General Draza Mihailovich

Milan-Mica Petrovic - "Na Ceru" / Pesma

2012-01-28T22:37:00.004-06:00

Posted on YouTube by "Milanic84"

http://youtu.be/aGro9PvCB7Y

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Plan hapšenja Čiče skrivan i od Rusa / "Mondo" January 27, 2012

2012-01-28T12:53:00.000-06:00

Mondo
Tanjug
27. januar 2012. 17:38
January 27, 2012

Istoričar Slobodan Marković svedočio je danas na ročištu za rehabilitaciju Draže Mihailovića pred Višim sudom u Beogradu.

Foto: Tanjug (arhiva)

Ceo proces protiv generala Dragoljuba Draže Mihailovića bio je partijski nadgledan i kontrolisan kako informacije o pripremama ne bi procurile u inostranstvo, a skrivan je čak i ruske tajne službe NKVD, navodi se u elaboratu koji je danas predstavljen na ročištu za rehabilitaciju Mihailovića pred Višim sudom u Beogradu.

Izveštaj sadrži podatak da je Josip Broz Tito o Mihailovićevom hapšenju 12. marta 1946. lično izvestio tadašnjeg predsednika SSSR-a Josifa Staljina, koji je mometalno pozvao na odgovornost svoje obaveštajce u Srbiji zbog neinformisanosti.

Predsednik Državne komisije za istraživanje okolnosti pod kojima je ubijen Mihailović, komandant Kraljevske vojske u otadžbini, istoričar Slobodan Marković dostavio je sudu elaborat o pripremi i toku suđenja Mihailoviću i njegovim saradnicima sa važnim prepiskama tadašnjeg vrha FNRJ iz kojih se vidi kako je skrivan proces protiv Mihailovića.

Iz sačuvanih beleški sa sednica Politbiroa vidi se da je jedna od tačaka o kojima se raspravljalo bio i proces Mihailoviću, rekao je Marković i naglasio da se 18. maja 1946, na 22. sednici tog tela raspravljalo da li će suđenje da mu bude javno ili ne.

Svedočeći pred sudom, Marković je ukazao da je Komisija u arhivi Bezbednosno informativne agencije pronašla telegram kojim je o Mihailovićevom hapšenju Broza, koji je bio na putu za Poljsku, telegramom obavestio ministar unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandar Raković.

"Čim je Broz stigao u Varšavu telefonom je pozvao Staljina i rekao mu 'uhvaćen je Mihailović'", naveo je Marković, citirajući Brozovu biografiju koju je 1953. sastavio Vladimir Dedijer.

Dedijer dalje navodi da je Staljin izrazio zadovoljstvo zbog te vesti ali da je odmah pozvao na odgovornost predstavnike NKVD-a u Srbiji, jer nisu bili obavešteni o planovima za hvatanje Mihailovića.

Glavni čovek NKVD-a pod pseudonimom "Timofejev" otišao je odmah posle toga kod Rankovića i žalio mu se da ih je Staljin ukorio zbog neinformisanosti, naveo je Marković pozivajući se na pisanje Dedijera.

On je dalje ispričao da je 10 dana pre početka suđenja Mihailoviću višečlana delegacija FNRJ na čelu sa Brozom boravila u Moskvi i više puta se sastala sa Staljinom, kao i sa Georgi Dimitrovim iz bugarske komunističke partije.

Milovan Đilas i Edvard Kardelj, koji su ostali u Beogradu vodili su prepisku sa Rankovićem i Brozom u Moskvi, a osam od 14 pisama tiče se Mihailovićevog suđenja.

Ukazom prezidijuma FNRJ Kardelj je bio imenovan da tokom puta zamenjuje Broza, a Đilas Rankovića.

U pismu 25. maja 1946. Đilas je obavestio Rankovića da će po njegovom naređenju optužnica protiv Mihailovića sudu biti podneta 2. juna, a da će sudenje početi 10. juna.

Ranković u svom odgovoru naređuje da se optužnica ne uručuje Mihailovićevim advokatima, niti odbrani ostalih optuženih "kako ne bi s njom pobegli preko i inostranoj reakciji otkrili kampanju pre početka suđenja", naveo je Marković.

On je naglasio da je Mihailovićevog advokata Dragića Joksimovića, prema podacima Ozne, ta služba pratila od 3. decembra 1944. do hapšenja njegovog klijenta, dok je drugog advokata Nikola Đukonovića UDBA (naslednica Ozne) pratila od početka procesa pa do 1967. godine.

Poništenje presude od 15. jula 1946, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović, koji nije prisustvovao nijednom održanom ročištu.

Pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, s akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

Predlagači zahteva tvrde da Mihailović nije imao pravo na odbranu i nije video svog advokata do početka suđenja.

On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.

Mihajlović je, dva dana po donošenju presude, 17. jula 1946. godine streljan kao državni neprijatelj "broj jedan".

Državna komisija utvrdila je da je Mihajlović ubijen na Adi Ciganliji, ali sumnja da su njegove kosti kasnije prenete u sekundarnu grobnicu, najverovatnije na Ratno ostrvo, kako bi se onemogućilo da ikad budu pronađene.

(Tanjug)

http://www.mondo.rs/s232110/Info/Hronika_i_Drustvo/Plan_hapsenja_Cice_skrivan_i_od_Rusa.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Predata prepiska Đilasa i Rankovića na ruskom / "Danas RS" January 27, 2012

2012-01-28T11:57:00.000-06:00

Dnevni List Danas
Autor: J. Lukač
27/01/2012 18:51 | Beograd
January 27, 2012

Postupak za rehabilitaciju generala Dragoljuba Mihailovića

Beograd - U nastavku postupka za rehabilitaciju generala Dragoljuba Mihailovića, istoričar Slobodan Marković pozvao se juče na dokumente o partijskoj pripremi suđenja ovom nekadašnjem komandantu četničke vojske u Drugom svetskom ratu.

Svedočeći pred Višim sudom u Beogradu, u ime udruženja građana koji su podneli zahtev za rehabilitaciju, Marković je predao Elaborat o pripremi i toku suđenja Mihailoviću, koji između ostalog sadrži i prepisku bivših funkcionera Komunističke partije Milovana Đilasa i Aleksandra Rankovića, na ruskom jeziku.

Prepiska obuhvata osam pisama, a kako je Marković predočio sudu, u prvom pismu od 25. maja 1946. Đilas obaveštava Rankovića „da su unete najvažnije političke korekture“ i da „na osnovu tvoje naredbe (Slobodanu) Peneziću, optužnica mora da se preda 2. juna, a suđenje da počne 10. juna“.

- U šestom pismu Ranković naređuje Đilasu da obezbedi da optužnica ne izađe iz kruga odbrane kako inostrana reakcija ne bi organizovala proces pre početka stvarnog suđenja - naveo je Marković.

On je predočio i dosijea koji su u tadašnjoj državnoj bezbednosti, odnosno OZNI, vođeni o Dragiću Joksimoviću i drugom Mihailovićevom advokatu Nikoli Đonoviću.

Marković je rekao i da je Komisija za utvrđivanje okolnosti streljanja i grobnog mesta Dragoljuba Mihailovića, u arhivu Bezbednosno-informativne agencije, pronašla telegram kojim Aleksandar Ranković obaveštava lidera komunista Josipa Broza Tita, koji se u tom trenutku nalazio na putu za Poljsku, o Mihailovićevom hapšenju. „Po dolasku u Varšavu, Tito je u telefonskom razgovoru Staljinu rekao za hapšenje. Staljin je izrazio zadovoljstvo, ali je odmah pozvao na odgovornost predstavnike NKVD u Jugoslaviji, koji su za to saznali u štampi“, naveo je Marković, pozivajući se na biografiju Josipa Broza Tita, autora Vladimira Dedijera, izdatu 1953. godine.

Marković je naveo da je sudu predat i zapisnik sa sednice Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, koju je vodio Krste Popivoda, održane tri nedelje pre početka suđenja Mihailoviću, i čija je jedna od tački dnevnog reda glasila „proces Draža, javna ili tajna sjednica“.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/predata_prepiska_djilasa_i_rankovica_na_ruskom_.55.html?news_id=232891

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Nastavljen proces za rehabilitaciju Draže Mihailovića / "Novosti" January 27, 2012

2012-01-28T11:38:00.000-06:00

Vecernje Novosti
E. R.
27. januar 2012. 19:55
January 27, 2012

Prepiska Milovana Đilasa i Aleksandra Rankovića, jasno pokazuje da je suđenje Dragoljubu Draži Mihailoviću organizovala politika a ne sud ili tužilaštvo - rečeno tokom procesa

Dragoljub Draža Mihailović

PREPISKA između nekadašnjeg komunističkog disidenta Milovana Đilasa i Aleksandra Rankovića, ondašnjeg načelnika Ozne, jasno pokazuje da je suđenje Dragoljubu Draži Mihailoviću organizovala politika a ne sud ili tužilaštvo.

Ovo je tokom procesa za rehabilitaciju Mihailovića održanog u petak otkrio Slobodan Marković, šef Državne komisije za otkrivanje istine o streljanju četničkog komandanta.

Komisija je tokom rada pronašla 14 pisama, od kojih se u osam pominjalo suđenje Mihailoviću - svedočio je Marković. - U prvom pismu, koje je napisano 25. maja 1946. godine, neposredno pre suđenja, Đilas obaveštava Rankovića da su ”unesene najvažnije korekture” u optužnicu. Kaže mu i da optužnica mora da se preda 2. juna, a na osnovu Rankovićeve naredbe Peneziću, a proces ”da se podesi za 10. jun”.

Nedelju dana kasnije, Ranković upozorava Đilasa:

- Imajte u vidu da neko iz odbrane može da pobegne preko granice sa optužnicom, da tako izazove mogućnost inostrane reakcije i otkrije kampanju do početka procesa. Đilas mu gotovo naređuje:

- Ne predati optužnicu advokatima! To je izuzetan slučaj u buržoaskom pravosuđu čije smo formalne strane dužni da se pridržavamo. Meni je poznato tvoje naređenje Peneziću, ali smo Kardelj i ja ovako našli rešenje.

Konačno, Marković je svedočio i o tome kako je Đilas obavestio Rankovića da su ”reakcionarski advokati predali sudu zahtev da se suđenje odloži za mesec, kako bi proučili materijal”.

- Mi smo to otklonili - zaključio je Đilas u pismu Rankoviću.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html%3a363908-Nastavljen-proces-za-rehabilitaciju-Draze-Mihailovica

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Novi dokazi da je suđenje Draži bilo montirano / "Blic" January 27, 2012

2012-01-28T10:54:00.000-06:00

Blic Online
Vuk Z. Cvijić
27. 01. 2012. - 15:16h
January 27, 2012

BEOGRAD - U postupku za rehabilitaciju đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića, istoričar dr Slobodan Marković danas je Višem sudu u Beogradu predao dokumentaciju sa sednice Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i prepisku tadašnjih političkih čelnika iz koje se vidi da je suđenje komandantu Kraljevske vojske u otadžbini bilo montirano.

Đeneral Dragoljub Draža Mihailović 1946

- U zapisniku sa sednice Politbiroa zabeleženo je da je jedna od tačaka dnevnog reda bila i suđenjei Mihailoviću. Iz prepiske Milovana Đilasa i Aleksandra Rankovića jasno se vidi da su suđenje montirali najvažniji komunistički čelnici i da su oni vodili i kontrolisali ceo postupak - izjavio je dr Marković, koji je predsednik Komisije za tajne grobnice žrtva koje su ubili komunističke vlasti.

Iz zapisnika sa sednice Politbiroa CK KPJ, na kojoj je bila jedna od tačaka dnevnog reda suđenje komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, vidi se da je bio prisustan tadašnji politički i vojni vrh.

Na sednici 18. maja 1946 prisustvovali su Josip Broz - Tito, Aleksandar Ranović - Marko, Milovan Đilas - Đido, Sreten Žujović - Crni, Blagoje Nešković, Vicko Krstulović, Svetozar Vukmanović - Tempo, Ivan Gošnjak, Boris Kidrič i Krsto Popivoda, koji je sačinio belške u kojima je naveden dnevni red i tačka o suđenju Mihailoviću.

Prema sačuvanoj prepsci Đilasa i Ranković su se dopisivali, kada je delegacija predvođena Brozom bila u poseti Moskvi. Ranković, koji je bio ministar unutršnjih poslova, bio je sa Brozom i zamenjivao ga je u odsustvu Đilas.

- Očito je da su tokom boravka u Moskvi i sastanka sa Staljinom, kao i sa delegacijom Komunističke partije Bugarske razgovarali o suđenju Mihailoviću. To se zaključuje i iz biografije Broza, koju je objavio Vladimir Dedijer 1953. Komisija je tražila od arhiva Ruske Federacije dokumenta o Mihailoviću, međutim nismo dobili nikakav odgovor - rekao je istoričar dr Marković.

Đenerala Mihailovića je komunistički sud osudio 15. jula 1946, i kako je utvrdila Komisija za pronalaženje njegovih zemnih ostataka, ubijen je tajno dva dana kasnije kod zida tadašnjeg zatvora na beogradskoj Adi.

Podnosioci zahteva tvrde da Mihailović nije imao pravo na odbranu i nije video svog advokata do početka suđenja. On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje i ubijen je pre nego što je zvanično doneta odluka o žalbi.

Iz danas dostavljenih dokumenata se vidi kako su Đilas i Slobodan Penezić - Krcun uz saglasnost Rankovića izdali naređenje da se odbije zahtev odbrane Mihailovića da se odloži početak suđenja da bi se spremili.

Istoričar Marković je ranije predao sudu dokumenta britanske tajne služba SOE iz Drugog svetskog rata, koja je britanska arhiva dostavila Komisiji.

U izveštaju SOE je đenera Mihailović okarkterisan kao patriota koji nije sarađivao sa okupatorima u Drugom svetskom ratu.

"General Mihailović je bio patriota, čovek velike snage i sposobnost. Nema dokaza da je bio kolaboracionista sa Nemcima, Italijanima ni sa vladom Milana Nedića" navodi se u dokumentu SOE.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/303895/Novi-dokazi-da-je-sudjenje-Drazi-bilo-montirano

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

The Honorable Edward Derwinski pays tribute to the "Halyard Mission", General Draza Mihailovich, and the Mihailovich Serbs

2012-01-26T17:04:00.004-06:00

Edward J. Derwinski

Halyard Mission 50th anniversary 1994

Chicago, IL U.S.A.

Photo by Rade Rebic

Aleksandra's Note: Americans and Serbs from all over the United States and Canada gathered together on May 31, 1994 in Chicago to celebrate the 50th anniversary of the 'Halyard Mission' rescue operation and pay homage to the American veterans of World War II and the Serbs under the command of General Draza Mihailovich who had saved their lives. The 'Halyard Mission' was the name given to the greatest rescue of American and Allied lives from behind enemy lines in the history of warfare. It was a day of celebration, remembrance, gratitude and tears. For those that attended, it was a moving and unforgettable event. For the guests of honor, it was an opportunity to tell a story of epic proportions.

Fifty years before, in 1944, Serbian General Dragoljub Draza Mihailovich, his Chetnik forces, and the Serbian people loyal to them, saved the lives of hundreds of Allied fliers who had been stranded in Yugoslavia after having been shot out of the skies by the Germans while flying their bombing missions over the Ploesti oil fields of Romania. The goal of the Allied Ploesti bombing missions was to destroy Hitler’s main supply of oil at the time and bring the Nazis to their knees. Many of those who survived the severe German retaliation would end up wounded and stranded in Yugoslavia but would be saved, taken care of, and returned back to safety through the Halyard Mission rescue operation of 1944. In 1994, 50 years later, this rescue operation, which had more or less remained hidden from history for the past half century, was brought into the light of day on a grand scale for the first time. The operation was officially noted in all of the releases and information disseminated by the World War II Commemoration Committee in recognition of the 50th Anniversary of D-Day. That committee, chaired by Colonel Kenneth A. Plummer and overseen by the United States Department of Defense, organized a weeklong celebration in Chicago, Illinois in conjunction with special events taking place throughout the world to commemorate the milestone anniverary. This five-day D-Day 50th Anniversary commemoration in Chicago opened with the celebration of the 50th anniversary of the successful 'Halyard Mission' rescue operation on May 31, 1994.

The Halyard Mission was a combined project of the American Office of Strategic Services (O.S.S. - precursor of the C.I.A.) under the command of General William J. Donovan and Lieutenant George ("Guv") S. Musulin of the O.S.S. and General Draza Mihailovich and his Chetnik freedom fighters in the former Yugoslavia. For different reasons, and always less than noble ones, the Halyard/Ranger Mission rescue operation that took place over the course of the summer, autumn and winter of 1944 in Nazi occupied areas of former Yugoslavia was kept hidden from official public recognition and covered up, to the point of being left out of the historical texts relating to the World War II era altogether. The Halyard Mission became a casualty of political supression but through the tireless efforts of those who knew the story and significance of this great event, many of them who had personally lived it and are now deceased, this epic heroic story is now increasingly seeing the light of day.

On May 31, 1994 in Chicago, Illinois, as the world began its commemoration of the 50th anniversary of D-Day, a fifty year debt of gratitude was repayed to Serbian general Dragoljub-Draza Mihailovich who was, and remained, the greatest hero of all to those who knew the measure of the man. As the festivities and commemorations continued throughout the week, the Serbs would be the only ethnic group so recognized for their contribution to the Allied war effort.

There were a number of highlights, but among the most memorable was the presence of the Honorable Edward J. Derwinski, former Congressman and Secretary of Veterans Affairs, and a Chicago native, who joined us.

He had played a very special and significant role in the Halyard story and was the first dignitary to speak. Mr. Derwinski set the tone for the commeration by a giving a compassionate, moving description of the significance of the Halyard Mission and the cover-up that had kept the story hidden for so many years. He reminded the world how General Mihailovich was not only betrayed internally by the Yugoslav communists but by external political forces that had a vested interest in keeping the Halyard Mission rescue operation one of the best kept secrets of the 20th century.

Edward Derwinski was the person chiefly responsible for getting the esteemed “Legion of Merit” medal that had been posthumously awarded to General Mihailovich in 1948 by the United States declassified after 20 years of it being kept a national secret. He spoke quietly and emotionally and at the end became visibly moved, bringing tears to the eyes of many of those present. He received a standing ovation and was greeted back at his table by the airmen who remembered well his great service not only as a congressman, but as the former Secretary of Veterans Affairs in Washington. This was a friend, not only to them, but to the Serbs as well, for his outstanding service on behalf of truth and justice.

Mr. Derwinski died on Sunday, January 15, 2012 at the age of 85. I am honored to have had the opportunity and privilege of meeting him in person and thanking him for his service. Below is the transcript of the speech that left such an impression on so many of us on that May 31st day in Chicago.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

The Honorable Edward J. Derwinski
Former Secretary of Veterans Affairs

Tuesday May 31, 1994

Halyard Mission 50th Anniversary Commemoration

Chicago, Illinois U.S.A.

"...the feat was a unique logistical accomplishment, and if you look at the obstacles that were presented there and look at the story, well, literally under the noses of the German garrison, they were able to fly these troops out, our airmen out....it's an amazing, amazing achievement.

"...It didn't receive much attention, which is where my story starts. The reason it didn't receive much attention at the time was that long before General Mihailovich and his Chetniks worked out the arrangements to fly our Allied airmen out, the Chetniks, the Government of Yugoslavia, had been abandoned by the Allies who had switched their tactical support to Tito and the Partisans. At the time, General Mihailovich and his men were defending every possible tactical concern to get our men out. They already knew they had been abandoneed, but despite that, they risked everything they had to rescue those airmen.

"Now, shortly after that the war ended, and it took Tito ten months to finally capture General Mihailovich. Those of you who are old enough to remember, the Communists ran a rump trial, wouldn't let the airmen travel to Belgrade to testify on behalf of General Mihailovich, and they executed him. Then they tried to wash it away, tried to put it away as a little historical anecdote. The facts are that General Mihailovich was probably the most effective anti-Nazi guerrilla warrior of World War II.

-much applause-

"One month after the Nazis overran Yugoslavia, General Mihailovich was in the mountains with his men, starting this guerrilla war. Time Magazine gave them their front page cover as the first guerrilla warriors to challenge Hitler, and this was before the United States was in the war, before Pearl Harbor -- General Mihailovich was in the Serbian mountains launching his attacks against the Nazis.

"What happened was that Mr. Stalin managed to convince Churchill and President Roosevelt that the Allies should only, only logistically support Tito. Mihailovich was left without resources, and eventually that led to his capture and execution. In the process, though, everyone who knew what was going on in Europe knew the value and contribution of General Mihailovich and the Chetniks, which is really demonstrated in a unique way, a tremenously unique way, by the Halyard Mission, in cooperation with the U.S. and Allied authorities.

"...Then in 1948 President Truman bestowed the Legion of Merit Medal, the highest award that the U.S. can give a foreign military leader, conferred on General Mihailovich for his service on behalf of the Allied cause. It was immediately classified. The reason was that the officials in the United States State Department didn't wish to offend Mr. Tito's government. It remained classified for twenty years, until we finally managed to get the Defense Department to finally acknowledge that this award had been conferred upon General Mihailovich by President Truman.

"That started, what I call, the revival of legitimate history in studying the role of Yugoslavia in World War II. As it has been noted earlier this morning, that if it hadn't been for the resistance of the Serbian guerrillas the Nazis would have had far greater resources for their invasion of Russia. The entire tide of the war may have changed if the Nazis weren't pinned down by General Mihailovich and his men, and their power siphoned off because of this, which led to their ultimate failure in Russia.

"That's hardly ever mentioned, because we went through that terrible period, and the airmen can tell you, when they were rescued one of the things they found out was that they weren't supposed to discuss it. After all, our propaganda machine, the propaganda of the Allies, was already 100 percent in favor of Tito.

"Now we've come full circle. It's been fifty years. We have a handful of airmen left who fifty years ago were saved by General Mihailovich and the Chetniks. They remember, and they've appreciated it, and they understand -- they understand what happened, and the story they're telling is being received much more effectively today than ever before.

"In the meantime, Tito is gone, Titoism is gone, and all the troubles that we have in the current former republics of Yugoslavia, you can trace directly back to the mismanagement and misapplication of authority by the Tito Communist regime. Had history been handled more effectively, had the Mihailovich Chetniks instead of the Tito Partisans received our logistical support, we wouldn't have the tragedy that is going on today.

- much applause -

"For the next few weeks we're going to have tremendous, tremendous events being commemorated across the world - the big day of course being D-Day. It's brought about for all the veterans of World War II a chance to remember, a chance to tell their sons and daughters, grandchildren, a chance to tell the American public what happened. A city like Chicago - the Mayor turns on the city's resources full blast to support a week long series of commemorative events to support the veterans. That's not surprising because Chicago has always been known as a city that supports servicemen and veterans...

"This is a chance to tell history in a calm, compassionate manner. History clearly records that General Mihailovich was the most effective guerrilla fighter in the entire European, Asiatic theater...that General Mihailovich and his men went to extraordinary lengths to save the lives of Allied airmen...

"...that unfortunately, there was a political decision made that was wrong - that was morally wrong, it was logistically wrong, politically wrong - that doomed General Mihailovich.

- much applause -

"...but when it's all over what we want to leave behind when we've all gone is a record that objective historians can look at and say: 'This was the truth.' And that's what the issue before us is today - that we, in honoring these airmen who fifty years ago were nervously awaiting their rescue in the Serbian mountains, understood the problems, the technical problems, their rescuers faced and understood later in a very sad way, how the Allies had stepped away from this great man who had rescued them.

"...We honor them today, and through their story we tell the remarkable story of this page in military history - a remarkable page in human history. And the remarkable, maybe not surprising, page of what a great man and his men, in this case the Chetniks, will do for the people they felt were Allies. And it's not surprising if one knew General Mihailovich -knew his dedication - dedication to his King, to his people, to his country. He was a patriot. He wasn't a partisan...he wasn't going to impose an artificial government as Tito did after the war...he wasn't going to arbitrarily and artificially cut up the provinces of Yugoslavia and create the present tinderbox...he wanted to create the freedoms...the freedoms of democracy...that the Serbian people had wanted since they had lost them in the Battle of Kosovo in 1389 and regained them step by step in the 19th and 20th century. He was a patriot...he was a democrat...he was a military commander who followed the orders of his authority.

"...That's the man we honor today. We honor him today because of the tremendously effective, successful undertaking that they, fifty years ago, tried to block out of history...

"So, I'm here to join you in honoring our veterans, honoring the Halyard Mission...honoring them first for their tremendous services, and the unusual, unique role they played in history - the history that they haven't forgotten. It's because of their determination and their perseverance that this story is now being told, honestly and truthfully, in the United States.

"God Bless you veterans...God Bless you for your perseverance...God Bless you for your appreciation for what you know was done for you by General Mihailovich and his men...

"We had the prayer by our chaplains, and we'll probably have the benediction, too, which is traditional Orthodox, but, in the process, let us all remember that while we're in a very proper way celebrating this day, that somewhere upstairs, I'm sure, the old General is looking down and saying 'Thank you.'"

The Honorable Edward J. Derwinski leaves the podium in tears.

- standing ovation -

Edward J. Derwinski

Chicago, IL May 31, 1994

Photo by Rade Rebic

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Edward Derwinski dies at 85 - First Secretary of Veterans Affairs / September 15, 1926 – January 15, 2012

2012-01-22T13:01:00.004-06:00

Aleksandra's Note: Another good guy gone...The Mihailovich Serbs have lost a dear friend. Though the articles below from the Chicago Tribune and the Los Angeles Times do not mention it, Edward Derwinski was responsible for getting the Legion of Merit Medal that was posthumously awarded to General Draza Mihailovich in 1948, declassified 20 years later in 1968. Mr. Derwinski died on Sunday, January 15, 2012. He will be buried in Arlington National Cemetery. In the week to come, I will be posting more about Edward Derwinski and his role in bringing the Halyard Mission Rescue Operation to light.

Slava Mu.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

Chicago Tribune
January 17, 2012
By Ryan Haggerty,
Chicago Tribune reporter

Edward Derwinski, a South Side Republican who spent 24 years in Congress and was the nation's first secretary of veterans affairs, couldn't resist the lure of politics even after his career ended.

Mr. Derwinski continued to stay active as a mentor to several Republican lawmakers well into retirement. State Senate Republican Leader Christine Radogno said Mr. Derwinski called often to discuss the latest political gossip or to offer advice on the issue of the day.

He taught her to "always keep perspective," she said.

"Every issue is not the end of the world," she said, recalling the lessons he taught her. "Think things through and take one day at a time. In this business, you have ups, and you have downs."

Mr. Derwinski, 85, died of cancer Sunday, Jan. 15, at Oak Brook HealthCare and Rehabilitation Centre, his family said. He was a resident of the South Loop.

Former U.S. Sen. Peter Fitzgerald said Derwinski was "a giant in Illinois politics."

"He had incredible connections in all the different ethnic neighborhoods in Chicago," Fitzgerald said. "He was really loved by everybody on both sides."
The descendant of Polish immigrants, Mr. Derwinski grew up in the South Side Roseland neighborhood and graduated from Mount Carmel High School. At the end of World War II, he was among the first U.S. troops to occupy Japan.
When his father died in 1947, Mr. Derwinski took over the family business, a savings and loan association in Roseland. Under his control, the business's assets grew from $1 million to $13 million.

A 1951 graduate of Loyola University Chicago, Mr. Derwinski's political career began in the late 1950s, when a legislative redistricting resulted in the state lawmakers who represented Roseland being from the other side of Lake Calumet.

According to a Tribune profile of Mr. Derwinski, he spoke out against the remap at a neighborhood protest and another attendee told him, "If you're so damn smart, why don't you run?"

Mr. Derwinski accepted the challenge and was elected to the Illinois House of Representatives, where he served a two-year term. In 1959, he began his first term in the U.S. House, remaining until after he lost his remapped seat in a 1982 primary election.

Mr. Derwinski then spent six years in the State Department, rising to the rank of undersecretary of state for national security affairs. UnderPresident George H.W. Bush he served as the country's first secretary of veterans affairs. Mr. Derwinski held that post until September 1992, when he resigned and joined Bush's re-election campaign.Mr. Derwinski's outgoing personality and experience in Chicago politics and business served him well during his decades in Washington, said Sen. Mark Kirk, R-Ill., who first met Mr. Derwinski in the 1980s.

"He was utterly personable, made you feel like part of the team," Kirk said. "He was somebody that was well-grounded in his principles and his patriotism but brought a gritty Chicagoland get-it-done feel to his work."

Mr. Derwinski also was regarded as a key political force in the effort to improve relations between the United States and Poland, Kirk said.

"He lived long enough to see Poland go from enemy to ally and also to see its economy go from gray, dull communism to one of the most exciting markets in Europe," Kirk said. "He was the right friend to Poland just when relations turned from bad to outstanding."

Mr. Derwinski showed that being personable and kind can go a long way in politics, said Radogno, of Lemont, who first got to know him about 12 years ago.
"He was very warm, very genuine, very down to earth," Radogno said. "I think he probably was pretty successful in his political career because he had those attributes, (and because) he was very practical. He represented people during changing times. When the politics of his district changed, he had to change with them."

Mr. Derwinski's daughter, Maureen Quattrocki, said her father was made for politics.

"He really was devoted to his constituents all those years in Congress," she said. "He loved being a congressman. The whole thing energized him."

He especially enjoyed returning to Chicago to speak at schools or attend public ceremonies that allowed him to mingle with members of his district, his daughter said.

"I really believe he was happiest talking to people and making speeches," she said. "He had the right joke for the right event. Everyone was laughing. He loved that."

Mr. Derwinski was divorced from his first wife, Patricia Derwinski, who survives him.

He is also survived by his wife, Bonnie; a son, Michael ; a stepdaughter, Maggie Hickey; a stepson, Kevin Hickey; a sister, Bernadette Ferrara; and seven grandchildren.

Visitation will be 3-9 p.m. Friday at Michael Coletta Sons Funeral Home, 544 W. 31st St., Chicago. Mass will be celebrated at 11 a.m. Saturday at Holy Family Church, 1080 W. Roosevelt Road, Chicago.

http://articles.chicagotribune.com/2012-01-17/news/ct-met-derwinski-obit-20120118_1_edward-derwinski-political-career-secretary-of-veterans-affairs

*****

Los Angeles Times
January 21, 2012

Edward Derwinski, who represented Chicago's south side and adjoining suburbs in Congress for nearly a quarter-century before becoming the nation's first secretary of Veterans Affairs, died Sunday of cancer at a nursing home in Oak Brook, Ill., his family said. He was 85.

After serving one term in the Illinois Legislature, he ran successfully for the U.S. House of Representatives in 1958 and held the seat until losing a primary race in 1982 after the boundaries of his district were redrawn.

President Reagan kept Derwinski in Washington by appointing him to the State Department as a top counselor and trouble-shooter. He rose to undersecretary for national security affairs during his six years there.

One of his first major assignments was coordinating the work of federal and state law enforcement agencies in connection with the 1984 Los Angeles Olympics.

Derwinski's outgoing personality served him well in Washington, according to Sen. Mark Kirk (R-Ill.)

"He was utterly personable and made you feel like part of the team," Kirk said. He "was well-grounded in his principles and his patriotism but brought a gritty, Chicagoland get-it-done feel to his work."

In 1989, Derwinski became the first person to head the Department of Veterans Affairs after the former Veterans Administration was renamed and given Cabinet-level status.

The relationship between Derwinski, who served in the Army during World War II, and veterans organizations proved to be stormy.

Although he substantially increased the Veterans Affairs budget, Derwinski infuriated veterans already upset over declining healthcare benefits when he proposed opening up two underused veterans hospitals to non-veterans. A proposal to eliminate smoking at the hospitals also proved unpopular.

The Veterans of Foreign Wars called for his resignation, and he was booed at an American Legion convention in 1992. He soon resigned and joined President George H.W. Bush's reelection campaign.

A descendant of Polish immigrants, Edward Joseph Derwinski was born Sept. 15, 1926, in Chicago.

After his father died in 1947, he took over the family's savings and loan, helping it grow dramatically. He earned a bachelor's degree in 1951 from Loyola University Chicago.

When he was named to the Veterans Administration post, there was controversy during his Senate confirmation hearing over what he admitted was a "rather stupid" mistake he'd made in 1977. He had tipped off a South Korean diplomat to the impending defection to the U.S. of one of its intelligence agents.

At the time, Derwinski was the ranking Republican on a House subcommittee investigating influence-peddling known as "Koreagate." Federal sources said the defector and his family were escorted to safety only 30 minutes before Korean agents arrived at his U.S. home.

The Senate said Derwinski's record was otherwise unblemished and unanimously confirmed him.

Well into retirement, the plain-spoken Derwinski mentored several Republican lawmakers, including Christine Radogno, a leader in the Illinois Senate.

He taught her to "always keep perspective," she said, and to remember that "every issue is not the end of the world."

Derwinski is survived by his wife, Bonnie; daughter, Maureen Quattrocki; son, Michael; stepdaughter, Maggie Hickey; stepson, Kevin Hickey; a sister, Bernadette Ferrara; and seven grandchildren.

http://www.latimes.com/news/nationworld/nation/la-me-edward-derwinski-20120121,0,4263431.story?

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

"Prica o dva mosta" - Stevan Pirocanac

2012-01-20T19:11:00.003-06:00

Photo of the Soča River from www.slovenia.info

Prica o dva mosta

Na Web strani SRBIJA, pokreta srpskih cetnika (Dinarska Divizija) pored ostalog izasao je i clanak “Uvod u istoriju Dinarske Cenicke Divizije", koji je napisao Stevan Radjenovic, Pretsednik cetnickog udruzenja.

U lepom u dugackom clanku, koga je podelio u nekoliko poglavlja,, u jednom, koji ima naslov “Most na reci Soci”, pored datih tacnih podataka, dat je i ovaj: ”Cetnici su uspeli da odbrane most na reci Soci, i tako omoguce borcima i civilnom stanovnistvu da predju u Italiju”, koji nije tacan, i koji zasluzuje da se ispravi.

Pre nego krenemo sa ispravljanjem, moram poci sa objasnjenjem kako je uopste bilo moguce da se taj most brani, odnosno, kako je bilo moguce da bilo ko od te gomile vojske i civila, koji su se povlacili pod teskom borbom ispred jakih partizaniskih jedinica, predje.

Prvi koji su na most stigli bili su pripadnici Hrvatske Armije, generala Matije Parca. Jedna desetina, medju njima i speccijalisti za eksplozive, je bila upucena na most jer je postojala opravdana sumnja da Nemci mogu taj most da dignu u vazduh, sto bi za dolazece nacionaliste bilo katastrofalno. I zaista, Hrvati su na mostu nasli nekoliko nemackih pionira, koji su bili poceli da postavljaju mine na mostu. Nemci su bili razoruzani, i oni su se odmah odatle uklonili. U toku dana preko mosta su pocele da prelaze neke cetnicke jedinice,a sledecih dana pristigli su i srpski dobrovoljci i ostatak cetnickih jedinica i masa civila.

Za one koji neznaju ko su bili vojnici Hrvatske Armije: ta Armija je bila osnovana u Sloveniji pocetkom 1945 godine, i bila je pod komandom jugoslovnskog kraljevskog generala Mateje Parca. Sastavljena je od Hrvata koji su bili u Srpskom Dobrovoljackom Korpusu, kao i izvesnog broja hrvatskih domobranaca, koji su dezertirali i presli u novostvorenu jedinicu.

Za odbranu mosta odredjen je bio I puk srpskih dobrovoljaca, koji imao protivtenkovske topove, i kome je bilo naredjeno od strane generala Damjanovica dap o svaku cenu odbrane most, da bi ga predali, “kao poklon” Saveznicima, na koje se cekalo da se uskoro pojave. Radi toga dato je i naredjenje da se jedna jedinica posalje preko mosta i da ocisti od partizana deo Gorice ispred mosta. To su bili cetnici Prvog lickog korpusa, pod komandom majora Vuksanovica. Presli su most, usli u grad, ali su se brzo vratili, podnevsi dosta gubitaka.

Odeljenjem topova komandovao je potporucnik Bata Dinic, koji je verno opisao sve ono sta se je tada oko odbrane mosta desavalo, i to je objavljeno u Spomenici Srspkih dobrovoljaca 1941-1971, koju je priredio Borivoje Karapandzic. Dinic opisusje poslednje momente pred dizanja mosta u vazduh, koje je zbog naredbe genarala Damjanovica ucinjeno takoreci zadnjeg momenta,. Partizanski tenkovi se vide na drugoj obali Soce, mitraljeska vatra brise preko mosta i polozjima dobrovoljaca, i najzad dolazi naredjenje koje na svoju ruku, sa protestom, izdao major Ilija Micasevic, Komandant I puka SDK. Trojica pionira, odredjenih da most dignu u vazduh, dobrovoljci potporucnik Gojko Cvijtean, narednik-djak Milutin Ostojic i potporucnik Hrvatske Armije, zboras iz Dalmacije, Mladen Bilic, krecu na most, sa upaljenim cigaretama da bi tako upalili fitilje, kojih je bilo pet, jer drugog nacina da se mine upale nije bilo. Mladen je puzio prvi i dosao do sredine mosta, dok su Cvijetan i Ostojic palili one blize obali. Mladen je bio pogodjen mitraljeskom paljdbom, Cvijetan i Ostojic su se natrag vratili, kada je odjeknula velika eksplozija i sredina mosta je otisla, zajedno sa Bilicevim telom, u vazduh.

Ubrzo potom su stigla i dva saveznicka tenka, koji su, po svemu sudeci, ocekivali da se sretnu sa partizanima, jer je u jednom tenku bio covek koji je mahao crvenom zastavom.

Dok se je ovo na mostobranu desavalo, u pozadini, nekoliko kilometara udaljni, slavilo se na veliko i pravili planovi kako da se Saveznici docekaju i pozdrave!

General Damjanovic Komandant Isturenog dela Vrhovne Komande KJuO. izdao je svoju naredbu, u kojoj daje pohvalu braniocima mostobrana, “…a narocito I puk Sumadijske Divizuje”, kako je promenjeno ime Srpskog Dobrovoljackog Korpusa, jer je pominjanje reci DOBROVOLJAC bolo oci pojedincima i tada davne 1945 godine, i nazalost i dan danas, kako se to vidi!

Sa ovim je moja prica o dva mosta zavrsena.

Stevan Pirocanac

1. Juni 2008

ISKRA

*****

http://www.generalmihailovich.com/2012/01/blog-post.html

http://www.generalmihailovich.com/2011/11/uprising-of-serbian-people-on-border-of.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Устанак Српског Народа на Тромеђи Лике, Босне и Далмације

2012-01-20T10:52:00.003-06:00

*****

ПРИРЕДИО

Бошко Торбица

Изворни податци су коришћени из ратних докумената

Динарске Четничке Дивизије

Проглас првог герилца поробљене Европе и вође Трећег Српског Устанка, армијског ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, проширио се на све српске земље: Црну Гору, Херцеговину источну и централну Босну, тромеђу Босне, Лике и Далмације као и на остале области.

Ми ћемо се више задржати на историјском устанку 27. Јула 1941. године, као и на догађајима који су се одиграли касније у јесен исте године, када је основана Динарска Четничка Дивизија. Динарска Четничка Дивизија је основана у селу Црни Потоци под командом неустрашивог народног трибуна, а касније прослављеног и једног од најхрабријих Дражиних ратних команданата, војводе Момчила/Рада/Ђујића (Топоље код Книна 1907.- Сан Маркос, Калифорнија 1999.).

Већ у првим недељама постојања Независне Државе Хрватске(НДХ) извршен је покољ Срба који се мерио десетинама хиљада побијених. Тиме је српски народ још у јуну 1941. године изазван на спонтани отпор. Никле су чете, уздигле се локалне вође. Људи су се снабдевали оружијем како су могли и тражили су помоћ где год су могли да је нађу.

У српским крајевима под управом НДХ, четнички отпор је настао на другим основама и под другим околностима од онога у Србији. Ту је четнички покрет имао и другачији карактер и услове опстанка, што партизанска пропаганда негира. Првенствени циљ покрета је била заштита Срба од покоља који су вршиле повамапирене усташке звери у марионетској НДХ. То је главна разлика у односу на покрет отпора настао у Србији, односно Црној Гори.

Почетком 1942. године ђенерал Михаиловић је примио под своју команду четничке команданте Црне Горе, Босне и Херцеговине и Далмације. Ти команданти су на терену, на све могуће начине, организовали и пружали заштиту српском живљу које је било прогањано од стране Хрвата, муслимана и комунистичких формација.

У почетку, Динарска Четничка Дивизија је била састављена од пукова: пук Краља Петра Другог у Лапцу у Лици, пук Петра Мркоњића (Краља Петра Првог) у Плавну у Далмацији; пук Гаврила Принципа у Бос. Грахову; пук Краља Александра Првог у Бос. Петровцу; пук Онисима Поповића на Далматинском Косову; пук Вожда Карађорђа у Грачацу у Лици и други одреди. Ове формације су касније организоване у корпусе.

Прва устаничка пушка одјекнула је у Дрвару. Она се ускоро пренело на стотине места на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Поред Дрвара, устаници брзо ослобађају Бос. Петровац, Срб, Грачац, Бос. Грахово, Книнску и осталу Крајину. Устаници су у незадрживим налетима ослобађали од усташа село за селом, град за градом, крај за крајем. Уместо плача и јаука, по ослобођеним селима и градовима орила се песма српских устаника.

Четници Тромеће су исказали незамисливо јунаштво у току четворогодишње борбе у заштити голоруког српског народа од марионетске усташке творевине. Херојска Динарска Четничка Дивизија је била састављена од храбрих потомака српског народа који вековима живе и стоје на ветрометини немирног Балкана у борби против азијских хорди и безбожне Европе изгубљеног разума.

Устанак се распламсао по традицији српске четничке ослободилачке борбе. Учени да своје бране и туђе не дирају, да се у животу држе часно, достојно и ничију слободу не угрожавају, четници су ишли у борбе против душмана са вером у Бога и победу. У тим борбама они су животе полагали, јер је то био закон њиховог живота. Нису се плашили, јер су слободу, свој народ и отаџбину волели више од живота. На њиховим заставама је било написано: С' ВЕРОМ У БОГА, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ! СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! Под тим заветом и знамењем они су савладали многа зла и били победници над много јачим душманима. Овим победама су доказали да су достојни потомци својих славних предака. Српске планине и горе биле су њихове необориве тврђаве.

Комунистички План за Уништење

Динраске Четничке Дивизије

Улазак Црвене Армије у источнy Србију 22. септембра 1944. године био је прекретница за све ратујуће стране на територији бивше Југославије. Ово се посебно односи на партизане чији је једини циљ био освајање власти. Доласком Црвене Армије, постаје јасно да долазе тежи дани, како за Равногорски Покрет, тако и за цео српски народ. Одбацивањем ђенерала Михаиловића, Черчилова безобзирна политика муњевито мења слику на терену.

Комунисти, у чије редове сада улазе хрватске усташе и домобрани, почињy да нагомилавају трупе у Книнској Крајини и на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Овим потезом они желе да поставе обруч око Динарске Четничке Дивизије који би довео до њеног уништења. Динарска Четничка Дивизија се нашла у забрињавајућој ситуацији и бива приморана да води свакодневне борбе на свим фронтовима.

Конференција у Селу Топољу код Книна

За Динарску Четничку Дивизију наступају тешки и неизвесни дани испуњени борбама и напорима да се пронађе излаз. Комунисти све јаче стежу обруч доводећи свеже трупе опремљене тешким наоружањем које добијајау од бивших четничких савезника Енглеза.

У јеку најжешћих борби, командант Динраске Четничке Дивизије војвода Момчило Ђујић, сазвао је све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у село Топоље код Книна. На овом историјском састанку донета је заједничка одлука да се изврши пробој кроз непријатељске снаге и да се крене у повлачење према југозападу.

Пробој Кроз Село Пађене

Одлучујући окршај у пробоју кроз комунистички обруч одиграо се у селу Пађене. Ноћу између 2. и 3. децембра 1944. године четничке снаге крећу у одлучан и незадржив јуриш. У надчовечанској борби прса у прса која је трајала више од седам сати и однела велике жртве на обе стране, Динарска Четничка Дивизија пробија непријатељски обруч. Четнички јунаци успевају да сруше необориву комунистичку тврђаву и отварају пут за одступницу. У овом надчовечанском пробоју, четници побеђују далеко надмоћније комунистичке снаге под командом Титових елитних генерала Бошка Шиљеговића и Петра Драпшина.

Из те славне плејаде синова Тромеђе и других српских крајева многи су остали као мртва стража за нова покољења тамо где су се голоруки дигли на устанак 1941. године. Они су волели свој српски народ више од својих живота.

Изгон и Голгота

После пробоја кроз комунистички обруч, Динарска Четничка Дивизија је наставила марш правцем: Отрић- Срб-Мала Капела- Гацка Долина, ка северном приморију. У тим крајевима хрватске усташе су извршиле незапамћене злочине над српским народом, немајући милости ни према старима, ни према младима. У колони у којој су били борци помешани са рањеницима, старцима, старицама и мајкама са децом, преовладавала је исцрпљеност од зиме, глади и напорног пута. Ова голгота преко северног приморија, на путу за Словенију, је захтевала савлађивање многих тешкоћа. Најтежа препрека је сигурно био прелаз преко хладне и набујале реке Коране. Морали су се направити импровизовани мостови од коњских кола и комора за прелаз цивилног становништва. Набујала река је однела свој данак односећи борце и њихове коње. Оне који су безбедно прешли, на другој страни је чекала непријатељска заседа.

У Словенију се ишло јер се веровало да “савезници” неће препустити Југославију апсолутној власти комуниста. Из неких незваничних изјава америчког пуковника Мекдаула стекло се уверење да ће “западни савезници” променити своју политику према Титу и југословенским комунистима.

Пут без Повратка

После пада источних крајева, комунисти се са јаким формацијама устремљују на Словенију са циљем да униште Динарску Четничку Дивизију и остале српске националне снаге које су се налазиле у тим крајевима. У Випавској Долини, извршена је концентрација свих националних снага са намером да се преко реке Соче пређе у Италију. За прелазак у Италију било је потербно зауставити Брозове комунисте и разбити остатке Мусолинијевих фашиста који су се налазили у Горици. Четници су успели да заузму мост на реци Сочи и тако омогуће борцима и цивилном становништву да пређу у Италију. После прелаза, мост је уништен да би се спречило надирање комуниста. Овим чином Динарска Четничка Дивизија се нашла у туђини.

Пут До Палма Нове

После доласка у Италију, четници бивају пешке упућени у логор у Палма Нови где бивају привремено смештени. На Ђурђевдан 1945. године, четницима у Палма Нови је наређено да се све борбене формације разоружају. У српској историји Ђурђевдан је дан када се устаници окупљају и наоружавају. Овога пута устаници су морали да се растану са оружијем које су својом крвљу платили. Тај трагични дан обележило је неколико самоубистава бораца Динарске Четничке Дивизије који се нису могли помирити са оволиком неправдом.

У Палма Нови је заврешен ратни пут херојске Динарске Четничке Дивизије.

Реч На Крају

Данашњи инквизитори Европе и Америке са Ватиканом тргује хришћанском вером и играју крваву игру огњем и мачем која вековима траје. Српски борци су просутом крвљу и расутим костима обележили границе широм српских земаља. Ето, такви су били и остали српски борци са Динаре. Такви су били и остали сви српски борци у борби за крст и слободу из свих српских земаља на Балкану. Они ће такви бити и остати све док се не ослободе изгубљене српске земље и сви Срби у тим земљама буду на прадедовским огњиштима. Све патње и неправде опомена су за нове генерације Срба које долазе.

Пред крај свога дугога животног пута, упокојени војвода Момчило Ђујић је рекао ово: ''Горди смо и поносни на све српске борце који падоше за крст, слободу нашег рода, или страдаше због тога што су били Срби православци. Нека им је свима вечан покој у Царству Божијем и трајан помен у народу српском.''

На крају, ове редове посвећујемо сећању на ратног команданта Динарске Четничке Дивизије ВОЈВОДУ МОМЧИЛА Р. ЂУЈИЋА и његове пале борце који дадоше своје животе бранећи српске земље. Пркосна ДИНАРА поносиће се вековима својим горским ЦАРЕМ и његовим јунацима, и све док трају пригушени јецаји њихових завичаја:

ДИНАРА СЕ УМИРИТИ НЕЋЕ!

*****

http://www.ravnagorachetniks.org/istorija_tromedjauvod.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

"ПОЖАР У КРАЈИНИ" - Предговор написао ДРАГОСЛАВ П. ДРАГУТИНОВИЋ Чикаго 1975

2012-01-15T13:40:00.010-06:00

НИКОЛА ПЛЕЋАШ-НИТОЊА

Никола Плећаш-Нитоња WWII

ПОЖАР У КРАЈИНИ

Предговор написао

ДРАГОСЛАВ П. ДРАГУТИНОВИЋ

Чикаго 1975

Драгослав П. Драгутиновић 1960s

Photo courtesy of Rade Rebic

Rade Rebic and Nikola Plecas mid 1990s

Photo by Aleksandra Rebic

*****

Ову књигу посвећујем Србима и Српкињама

побијеним по директивама Комунистичке партије

Хрватске (КПХ).

*****

ПРЕДГОВОР

Пред нама се налази необична књига, која је врло узбудљива и веома интересантна. Она је узбудљива стога што описује невеселе догађаје који су се одигравали током II светског рата на западу Југославије, на простору српске Крајине, а интересантна зато што је ретка књига сличне садржине у нашој емиграцији и што износи истину о догађајима у којима је аутор био очевидац.

У Другој Југославији написано је на стотине дебелих књига о тим збивањима, у покушају да се, извртањем чињеница и ретуширањем стварних призора и догађаја, увери не само необавештен Слободни свет, него и збуњени и обесправљени Србиграђани Југославије, да се Комунистичка партија “борила и изборила слободу и једнака права за све братске народе Југославије”.

Ова књига, поред осталог, има сврху да разбије обмане и лажи о тим догађајима и да их прикаже онако како су се они стварно и сурово одигравали, без икаквог преобртања, преудешавања и сенчења за друге утиске.

Људи-сведоци догађаја радо причају успомене из минулих трагичних година, али их не бележе и не објављују у књигама. Међутим, причања избледе, временом се преиначују у једном или другом смеру, или се потпуно заборављају, па тако то историјско доба, које се преживело и у коме су Срби неизмерно патили и страдали, неће бити довољно расветљено за будуће српске генерације, које би требало да користе искуства стечена од претходника, по ономе “Историја је учитељица народа”, те да се не догоди да нека нова српска поколења доживе иста зла. И не само то, него да се лажи о односним збивањима током рата, сервиране српском народу и Слободном свету од стране окупатора, усташа и комуниста, не приме као истина по узусу “Лаж поновљена 33 пута постаје истина”.

Одмах у почетку важно је да се изнесе неколико напомена са намером да се читалац подсети на начин како је настао грађански рат у Југославији током окупације.

За разлику од устанка у Србији и неким другим крајевима Југославије, у њеној западној половини, посебно на простору Крајине, Срби су подигли устанак у првом реду да бране голе животе од усташких покоља, с обзиром да је Независна Држава Хрватска, одмах по њеном заснивању, предузела бесомучну хајку на обесправљене Србе на целокупном њеном државном простору са циљем да се српски народ уништи.

Четници су се већ увелико борили против окупатора и усташа кад су се појавили партизани (комунисти), па су те две групе, потпуно опречне по идеолошким и политичким схватањима, дошле одмах у сукоб. Но борба између четника и партизана није проистекла само из нескладних идеолошких и политичких схватања, већ и из неједнаких поимања вођења отпора окупаторима. У основи, четничка Врховна команда, на челу са генералом Михаиловићем, је тежила да створи моћну армију која ће се борити против окупатора и која ће припремити и подржати искрцавање савезничких трупа. При том, у сукобима са окупаторима избегавале су се операције које би повлачиле страховите репресивне мере против грађана. Комунисти су, напротив, примењивали саботажу без обзира на одмазде окупатора у масакрирању недужних грађана и уништавању њихове имовине. При том, што је особито карактеристично, комунисти нису вршили саботажне акције у близини хрватских насеља, него искључиво тамо где су живели Срби, па је тако само српски народ плаћао крваве освете окрутног окупатора, што је било сасвим у складу са основном тежњом и Хрвата-усташа и Хрвата комуниста.

Комунистички покрет, односно партизански, се дијаметрално разликовао од народног демократског четничког покрета, не само по начелима, него и по устројству и начину рада, и није имао народни карактер. Он је у почетку био малобројна добро организована партија, саздана од интернационално школованих професионалних револуционара, пролетерских идеалиста, незадовољника и покојег “Салонца”-татином и мамином мазом. Комунистички покрет није ни самоникао, као четнички, нити је био независтан, него је представљао одраније плански скован беочуг једног интернационалног ланца. То се запажа и по томе, што је започео акцију у Југославији тек 22 јуна 1941 кад је Хитлер насрнуо на Совјетски Савез, а не као народни четнички покрет за кога је рат започео са првим даном напада на Југославију. Борба против окупатора “за слободу, демократију и братство народа Југославије”, били су за комунисте само маска и реклама, односно средство за стицање народног поверења, са циљем, у крајњој линији, да се освоји власт.

Прелаз из народног отпора нацифашистичком окупатору у грађански рат за комунисте је био брз и лак, јер је одраније био планиран, док је за четнички покрет, као националан и демократски, идеолошка борба представљала новост, с обзиром да за ту врсту борбе није био припремљен ни политички ни идеолошки ни организационо. Тако су се уместо два фронта, фашистичког и антифашистичког, појавила три: (1) окупаторско-усташки, (2) комунистички, потпомогнут од Совјетског Савеза и Интернационале, и (3)четнички-народни демократски, у коме су били углавном Срби. Четнички народни демократски фронт нашао се тако као између чекића и наковња, укљештен између два јака тоталитарна фронта, комунистичког и окупаторско-усташког. Уз то, устанички карактер четничког покрета налагао је борбу против окупатора, док је његов демократски и народни карактер условљавао борбу против усташке НДХ и тоталитарног комунистичког покрета.

Друга Југославија, као што је у целом свету познато, створена је на гробљима и јамама побијених Срба, на пепелу и рушевинама српских добара, и на насиљу, обманама и лажима. Српски народ, који чини три петине житеља Југославије, није био за државу онакву како је она саздана после рата стога, што је комунистичка власт успостављена одузимањем грађанских слобода и права да се слободним референдумом грађани изјасне какву државу желе, као што је то било обећано на конференцијама водећих ратних савезника. При том важно је да се има на уму, да су за време целог рата комунисти добијали моралну и материјалну помоћ од Совјетског Савеза и у извесној мери и од Западних савезника до 1943, а отада је и сва помоћ Западних савезника пренета на комунисте, док је четнички покрет напуштен у одлучном тренутку. У том неразумном поступку савезници су се понашали и деловали као да немају никаквог појма шта се на простору Југославије стварно догађа, што ће се после рата, уколико време одмиче, све више посведочавати објављивањем поверљивих докумената из савезничких ратних архива. То је трагична чињеница, која је стварно постала обртна тачка за даљи развој грађанског рата. Заборавило се да су Западни савезници у четничком покрету Драже Михаиловића имали не само верног ратног савезника у борби против општег ратног непријатеља-нацифашистичког окупатора, већ и идеолошког савезника, који је, по свом демократском карактеру и по циљевима, био једини и последњи њихов ослонац на Балкану. У последицама тих фаталних грешака и заблуда, нарочито с обзиром на интернационални карактер комунизма, слободни народи Запада имаће непремостиве потешкоће у послератној политици, у покушајима за организовање трајног мира у свету. У том наопаком кобном поступку савезника најзначајнију улогу је одиграо председник Британске владе Винстон Черчил, мада једни тврде да је то чинио због нетачних обавештења, а други да је све радио по својој вољи, па је чак и сина Рандолфа послао Титу да би ископао што дубљи гроб Дражи Михаиловићу, односно српском народу. Његове идеје, предлоге и поступке прихватао је и потпомагао тада већ тешко болесни амерички председник Рузвелт, што је Черчилу давало много већи ауторитет и ширу слободу рада. Што је при том врло карактеристично и скоро несхватљиво, напуштање Драже Михаиловића је уследило баш у времену кад је успео да протера из Србије, Црне Горе и источне Босне комунистичке снаге, којом приликом је и сам Броз једва извукао живу главу у поразном бекству у правцу српске Крајине са само једном преполовљеном пролетерском бригадом. Ову своју заблуду Черчил је покушао да исправи једним јавним признањем онда кад је било касно да се ма шта исправи, изјавом: “За време рата веровао сам да могу да имам поверење у Тита. Сада схватам да је то једна од мојих највећих грешака”. Иако је Черчил проглашен највећим државником двадесетог века и неупоредивим политичарем, ми то не можемо да усвојимо с обзиром на његову невероватну кратковидост у раду на помагању комунизма да овлада великим делом Европе, укључно и Југославијом, што ће имати реперкусија у послератним односима међу народима и у вођењу међународне политике.

Као што су многим другим народима поробљеним од комунизма (Русија, Литванија, Летонија, Естонија, Пољска, Источна Немачка, Чехословачка, Румунија, Бугарска, Кина, и доцније Северна Кореја и Куба) одузети слобода

и сва грађанска права, тако је било и са
поробљавањем Југославије од стране КПЈ, која је пре рата имала скоро невидљив број чланова, па чак и сада, након 30 година терора и страховладе, има једва 5 до 10%.

Ова књига има сврху да изнесе истину о догађајима у српској Крајини (Лика-Кордун-Горски Котар-Банија) где су се одигравали многи трагични догађаји у покушају примене плана за уништавање српског народа од стране удружених непријатеља: окупатора, усташке НДХ и Комунистичке партије Хрватске. При том је чудновато, али сасвим истинито, да је српски народ у том затирању далеко много више страдао од Хрвата-усташа и Хрвата-комуниста, него од оба окупатора и њихових шакала заједно током 4 године рата, све у једном истом циљу, да се на простору западно од Дрине Срби униште или сведу на безопасну незнатну мањину, тј. да се из основе измени етнички карактер у том простору, чак и тамо где су Срби били 100% или у огромној већини.

Сам начин како се тај гнусни криминални посао геноцида обављао у реченим српским крајевима износи ова књига, па би било пожељно да је прочитају сви Срби, без обзира где се налазе и без осврта на њихова политичка уверења, јер се овде ради о српском народу као целини и о покушају да се он збрише са завичајних простора, да се уништи. Књигу би требало да прочитају и они Срби у којих, било из којих разлога, замире српска свест и савест. Нарочито би требало да је прочитају они, који и после свега што се догодило у Југославији током II светског рата, проповедају
могућност враћања у живот заједнице Хрвата и Срба без претходног обележавања граница шта је чије, као што је то препоручивао још 1918 Никола Пашић. Такву заједницу је могуће остварити само насиљем и одржавати бичем и кундаком, на начин као што је створена и како се одржава Друга Југославија (комунистичка). Данас, по свему што се зна, ту заједницу не жели хрватски народ, а и огромна већина Срба сматра да су сви мостови за тзв. братство и јединство Срба и Хрвата зазидани новом Ћеле Кулом високом до облака, у коју је узидано преко седам стотина хиљада српских глава посечених од стране Хрвата-усташа и Хрвата-комуниста.

Све ово наглашавамо из разлога што и данас има Срба који олако смећу с ума оно што се догодило 1941-1945, казујући да је све што се онда дешавало,

па и онај безмало милион гробова српских мученика “превазишло време”.

При том, са изразом “превазишло време”, они у ствари усвајају пропагандну крилатицу властодржаца Друге Југославије, који такође сматрају да је прошлост “превазишло време” у новој “срећној заједници”, и као маска за све прошле и садашње злочине над српским народом проглашено начело “братства и јединства народа Југославије”, којим се прикривају и сва черечења српских земаља и сви прогони Срба обесправљених и принуђених да трпе, ћуте и чекају. Сви потези политичке природе, који су започети током рата, продужени су и по његовом свршетку од исте руке која тежи да српски народ не само распарча и обезглави, него и да га обесхрабри, духовно скрши и уништи, или сведе на безопасну масу. Ти српски ноншалантни појединци препоручују да преко свих зала нанетих српском народу, преко толиких гробова српских мученика, који нису били само из боја јунаци, него највише жене, старци и дечаци, треба прећи са “словенском добротом и опраштањем” у интересу одржавања заједнице по сваку цену. У ствари, са тим паролама се помаже комунистичка теза Друге Југославије, која, у напорима да се одржи “по сваку цену”, чини то по цену само српског народа. При том заборавља се нешто врло важно, иако смо томе сви сведоци, наиме да ни после 30 година од грозних злочина, сем неколико часних изузетака који могу да се наброје на прсте једне руке, хрватски народ као целина још није дао изјаву да са жаљењем осуђује злочине над српским народом, као што је то учинио Немац Аденауер према Јеврејима, па се добија поразан утисак да се хрватски народ слаже са тим неделима и, чак, да их прећутно и одобрава.

Из свега што је речено, као и из онога што се и данас тако жалосно очигледно одиграва у Другој Југославији, изгледа да није захватила корен у хрватском народу идеја коју су проносили Људевит Гај као Илиризам, Доситеј као Братство и Штросмајер и Краљ Александар као Југословенство. Гробови преко седам стотина хиљада побијених “Југословена” српског порекла то очигледно и непобитно потврђују.

Никола Плећаш-Нитоња, аутор ове књиге, је рођен 28. XII 1921 у селу Плећаши, општина Брувно, срез Грачац, у Лици, од оца Дана и мајке Саве. Основну школу свршио је у Брувну и до рата живео у родном селу чувајући стоку на Равној Чемерници и помажући родитељима као првенац у породици од седморо деце. Кад је настао рат 1941, Никола је био поодрастао, дурашан сеоски младић, лички српски горштачки тип од 19 година, који још није стасао да служи обавезни војни рок, нити основао породично гнездо. Он ће се тек као избеглица у Италији, у Еболиу, оженити 1945 Српкињом Софијом-Коком, рођеном Ђукић, и 1946 у браку стећи сина Мишу, који ће 20 година доцније бити добровољац у америчкој војсци у Вијетнаму, да по повратку дипломира на Универзитету Јужног Илиноја.

Никола Плећаш-Нитоња је на младићким плећима проносио тешко бреме ратних година баш онда кад је широм отворио животне очи и отпочео да сагледава свет под пуном светлошћу и у правој боји. Васпитан у патријархалној средини, у националном и демократском духу, он је под родном стрехом, у српској школи, Светосавској широкогрудој цркви и слободољубивом и христољубивом српском друштву, сазнао шта је слобода и демократија, и увидео шта оне значе у животу људи уопште, посебно Срба западних крајева Југославије. Срби тих крајева су се за ореол слободе прво борили против маћехства црно-жуте ћесарске Аустро-Угарске, па потом, добар број, у војсци Краљевине Србије, било пребегом из Аустро-Угарске, било као добровољци на Солунском фронту, а Нитоња и многе десетине хиљада Срба Крајине, током II светског рата као борци националног демократског покрета под предводништвом неумрлог генерала Драже Михаиловића-Чиче.

Навикнут одмалена да изнад свега воли слободу и демократска права човека, он од почетка рата покушава да ступи у устаничке четничке редове и у томе успева 27 VII 1941 кад је плануо устанак Срба Крајине за борбу против нацифашистичких окупатора и ради спасавања голих живота Срба Крајине од усташке тзв. Независне Државе Хрватске. Као четник он је 1941 летео из борбе у борбу, дању и ноћу, све до априла 1942 кад је његово село преваром заузето од партизана. Тада су многи млади Срби Крајине, међу њима и Никола, били преваром и присилом мобилисани у партизане, да после мало времена буде постављен за водника, па за командира чете и најзад за команданта батаљона у Другој бригади Шесте личке партизанске ливизије. У борби на Косињу, коју је водио против усташа по својој иницијативи, бива рањен. У партизанској официрској школи први пут је схватио основни циљ комуниста — приграбљивање власти — и пут и начин да се он достигне, па убрзо затим са неколико истомишљеника организује групно бекство у четнике, које због издаје не успева и он заједно са шесдесет завереника буде ухапшен.

То присилно партизанство Никола је платио у ужасном мучилишту у затвору у Подлапачи, где је прочамио три месеца свакодневно саслушаван, мучен и до издаха тучен од интернационално школованих крвопија и џелата, да би му сломили савест и српску свест, убили душу и из клонулог срца изнудили признање о уделу у припреманом бекству и откривања везе на четничкој страни, и да тако оптужи и себе и своје саучеснике у завери. Но он је издржао све до краја, и мучења и искушења, показујући невиђену отпорност српског духа пред невероватним физичким боловима, да се потом бекством поново нађе у четничким редовима да се као љути осветник бори до краја рата.

Пребегавши у четнике, Никола је својом бистрином, организацијском способношћу, одлучношћу и изразитом храброшћу брзо постао водник у Одреду Петра Рајака, затим командант Лапачког четничког одреда, па командант Четврте бригаде Првог личког корпуса и на крају рата командант Комитског одреда. Он свршава и четничку Официрску школу у оквиру Динарске четничке дивизије и као четник, током рата бива одликован златном медаљом Милоша Обилића и Карађорђевом звездом са мачевима за осведочену личну храброст у борбама против нацифашистичких окупатора и хрватских усташа, а указом министра војног генерала Драже Михаиловића добија чин поручника.

У избеглиштву проводи са осталим борцима Динарске четничке дивизије од маја 1945 у Италији, у логору Цезане, где похађа под најтежим околностима гимназију, коју оснива и води са љубављу, много напора и воље познати четнички идеолог и борац, бивши директор гимназије и народни посланик пок. Станко Драгосављевић, професор. У септембру 1945 логор се сели у Еболи где наставља школовање и завршава три разреда гимназије. У априлу 1947 цела национална група из Еболиа је пресељена у Немачку, и тада Никола са осталим официрима долази у логор Гросенброде, одакле је као “ратни злочинац” пребачен у логор Минстер. После тромесечног испитивања у Минстеру бива преведен у логор Бохолт, да напослетку оде у логор Боргхорст, одакле септембра 1949 одлази за Америку, где отада живи у Белвуду, у близини Чикага.

У овој узбудљивој књизи се сусрећу многа имена српских слободара, живих и погинулих у борбама или усмрћиваних мукама од хрватске усташко-комунистичке дружине, која је обављала исти посао, на истом простору, истим начинима и са истим циљем: уништења Срба. Тај гнусни криминални посао најниже врсте, после рата и узурпирања власти, су наставили комунисти, усмеривши све своје напоре на разбијању српског народа под вођством Тита-барјактара мрзитеља Срба. И тако, док су сви остали народи Друге Југославије добили своје федералне републике, Словенци Словенију, Хрвати Хрватску, тзв. македонски народ Македонију, Шиптари аутономну област Косово-Метохија, древну постојбину српске државе и Српске цркве, и Мађари сакупљени у српској Војводини, са планом да се у догледно време и те две области прогласе републикама,—дотле само Срби остадоше расчеречени, јер је комунистичка врхушка знала да од Срба, посебно од српских сељака, никад неће моћи да начини робове и слуге идеје, која никад није одушевљавала домаћинско српско село.

Нова власт у Југославији у свакој прилици је чувала јединство Хрвата, а разбијала Србе плашећи се уједињеног и монолитног Српства особито стога, што Срби поседују богато државно искуство и нарочито велику политичку зрелост, коју су стекли током 150 година борби за демократију и парламентаризам, док су остали народи Југославије то започели тек 1918, пошто су их Срби, уз велике жртве, ослободили туђинског господарења. Па ипак, и поред оштрог терора, Срби нису прихватили стање створено насиљем незнатне мањине, јер су одувек били и остали непомирљиви противници тиранства и диктатуре, и поборници демократских решења. Из свих тих разлога они се не свиђају тлачитељима Друге Југославије, који хоће да народи под њиховом влашћу буду покорни робови, као што је, уосталом, случај у свим земљама у којима су загосподарили комунисти.

Српски народ је из једног окупаторско-усташког терора током рата прешао у други терор окупаторско-усташко-комунистички, да 1945, после тзв. ослобођења, буде подвргнут трећем антисрпском терору Комунистичке партије Југославије, који се и данас несмањеном жестином спроводи хапшењима, тортурама, прогонима српске мисли и културе, Српске цркве и језика, српске књиге и српског слова Ћирилице, и др.

Из ове књиге ће се видети и једна друга важна чињеница за разумевање откуда је ионако жесток отпор четника против партизана постајао све љући уколико се рат приближавао крају. Људи који су од почетка 1943 надаље сачињавали четничке борце Крајине били су у несразмерној већини пребегли партизани, који су јасно увидели да је партизански покрет чисто хрватска ствар, и који су били сведоци намештеног подлог уништавања Срба у гурању једних против других по пакленом плану КПХ у договору са НДХ. Најзад, то су били људи чије су многе чланове фамилија побиле усташе или ликвидирали партизани, многима затрт цео род и погашена родна огњишта, па су пребегом у четнике постајали непомирљиви противници и усташа и комуниста.

Ова књига је писана чистим српским језиком и уз то и веома лаким стилом који се чита без тешкоће, па ће као таква бити приступачна и разумљива сваком писменом Србину.

Појава ове књиге биће добродошла и онима који буду писали о догађајима током рата у српским крајевима западно од реке Дрине, посебно у Лици, Кордуну, Горском Котару и Банији. Они ће у њој наћи много убедљивих истинитих података.

Било би врло пожељно ако би се у догледно време указала прилика да се ова књига, или барем нека њена поглавља, преведе на енглески језик, ради обавештавања странаца о истини у вези са збивањима у Југославији током ратних година 1941-1945, с обзиром да су подаци изнети у њој истинити и у највећем броју супротни онима које о тим истим догађајима износи комунистичка пропагандна штампа и диригована литература.

Ми ову књигу препоручујемо Србима да је набаве и са пажњом прочитају, и да о њој размишљају.

Драгослав П. Драгутиновић

Децембар 1974 у Чикагу, САД.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Utorak 10. januara se je sastao Ravnogorski pokret Slovenije koji je na svojoj sjednici obravnavo plan rada za 2012

2012-01-11T08:45:00.001-06:00

*****

RAVNOGORSKI POKRET SLOVENIJE

ZELENA PUT 11

1000 LJUBLJANA SLOVENIJA

TEL:38641675279

Utorak 10. januara se je sastao Ravnogorski pokret Slovenije koji je na svojoj sjednici obravnavo plan rada za 2012.

Uz redovite aktivnosti pridobivaja novih članova i promocije Ravnogorstva je odlučio, da če izvesti i sledeče aktivnosti: u martu če biti promocija knjige «Saradnja partizana sa Nemcima i ustašama», koju če predstaviti suavtor naš Vojvoda Triglavski Uroš Šušterič, Delegacija pokreta če se udeležiti proslave u Draževini, a septembra če položiti venac u Grčaricama u spomen na komunističko ubistvo vojnika Jugoslovenske vojske u otađbini.

U maju če slovenski ravnogorci organizovani iči na Ravnu goru, gde če se predstaviti i povezati sa drugim ravnogorskim pokretima. U julu če biti parastos u ljubljansko pravoslavnoj crkvi u spomen na Dražu Mihajlovića.

Ravnogorski pokret Slovenije je odlučio, da jano podupre rehabilitaciju generala Dragoljuba Dražu Mihajlovića. Procenio je, da je rehabilitacija neophodna jer je Mihajlović bio osđen u političkom procesu, a krivda mu nikada nije bila dokazana.

Oni koji malo više poznaju istorijske činjenice, znaju da Draža Mihajlović nikada nije bio izdajnik i da je bio odlučan borac protiv ncizma. Bio je i prvi, koji se 1941 godine odupro nemačkoj okupaciji i to u vreme kada su komunisti jošbili Hitlerovi saveznici.

Stoga je njegova rehabilitacija nužna zbog istorijske istine. Nadamo se da če sud ubrzati postupke i što prije završiti proces.

Boris Tomašič
Predsednik
Ravnogorskega veteranskega gibanja Slovenije

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Comic Book Heroes: "The American Crusader Joins the Chetniks" / A review by Carl Savich

2012-01-03T19:06:00.002-06:00

Click on the images to enlarge.

Draza Mihailovich and the Chetnik guerrillas reaffirmed their status as comic book heroes in the U.S. during World War II with their appearance in Thrilling Comics, #35, in May, 1943. They were featured in the comic story “The American Crusader Joins the Chetniks”. The eight page script and the letters were by Richard E. Hughes, the pencils and inks by Max Plaisted, who also had created the American Crusader character. The cover, featuring the character Doc Strange, was by Jack Binder, who did the inks and pencils. Thrilling Comics were published by Standard Comics in eighty issues from February, 1940 to April, 1951 by publisher Ned L. Pines in New York. The Better and Nedor comics groups were also published by Pines.

The American Crusader was a combination of Superman and Captain America. He had superhuman strength, was impervious to bullets, and he could fly. He is a mild-mannered professor by day who transforms into a superhero to defend democracy and freedom. He was known as “The Defender of Democracy”. He meets Draza Mihailovich on page five, an image of Mihailovich which is based on the Time magazine cover from 1942. The publisher and editor of Thrilling Comics, Ned Pines, also published Real Life Comics, which had featured Draza Mihailovich on the cover in 1942. These comic books are from the Golden Age and are highly valued. The American Crusader was also a major comic book character of the time who was later revived. The Aerican Crusader appeared in these titles in the Golden Age of Comic Books: 1) Thrilling Comics #19-35, 37-39, 41, and, 2) America’s Best Comics #6, July, 1943, featuring the American Eagle, Doc Strange, The Black Terror, Nemesis of Crime, PyroMan, and the American Crusader.

The American Crusader was a Golden Age comic book superhero who debuted in Thrilling Comics #19, published by Better Publications, in 1941. The character was revived in the Modern Age in Femforce #59, by AC Comics, and in Tom Strong #11, by Alan Moore and Chris Sprouse.

His alter ego or secret identity is Professor Archibald “Archie” Masters, an astronomy professor at Grand University in the eastern U.S. The bespectacled character is similar to that of Clark Kent and Superman. He was working with an atom smasher during an experiment and was exposed to radiation by accident that did not result in radiation sickness and death but gave him superhuman powers. The American Crusader can fly, has superhuman strength, has invulnerability to bullets, and is capable of electromagnetic pulse generation. His costume consisted of a blue cape, blue shorts, a red uniform and red tights, a black mask that covered his eyes and head, a yellow belt, and black boots. He had a five-pointed star within a circle with a red center on his forehead and on his chest. He became a crime fighter as the American Crusader, the Defender of Democracy. His secretary was Jane Peters. Mickey Martin was his teenaged sidekick.

The first page of the story shows the American Crusader shielding Serbian civilians from a German firing squad with a poster with the face of the American Crusader reading “Buy war stamps”. His origins are explained: “Exposed to the rays of a giant atom-smasher, professor Archibald Masters develops superhuman strength! As the American Crusader he becomes the defender of democracy!”

The story starts with Archie Masters going to an abandoned villa or chateau in France where he sets up his headquarters “to carry on his campaign against the Nazis”. He overhears in a British radio news report that the Nazi Gestapo chief Ernst von Kleest, known as “the hangman of the Balkans”, had been assassinated in Yugoslavia in the fictional town of Slaslo. He surmizes that “there will be terrible reprisals” in the town. He transforms into the American Crusader and he flies to Slaslo where he reassumes his identity as Archie Masters, under the assumed name of Professor Brown. He is beaten up by German storm-troopers when he arrives. He manages to overpower them but Nazi troops soon spot him and pursue him, suspecting him as the assassin of Kleest. They shoot at him but he is saved by a woman who hides him in her house.

Her name is Vilma Razek, the “sister of Captain Peter Razek, fighting with the Chetnik guerilla army!” She tells him: “I seek out men of bravery and guide them to the Chetnik army!” She asks him: “Will you join?” He declares: “I’d like to join the Chetnik army!” She leads him to a hidden passageway where he is led to the Chetnik hideout. He tells her that his name is Professor Brown, an American stranded in Europe because of the war.

Peter Razek welcomes him as a new Chetnik member. One Chetnik guerrilla tells him: “Come, I dress you like a Chetnik!” Razek sends Vilma to the village of Drabnov, “there to meet two other Serbs and make plans for us to seize the nearby Nazi arsenal!” At Gestapo headquarters, the German commander announces that because the assassin has not been found, he has ordered retaliatory measures as collective punishment against the Serbian civilian population: “We will show these Yugoslav pigs! We retaliate by wiping out a complete village.” The village to be destroyed is the fictional Drabnov. Archie is at the Chetnik stronghold when he learns that the Germans plan to burn the village, kill all the men, and deport the women and children. Razek declares: “Vilma’s there! I must see General Mihailovich!” Draza Mihailovich is shown, who tells Razek: “Certainly, Captain Razek, lead a regiment of Chetniks to the rescue of Drabnov!” Archie thinks to himself: “Ah–Draja Mihailovich—the great Serb patriot who still defies Hitler!” Masters and the Chetnik guerrillas traverse the precipice of a mountain. One of the Chetnik guerrillas shouts: “Hurry, Chetniks, to save the innocent people of Drabnov!” Archie pretends to fall off the steep cliff to his death.

Instead, he transforms into the American Crusader. As the guerrillas head to the village, the American Crusader is able to fly there quickly: “But up from the depths of the Serbian chasm hurtles a familiar form!” At the town, German troops line up Serbian civilians against a wall to be shot while women and children are rounded up to be deported in trucks. A German officer reads the order from Adolf Hitler before the executions begin. The American Crusader attacks the machine-gun crew and turns the gun on the German troops. The Chetniks guerrillas then attack: “Suddenly, Peter’s Chetnik army strikes the Nazis in the rear.” A German soldier radios a request for a panzer regiment. The Chetniks consider a retreat but the American Crusader tells them that he will meet the German tanks.

The American Crusader picks up one of the German tanks and turns it over, smashing it on the ground, blocking the pass. At the other end, he starts an avalanche. Trapped, the German tank brigade will be forced to surrender to the Chetnik guerrillas.

As he departs, the American Crusader tells the Chetnik troops: “Good bye, and keep up the good work! Remember, the Yanks are coming!” Peter and Vilma conclude that Professor Brown was actually the American Crusader. Peter tells Vilma: “We’ll never surrender now for the Yanks are coming!”

A red, white, and blue label on the lower right corner of the comic book cover reads: “Buy war bonds and stamps for victory!” An important aspect usually missed is the material or tangible contributions that Draza Mihailovich and the Chetniks made to the Allied victory during World War II, especially in the United States. His image and likeness was used to sell war bonds and stamps not only through this comic book, but countless others. “The Chetniks” radio play starring Orson Welles and Vincent Price was produced in 1942 by the U.S. Treasury Department to promote the sale of war bonds and stamps. FDR acknowledged that the guerrilla war conducted by Draza Mihailovich benefited the U.S. in his radio speech of December 9, 1941 to the American nation: “On the other side of the picture, we must learn also to know that guerilla warfare against the Germans in, let us say Serbia or Norway, helps us.” From a legal point of view, Draza Mihailovich and the Chetniks made a major monetary or material contribution to the Allied and U.S. war effort because a name or image can be licensed and is a marketable asset or commodity. In other words, Draza Mihailovich and the Chetniks made contributions that were tangible and quantitative that contributed to the final Allied victory.

Carl Savich
December 2011

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at
ravnagora@hotmail.com

*****

Трећа година потраге за Дражиним гробом // Милослав Самарџић // "Press Online" Jan. 1, 2012

2012-01-03T07:47:00.001-06:00

Press Online
2012-01-01 18:18:21
Милослав Самарџић
January 1, 2012

Награда коју нуди СНО није исплаћена, али испоставило се да је вредело понудити је

Улазимо у трећу годину откако је Српска народна одбрана из Чикага понудила награду од 100.000 долара за проналажење посмртних остатака ђенерала Драже. Понуда и даље стоји на сајту СНО, као и оног мартовског дана 2009. године када је ту постављена. Награда, дакле, није исплаћена, али испоставило се да је вредело понудити је. Јер, за тих неисплаћених 100.000 долара добили смо прегршт занимљивих информација, које ће неком новом покољењу олакшати откривање онога што се од нас крије.

Награда је најпре покренула лавину написа у штампи, а онда је натерала државу да оснује комисију за проналажење Дражиног гроба.

Тако је покренута машинерија.

Прво смо добили потврду да она функционише споро и траљаво. Комисија се састајала једном-двапут годишње, па и то не у пуном саставу. На материјалне доказе које је добила уопште није реаговала. Једини познати траг о убиству ђенерала Драже, фотографију његовог унакаженог тела, коју смо им уручили, нису анализирали. Мапу са уцртаним местом Дражиног гроба, коју смо такође објавили на овом месту, нису ни поменули.

Увек су постојале две главне опције о Дражином гробу: Ада Циганлија и Лисичји поток. Прву су давних дана пласирали удбаши и од почетка је било јасно да она служи за заметање трагова. Када је Ада Циганлија најзад прекопана, према мапама на којима је означена фамозна кречана, од удбашке опције опет није одступљено, већ она добија подваријанту. То је прича о примарној и секундарној гробници. Дража је, саопштила је комисија, најпре сахрањен на Ади Циганлији, па су онда његови посмртни остаци пренети на неко друго место.

За ово није понуђен нити један доказ. Једноставно, поручено нам је да се комунистичким причама мора веровати.

Саопштавајући шарену лажу о примарној и секундарној гробници, обавестили су нас да су урадили све што је било потребно и да су завршили посао. ''Остаци Драже Михаиловића вероватно неће бити нађени'', писала је ''Политика'' 11. септембра 2011, преносећи изјаву секретара државне комисије, др Срђана Цветковића, да су ''уништени сви трагови који би довели до гробнице команданта ЈВО''.

Дража, наравно, није био командант ЈВуО, већ начелник штаба Врховне команде Југословенске војске и војни министар Краљевине Југославије, али то је ситница у односу на чињеницу да Цветковић не признаје налаз антрополога из форензичког тима. ''Истраживање је показало да нема људских остатака на том месту, али то не искључује да су стрељани на Ади Циганлији премештени касније у секундарну гробницу. То место, према досадашњим сазнањима може бити Велико ратно острво на Дунаву или непозната парцела на Централном гробљу, а један сведок тврди да је тело спаљено и пепео расут да се никад не нађе. Радови на Ади Циганлији су завршени пре недељу дана јер на тој позицији људска тела нису нађена'', рекао је Цевтковић, док антрополог др Марија Ђурић у истом чланку тврди супротно:

''Археолошки смо истражили наведене локације и утврдили да су јаме које смо открили испуњене шутом, земљом и предметима новијег датума. Ови налази, укључујући и пронађене животињске кости, не могу се довести у контекст са евентуалним гробом Драже Михаиловића, нити постоје археолошки трагови да је постојала било каква јама која је касније поново ископавана. Нема, дакле, доказа који говоре да је неко тамо закопан, па после поново ископан.''

Подсетимо и на бламирање из јуна 2010. године, када је комисија, после првих убода ашовима на Ади и налажења некаквих ситних животињских костију, саопштила: ''Пронађен Дражин гроб!'' Чак је кренула офанзива против Дражиних потомака зато што наводно не дају ДНК узорак неопходан за коначну потврду открића - мада од њих то у ствари никад нису ни тражили.

Комисија је прекршила реч и по главном питању: Ада или Лисичји поток. Најпре је саопштила да је Лисичји поток вероватнији, па да је вероватноћа иста за обе локације, и најзад да је изгледнија Ада Циганлија. Лисичји поток је и даље помињан, уз обећање да ће и он бити испитан, ако потрага на Ади не да позитиван резултат. На крају комисија заборавља своје обећање, не дајући никакво образложење.

На жалост, ни ово није крај приче о бламирањима државне комисије. Њена друга два члана, др Коста Николић и др Бојан Димитријевић, искористили су прилику да потврде још једну удбашку верзију - ону о издаји потпуковника Николе Калабића, команданта Горске краљеве гарде. У архиву БИА они су добили два писма, која је Калабић наводно писао руководиоцима Озне пошто је пао у њихове руке. Писма су показали графологу, тражећи да им одговори на питање да ли их је писала иста особа. Графолог је одговорио потврдно, што није ни било спорно, јер је фалсификатор био исти. Спорно је што графологу није показано једно несумњиво Калабићево писмо - из периода старијег од оног за који кажу да су га заробили, тј. од пре 30. новембра 1945. године - и што дакле једно такво писмо није упоређено са писмима насталим после тог периода. Одговор графолога био би наравно негативан и државни историчари морали би барем једном да кажу: Удба није у праву!

Богу хвала, живот тече и ван тог њиховог оковима омеђеног света. Тако је недавно премијерно приказана позоришна драма ''Чича'' Миће Живојиновића, у којој два главна лика, ђенерала Дражу и Николу Калабића, тумаче глумци Народног позоришта у Београду Бошко Пулетић и Лепомир Ивковић. После низа филмова, ТВ серија и позоришнох драма, ово је први пут да наши реномирани уметници одступају од комунистичке верзије о Калабићевој издаји. Мића Живојиновић је саопштио новинарима да је при писању драме пошао од ''новопронађених докумената'', а пре свега од недавно и судски утврђене чињенице да је Калабић погинуо 19. јануара 1946. године, односно два месеца пре него што је Дража заробљен. Новинарима је показао оригинални Извод из матичне књиге умрлих Општине Ваљево, у коме је заведен тај датум. Глумац Лепомир Ивковић рекао је том приликом да се у драми неће чути ни једна псовка.

Дакле, ипак се окреће!

(Слобода, 25. децембар 2011.)

http://pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40930/%D0%A2%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B0+%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0+%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B5+%D0%B7%D0%B0+%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC+%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%BC.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Head of the last Mission to Mihailovich ("RANGER") in 1944, American Lieutenant Colonel Robert H. McDowell of the OSS - Why he was the ideal Liaison Officer

2011-12-28T21:37:00.002-06:00

The Serbian people receiving General Mihailovich

in a village in Doboj in Northern Bosnia

and Hercegovina, October 1944.

General Draza Mihailovich is receiving the flowers

from the young lady and American

Lieutenant Colonel Robert H. McDowell

of the OSS "Ranger Mission" is standing

to the left of Mihailovich, holding the general's coat.

“The ideal liaison officer assigned to Yugoslavia in World War II theoretically would have had (1) a knowledge of Yugoslavia and her peoples, (2) an understanding of Yugoslav politics, (3) fluency in the Serbo-Croatian language, (4) a knowledge of Yugoslav history and of wartime developments in Yugoslavia, (5) an experienced perception of the world situation and, in particular, an understanding of the nature and tactics of communism, and (6) actual experience in both intelligence and guerrilla warfare. No single officer, needless to say, possessed all of these attributes. But of all the British and American officers who were sent into Yugoslavia during World War II, Lieutenant Colonel Robert H. McDowell came closest to the mark.

“The son of missionary parents, McDowell had grown up in the Middle East, spoke Arabic, Turkish, Syriac, and several other Middle Eastern languages, as well as French and German, and had served as an officer with British intelligence in the World War I period, first attached to the Armenian guerrillas operating against the Turkish government, and then, after the war, working with the anti-Bolshevik guerrillas in the Caucasus. Subsequently, he had become a professor of modern Balkan history at the University of Michigan, where, incidentally, he was generally regarded as a left-liberal. Before he was sent into Yugoslavia in August 1944, McDowell had been involved for a number of months in an analysis of all intelligence about Yugoslavia reaching OSS (Office of Strategic Services) from inside the country and other sources. Adding all this up, McDowell emerges possessing every single attribute of the ideal liaison officer, with the exception of fluency in Serbo-Croatian. (He was, however, able to converse with Mihailovich and the senior members of his entourage in French, in which he was fluent.) It is a measure of the esteem in which his abilities were held that he served for many years after World War II as senior analyst of Soviet affairs at the Pentagon.”

David Martin

Patriot or Traitor:

The Case of General Mihailovich

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Rehabilitacija kneza Pavla - povratak demokratskoj tradiciji / Rehabilitacija Draže Mihailovića očekuje se na proleće // "Novosti" Dec. 25, 2011

2011-12-28T14:44:00.000-06:00

Vecernje Novosti
V. C. S.
25. decembar 2011. 20:56

Novosi istražuju - Šta za Srbiju znači rehabilitacija kneza Pavla Karađorđevića i sahrana Slobodana Jovanovića. Rehabilitacija Draže Mihailovića očekuje se na proleće

Sahrana Slobodana Jovanovica u Beogradu Dec. 2011

DO sada je u Srbiji rehabilitovano oko 2.000 ljudi, a za dve godine evidentirano je više od 30.000 nevino ubijenih posle Drugog svetskog rata, u dvestotinak masovnih grobnica.

Ovo za „Novosti“ potvrđuje istoričar Srđan Cvetković, sekretar Državne komisije za otkrivanje tajnih grobnica.

- Rehabilitacija kneza Pavla Karađorđevića i prenošenje ostataka Slobodana Jovanovića u zemlju označavaju povratak Srbije demokratskoj tradiciji. Društvo se vraća korenima i negira revolucionarnu pravdu - kaže Cvetković, i dodaje da je Jovanović, praktično, odavno rehabilitovan, čak i pre nego što se njegov lik našao na novčanici od 1.000 dinara.

Još od devedesetih, u širokim intelektualnim krugovima prihvaćen je kao značajan pravnik, filozof i jezički stilista, i dobio je mesto koje mu pripada.

- Što se tiče kneza Pavla, upućeni znaju okolnosti pod kojima je zaključen Trojni pakt, zna se da je bio anglofil, a ne može mu se osporiti ni patriotizam. Sve je činio da bi izbegao rat. Okupaciju nije proveo u zemlji i ne može se reći da je bio kolaboracionista - dodaje Cvetković, konstatujući da njegova rehabilitacija može biti sporna samo za ideološki ostrašćene.

Ali, po sekretaru Državne komisije, tri rehabilitacije kod kojih su sudski postupci u toku, mogle bi da izazovu „više gužve“ u javnosti, pa i političke podele. Reč je o vraćanju časti i ugleda generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, a posebno Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću, oko čije istorijske uloge još nema konsenzusa ni kod istoričara.

Bojan Dimitrijević, član Komisije za otkrivanje istine o smrti Draže Mihailovića, slaže se da rehabilitacija kneza Pavla i sahrana Jovanovića u domovini vraćaju Srbiju na ono istorijsko mesto na kom je trebalo da bude pre 20 godina.

- Istorijske nepravde se polako ispravljaju, mada sa zakašnjenjem. Ali, bolje i sa zakašnjenjem nego nikad. I knez Pavle i Jovanović dobili su mesto koje zaslužuju još pre više od deceniju, pa čak i svoje ulice - podseća Dimitrijević.

On očekuje da će Mihailović biti sudski rehabilitovan na proleće, dok za Ljotića i Nedića nije siguran.

- Verujem da će ipak doći i do njihove rehabilitacije, ako ne uskoro, onda u nekom narednom vremenu, kada više nijedan akter tih događaja ne bude naš savremenik. Mnogo više problema očekujem oko vraćanja imovine onima koji su rehabilitovani, nego oko same rehabilitacije - zaključuje ovaj istoričar.

Sa njima se ne slaže profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, istoričar Ljubodrag Dimić, koji smatra da bi bilo bolje da je država uložila pare u stipendije i projekte koji bi objasnili političku ulogu kneza Pavla i Slobodana Jovanovića u godinama pred rat, tokom njega i posle 1945. godine:

- To je jedini način da se demistifikuje istorija. Sve ostalo je politički čin - kaže Dimić za „Novosti“.

KOMISIJA UGAŠENA

RAD Komisije za istinu o smrti Draže Mihailovića završen je polovinom godine, kada je utvrđeno da je general streljan na Adi Ciganliji, u zoru, 17. jula 1946. Mada nisu pronađeni njegovi zemni ostaci, Komisija je praktično „ugašena“, jer nema nikakvih drugih tragova u arhivama, niti ima novih svedoka, potvrđuje Bojan Dimitrijević. Ako bi se javio neki novi svedok, on bi mogao da se obrati direktno Tužilaštvu, Ministarstvu pravde ili Komisiji za otkrivanje tajnih grobnica.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html%3a359278-Rehabilitacija-kneza-Pavla---povratak-demokratskoj-tradiciji

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Država traži potvrdu da je Draža Mihailović mrtav - BIA: Mi to nemamo / "Blic" Dec. 21, 2011

2011-12-23T09:08:00.002-06:00

Blic Online
T. N. Đ.
21. 12. 2011. - 06:49h

Komandant Kraljevske vojske Jugoslavije Draža Mihailović je mrtav, ali država traži i zvanični dokument koji to potvrđuje. Viši sud u Beogradu povodom procesa rehabilitacije traži i dokument od podnosioca zahteva da bivši ministar vojni nije živ kako bi se nastavio postupak.

- Mi taj dokument nemamo, a nemaju ga ni naslednici Mihailovića - kaže za „Blic“ Aleksandar Nedić, sekretar Srpskog liberalnog saveta (SLS), podnosioca zahteva.

SLS je juče preko opunomoćene advokatske kancelarije predao zahtev da nadležni sud donese zvanično rešenje o smrti generala Mihailovića, pošto to rešenje do sada nije postojalo.

- Time bi se proces rehabilitacije mogao ubrzati - i ispravit nepravda kaže Nedić.

Na pitanje zašto je u toj priči zaobiđen unuk Draže Mihailovića, koji bi po zakonu mogao da traži potvrdu da general nije živ. Nedić navodi da se Vojislav Mihailović nije pojavio ni na jednom suđenju do sada.

- Porodica je sama trebalo to da pokrene, a što nije, pitajte njih - navodi Nedić.

Sud za nastavak procesa traži dokument za kojim mnogi, uključujući i Državnu komisiju za otkrivanje mesta gde je sahranjen Mihailović, tragaju godinama. Reč je o zapisniku o izvršenju presude streljanjem.

Jovan Stojić, šef kabineta direktora Bezbednosno-informativne agencije, tvrdi za „Blic“ da BIA nema potvrdu da je Mihailović mrtav.

- Ne, u našim arhivama ne raspolažemo takvim dokumentom. Reč je najverovatnije o zapisniku sa streljanja - kaže Stojić.

Tri godine je državna komisija radila na otkrivanju mesta gde je sahranjen Draža Mihailović i utvrdila da je pokopan na Adi Ciganliji, pored starog zatvora koji je kasnije srušen.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/297143/Drzava-trazi-potvrdu-da-je-Draza-Mihailovic-mrtav-BIA-Mi-to-nemamo

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Serbian and English: ДРЖАВА НЕ ОДГОВАРА НА ЗАХТЕВ ЗА САХРАНУ ПОСЛЕДЊЕГ СРПСКОГ КРАЉА У ОТАЏБИНИ / THE STATE DOES NOT RESPOND ON THE REQUEST FOR FUNERAL OF THE LAST SERBIAN KING IN THE HOMELAND (King Peter II Karageorgevich) December 2011

2011-12-20T20:23:00.000-06:00

19. децембар, 2011.
Актер
Пише: Љиљана Сталетовић

ДРЖАВА НЕ ОДГОВАРА НА ЗАХТЕВ ЗА САХРАНУ ПОСЛЕДЊЕГ СРПСКОГ КРАЉА У ОТАЏБИНИ

Опленац чека Краља Петра II

„Чином сахране Краља Петра Другог и Краљице Марије у задужбини краља Петра Првог на Опленцу, Србији би се вратио и национални понос у тренутку када је пао на најниже гране", сматра члан Крунског већа Душан Бабац

Преносом земних остатака Слободана Јовановића у Београд, председника Министарског савета Краљевине Југославије од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943. године у Лондону, поново је покренуто питање вечног почивалишта Краља Петра Другог Карађорђевића и његове мајке Марије.

Краљ Петар Други умро је 1970. године у изгнанству у Денверу, а сахрањен је по својој жељи у манастиру Свети Сава у Либертвилу, најстаријем манастиру СПЦ на подручју Северне Америке. Он је и једини краљ неке земље који је сахрањен у САД-у. Његова мајка Краљица Марија Карађорђевић умрла је 1961. године у Лондону, и сахрањена је на Краљевском гробљу Фрогмор у Виндзору. Иницијатива да се њихови посмртни остаци пренесу у отаџбину и достојно сахране на Опленцу, у коме почива шест генерација династије Карађорђевић, покренута је одавно.

Држава ћути

У последње две деценије, како за „Актер" каже Душан Бабац, члан Крунског већа, више пута је покретана иницијатива да се земни остаци Краља Петра Другог пренесу на Опленац, задужбину његовог деде Краља Петра Првог.

Иницијатива Принца Александра за посмртни повратак његовог оца Краља Петра Другог у Србију покренута је још 2004. године, уочи прославе два века Првог српског устанка. Молбе за покретање процедуре за пренос посмртних остатака Краља Петра Другог Принц Александар Карађорђевић упутио је председнику Србије Борису Тадићу, премијеру Мирку Цветковићу и Патријаршији Српске православне цркве. Српски либерални савет и неколико невладиних организација с истом молбом обратили су се председнику Владе СрбијеМирку Цветковићу, министру спољних послова Вуку Јеремићу и председници републичког парламента Славици Ђукић Дејановић. Од државе још није стигао никакав одговор.

„Добили смо сагласност врха Српске православне цркве да се тело Краља Петра Другог пренесе у отаџбину и сахрани на Опленцу. Ту сагласност поново нам је потврдио и садашњи Патријарх Иринеј. Међутим, од државе, односно од представника власти нисмо добили никакав одговор. Без тога не можемо обавити пренос земних остатака и сахрану, јер се не ради о обичном човеку. Овде није реч само о испуњењу жеље краљевог сина, већ о сахрани владара. Краљ не може бити сахрањен као обичан грађанин, већ му припада државна сахрана", каже Бабац.

Завештање Краља Петра Првог

Наш саговорник као позитиван пример наводи сахрану црногорског Краља Николе и Краљице Милене, чији су земни остаци пребачени у Црну Гору 1989. године. „Тада су у Црној Гори на власти били комунисти и нису правили проблем око сахране краљевског пара. Не видим ниједан разлог да власти у Србији праве проблем. Чином сахране Краља Петра Другог и Краљице Марије на Опленцу Србији би се вратио и национални понос у тренутку када је пао на најниже гране", истиче Бабац.

Сахраном на Опленцу Краља Петра Другог и његове мајке, као и других чланова династије Карађорђевић чији су гробови расути по свету, испуниће се завештање Краља Петра Првог.

Подсећамо да је Краљ Петар Први из Беча пренео посмртне остатке својих родитеља Кнеза Александра и Кнегиње Персиде, како би их сахранио у цркви на Опленцу коју је и саградио са жељом да буде породична гробница свих Карађорђевића.

У крипти задужбине Краља Петра Првог, у опленачкој цркви Светог Ђорђа, налази се 39 гробница у којима су до сада сахрањена 22 члана династије Карађорђевић из шест генерација почев од Марице, рођене Живковић, мајке родоначелника династије Карађорђевић Ђорђа Петровића, која је умрла 1811. године, преко Карађорђа и његове супруге Јелене, до сина Краља Александра Првог, Краљевића Томислава, који је ту сахрањен 2000. године.

На Опленцу је сахрањено и деветоро деце Кнеза Александра и Кнегиње Персиде: Клеопатра (1835-1855), Алексије (1836-1840), Светозар (1841-1847), Краљ Петар Први и његова супруга Кнегиња Зорка (1864-1890), кћи црногорског Кнеза Николе Петровића, затим Јелена (1845-1867), Андреја (1848-1864), Јелисавета (1851-1852), Ђорде (1856-1888) и Арсен (1859-1938). Поред родитеља ту почивају и деца Краља Петра И и Кнегиње Зорке: Милена (1886-1887), Ђорде (1887-1972) и његова супруга Радмила, Краљ Александар И (1888-1934) и Андрија (1890-1890).

Како се идуће године навршава сто година од освећења цркве Светог Ђорђа и првих сахрана у њој, очекује се да до тада стигне и одговор од представника власти о повратку посмртних остатака Краља Петра Другог и Краљице Марије и хјиховој сахрани уз све државне почасти.

Карађорђевићи прославили крсну славу

Принц Александар и Принцеза Катарина прославили су прошлог уторка крсну славу Краљевског дома Карађорђевић - празник Светог Андреја Првозваног. Свету архијерејску литургију у Дворској капели служили су епископи шабачки Лаврентије и шумадијски Јован. У присуству чланова Крунских тела и представника црквених заједница у Србији, владика Лаврентије је у Краљевском двору пререзао славски колач. Краљевски пар Карађорђевић приредио је у Белом двору пријем за чланове владе, дипломатски кор, представнике јавног и привредног живота у Србији, међународних и домаћих организација.

„Веома сам срећан што смо се сви окупили. Крсна слава је празник сваког домаћинства, духовни пламен око кога се окупљамо, и ја овом приликом желим да изразим своју благодарност свима који су се данас окупили у Белом двору", рекао је Принц Александар.

Рехабилитован Кнез Павле

Виши суд у Београду рехабилитовао је Кнеза Павла Карађорђевића, некадашњег намесника Краљевине Југославије, чиме је поништена одлука Државне комисије из септембра 1945. године, којом је Кнез Павле проглашен злочинцем.

Решењем о рехабилитацији поништене су и све правне последице наведене одлуке, укључујући и казну конфискације имовине.

"Живела сам за овај тренутак и надала сам му се. Не можете ни да замислите колико сам срећна што је неправда према моме оцу Кнезу Павлу коначно исправљена", рекла је Принцеза Јелисавета Карађорђевић, и додала да ће учинити све да га врати и сахрани у Србији.

http://www.royalfamily.org/press/press-det/akter191211_cir.html

*****

19 December 2011
Akter
By Ljiljana Staletovic

THE STATE DOES NOT RESPOND ON THE REQUEST FOR FUNERAL OF THE LAST SERBIAN KING IN THE HOMELAND

Oplenac is waiting King Peter II

"With the act of re-burial of King Peter II and Queen Maria in the endowment of King Peter I in Oplenac, national pride would be returned to Serbia, in the time when it fell to the lowest branches," stated the Privy Council member Mr. Dusan Babac.

With the transfer to the homeland of the human remains of Slobodan Jovanovic, the President of the Council of Ministers in the Kingdom of Yugoslavia in London, during the period of January 11 , 1942, to June 26, 1943, it was raised again the question of the eternal resting place of King Peter II Karadjordjevic and his mother Queen Maria.

HM King Peter II died in 1970, in Denver during exile, and was buried by his own request in the monastery of St. Sava in Libertyville, the oldest monastery of the Serbian Orthodox Church in North America. He is the only king buried in the United States. His mother, Queen Maria Karadjordjevic died in 1961 in London, and was buried at Royal Cemetery Frogmore in Windsor. The initiative for bringing their remains to the homeland and request for a decent burial in Oplenac, where lie six generations of the Karadjordjevic dynasty, was started long ago.

The state remains silent

In the last two decades, several times the initiative was made that the remains of King Peter II should be transferred to Oplenac, the endowment of his grandfather King Peter I, stated for "Akter" Mr. Dusan Babac, a member of the Privy Council.

The initiative of Crown Prince Alexander for the post mortal return of his father King Peter II in Serbia was launched in 2004, at the time of the celebration of two centuries since the First Serbian Uprising. The applications about starting the procedure of transfer the remains of King Peter II Crown Prince Alexander sent to the Serbian President Boris Tadic, Prime Minister Mirko Cvetkovic and the Patriarch of the Serbian Orthodox Church. The Serbian Liberal Council and several non-governmental organisations addressed the same request to the Serbian Prime Minister Mirko Cvetkovic, Minister of Foreign Affairs Vuk Jeremic and the President of the Republic Parliament Slavica Djukic Dejanovic. Until now there has been no response from the state.

"We received the approval from the top of Serbian Orthodox Church that the body of King Peter II should be transferred to his homeland and buried in Oplenac. This agreement was again confirmed by the current Patriarch Irinej. However, from the state authorities we have not received any response. Without it we cannot conduct the transfer of the human remains and burial, because he is not an ordinary man. This is not just about fulfilling the wishes of the king's son, but the funeral of a Leader. The king cannot be buried as an ordinary citizen; he is entitled to have a state funeral, “said Babac.

Legacy of King Peter I

Our source stated as a positive example the funeral of the Montenegrin King Nikola and Queen Milena, whose remains were transferred to Montenegro in 1989. "Then the communists were in the leading positions and they did not obstruct the royal funeral. I do not see any reason why the authorities in Serbia would make a problem. By the act of re-burial of King Peter II and Queen Maria in Oplenac, national pride would be returned to Serbia, at a time when it has fallen to the lowest branches ", said Babac.

With the burial in Oplenac, of King Peter II and his mother, and also other members of the Karadjordjevic dynasty whose tombs are scattered across the world, the legacy of King Peter I will come to realisation.

We recall that King Peter I transferred the remains of his parents Prince Alexander and Princess Persida from Vienna to Oplenac, and buried them in the church which he built with the desire to be the family tomb of Karadjordjevic dynasty.

In the crypt of the endowment of King Peter I, in the church of St. George in Oplenac, there are 39 graves where 22 members of the Karadjordjevic dynasty are buried; six generations from Marica, born as Zivkovic, mother of the dynasty founder Karadjordjevic Djordje Petrovic, who died in the 1811, through Karadjordje and his wife Jelena, and son of King Alexander I, Prince Tomislav, who was buried in 2000.

At the Oplenac are also buried nine children of Prince Alexander and Princess Persida: Cleopatra (1835-1855), Aleksije (1836-1840), Svetozar (1841-1847), King Peter I and his wife Princess Zorka (1864-1890), daughter of Montenegro Prince Nikola Petrovic, then Jelena (1845-1867), Andrew (1848-1864), Elizabeth (1851-1852), Djordje (1856-1888) and Arsen (1859-1938). Beside the parents in the same crypt are buried the children of King Peter I and Princess Zorka: Milena (1886-1887), Djordje (1887-1972) and his wife Radmila, King Alexander I (1888-1934) and Andrew (1890-1890).

Next year will mark one hundred years since the consecration of the church of St. George in Oplenac, and the first burial in it; it is expected to have by then a response of the state authorities about return of the remains of King Peter II and Queen Maria and their funeral with all states honors.

Karadjordjevic Family celebrated Patron Saint Day

Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine celebrated last Tuesday the Patron Saint Day of the Royal House of Karadjordjevic - Saint Andrew the First-Called. The Holy Liturgy in the chapel of the Royal Palace was served by Bishop Lavrentije of Sabac and Bishop Jovan of Sumadija. In the presence of representatives of religious communities, the members of Crown bodies, Bishop Lavrentije cut the Slava cake at the Royal Palace. The Royal Couple then hosted a reception at the White Palace for members of the government, diplomatic corps, and representatives of public and economic life in Serbia, international and national organisations.

"I am very happy that we all gathered. The Patron Saint Day is a celebration of every household, the spiritual fire around which we gather, and I want to express on this occasion my gratitude to all who are gathered today at the White Palace," said Crown Prince Alexander.

Prince Paul is rehabilitated

The High Court in Belgrade rehabilitated Prince Paul Karadjordjevic, a former regent of the Kingdom of Yugoslavia and with this act is annulled the decision of the State Commission from September, 1945, which declared Prince Paul as a war criminal.

By decision about the Rehabilitation Act, all the legal consequences are canceled by of this decision, including the penalty of confiscation of property.

"I lived for this moment and I hoped for it. You cannot imagine how happy I am that finally it is corrected the injustice committed to my father Prince Paul," said Princess Elizabeth Karadjordjevic, and added that she will do anything to get her father back and to bury him in Serbia.

http://www.royalfamily.org/press/press-det/akter191211_eng.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Knez Pavle Karađorđević konačno rehabilitovan / "Press Online" Dec. 15, 2011

2011-12-15T18:18:00.001-06:00

Press Online
Veljko Miladinović
BEOGRAD 15. 12. 2011

ISPRAVLJENA ISTORIJSKA NEPRAVDA - VIŠI SUD U BEOGRADU ODLUČIO DA SPERE LJAGU SA IMENA PAVLA KARAĐORĐEVIĆA

Jelisaveta Karađorđević: Mnogo sam srećna. Znam da i moj otac to negde oseća. I zato mi je u isto vreme i mnogo teško, jer znam koliko je on patio zbog toga što je sve što ima dao svojoj zemlji, a tako mu se vratilo. Ali, sada mu i Srbija lepšim vraća

Želeo da izbegne stradanje svog naroda ...

Knez Pavle Karađorđević

Viši sud u Beogradu doneo je presudu kojom se rehabilituje knez Pavle Karađorđević, koga su komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata proglasile ratnim zločincem i oduzele mu sva građanska prava i imovinu u zemlji, otkrila je juče ekskluzivno za Press ćerka kneza Pavla Jelisaveta Karađorđević.

Ovom presudom je, prema njenim rečima, završena dugogodišnja borba za ispravljanje istorijske nepravde prema „najkulturnijem, najobrazovanijem i najevropskijem Srbinu tog vremena".

- Mnogo sam srećna. Znam da i moj otac to negde oseća. I zato mi je, u isto vreme, i mnogo teško jer znam koliko je on patio zbog toga što je sve što ima dao svojoj zemlji, a tako mu se vratilo. Ali, sada mu i Srbija lepšim vraća... I ja znam da će i Srbiji biti bolje - rekla je kneginja Jelisaveta za Press, i najavila da će uskoro tražiti da se posmrtni ostaci njenog oca prebace na Oplenac.

Knez Pavle je prvi predstavnik dinastije Karađorđević koji je rehabilitovan pred našim sudovima. U ideološki obojenoj istoriji upamćen je kao namesnik koji je sklopio pakt sa Hitlerom, a prema istinitim istorijskim podacima kao čovek koji je pokušao da spase svoj narod velikog stradanja. Advokatski tim predvođen profesorom Oliverom Antićem u sudskom procesu je dokazao da knez Pavle nije mogao da bude osuđen kao saradnik okupatora i ratni zločinac, prvenstveno jer je kao knez-namesnik napustio zemlju posle puča 27. marta 1941, dakle pre početka rata, i posle toga nije imao nikakve veze sa dešavanjima u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji.

Oborene sve optužbe

Iako je postojala sumnja da su domaći sudovi spremni da donesu presude koje ideološki menjaju pogled na našu istoriju, Antić kaže da posle predočenih dokaza drugačija odluka „jednostavno nije mogla da bude donesena".

Slučaj kneza Pavla

Odluka jugoslovenske Komisije za ratne zločine 1945.

1. Preuzimanjem namesničke funkcije prekršio Ustav

2. Uzeo vlast u svoje ruke i ignorisao narodne predstavnike

3. Zadojen mržnjom prema SSSR

4. Zaključio Trojni pakt

5. Sistematski sabotirao pripremu za predstojeći rat i doprineo agresivnom ratu Sila osovine

Dokazi da su optužbe bile neosnovane:

1. Nije mogao da prekrši Ustav, jer je Sporazumom iz 1938. sa najznačajnijim strankama i uspostavljanjem banovine Hrvatske Ustav iz 1931. derogiran u određenim segmentima

2. Knez Pavle oslobodio hrvatske i slovenačke političare koji su prethodno bili zatvarani i postigao sporazum sa Hrvatima kojim je uveo političku stabilnost u Kraljevinu Jugoslaviju

3. Za vreme njegovog namesničkog mandata, 24. juna 1940. uspostavljeni diplomatski odnosi sa SSSR, a knez Pavle je po majčinoj liniji imao rusko poreklo

4. Po Ustavu nije mogao da zaključi Trojni pakt. Odluku donela Vlada, i to jednoglasno

5. Knez Pavle je tražio od SAD i Velike Britanije naoružanje za vojsku Jugoslavije, a rat je proveo u izgnanstvu u britanskim kolonijama, gde je bio pod nadzorom saveznika

- Tako nešto bi bio veliki skandal, a te sudije bi bile zapamćene u istoriji da su dva puta ponovile isti zločin. Stvari se više ne mogu kriti pod okriljem nekih državnih komisija i režimski kontrolisanih medija kao što je bilo u Brozovo vreme i takve nepravde više nisu moguće. Knez Pavle je bio jedan od najumnijih Srba koji je doživeo zlu sudbinu i koga je Zapad na čelu sa Velikom Britanijom izdao - kaže Antić.

On ističe da je pred sudom „matematički" dokazano da knez Pavle nije ratni zločinac.

- Knez je osuđen za najgore delo na svetu koje postoji posle genocida. To je bila politička presuda i oličenje bahatosti tadašnjeg režima. Presuda nije imala utemeljenje ni u činjenicama ni u pravu. Dovoljno je samo istaći da mu je presudila državna Komisija za istraživanje ratnih zločina, u čijem pravilniku je pisalo da je delokrug rada utvrđivanje činjenica koje se prosleđuju sudovima - kaže Antić.

Naš sagovornik ističe da će ova presuda biti prekretnica u odnosu države prema „istorijskim" presudama posle Drugog svetskog rata, zbog čega očekuje slične presude i u drugim zahtevima za rehabilitaciju, pre svega u slučaju generala Draže Mihailovića.

Da je ovo „istorijska presuda" smatra i istoričar Miodrag Janković. On kaže da se ovom presudom „vraća vera u dubinsku pravdu u Srbiji".

Presrećna zbog oca ... Jelisaveta Karađorđević

- Ovo nije istorijski događaj samo za porodicu kneza Pavla, nego za sve nas. Jer, nije ispravljena nepravda samo prema ličnosti kneza Pavla, već i prema ideji monarhije. Ovo je veliki doprinos otrežnjenju od komunizma kod Srba, jer sada je jedna velika laž sudski utvrđena, ta laž na kojoj su se obrazovale generacije naše dece. Knez Pavle je bio oklevetani državnik koji je pokušao da spase srpski narod od onoga što je usledilo, od ratnih stradanja u Drugom svetskom ratu i genocida u Hrvatskoj. Sada konačno o njegovoj ličnosti možemo da govorimo slobodno i niko više ne može da ne veruje da je to čovek koji je dao veliku žrtvu ovom narodu - kaže Janković.

Kompletan tekst pročitajte u štampanom izdanju Pressa

Veljko Miladinović, Beograd

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/192665/Knez+Pavle+konačno+rehabilitovan+.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Rehabilitacija Karađorđevića: Knez Pavle nije izdao / "Novosti" Dec. 14, 2011

2011-12-15T17:42:00.000-06:00

Vecernje Novosti
M. M.
14. decembar 2011. 21:00

Rehabilitovan bivši namesnik Kraljevine Jugoslavije. Princeza Jelisaveta:Živela sam za ovaj trenutak. Advokat Dušanka Subotić-Homen: Rešenje o rehabilitaciji ima i istorijski značaj

Princeza Jelisaveta Karađorđević, Knez Pavle

VIŠI sud u Beogradu rehabilitovao je kneza Pavla Karađorđevića, nekadašnjeg namesnika Kraljevine Jugoslavije. Rešenje o rehabilitaciji, na 15 kucanih strana, koje je potpisala sudija Vesna Dželetović-Cucić, poništena je odluka Državne komisije iz septembra 1945.godine, kojom je knez Pavle proglašen - zločincem. Ovim rešenjem, koje je u sredu dostavljeno advokatu, poništene su i sve pravne posledice navedene odluke, uključujući i kaznu konfiskacije imovine.

Komunističke vlasti teretile su namesnika da je „po preuzimanju vlasti pogazio Ustav. Da je uzeo celokupnu vlast u svoje ruke i ignorisao narodne predstavnike“. Optužen je „ za zaključivanje Trojnog pakta čime je doprineo agresivnom ratu sila osovine“. Na dušu mu je stavljeno da je „bio zadojen neodoljivom mržnjom prema SSSR“.

Advokat princeze Jelisavete Karađorđević, kćerke kneza Pavla, koja je, pre tri i po godine podnela zahtev za rehabilitaciju oca - Dušanka Subotić-Homen, kaže za „Novosti“ da je odbrana i pismenim dokazima, potvrdila da potpisivanju Trojnog pakta, knez Pavle nije prisustvovao. A, nije mogao ni da bude osuđen po zakonu koji je važio u vreme za koje su mu pripisana dela. Niti je mogao iz izgnanstva da čini zločine koji su mu stavljeni na teret.“

- Knez Pavle je odlukom iz 1945. godine, proglašen zločincem iz ideološko-političkih razloga - kaže Dušanka Subotić-Homen.

- Upravo ova rehabilitacija, ne samo da govori o promenama koje se svakodnevno kod nas dešavaju, nego i o ispravkama tako teških nepravdi, kao što je ova. I kao što je bila učinjena prema Slobodanu Jovanoviću. Smatram da ovo rešenje ima i istorijski značaj. Jer, kada se budu otvorile sve arhive koje su danas još zatvorene, srpski narod će dobiti saznanja do kojih čak, ni u ovom času ne može da dođe. Ovo je samo još jedan prilog ispravci istorije koju smo učili. I o kojoj nismo ništa znali do današnjih dana.

Naša sagovornica, na primeru ovog slučaja, posebno ukazaje na retroaktivnu primenu propisa.

- Deklaracije i propisi, primenjeni na kažnjavanje kneza Pavla, objavljeni su pet godina posle njegovog proterivanja. A jedno od ustavnih načela je da nema retroaktivnosti u primeni propisa. Takođe, po tada važećem Ustavu Srbije u Kraljevini Jugoslaviji, knez Pavle, kao jedan od namesnika nije imao pravo da potpisuje, niti zaključuje Trojni pakt. To je 27.3.1941. godine učinio predsednik Vlade, Dragiša Cvetković.

VRATIĆU OCA U SRBIJU

Živela sam za ovaj trenutak i nadala mu se. Ne možete ni da zamislite koliko sam srećna što je nepravda prema mome ocu Knezu Pavlu konačno ispravljena - kaže za „Novosti“ princeza Jelisaveta Karađorđević. - Rešenje o rehabilitaciji još nisam videla, to ću učiniti odmah, u četvrtak. To mi je prvo što ću učiniti. Žao mi je, jedino, što vest on ne može da čuje. Ona bi mu bar malo zalečila patnju i rane, zbog optužbi, koje su ga bolele i pod čijim pritiskom je, posle, završio i svoj život van otadžbine koju je toliko voleo. Zato ću učiniti sve da ga vratim i sahranim u Srbiji. To, posle rehabilitacije, verujem, neće biti tako teško.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:357719-Rehabilitacija-Karadjordjevica-Knez-Pavle-nije-izdao

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

U.S. CONGRESSIONAL RECORD - Tribute to General Draza Mihailovich by Congresswoman Helen Delich Bentley and Congressman Phil Crane / U.S. House of Representatives

2011-12-10T09:10:00.006-06:00

Former Maryland Congresswoman

Helen Delich Bentley

U.S. House of Representatives

January 3, 1985 – January 3, 1995

Congressional Record -- House

Thursday, March 29, 1990

101st Congress 2nd Session

136 Cong Rec H 1341

Reference: Vol. 136 No. 36

A TRIBUTE TO GEN. DRAZA MIHAILOVICH

[*H1341] The SPEAKER pro tempore. Under a previous order of the House, the gentlewoman from Maryland [Mrs. Bentley] is recognized for 60 minutes.

MRS. BENTLEY. Madam Speaker, I am pleased that the distinguished gentleman from Illinois, Congressman Philip Crane, suggested that we use this special order today to discuss a very heroic and courageous man, Gen. Draza Mihailovich.

Today's special order is a very timely one, Madam Speaker. Today marks the 42d anniversary of General Mihailovich being posthumously awarded the Legion of Merit Award by President Harry Truman.

And 2 days ago, on the 27th of March, we commemorated what would have been General Mihailovich's 97th birthday.

Unfortunately, however, most of our Nation's citizens do not even know who this brave freedom fighter for democracy was.

Perhaps more telling than anything else about General Mihailovich is the fact that he was the bitter enemy of both the Nazi occupiers of Yugoslavia during World War II and the dictatorial Communist government of Broz Tito who ruled Yugoslavia after the war.

It was Tito's government that was eventually responsible for the mock trial in a kangaroo court that culminated in the execution of General Mihailovich.

What better day is there than this one to remember why President Truman posthumously awarded the Legion of Merit Award to General Mihailovich?

While World War II was raging in central Europe, over 500 American airmen were shot down behind enemy lines in Nazi-occupied Yugoslavia.

These men were rescued, protected, and returned to safety by the freedom-fighting Chetnik forces under the command of Draza Mihailovich, whose forces fought first against the Nazi occupiers and then against the Communist forces that held sway over Yugoslavia.

I would like to quote from a letter sent to me recently from Maj. Richard L. Felman, U.S. Air Force, retired. Major Felman was one of these American airmen whose life was saved by General Mihailovich.

Major Felman includes in his letter a public thank you to General Mihailovich, saying, "Thank you, General Mihailovich, for saving the lives of over 500 of our boys while they were serving in the defense of our country. No one else has ever done that and we as a people and a nation are mighty grateful!"

Mr. Speaker, Major Felman is indeed correct in stating that no one has done so courageous a deed for American soldiers behind enemy lines as Gen. Draza Mihailovich.

When President Truman awarded General Mihailovich the Legion of Merit Award on March 29, 1948, the brave general was already dead.

Mr. Speaker, we have only recently been able to officially confirm this high honor bestowed upon the general. This information became available after the records in the National Archives were opened to the public 40 years after the end of World War II. Here is a copy of the award on the front cover of a Serbian publication "Pogledi."

LEGION OF MERIT CHIEF COMMANDER

General Dragoljub Mihailovich distinguished himself in an outstanding manner as Commander-in-Chief of the Yugoslavian Army Forces and later as Minister of War by organizing and leading important resistance forces against the enemy which occupied Yugoslavia, from December 1941 to December 1944. Through the undaunted efforts of his troops, many United States airmen were rescued and returned safely to friendly control. General Mihailovich and his forces, although lacking adequate supplies, and flighting under extreme hardships, contributed materially to the Allied cause, and were instrumental in obtaining a final Allied Victory.

Harry S. Truman
March 29, 1948.

General Mihailovich was tried and executed by Communist authorities on the grounds that he collaborated with the Nazis during the war.

The American airmen who were under the general's protection knew that this was a patent lie, and had the evidence to disprove it.

Not only did the Yugoslav Communist government refuse the American airmen permission to come testify, but they also disallowed any use of their written testimony altogether.

Over 600 pages of sworn testimony by American airmen were presented by our State Department to the general's legal counsel, and thrown out at his trial.

Mr. Speaker, a great injustice has been done against the name of Draza Mihailovich. But time has proved what our boys, shot down in Nazi-occupied Yugoslavia, knew all along.

General Mihailovich was both a Yugoslav patriot and freedom fighter, not the traitor that the Communists executed him as.

[*H1342] I urge all Members of Congress to join me in commemorating the life of Gen. Draza Mihailovich on this very special anniversary.

Madam Speaker, I yield to the gentleman from Illinois, [Mr. Crane].

Former Congressman Phil Crane
Illinois

November 25, 1969 – January 3, 2005

MR. CRANE. I thank the gentlewoman for yielding, and I commend her for taking this special order on this important occasion.

Madam Speaker, on this day 42 years ago, President Harry S. Truman upon the recommendation of the Supreme Allied Commander Gen. Dwight D. Eisenhower, posthumously awarded the Legion of Merit -- Chief Commander, to Gen. Draza Mihailovich. This award, which is the highest military honor that can be bestowed upon a foreign national, was granted in recognition of the general's role during World War II. In the words of President Truman:

"General Dragoljub Mihailovich distinguished himself in an outstanding manner as Commander-in-Chief of the Yugoslavian Army Forces and later as Minister of War by organizing and leading important resistance forces against the enemy which occupied Yugoslavia, from December 1941 to December 1944. Through the undaunted efforts of his troops, many United States airmen were rescued and returned safely to friendly control. General Mihailovich and his forces, although lacking adequate supplies, and fighting under extreme hardships, contributed materially to the Allied cause, and were instrumental in obtaining a final Allied Victory."

Madam Speaker, I would only pause for a moment on this point, having read that citation from President Truman, and, as I say, upon the recommendation of General Eisenhower, to say that our State Department to this day continues to parrot the falsehood that there is not documentation to support the award that was made by President Truman upon the recommendation of General Eisenhower, and since the Soviets have come clean about the Katyn massacre, I think it is about time our State Department comes clean on this issue.

Madam Speaker, the reason for our tribute to General Mihailovich is first and foremost our gratitude to him and the Serbian people for saving the lives of over 500 American airmen. Despite having been betrayed by the Western Allies as a result of a misinformation campaign spearheaded by the Soviet Union, General Mihailovich orchestrated the rescue of those very same men whose governments had turned their backs on him.

At the end of the war, the Committee of American Airmen Rescued by General Mihailovich was established for the purpose of erecting a monument to the general, in Washington, DC, or its environs, in recognition of the role he played in saving the lives of the 500 American airmen. The committee of airmen will finance the project in its entirety, including construction and any subsequent maintenance costs.

In 1974, the airmen petitioned Congress for permission to erect the monument on public land. Legislation to this end has been introduced in every session of Congress since. I have been the chief sponsor since 1984. In the past, the legislation has had as many as 90 cosponsors in the House. Hearings have been held on it, and twice it has been passed in the Senate by voice vote. Although it has the support of such organizations as the AFL-CIO, the American Legion, and the Air Force Association, the debate over how it will be received by the Yugoslav communist government has been a major stumbling block.

The purpose of this ongoing legislative effort is not so much to make amends for a great historical injustice, or to clear General Mihailovich's name, but more simply, to provide retired American servicemen with the opportunity to recognize someone who sacrificed his life to save theirs. After 45 years of delays and inaction, the least we can do is provide these remaining rescued airmen with an adequate means to express their appreciation.

Congressional Record -- House

Thursday, March 29, 1990

101st Congress 2nd Session

136 Cong Rec H 1341

Reference: Vol. 136 No. 36

_________________________________________

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Крагујевац: Гробница испод паркинга?

2011-12-09T18:38:00.000-06:00

*****

Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета

субота, 10 децембар 2011

Стручњаци судске медицине испитују порекло људских скелета на градилишту "Фијата". Сумња се да је реч о жртвама комунистичког терора. Привремено обустављени радови.

Крагујевац - Стручњаци Института за судску медицину из Београда испитују порекло људских костију које су пронађене приликом грађевинских радова у фабрици "Фијат аутомобили Србија". Тек после стручне анализе, знаће се да ли је у кругу некадашње "Заставе" откривена масовна гробница, као и да ли је, како се сумња, реч о месту где су тајно сахрањиване жртве комунистичког терора крајем и непосредно по завршетку Другог светског рата.

Претпоставља се да је реч о једном од места где су сахрањивани они које су крајем 1944. и 1945. године преки судови тадашње нове власти осудиле на смрт као сараднике окупатора. Масовна стрељања, како су писале "Новости" поводом акције "Откопавање истине", била су најчешће у злогласној Капислани, (војни део "Заставе) али и на другим местима у граду.

Жртве су углавном сахрањиване на месту где је касније настала фабрика аутомобила "Застава", неке гробнице су раније откривене, многе ни до сада нису. Поуздано се не зна ни колико је људи стрељано, бројке се крећу од 800 па до 2.000, а потомцима стрељаних никада није омогућено да поставе обележје и да бар запале свећу на стратишту где су стрељани њихови преци.

Пре 40 година крајем седамдесетих година прошлог века, такође приликом радова у "Застави", пронађена је масовна гробница. Кости су тада у џаковима пренете и сахрањене у гробници на Градском гробљу. Историчар и публициста Жељко Зиројевић прошле године је саопштио да је после вишегодишњег истраживања дошао до података да су ту пренете кости 426 људи, које је стрељала послератна власт, те да су на истом месту сахрањени и остаци 46 партизана, које су стрељали Немци.

У кругу "Заставе", према казивању историчара, било је и стрељања партизана од стране Немаца. Идеја је била да се подигне заједнички споменик за све жртве у том рату, али то још није реализовано.

Прве кости пронађене су у делу фабрике код трафо-станице Т-110 у непосредној близини паркинга за одлагање некомплетираних аутомобила, а недуго затим нове људске кости, које су по налогу Вишег суда у Крагујевцу пребачене у хладњачу градског гробља.

- Због сумње да је реч о масовној гробници, наложили смо привремено обустављање грађевинских радова на тој локацији у садашњој фабрици "Фијат аутомобили Србија" - каже Зорица Ђурић, председница Вишег суда.

Чека се мишљење антрополога и археолога. Верује се да би на том месту могло да буде још посмртних остатака. О свему је обавештена и комисија Скупштине Србије о тајним гробницама.

- Очекујемо да ћемо поузданије податке имати у наредних петнаестак дана. Стручњаци ће на основу анализа пронађених костију одредити узрок смрти, пол, старост - каже судија Сузана Грујовић, портпарол Вишег суда у Крагујевцу.

http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=346&Itemid=1

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

RADIO TRIBINA I PROMOCIJA KNJIGE "IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA 2" / Projekcija dokumentarnog filma ”Otkopavanje istine” - četvrtak, 22. decembar 2011.

2011-12-06T19:25:00.000-06:00

*****

Dr. Srđan Cvetković: "IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA 2"

četvrtak, 22. decembar 2011. u 19:00

DOB (Dom Omladine Beograda)//Sala na I spratu

Politička represija u Srbiji 1953-1985.

RADIO TRIBINA I PROMOCIJA//Projekcija dokumentarnog filma ”Otkopavanje istine”

Govore: Lazar Stojanović, filmski reditelj i publicista, dr Milan Mladenović, filozof i pesnik, Dragomir Olujić, politikolog, filozof i novinar, Zorica Marinković, dr Srđan Cvetković, autor knjige. Moderator: Dušanka Petrović, Radio Beograd 2.

”Ako je reč o delovanju u javnosti i onom što je knjiga dosad postigla, ali i onome što će postići – da je načelo ovakvog načina povezivanja činjenica i njhovog objavljivanja, nešto što podseća na priču o caru Trajanu i kozjim ušima (...) Knjiga, pre svega u uvodnom delu, pokušava da u istorijski kontekst stavi represiju i pokaže da je ona nešto što je u potpunosti saglasno našem kulturnom obrascu i što će nas verovatno pratiti još neko vreme, a činjenica je da represiju vrši svaka vlast – od vremena kralja pa do aktuelne vlasti.”

Lazar Stojanović

Knjiga IZMEĐU SRPA I ČEKICA 2 je plod decenijskog istraživanja autora u okolnostima koje nisu dozvoljavale slobode zadiranja u listove koje je ispisala istorija tog vremena.

Na skoro sedamsto stranica bogatog sadržaja o političkim suđenjima, disidentstvu u komunističkoj Srbiji, progonu unutrašnjeg neprijatelja i ulozi tajnih službi, Đilasu i Mihajlovu, kidnapovanju Vlade Dapčevića i stradanju Jovana Barovića, procesu studentskoj levici, suđenju šestorici, Vojislavu Šešelju i mnogim drugim učesnicima dešavanja, autor smelo i sa puno detalja beleži vreme surovog obračuna sa neistomišljenicima komunističkog režima. Knjiga je opsežna i jedinstvena naučna studija o ovom periodu u Jugoslaviji i Srbiji, ali i svojevrsan vremeplov ozbiljnih, do sada poznatih i manje poznatih dešavanja koja se može čitati i kao dopunska školska literatura.

BIOGRAFIJE

Dr Cvetković Srđan (1972). istraživač − saradnik na Institutu za savremenu istoriju u Beogradu. Osnovne studije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je na katedri za Istoriju Jugoslavije 2000. s temom Etničke promene u Pančevačkom srezu 1944–1953. Magistrirao je 2005. s tezom Represija u Srbiji 1944−1953. pod mentorstvom profesora Ljubodraga Dimića. Svoja decenijsko istraživanje političke represije zakrovio je 2011. doktorskom disertacijom Politička represija u Srbiji 1953-1985. Njegove oblasti interesovanja su: komunizam, državna represija, disidenti, ljudska prava i Hladni rat, kojima je objavio više radova u domaćim i inostranim stručnim časopisima i zbornicima. Učestvovao je na domaćim i međunarodnim naučnim skupovima i tribinama i održao više predavanja posvećenih ovim temama. Autor je obimne i zapažene monografije Između srpa i čekića − Represija u Srbiji 1944−1953. kao i monografije Portreti disidenata (2007). Priredio je za štampu Belu knjigu 1984. a jedan je od priređivača Istorije Demokratske stranke 1989-2009. – dokumenti. Objavio je radove u zbornicima sa naučnih skupova Velike sile i male države u Hladnom ratu (2005); Korupcija i razvoj moderne srpske države (2006), Logori zatvori i prisilni rad u Hrvatskoj i Jugoslaviji 1941/1945, 1945/1951. (2010), Disidentstvo u suvremenoj povjesti (2010) i drugim. Stručni saradnik je na pisanju Srpskog biografskog rečnika Matice srpske kao i Službenog Glasnika na priređivanju sabranih dela dr Dragoljuba Jovanovića. Od 2009. sekretar je Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. Vlade republike Srbije.

Lazar Stojanović filmski reditelj i publicista. Rodio se i školovao u Beogradu. Tokom poslednjih 15 godina živi i pretežno radi u S.A.D. Bavio se pozorištem, kritikom, podučavanjem, uređivanjem publikacija i dokumentarnim filmom. Neslaganje s vladajućom politikom, ranije Jugoslavije, a sada Srbije, u značajnoj meri obeležava njegovo javno delovanje. Autor je igranog filma "Plastični Isus" napravljenog 1971. godine, zaplenjenog, a zatim oslobođenog i prikazanog 1990. godine.

Dr. Milan Mladenović - Rođen 1949. godine u Užicu. Školovanje započeo u Jagodini, završio filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorat prvog stepena na Univerzitetu Sorbona, Pariz. Filosof i pesnik. Osnivač, direktor, glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće Sfairos.

Dragomir Olujić, politikolog i filozof po obrazovanju, novinar po zanimanju. Učesnik pobune 1968. i aktivan na novoj levici. Disident. Proganjan i hapšen. Učesnik antiratnih pokreta tokom jugoslovenskih ratova devedesetih. Pristalica radikalne političke prakse.

http://www.domomladine.org/debate/dr-srdjan-cvetkovic-izmedju-srpa-i-cekica-2/

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Pozivamo vas da prisustvujete na tribini sećanja na: akademika Slobodana Jovanovića koja će se održati u utorak 6.12.2011 god. u Beogradu

2011-12-04T12:00:00.006-06:00

*****

Poštovani prijatelji

Pozivamo vas da prisustvujete na tribini sećanja na:
akademika Slobodana Jovanovića

Koja će se održati u utorak 6.12.2011god.

sa početkom u 18 časova

u velikoj sali opštine Voždovac u Ustaničkoj ulici
u Beogradu.

O liku i delu akademika Slobodana Jovanovića govoriće:

Prof. dr. Smilja Avramov

Prof. dr. Dragoljub Kavran

Prof. dr. Čedomir Antić

Prof. dr. Miro Lonpar

kao i prestavnik Srpskih Dveri Vladan Glišić

U nadi da će te prisusstvovati
srdačno organizatori tribine

Srpski liberalni savet

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića stižu u Srbiju / "Novosti" Dec. 2, 2011

2011-12-04T11:36:00.001-06:00

Vecernje Novosti
Ivana MIĆEVIĆ
02. decembar 2011. 23:00

Novosti saznaju: Posmrtni ostaci nekadašnji predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu, u tajnosti ekshumirani u Londonu i stižu u Beograd 8. decembra

Jovanović sa Bogdanom Popovićem

SLOBODAN Jovanović, nekadašnji predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu i Srpske kraljevske akademije, vraća se u Srbiju! Posle više od pola veka, Srbija će ispraviti nepravdu načinjenu jednom od svojih najvećih intelektualaca svih vremena.

Posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića ekshumirani su, kako saznajemo, u četvrtak u zoru, na londonskom groblju ”Kensal grin”, gde je počivao 53 godine. Raka je otvorena u tajnosti, bez gužve, a osim radnika svedočio je samo srpski sveštenik.

Avion sa njegovim zemnim ostacima u Beograd stiže 8. decembra, a komemoracija i sahrana u Aleji zaslužnih građana, na beogradskom Novom groblju, biće održane dva dana kasnije. Gotovo da se podudara sa 12. decembrom, datumom njegove sahrane 1958. godine u Londonu.

- Po želji porodice, sve se odvija daleko od očiju javnosti. Nisu želeli da ovaj događaj svojata bilo koja politička stranka - kaže sagovornik ”Novosti”. - Ime najvećeg srpskog istoričara i pravnika dobiće 10. decembra i plato ispred Pravnog fakulteta. Komemoracija će biti u amfiteatru fakulteta koji nosi njegovo ime. Neće biti političkih govora, već će se poštovaocima njegove ličnosti i dela obratiti akademik Nikola Hajdin, predsednik SANU, prof. dr Branko Kovačević, rektor Univerziteta u Beogradu, i prof. dr Mirko Vasiljević, dekan Pravnog fakulteta.

Još pre 14 godina započeta je borba da se posmrtni ostaci vrate u Srbiju. Odobrenje je morala da potpiše engleska kraljica lično!

Decenijama je grob prvog Slobodana među Srbima bio oronuo, sa izbledelom slikom. Zaboravili su ga i država i zemljaci u Srbiji. Pazila ga je samo dijaspora. Među retkima koji su vodili brigu o njegovoj večnoj kući bio je profesor Stevan K. Pavlović, iz Sauthemtona. Grobnica na Kensal grinu njegovo je vlasništvo. Tu počiva i Stevanov otac Kosta Pavlović, sekretar i rođak Slobodana Jovanovića.

Život Slobodana Jovanovića sve do skoro sedamdesete godine tekao je ponajviše u akademskih krugovima. Držao se po strani od politike. Tek 1936. godine, osnivanjem Srpskog kulturnog kluba, ušao je u politiku. Okupio je brojne srpske intelektualce i sve do 1941. godine zalagao se za negovanje srpske kulture u okviru jugoslovenstva. Na početku Drugog svetskog rata politički su se više angažovali i potencirali definisanje srpskih nacionalnih interesa. U vladu, čiji je kasnije bio potpredsednik i predsednik, ušao je kao nestranačka ličnost. Posle 27. marta 1941, kada je cela vlada otišla u izbeglištvo, nastavili su da deluju iz Londona. Podržavali su pokret otpora Draže Mihailovića.

U procesu u kome je 1946. godine suđeno Mihailoviću, komunističke vlasti su, u odsustvu, između ostalih, osudile i Slobodana Jovanovića. Na teret mu je stavljeno da je pomagao okupatoru, saradnjom sa generalom Mihailovićem. Osuđen je na 20 godina robije sa prinudnim radom, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava na deset godina, konfiskaciju imovine i gubitak državljanstva.

Pravda je, bar ”na papiru”, zadovoljena tek 2007. godine, kada je Okružni sud u Beogradu proglasio ništavnom presudu Vrhovnog suda FNRJ iz 1946. godine. Poništene su i sve njene pravne posledice i Jovanović je rehabilitovan.

A kada je davne 1941. godine otišao u izgnanstvo, nije znao da li će se vratiti. Jovanovićevi biografi zapisali su da je, ulazeći u avion koji ga je, sa ostalim članovima vlade, odveo u doživotno izbeglištvo, kroz suze rekao: ”Ovo je najnesrećniji dan u mom životu”. Kasnije, kada su mu komunističke vlasti nudile da se vrati u zemlju pod određenim uslovima, poručio je: ”Vratiću se sa slobodom!”.

PRVI SE ZVAO SLOBODAN

ZNAMENITI pravnik i istoričar bio je prvi Srbin koji je poneo ime Slobodan. Njegov otac Vladimir Jovanović sina je nazvao Slobodan, a ćerku Pravda. Pravda se, nažalost, među Srbima nije održala.

SVE OSTAVIO SESTRI

IZA Slobodana Jovanovića ostao je testament, napisan 1930. godine. Njime je svu svoju imovinu zaveštao sestri Pravdi. U poslednjoj oporuci ne pominje da bi želeo da bude sahranjen u Srbiji. Ali ne piše ni da mu to nije želja. Nosioci ovog testamenta su članovi porodice Pavlović, u čijoj grobnici je do sada počivao.

UTEMELJIO USTAVNO PRAVO U SRBIJI

SLOBODAN Jovanović (1869-1958) završio je Prvu beogradsku gimnaziju, a potom Pravni fakultet u Ženevi. Prvi rad koji je napisao, još kao student, bio je o demokratiji. Sa nepunih 28 godina, izabran je za profesora na Pravnom fakultetu Beogradske velike škole. U dva navrata bio je dekan. Objavio je desetine naučnih radova i utemeljio ustavno pravo kod nas.

U dva navrata bio je rektor Univerziteta u Beogradu, a predsednik Srpske kraljevske akademije postao je 1928. godine.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:356038-Posmrtni-ostaci-Slobodana-Jovanovica-stizu-u-Srbiju

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****