Imena stradalih ispisana su na zidovima hrama koji je SPC kanonizovala i koji se slave 6. avgusta kao Sveti prebilovački mučenici.

    - Poruke koje jedino treba poslati sa tog svetog i stradalnog mjesta jesu poruke mira, pomirenja i nadasve praštanja da se slična zlodjela ne bi nikada i nikome ponovila, da bi pomirenje i praštanje postali živa realnost, a ne samo puka slova na papiru - naglasio je vladika zahumsko-hercegovački Grigorije.

    http://www.glassrpske.com/drustvo/panorama/Vaskrsava-istina-u-Prebilovcima/lat/190341.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    Saturday, August 08, 2015

    Последице комунистичког монтираног суђења и уморства армијског ђенерала Михаиловића у Београду 1946. године / Припремио: генералштабни пуковник у пензији Новица Стевановић July 2015


     
    Последице комунистичког монтираног суђења и уморства армијског ђенерала Михаиловића у Београду 1946. године.
     
    Две покајничке исповести за наук:
     
    Пуковник Михајло Ђорђевић, председник Врховног војног већа Врховног суда ФНРЈ:
     
    ОПСТАЈАЊЕ НА ВЛАСТИ САМО ОДЛАЖЕ ПЛАЋАЊЕ ОНОГА ШТО СЕ ЈЕДНОМ МОРА ПЛАТИТИ
     
    “Оптерећен његовом измењеном сликом (армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић), и потпуном незаинтересованошћу за све што сам јавно изрекао, једва сам смогао снаге да напишем пресуду на чијем сам дну ставио потпис, тек око поноћи (15/16. јули 1946). Остатак ноћи био сам вампир у свом стану, а у раздануће, онако неиспаван, пожурио ка Топчидеру, и мом привременом суду.
     
    У судницу, ослобођену од свега што је подсећало на претходне бурне дане, ушао сам (16.7. пре подне) несигурним кораком, очекујући жалбу филозофско-етичке садржине и наставак поучног осврта на живот и све оно што нас као жива бића окружује. Уместо очекиваног, на широкој катедри са које сам га посматрао преко месец дана, лежале су наслагане једна на другу, молбе за помиловање осуђених на смрт и њихових бранилаца. То је значило да је неко мом суђењу, које је подразумевало право на жалбу, као редован правни лек, дао карактер поступака Преког суда. Правнички казано, моја пресуда је на волшебан начин постала извршна даном објављивања.
     
    И сада ме боле груди што је моја пресуда постала правоснажна, и извршна, практично самим чином њеног потписивања и печатирања.Чим сам дошао к себи, са разумљивом радозналошћу, извукао сам табак са ђенераловим читким рукописом и опет доживео немерљиво изненађење. Неколико кривудавих редака преко њих сам прелетео у секунду, исписаних пенкалом, упечатљиво су говорили о скрушеном и понизном стању онога ко их је саставио. Ослоњен на зид, недовољно прибран, два-три пута сам прочитао ђенералову молбу за помиловање...
     
    Скупио сам своје прње  и кренуо ка било каквом правом освежењу. Размишљајући на коју страну да пођем, нисам приметио секретара Федеративне Народне Скупштине, експедитивног Перуничића, док ми се задихано приближавао, са налогом за експедицију свих молби за помиловање. Сутра ујутру (17.7.), исти човек прекинуо ме у бријању, и издалека повикао: “Брзо прочитај ово и врати, у великој сам журби”. И пре него што сам се снашао, у мојим рукама се забеласао преполовљени папир на коме је било откуцано:
     
    ‘Президијум Народне Скупштине ФНРЈ
     
    Бр. 9647
     
    16. јул 1946. год.
     
    Президијум Народне Скупштине ФНРЈ на основу члана 1. Закона о давању амнестије и помиловања и чл. 74. Устава ФНРЈ, на својој седници од 16. јула 1946. год. донео следећу
     
    ОДЛУКУ
     
    да се молбе за помиловање Михаиловић Драгољуба Драже, Радисава Радића – Раде, Глишић Милоша, Жујовић Младена, Живковић Петра, Јовановић Драгомира – Драгог, Јонић Велибора, Докић Ђуре, Мушицког Косте, Павловић Бошка и Динић Танасија, (11) осуђених на казну смрти извршном пресудом Врховног суда ФНРЈ – Војног већа и Суд бр. 1/46. од 15. јула 1946. године, НЕ УВАЖЕ.’
     
    Секретар, ср.
     
    Председник, ср.
     
    Кад пре, помислих, али несмедох да изустим. И поред схватљиве општенародне напетости и службеничке журбе, ипак нисам очекивао заседање с ногу, гломазног колективног тела, поготову што се западна Европа и Америка залагале, не баш ултимативно, за преиначење ђенералове казне.  Брзоноги секретар је био нестрпљив.
     
    Неочекиван догађај ме је дотукао.
     
    И таман што сам се мало прибрао, и кренуо ка излазу, испред мене се створила испружена рука секретара мога Већа Тодора Попадића, са актом, садржаја:
     
    ‘СУД број 1/46
    16. јули 1946. год.
    Београд
     
    Министру унутрашњих послова ФНРЈ
     
    За помоћника министра унутрашњих послова друг
     
    Свет. Стефановића
     
    Београд
     
    Достављам Вам у прилогу препис диспозитива целе пресуде овог суда,  СУД бр. 1/46 од 15. јула 1946. године и два преписа одлуке Президијума Народне Скупштине ФНРЈ бр. 96/47 од 16. јула 1946. г.
     
    Пресуда овог суда је извршна, а одлуком Президијума Народне Скупштине ФНРЈ одбијена је молба за помиловање на смрт осуђених лица.
     
    Предње Вам се доставља с молбом на законит поступак.
     
    Смрт фашизму – слобода народу!’
     
    Председник Већа
     
    пуковник
    Михајло М. Ђорђевић
     
    Нисам имао избора, прихватио сам пружено перо умочено у мастило и потписао што се од мене тражило, предајући тиме ђенерала у надлежност полиције, формално-правно, помоћника федералног министра унутрашњих послова Светисалва Ћеће  Стефановића, кога је због привржености свом шефу Александру Ранковићу, одувао ветар револуције, употребом проверене формуле контрареволуционарног деловања. Како се црна текућина разливала на рапавом папиру, преко кога сам исписивао име и презиме, тако ми се унутра стишавало...
     
    Умор је учинио своје. Устао сам рано изјутра јер ми је седам-осм сати спавања било довољно да одморан дочекам дан за извршење смртних казни мојих погубљеника. Из куће сам у емотивном погледу изашао. Приближавајући се прагу зграде Озне за Југославију, недалеко од садашњег Студентског трга, Ћећин шеф кабинета, заузет разговором са оним јучерашњим секретаром Президијума, у пролазу ми је добацио ‘да су, изгледа, они све то урадили сами’.
     
    Од његовог овако неодређеог саопштења утрнуле су ми и ноге и руке. Кроз главу су ми прострујала само на први поглед, шаљива пребацивања ретких пријатеља и даљних рођака, да сам једини пуковник у земљи, са знањем судије за једнократну употребу. Прихватајући то као могућу истину, поново сам се нашао пред ђенераловим погледом са завршне беседе, сада јасне поруке, да се нас двојица мало питамо о суђењу у коме смо учествовали. Све то натерало ме је да се вратим протеклим збивањима.
     
    Са писањем пресуде завршио сам око поноћи, између 15. и 16. јула. Само њено прекуцавање однело ми је неколико сати. Ђенералова молба за помиловање носила је ознаку 15. јул, када му је саопштена и пресуда! Упоређивање ова два датума изазвало ми је сумњу да је целој двадесетчетворној групи осуђеника било ускраћено читање и проучавање моје стостране одлуке...
     
    Ни сада у овом самртном часу, не опраштам себи потпис који сам ставио на налог за извршење, те у сваком погледу прекретне пресуде, и то само неколико сати после њеног објављивања. Тим несудијским потезом дао сам за право свима онима који верују да је егзекуција несрећног ђенерала извршена пре одлучивања о молби за његово помиловање. Или, да цитирам истрглу реченицу старешине чувара Ђенералове ћелије: ‘Он је, друже судија, погубљен даном заробљавања’.
     
    Љутим се на себе што сам све ово на време прозрео, а ништа нисам предузео... Од свих неправди, судијска се најдуже памти и најјаче пече...
     
    И поред свега ја сам убио њега, а он сада убија мене, а између нас је милион и више наших жртава.
     
    Бољу судбину нисам ни заслужио, пошто сам својом пресудом дао одобрење да се свом жустрином обрушимо  једни на друге. Поред оваквих као што сам ја, за наше уништење није потребна страна сила и војска. Ако нам Бог не опрости, нећемо стићи да се наплаћамо силних  казни за толике учињене грехоте. Опстајање на власти само одлаже плаћање  онога што се једном мора платити.
     
    (Изводи из књиге: Мирослав Тодоровић, Судија смрти, Белетра, Београд, 1999.)
     
    *****
     
    Даринка Лукић, докторица у санитетској служби Паризанског ВШ НОВ:
     
    ПАКАО И МОЈ ЗЛОЧИН
     
    “Проклињем час кад сам уписала медицину, на велико наваљивање оца и ујака. Желела сам да студирам књижевност. Да пођох за срцем, не бих постала убица, и то у белом мантилу. Али, отишла бих, сигурно, ма шта студирала, у партизане (...) Док ово исписујем, залази сунце, а моја жртва (армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић) ишчекује да мине ноћ, последња ноћ патње, и да зора донесе тишину и спас.
     
    Ја чекам сурову казну: од мојих, од себе, од Бога, ако га има (...)
     
    Пакао и мој злочин почели су 20. марта (1946) увече. У наш пусти стан дошао је друг Крцун, пошто се претходно најавио телефоном. Заборавих споменути да су мог оца и мајку Немци стрељали у Јајинцима, четдесет и треће, и да сам била њихово једино дете. Слободана Пенезића сам упознала још четрдесете, на једном илегалном састанку СКОЈ-а. Мене је Партија пребацила у Рудо, крајем четрдесет и прве, где смо се поново срели. Распоређена сам у санитетску службу Врховног штаба и примљена у Партију неколико месеци касније (...) Дође Крцун, јер га више не могу назвати другом, и грозим се те речи. Повери ми ‘најсветију партијску дужност’, како је рекао. Дужност, да, као комуниста, и докторка, помогнем у  ‘демаскирању злочина Драже Михаиловића’.
     
    Накостреших се од страшне мржње на спомен тог имена. Оно је за мене било симбол издаје, клања, свега сатанског и животињског. Вест да је монструм ухваћен произвела је у мени делиријум среће коју сам, и као жена, те вечери поделила са Крцуном. Учинила сам то у заносу, као пијана, и много више страствено и успаљено као комуниста, него као девојка. Донео ми је медицинску литературу о дроги мескалин, уз напомену да је дејство потврђено у пракси, над ‘издајницима светског комунизма’. Мислим да је споменуо Зиновјева, Камењева, Тухачевског и још нека имена којих се сада не могу сетити. Рече да је мескалин дао ‘изванредне резултете’ и у нас, приликом ислеђивања наших народних издајника. Михаиловић ће тај ментални и нервни отров добијати у ињекцијама, јер тада најбоље делује. Од мене се, нагласио је, захтева једино да дајем ињекције, а справљаће их специјални стручњаци.
     
    Моја обавеза је да убедим пацијента у тешку болест и тада ми је Крцун дао и већ припремљен назив непостојећег бакцила на измишљеном латинском језику. Морам да будем нежна, али и службено строга, у односу са Михаиловићем како би он стекао пуно поверење у мене. Поверио ми је и то да је Михаиловић рањен у стомак, приликом заробљавања, као и да је задобио низ других повреда. О тим повредама, међутим, не смем никоме казати ни речи. Не смем никоме поверити ни да лечим Михаиловића. То знамо само ‘црна земља, он, ја и још неколико другова’. Пристала сам, наравно. Са одушевљењем и неописивом провалом поноса што је Партија одабрала баш мене.
     
    Ова исповест пред собом налаже ми да кажем и ово.

    Крцун те вечери, нити ма када касније, није изговорио пуно име и презиме своје жртве. Понекад би рекао ‘Дража’, и то са видљивим гађењем, а најчешће је користио изразе: ‘издајник’, ‘злочинац’, ‘слуга буржујска’, ‘ђубре четничко’, ‘великосрпски олош’. Мрзео је све четнике  и сваког ко је имао ичег додирног са њима, али Михаиловића је мрзио друкчије; дивље, неурачунљиво, уз животињску жељу да га он, лично масакрира (...)
     
    Што се мене тиче, морам признати да сам, 23. марта (1946), кад сам први пут видела свог пацијента, такође буктала од мржње према њему, и у својој памети и у срцу. Гадило ми се и да га погледам! Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему! Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека. На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је – размишљала сам – хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби, и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво и на то нико нема право. Михаиловић није никада спомињао своје муке. Напросто, он се стидео, али не својих патњи него сазнања да људи могу бити толико зли и да то зло постаје систем владања. Раздирали су га тај стид и страх од пакла кроз који ће проћи стотине хиљада, односно ми сви (...)
     
    Није знао да га трујем. Веровао је да га лечим и да је обамрло памћење последица болести. Истовремено, желео је да се процес оконча што пре, не знајући да је управо мескалин производио обоје: и хаос у свести и одсуство сваке воље за отпором!
     
    Мене је 23. марта (1946), када сам га видела први пут, шокирала свежина, јасноћа и лепота његових мисли. Мрзела сам га и дивила му се, у исти мах, нестрпљиво ишчекујући да мескалин све то наруши и прекрати надмоћност масакрираног непријатеља над мојим партијским узорима и светитељима. Да му нису, да му ја мескалином нисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изићи не би смели. Раскољников Достојевског  стално је навраћао до места свог злочина! То је разлог због којег, да би прикрио злочин који га је подсвесно мучио, судија Ђорђевић пита сенку од Михаиловића: ‘Да ли је у истрази поступано коректно према вама?’ Полуонесвешћена жртва, којој се интимно жури у смрт, одговара: ‘Поступак је био добар’. При том је, могуће, мислио на ко зна  који поступак и ко зна према коме.
     
    Он се није сећао готово ничега, чак ни месеца кад је почео Други светски рат. Била сам у судници, њему иза леђа, али не као лекарка, у белом мантилу, него као девојка са села. Тако сам била и одевена. Сва публика састављена је од проверених кадрова Партије. Један писац, одевен у радничку блузу, гађао је Михаиловића чичковима. На вешти миг тужиоца или судије, на њихов повишени глас, или претеће уперени прст у оптуженог, ми у сали, ми који смо глумили народ, скакали смо помамно и урлали као руља у римском Колосеуму, кад су гладни и разјарени лавови растрзали децу хришћана.
     
    Да остане записано и ово.
     
    Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: ‘Госпдине ђенерале!’
     
    Председник суда је, ужаснут, викнуо: ‘Није он никакав ђенерал, већ оптужени!’
     
    Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: ‘Он је оптужен од ваше Партије, и ваше силе, а не од мене!’ Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: ‘Напоље, курво! Напоље, бандо!’
     
    Тога дана донела сам одлуку.
     
    У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени мескалином, које сам добијала у Крцуновој лабараторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором.
     
    Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај, него у мучилиште. Писало се о злчинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватили да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти!
     
    Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци... Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?! (...)
     
    У Београду, 16. јула 1946. године.”
     
     
    Србија, Глас српских бораца, Канада, бр. 543, јул 2009.
     
    Узето из Вечерњих новости, фељтон “Друга потера за Дражом”
     
     
     
    Припремио: генералштабни пуковник у пензији Новица Стевановић
    July 2015
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****