Парастос ђенералу y Цркви Св. Николе на Жлијебима код Херцег-Новог July 17, 2012

Photo: www.skyscrapercity.com

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Radoš Bajić: Ravna gora će promeniti Srbiju / Početak snimanja produkcijski najveće igrane serije RTS. / "Novosti" June 30, 2012

Novosti
Predrag VASILJEVIĆ
30. jun 2012. 20:55
June 30, 2012

Bajić najavljuje seriju o srpskoj kataklizmi tokom Drugog svetskog rata, najveći projekat u istoriji naše televizije: Istina o bratoubilačkoj tragediji pomoći će nam da daleko bolje shvatimo današnje beznađe. Srbija posle ove serije više neće biti ista

Radoš Bajić

DOSTA smo žmurili. Pre sedamdeset godina u Srbiji je brat na brata povukao oroz od puške i potegao nož. Stradali smo kao narod. Moramo da otvorimo oči, skinemo kataraktu i vidimo jasno šta nam se to tada desilo. Jer, još sluđeni tumaramo i ne pronalazimo put. Nismo izvukli pouke te velike tragedije.

Tako Radoš Bajić, srpski glumac, scenarista i režiser, ekskluzivno za „Novosti“, najavljuje početak snimanja produkcijski najveće igrane serije RTS.

Radi se o dramskoj trilogiji „1941-1945“ o srpskoj kataklizmi tokom Drugog svetskog rata, čiji će prvi serijal „Ravna gora“ imati 15 epizoda po sat vremena, a koji će u produkciji RTS i „Kontrast studija“ početi da se snima 24. jula na mokrogorskoj Šarganskoj osmici.

- Posle tri i po godine rada na scenariju i temeljnog istraživanja, prvi put će iz istorijski tačnog i objektivnog ugla biti ispričana priča o tragici srpskog naroda 1941. godine, ali i o protagonistima velike tragedije, pukovniku Mihailoviću, Titu, Nediću i ostalima. Bez ideoloških predrasuda, bez ambicije i namere da stvaramo nove podele, da ravnogorce pretvaramo u anđele, a partizane da demonizujemo i kaljamo im ordenje i slavu, prvi put će biti prikazana istina, bespuće i nacionalni sunovrat srpskog naroda - zaneseno priča Radoš, u beogradskom studiju gde se priprema za prvu klapu.

* Posle serije „Selo gori, a baba se češlja“ i rehabilitacije srpskog seljaka kraj Morave, napisali ste scenario i spremate režiju velike ratne drame. Šta je suštinska ideja vaše nove misije?

- Osetljivo je i, što bi moji seljaci rekli, veoma pipavo otvarati ponovo ovu prašnjavu knjigu naše tragedije. Ali naš je zadatak da shvatimo šta nam se desilo, da se zagledamo jedni drugima u oči i tako možda lakše izađemo iz ove konfuzije. Sluđeni smo i dezorijentisani, a slepo verujemo da nas mogu izbaviti plitka pamet, fraze, političke kampanje i nakaradne koalicije koje nas vode u nove i dublje podele. Ne. Samo ako se pomirimo, moći ćemo napred.

* Zar ne strahujete da će grebanje po bolnoj prošlosti samo probuditi nove podele i dublje iskopati srpske ideološke rovove?

- Još nismo ni počeli da radimo na seriji „Ravna gora“, a SUBNOR je protestno pisao direktoru RTS tvrdeći da je istina jednom zasvagda rečena i osporavajući nam pravo da se uopšte bavimo ovom temom. Tada mi je ponovo bilo jasno da moramo uraditi seriju, da bratoubilački rat između Srba jednom zauvek mora da prestane. Četnici i partizani konačno moraju da polože oružje. Uz sve poštovanje našim dedovima i očevima, ma na kojoj strani oni bili - mi to dugujemo našoj deci. Moramo da izađemo iz rovova i višedecenijskih zabluda. Sa velikim poštovanjem ću uputiti zvaničan poziv delegaciji SUBNOR-a da prisustvuje snimanju pojedinih scena. Moj posao nije da skrnavim revolucionarne tekovine NOB-a i krv koju su komunisti prolili protiv fašista. Istovremeno sam veoma uzbuđen što mi je pripala čast da kroz igranu seriju u mediju filma i televizije prvi progovorim o najvećoj nacionalnoj nepravdi koja je učinjena patriotskom pokretu srpskog naroda na čijem čelu je bio đeneral Mihailović. Neka mi bude dozvoljeno da citiram Bibliju - i da kažem: mir braćo!

* Da li je i to paradigma srpskih preokreta i ideoloških akrobacija koje vidimo na političkoj sceni, da vi koji ste se proslavili kao partizan na filmu sada snimate o Draži Mihailoviću?

- Godinama sebi ne mogu da objasnim zašto je brat na brata potegao pištolj i nož i zašto je Žikica Jovanović Španac opalio dva kuršuma u jednog Bogdana 7. jula u Beloj Crkvi. Ali mogu da shvatim zanos komunističkog sna i njihovog tadašnjeg iskrenog verovanja da je negde na istoku rođeno društvo socijalne pravde i jednakosti kome treba da teži čovečanstvo. Pa i da se za to da život. Proslavio sam se kao Dalibor iz „Partizanske eskadrile“, nosilac sam zlatne značke RVO PVO, rukovao sam se sa drugom Titom u Puli 1975. godine, ali mi je istina najvažnija.

* Zar istinu ne pišu pobednici? Zašto nam treba povratak u prošlost kad često deluje da ne razumemo najbolje ni sadašnjost?

- Mi smo 70 godina slušali samo jednu, falsifikovanu verziju rata, koju su nam servirali pobednici. Mora se čuti priča i o patriotskom, slobodarskom srpskom narodu koji je ginuo na Solunskom frontu sa vojvodom Mišićem. O Srbima koji su kad je 1941. Hitler udario rešili da ne padnu Nemcima u ruke, da ne izađu iz šuma i ne siđu sa brda, da se ne predaju, da ne polože oružje. To je priča sa pijetetom o pukovniku jugoslovenske kraljeve vojske Dragoljubu Mihailoviću i grupi oficira i rodoljuba koji su u Struganiku, u kući vojvode Mišića, u proleće 1941. doneli odluku da se brane i da se popnu na Ravnu goru.

* Koliko projekti kao što je „Ravna gora“ zavise od dnevne politike i promene vlasti u Srbiji?

- „Ravna gora“ nije nikakav privatluk Radoša Bajića. Po temi koju obrađuje ona ima sve nacionalne atribute i mora imati podršku države. Pre nego što sam krenuo u sve ovo u svojstvu autora, razgovarao sam sa svim relevantnim pojednicima, intelektualcima, kao i političarima vlasti i opozicije: sa Tadićem, Nikolićem, Dačićem... Od svih sam dobio punu moralnu i verbalnu podršku, na čemu sam im zahvalan. Iza ove ideje stali su velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, kao i visoki zvaničnici SANU.

* Ide li vam u prilog ova simbolična kohabitacija između nekadašnjeg četničkog pristalice Tomislava Nikolića na čelu države i Ivice Dačića, kao naslednika komunističkih i socijalističkih tekovina?

- Osnovna ideja mi je da prihvatimo sve razlike, što se uklapa i u naše nove kohabitacije. Moramo da prestanemo a priori i bez razloga da prepoznajemo neprijatelje u nama samima. I ako različito mislimo, moramo da se poštujemo. Nema nam napretka dok ne shvatimo: ovo je naša kuća, naše dvorište, tu su nam deca, izvori, reke, oranice. Ničiji interes ne može nam biti važniji od našeg. Dakle, kao kod najboljeg domaćina naša vrata će biti širom otvorena za sve dobronamernike, pa i za predsednika Srbije i budućeg premijera.

* Uticaj velikih sila na istorijsko ishodište Mihailovića i Tita je neporeciv? Zašto još ne uspevamo da odolimo velikim moćnicima pa svaki dan čitamo kako nam vlast kroje Amerikanci ili Rusi?

- Nešto smo skrivili pa nas je Bog namestio tu gde smo. Na raskrsnici svakome. Svakih nekoliko decenija nam iznova ruše crkve, razgrađuju plotove, gaze mlade vinograde i čupaju kukuruz koji je tek nikao. Ono što se desilo 1941. ponovilo se i devedesetih. I danas nam serviraju zahteve koje moramo da ispunjavamo. Nismo još našli rešenje i dostojanstveno mesto u učionici. Čekam dan da bar jedna stolica u tom razredu bude naša i da kažemo: E, ovo smo mi - Srbi! Da mirno sedimo, da nam niko ne gura laktove u rebra i ne šutira u zadnjicu.

* Koliko je Srbija raspeta u dilemi EU ili Istok? Možemo li smoći snage da kažemo: „Ni Neva ni Temza nego Morava i Drina“?

- Globalna strateška politika promenila se na našu štetu. Sad se još teže opiremo kad veliki igrači ne zauzimaju planetu samo bombama i kuršumima nego na daljinu, softverski, suptilnom, zakulisnom diplomatijom, ciničnim pritiscima i ekonomskim ucenama. Nažalost, još nam stranci govore gde da u kući stavimo krevet, a gde komodu. Uvek se pitam zašto naši susedi imaju bolju komunikaciju sa svetom nego mi? Šta je u pitanju? Bolje se češljaju? Koji je to oblik naklonosti koji svet ima prema kosovskim Albancima, koji šta god da urade dobiju podršku? Čak i kad ruše i skrnave naše svetinje i crkve. Gledali smo kako posle „Oluje“ 250.000 jadnih Srba stiže na traktorima u Srbiju. I to nije nikad bio genocid? Ne razumem!

* Prvi scenario vam je bio za film „Na putu za Katangu“ Žike Pavlovića. Na kom smo sad putu kad je sirotinja iz „crnog talasa“ još crnja, a srednji sloj uništen?

- Često mi sve pomalo liči na onu - kako vetar duva. Još nismo rekli narodu šta je naš iskreni cilj, gde smo se uputili: na istok ili na zapad. Još nije postignut nacionalni dogovor kojim putem treba da krenemo. Poučeni istorijom, nisam siguran da bi ona narodna - da umiljato jagnje dve majke sisa - mogla danas da nam bude najbolja vodilja.

POVIKA NA VUKA

* Dobili ste „ulogu“ i u postizbornom trileru. Dinkić vas je optužio da vrbujete Verka Stevanovića da pređe u DS...

- Nisam znao da imam toliku moć i da sam toliko važan da tako silovito uzdrmam političku scenu. Politika me u tom smislu uopšte ne zanima i nikad joj se neću dati, niti se njome baviti. Sve to mi je opet ličilo na našu staru mudrost: Na vuka povika - a lisice jedu meso.

KORIST I ŠTETA OD PODRŠKE

* Zašto ste se kao čovek koji poziva na sabornost i pomirenje ipak uključili u dnevnu politiku i podržali Tadića na predsedničkim izborima?

- Sa Nikolićem sam godinama u prijateljskim odnosima, a podržao sam Tadića jer je to bio moj stav i moje demokratsko pravo. Građani su rekli što su rekli i Nikolić sada kao predsednik od mene kao građanina ima punu podršku da pomogne Srbiji. Od podrške Tadiću nisam imao nikakve koristi, a da li ću imati štete što nisam podržao Nikolića - vreme će pokazati.

BJELA TITO, GLOGOVAC DRAŽA

BAJIĆ nam otkriva da će Dragoljuba Mihailovića igrati Nebojša Glogovac, a lik Josiipa Broza Tita ovekovečiće Dragan Bjelogrlić. Uz njih dvojicu, u projektu učestvuje glumačka postava od preko 200 glumaca.

Uz Dražu i Tita u seriji će se pojaviti i sve najvažnije ličnosti tog vremena: kralj Petar Drugi, Dušan Simović, Slobodan Penezić Krcun, Žikica Jovanović Španac, Dimitrije Ljotić, Milan Nedić, Slobodan Jovanović, Tempo, Koča Popović, Sreten Žujović, Aca Mišić, Miodrag Palošević, Kosta Pećanac i mnogi drugi.

Emitovanje će početi u novembru 2013. godine na RTS. To je samo prvi deo ratne trilogije „1941-1945“.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:386441-Rados-Bajic-Ravna-gora-ce-promeniti-Srbiju

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

"Дражин Дан" Winona, Canada Sunday July 15, 2012

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

PARASTOS Generalu Mihailoviću July 14, 2012

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Позив Карађорђевићу да се укључи у процес Дражи Михаиловићу / "Политика" July 7, 2012

Политика
Б. Билбија
Oбјављено: 07.07.2012
July 7, 2012

За стараоца генерала Михаиловића одређен београдски адвокат Радиша Богдановић

Генерал Драгољуб Дражa Михаиловић

Коначно је одређен старалац генерала Драгољуба Драже Михаиловића, што је био неопходан услов да се настави процес рехабилитације пред Првим основним судом у Београду. То ће бити београдски адвокат Радиша Богдановић. Александар Недић, генерални секретар Српског либералног савета, који је подносилац захтева за рехабилитацију Драже Михаиловића 2007. године, за наш лист каже да је Центар за социјални рад одбио пре око два месеца да буде старалац генералу Михаиловићу.

– То исто одбио је и генералов унук Војислав Михаиловић, из само њему знаних разлога. Зато смо ми, као СЛС, преко нашег адвоката Зорана Живановића, преузели на себе да предложимо људе који би, по нашем мишљењу, могли да буду одређени за стараоца, али је Први основни суд одбио све наше предлоге, укључујући и судију из Шапца Гојка Лазарова и Бранка Јефтића, који је члан Управног одбора Архива Југославије и члан Комисије за тајне гробнице – каже Недић, који је и сам био на списку потенцијалних старалаца, али је суд и њега одбио.

Њихов наредни предлог био је адвокат Радиша Богдановић из Београда и тај предлог је усвојен. Занимљиво је да се СЛС-у последњих месеци јавило више од 500 људи, махом из дијаспоре, који су желели да буду стараоци. Међутим, нико од њих није испуњавао формални услов, пошто старалац може да буде само држављанин Србије.

– Сада чекамо 22. октобар и ново рочиште, где се очекује да своје сведочење наставе историчари Бојан Димитријевић и Коста Николић. Процес траје већ пет година, а да суд за све то време није имао ниједан једини доказ сарадње Драже Михаиловића са окупаторима, али имамо утисак да се процес из неких разлога намерно одуговлачи, иако би било најлогичније да је командант Југословенске војске у отаџбини већ одавно рехабилитован у својим правима. СЛС је позвао и престолонаследника Александра Карађорђевића да се укључи у процес рехабилитације, с обзиром на то да је Михаиловић био министар војни његовог оца Петра Другог и да има макар моралну обавезу да у томе учествује – открива генерални секретар СЛС-а.

Б. Билбија

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Poziv-Karadjordjevicu-da-se-ukljuci-u-proces-Drazi-Mihailovicu.sr.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

ХИТНО! Позив српским родољубима

У протеклих седам деценија отпочели су и завршили се многи ратови. Само један рат траје без престанка, рат против Српског народа и Југословнске војске у Отаџбини. Он се по некад водио оружјем, некад политичким или економским средствима а некад пропагандом. Али како год да се водио и ко год да гa је реализовао његов циљ је увек био исти:  поколебати, поразити и понизити српски народ и умањити и укаљати велико дело генерала Михаиловића и његових сабораца.

Срамно је да данас у демократској Србији институције државе функционишу на исти начин као под окупацијом или комунистичком диктатуром. Док седи на Дедињу у вилама које су њихови преци отели стварним власницима,  новокомунистичка елита настоји да очува лажи о издаји генерала Михаиловића и геноцидном карактеру Срба као народа. Државни институти фабрикују књиге у којима се Броз и надаље велича као визионар са харизмом а осведочени српски родољуб генерал Михаиловић приказује као неспособни трапавац. Истовремено државне комисије невољко прихватају размере комунистичких злочина при крају и након Другог светског рата остављајући слику да су „сви били жртве“ и да су у злочинима Срби чак и предњачили.

Овај рат без примирја, на сву срећу има и своје јунаке. Такав је и Бранко Јевтић, по занимању фармацеут а по опредељењу историчар, писац и истраживач. Човек који је својим дводеценијским радом допринео да „пламен“ слободне мисли не згасне до краја. Као члан Управног одбора Архива Југославије, члан државне комисије за тајне гробнице лица ликвидираних након октобра 1944.године, потпредседник Асоцијације за неговање традиција Равногорског покрета и носилац звања „Војвода Руднички“ постао је препознатљиво лице свих оних који се боре за очување сећања на слободарске традиције Југословенске војске у Отаџбини.

Бранко Јевтић

Многи су имали прилику да виде његову изложбу на Равној Гори са подацима о преко 50 хиљада бораца под командом генерала Михаиловића или да се упознају са његовим популарним серијалом о ознакама и наоружању ЈВуО и четничким војводама.

Али ипак, оно што његов рад одваја од радова других аутора и чини га изузетним то је капитално дело „Југословенска војска у Шумадији“. Ова књига само је прва у серијалу која треба да да податке о структури, организацији, командном и персоналном саставу јединица ЈВуО. У њој су подаци о преко 8 хиљада бораца из Шумадије. Сличне књиге, са нешто редизајнираним и осавремењеним садржајем спремају се за штампу. Ова едиција попунила би празнину наше историографије и показала да ЈВуО није била само група одметника већ хијерархијски устројена  војна сила кадра да реализује сложене војне задатке у оквиру савезничке стратегије рата на средоземљу.

Без обзира што је аутор за књигу добио награду „Драгиша Кашиковић“ изостала је адекватна подршка државних институција овом пројекту. Аутор ради на припреми следећих издања. Код штампара је „ЈВуО у јужној Србији“, а у завршним припремама за штампу „1. и 2.Равногорски корпус“ и „Динарска дивизија“. Када се оконча серијал ће дати податке о ЈВуО као целини са подацима за преко 120 хиљада бораца.

Борба за истину и правду је увек тешка, неизвесна и захтева жртве. Некада је та жртва живот или лична слобода. Од нас се не очекује толико, да би смо једног дана себи могли рећи „Учинио сам шта сам могао“, довољно је да подржимо пројекте какав је овај који реализује господин Јевтић. Уколико свако од нас учини колико је до њега знаћемо да огромно дело борбе за националну слободу и демократију наших предака није било узалудно и да Срби као народ имају будућност.

Без помоћи свеколиког српског народа у расејању овај велики и национално важан пројекат доводи се у питање. На многа врата државних институција на која је закуцао господин Јевтић и његови сарадници били су узалудни и нису наилазили на подршку и разумевање актуелних српских власти.

Бранко Петровић
Њуjорк
Јул 2012 

контакт

Бранко Јевтић

jevticmbane@gmail.com

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Пази, снима се и чува се! Комунисти су систематски уништавали своје фотографије са Немцима и усташама / Милослав Самарџић July 10, 2012

Комунисти су систематски уништавали своје фотографије са Немцима и усташама, али ипак их је сачувано довољно да би се видело шта се дешавало

Мада су у Други светски рат ушли као немачки савезници, и мада су и касније повремено сарађивали са Немцима и усташама, комунисти су у свакој прилици говорили о ''сарадњи четника са окупаторима''. Њихова верзија историје није исправљена до наших дана, барем не како би требало. На пример, све рубрике типа ''догодило се на данашњи дан'', сваког 1. септембра говоре о нападу Немачке на Пољску, заборављајући да је истог месеца Пољску напао и Совјетски Савез, тј. да је то била заједничка нацистичко-комунистичка агресија. Ни једна историјска књига у Србији није објавила фотографије са срдачног сусрета Вермахта и Црвене армије после сламања Пољске. Том приликом је одржана заједничка војна парада, а и касније, све до немачког вероломног напада 22. јуна 1941, фото апарати су бележили загрљаје насмејаних Немаца и Совјета.

Захваљујући руским пријатељима, јер је ово у Русији одавно опште позната ствар, овом приликом доносимо серију фотографија припадника Вермахта и Црвене армије, а истовремено и још неколико група снимака, чије објављивање је у социјалистичкој Југославији такође било строго забрањено.

Прву од поменутих група чине четири снимка остала иза комунисте Александра Стојановића ''Шпанца'' из села Островица код Ниша. Поред Пеке Дапчевића, Косте Нађа, Ивана Гошњака, Вељка Ковачевића, Роберта Доманија и његових других познатијих другова, Стојановић је био један од ''шпанских бораца'' који су се после пораза у Шпанији спасили бекством у Француску. Као сумњиве и опасне типове, Французи су их похапсили, а до преокрета долази када су Немци 1940. године окупирали ''Пету републику''. Тада нацисти ослобађају из затвора своје савезнике комунисте. Све ''шпанске борце'' са југословенских простора, њих око 150, сместили су у логор ''Грас'', где су их припремали за нову мисију. Потреба за том мисијом указала се после окупације Краљевине Југославије априла 1941. године. Немци су овом приликом применили искуство из сламања царске Русије 1917. године. Пошто су лоше стајали на Источном фронту, тада су позвали у помоћ пету колону, тј. руске комунисте. Преко Финске, са огромним свотама новца, убацили су у Русију Лењина и његове другове. Остатак приче је познат, али се мање зна да су истоврмено Американци, мада су били руски савезници, преко Канаде послали у Русију Лава Троцког...

Тако су Немци већ маја 1941. довели у Југославију поменутих 150 ''шпанских бораца'', како би на тај начин везали руке српском покрету отпора, чије организовање су већ уочили. Приликом преласка југословенске границе, нацисти су поздравили комунисте својим поздравом - испруженом руком.

Занимљиво је да је нешто после немачког логора ''Грас'', у Канади основан британски логор ''Икс'', који је такође окупљао избегле ''шпанске борце'' са југословенских простора. У то време, пролећа 1941, Британци су на располагању имали много више југословенских војника и официра у Египту, него комуниста у Канади, али су се ипак определили за потоње, са којима су планирали да ''запале'' Југославију. Толико о њиховом савезништву!

Познате су две фотографије из прве фазе сарадње Немаца и комуниста у Југославији. На првој видимо фудбалске екипе немачког гранизона у Чачку и комунисте, уочи пријатељског меча. Један од учесника догађаја, филмски режисер Пуриша Ђорђевић, тада скојевац, пише у својим мемоарским записима да су на тој утакмици победили његови другови. На другој фотографији видимо немачког војника Аугуста Хелера са припадницима Љубићког партизанског одреда. Хелера су касније те године стрељали Немци, због сарадње са партизанима. Иначе, током целог рата, нема примера да су партизани стрељали неког свог припадника због сарадње са окупаторима.

У другој групи фотографија су Немци и партизани снимљени у каснијим фазама рата. Овде доносимо два снимка из периода март-мај 1943, из догађаја које комунисти еуфемистички називају ''мартовски преговори'', као и један снимак партизана са хитлеровском омладином, за коју није познато место и време снимања.

Трећу групу чине заједнички снимци партизана и усташа. Ради упознавања са предисторијом, доносимо и факсимиле неколико страница ''Пролетера'', гласила Централног комитета КПЈ, и то из броја 28 из 1932. године. У том броју, који се иначе може видети на Одељењу обавезног примерка Народне библиотеке Србије у Београду, комунисти у неколико чланака поздрављају усташе и отворено навијају за њих у борбама против жандарма и четника Косте Пећанца у Лици. Једна од карактеристичних реченица гласи: ''Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну''.

Током Другог светског рата комунисти су више пута нападали четнике заједно са усташама. Према једном немачком извештају из Источне Босне с почетка 1942, комунисти и усташе борили су се против четника ''раме уз раме''. Вероватно из тог периода потиче једна од три за сада познате заједничке слике усташа и партизана. Остале две су из Западне Босне, из 1943. или 1944. године. Те две фотографије објавили су муслимани, а занимљиво је да се муслимани из области Тузле сада јавно хвале својом ондашњом ратном тактиком: прво у ''Ханџар'' дивизију, па после у партизане... (Српске новине, Чикаго, јун 2012)

Заједничке фотографије нациста и комуниста можете видети овде:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=264230#264230

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/41050/%D0%9F%D0%B0%D0%B7%D0%B8%2C+%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0+%D1%81%D0%B5+%D0%B8+%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0+%D1%81%D0%B5%21.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

***** 

Chetnik's Hero Gets a Guardian / "Balkan Insight" July 5, 2012

www.balkaninsight.com
Marija Ristic
BIRN
Belgrade

Twists and turns in the rehabilitation process of the WW2 Chetnik leader Dragoljub Mihailovic might be nearing the end after the court appoints a legal guardian.

On Thursday [July 5], the Belgrade Higher Court appointed the lawyer Zoran Zivkovic [should read Radiša Bogdanović] as a legal guardian who can confirm that Mihailovic is dead.

A day before, Serbia’s Centre for Social Work has refused to assign a legal guardian to Mihailovic, which could have prevented the court from completing the rehabilitation process.

Mihailovic, who was also known as General Draza, the wartime leader of the royalist Chetnik movement, was sentenced to death in 1946 by a Yugoslav Court for high treason and collaboration with Nazi Germany.

In March this year, the Court asked any member of the public who could provide information related to Mihailovic’s death to come forward. Because no one responded to the request, the court asked the Center for Social Work to assign a legal guardian.

The proceedings for determining Mihailovic’s death were initiated by the Society of Political Prisoners and Victims of the Communist Regime and the Serbian Liberal Party, since to date, no documentary or other evidence of the exact circumstances of his death has ever been found.

The family of Mihailovic has been searching for years for documentary proof of his death, but their only written evidence so far is an article from the Borba newspaper from July 8 [should read July 18] 1946, which records that Mihailovic was killed the day before.

The State Commission for finding secret graves dating from the Second World War has stated that Mihailovic was killed on July 17, 1946 in Belgrade, close to today’s popular summer resort of Ada Ciganlija.

However, Mihailovic’s grave has never been found. It is believed that his bones were transferred at a later date to Great War Island, a small island in the river Danube, close to Belgrade.

Mihailovic’s grandson, Vojsilav Mihailovic, who filed the request for his grandfather’s rehabilitation, which would result in the 1946 verdict being quashed, says that his grandfather was never a Nazi collaborator and that his trial was a product of the communist regime.

The announcement of Mihailovic’s possible rehabilitation has provoked a negative reaction not just in Serbia, but also amongst the Bosnian and Croatian public. The consensus appears to be that it would not be good for the region if the Serbian state rehabilitates a war criminal.

The rehabilitation hearing will continue on October 8, (2012).


http://www.balkaninsight.com/en/article/chetnik-leader-left-without-a-guardian



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Podnesak (odgovor) advokata Zorana Zivanovica na dopise SUBNOR-a i Saveza antifašista Srbije koji je predat Višeg sudu u Beogradu / June 27, 2012

Kliknite na "slike" da vidite bolje.

Поднесак Савеза антифашиста Србије са прилозима примљен 27.3.2012.

Поднесак Савеза удружења бораца НОР Србије од 30.5.2012. са прилогом

А Д В О К А Т

ЗОРАН М. ЖИВАНОВИЋ
11000 БЕОГРАД
Светозара Марковића 14
тел: 3233-397; факс: 3237-146


Рех. 69/2010

ВИШИ СУД У БЕОГРАДУ

Б Е О Г Р А Д

ПОДНЕСАК ПУНОМОЋНИКА ПРЕДЛАГАЧА

Пуномоћник предлагач је примио:

А) Поднесак Савеза антифашиста Србије са прилозима примљен 27.3.2012. и

Б) Поднесак Савеза удружења бораца НОР Србије од 30.5.2012. са прилогом.

Ад/1

1. Поднеском од 27.3.2012. године подносилац доставља саопштење 12 невладиних организација под насловом „Саучесници злочина“ објављено у листу „Данас“ 21.3.2012. године. Подносилац очекује да ће се Виши суд у Београду према поднетим писменима опходити са дужним уважавањем и поштовањем историјских факата и кривично-правног система Републике Србије поред осталог због свог стручног и моралног ауторитета и угледа Републике Србије.

2. Из садржине приложеног саопштења произилази да потписници хоће да наметну суду три своја става: први да се према „непобитним историјским чињеницама и елементарним правним принципима“ суд мора опходити са дужном пажњом, други да суд није надлежан „за успостављање неке нове прошлости“ и трећи да поступак рехабилитације не треба водити док Уставни суд не испита утемељеност Закона о рехабилитацији и „Закона о изједначавању партизана и четника“.

3. Уставно је право сваког правног субјекта да на миран начин изражава своје ставове и мишљење укључујући и протест због одлука државних органа. На тој основи, дато је право на подношење представки судовима и другим државним органима.

4. У конкретном случају међутим, подносилац представке и потписници текста „Саучесници злочина“ упућују отворену претњу да „они који доносе одлуке треба да буду свесни и тога да рехабилитовањем злочина који не застаревају по међународном праву, постају саучесници у тим злочинима.“

5. Пошто одлуке о рехабилитацијама доносе судови, такво обраћање је јасна повреда законске забране утицаја на суд прописан чл. 6. Закона о уређењу судова која гласи:

Забрана утицаја на суд

Члан 6.

Забрањено је коришћење јавног положаја, средстава јавног обавештавања и било које јавно иступање којим се непримерено утиче на ток и исход судског поступка.

Забрањен је и сваки други утицај на суд и притисак на учеснике у поступку.

6. Из напред изнетог става произилази да потписници врше притисак на суд јер ће доносиоце одлуке о рехабилитацији сматрати саучесницима у злочинима која су наводно починила осуђена лица.

7. Овај метод застрашивања, међутим није нов. Из доказа у списима произилази да су државни органи бивше Југославије пре и током суђења генералу Михаиловићу примењивали готово исти метод застрашивања. Наиме тадашњи државни органи припремили су обавештење Амбасади САД у Београду да би амерички официри који би дошли као сведоци одбране генерала Михаиловића били третирани као његови саучесници у злочинима. (1)

8. Трагично је што такав недемократски и противзаконити метод прихвата и данас примењује подносилац поднеска од 27.3.2012. године и 12 невладиних организација.

9. Из приложених доказа је видљиво да је подносилац добро познавао Закон о рехабилитацији јер је иницирао поступак његовог преиспитивања код Уставног суда. Ове одредбе су морале знати и невладине организације које су издале саопштење. Према томе, свима њима је било познато да се Законом о рехабилитацији не рехабилитују злочини већ људи који су из идеолошких или политичких разлога осуђени за злочине. Упркос томе, да би се појачала претња, суду је неосновано импутирано да у овом поступку рехабилитује злочине.

10. Предлагачи ће одговорити на пет основних теза поднеска од 27.3.2012. године

а) Непобитне историјске чињенице

11. Под непобитним историјским чињеницама, како произилази из поднеска, подносилац сматра управо чињенице на којима је заснована пресуда против генерала Михаиловића.(2) Из „непобитних историјских чињеница“ представљених у поднеску произилази да су четници под командом Драже Михаиловића вршили ратне злочине и злочине против човечности према припадницима свих нација у бившој Југославији укључујући и Србе, да су се борили против комуниста, да су сарађивали са окупатором а да је челник свих тих недела био Дража Михаиловић који је такве злочине наредио и/или знао за њих.

12. Из доказа у списима међутим произилази:

• да је Југословенска војска у отаџбини водила борбе против окупатора, диверзије и саботаже као и обавештајну делатност у корист Савезника; (3)

• да је окупатор заробљене припаднике ове формације као и припаднике Равногорског покрета прогонио, хапсио, стрељао и слао у логоре; (4)

• да су немачке окупационе власти јавно обећале новчане награде за обавештења која би довела до хапшења или убиства генерала Михаиловића; (5)

• да су у свим немачким документима генерал Михаиловић и његове снаге третиране као непријатељске; (6)

• да су код генерала Михаиловића готово цело време рата биле присутне савезничке војне мисије; (7)

• да је француски генерал Де Гол одликовао генерала Михаиловића током рата за допринос Савезничким ратним напорима; (8)

• да је Председник САД Труман посмртно доделио високи орден генералу Михаиловићу; (9)

13. Сходно изложеном, „непобитне историјске чињенице“ како су приказане у поднеску нису ништа друго до идеолошки изобличена слика коју је комунистичко вођство наметало као историјску истину почев од 1941. године све до краја своје владавине.

14. Током овог поступка бачена је основана сумња у веродостојност докумената презентованих током суђења генералу Михаиловићу. Наиме, несумњиво је утврђено да су истражне власти имале неисписане (бланко) папире на којима се налазио потпис генерала Михаиловића. (10) Када се ова чињеница доведе у везу са ускраћивањем права генералу Михаиловићу да пре суђења изврши увид у документацију у судским списима, (11) може се са сигурношћу сумњати да је добар део докумената са потписом генерала Михаиловића неаутентичан и неверодостојан. То се посебно односи на његове наводне наредбе, које је негирао и током суђења, о наводном етничком чишћењу Муслимана, сарадњи са Павелићем и Степинцем и другим. (12) Ову сумњу је изразио и тадашњи Јавни тужилац др. Јосип Хрнчевић. (13)

15. Да су тадашњи правосудни органи прибегавали фабриковању доказа произилази и из чињенице да су упркос сазнањима са претходног процеса др. Ђури Ђуровићу, прећутали да се генерал Михаиловић састао са немачким официром Штеркером на инсистирање америчког војног изасланика Мек Дауела. Такође је прећутано да је том приликом било говора само о предаји немачких снага генералу Михаиловићу а не о било каквом облику сарадње са окупатором. (14)

16. Сходно изложеном, поднесак са прилозима не износи никакве „непобитне историјске чињенице“ већ идеолошки изопачену слику генерала Михаиловића, Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета.

б) „Успостављање неке нове прошлости“ и надлежност суда

17. Поднесак је у овом делу у знатној мери неразумљив. По њему прошлост се дели на нову и неку другу прошлост. Прошлошћу се бави историјска наука у мери у којој јој је то допуштено. Историографија Другог светског рата у Југославији била је под монополом владајуће Комунистичке партије током целог период њене власти. Притежање и приступ релевантним, а посебно поверљивим, документима имао је узак круг припадника ове партије. Они су вршили селекцију докумената кроз која је приказана идеолошки изобличена слика противника комунизма. Управо због тога, историографска дела из тог периода занемарила су чињенице наведене у параграфу 12 овог поднеска. Исти идеолошки и политички интереси руководе потписнике текста „Саучесници злочина“ да не допусте историјској науци да на основу непобитних доказа догађаје из нове историје ослободи идеолошких догми комунистичког режима.

18. Сходно томе, суд заиста није надлежан за „успостављање нове прошлости“ али он то и не ради. Суд у овом поступку утврђује да ли је генерал Михаиловић осуђен из идеолошких или политичких разлога, што му је и стављено у надлежност Законом о рехабилитацији.

в) Поступак рехабилитације не треба водити до одлуке Уставног суда

19. Иницијатива за испитивање уставности закона, коју је поднео неки правни субјект није законски основ да суд не води поступак у предмету у коме тај закон треба применити. У противном судови уопште не би судили чим неко поднео иницијативу Уставном суду да испита уставност неког закона. Тако би поднета представка за испитивање Законика о кривичном поступку онемогућила вођење оваквих поступка све док неко подноси представке.

20. Стога је наведени захтев неоснован.

г) Рехабилитација поништава антифашистичку борбу

21. Поднесак даље тврди да се покушајем рехабилитације генерала Михаиловића поништава антифашистичка борба српског и других југословенских народа.

22. Антифашистички карактер Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета утврђен је Законом о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Поред тога, многобројним актима државних органа дозвољена је делатност политичких странака и удружења која заступају поједине програмске циљеве Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета и чувају њихову традицију. Ове законске одредбе и акти су уследили тек пошто су јавности постале доступне дуго скриване истине и докази о антифашистичким активностима ових организација. Зато тврдња о постојању још једног антифашистичког покрета, поред партизанског, никако „не поништава антифашистичку борбу српског и других југословенских народа“.

23. Према схватању предлагача, наведена тврдња жели да оправда доктрину Комунистичке партије Југославије која изједначава све своје противнике са фашистима, и тиме оправдава злочине појединих својих припадника извршене према њеним идеолошким и политичким противницима.

д) Рехабилитација би оснажила неповерење код суседа због недавних ратова „вођених са истим идеолошким предзнаком“

24. Наведени текст наводи две тврдње: прву, да би рехабилитација оснажила неповерење код неименованих суседа због недавно вођених ратова и другу да су ти ратови „вођени са истим идеолошким предзнаком“.

25. Предлагачи претпостављају да аутори текста под „суседима“ мисле на Републику Хрватску, јер су њени државни функционери јавно протествовали због рехабилитације генерала Михаиловића, као и политичари из дела Босне и Херцеговине (Федерација).

26. Предлагачи су свесни да се идеолошки и политички противници генерала Михаиловића налазе и ван Републике Србије. Ово стога што је циљ његове борбе био ослобођење Југославије и њено очување као јединствене државе. Поред окупатора и партизанског покрета који је предводила КПЈ, противници генерала Михаиловића су биле политичке и војне групације које су се бориле за издвајање појединих делова Југославије и формирање посебних држава. Политичари из параграфа 25. овог поднеска управо припадају политичким снагама које су водили успешну борбу за издвајање Хрватске и Босне и Херцеговине из састава Југославије, због чега је генерал Михаиловић, као и сви они који су се борили за очување Југославије, разумљиво и данас њихов идеолошки и политички противник.

27. У то име они су занемарили не само историјске чињенице већ и међународне обавезе.

28. То се пре свега огледа у чињеници да се ниједна од наведених особа у својим изјавама није осврнула на релевантна документа немачких и савезничких архива, изјаве тадашњих државника САД и Велике Британије, те америчко и француско одликовање које је генерал Михаиловић добио управо за свој допринос у победи Савезника.

29. Резолуцијом 1481 Парламентарне Скупштине Савета Европе од 25. јануара 2006. године о потреби за међународном осудом злочина тоталитарних комунистичких режима и Резолуцију 1096 из 1966. године утврђено је:

1. Тоталитарни комунистички режими који су владали централном и источном Европом у прошлом веку, и који су још увек на власти у неколико земаља у свету, били су, без изузетка, обележени тешким кршењима људских права. Та кршења су се разликовала у зависности од културе, земље и историјског периода, а укључивала су појединачна и масовна убиства и егзекуције, умирање у концентрационим логорима, изгладњивање, депортацију, мучење, робовски рад и друге облике масовног физичког терора, прогањање на етничкој или верској основи, нарушавање слободе савести, мисли и изражавања, слободе штампе, као и недостатак политичког плурализма.

2. Злочини су били оправдавани у име теорије класне борбе и начела диктатуре пролетаријата. Тумачење оба начела легитимизовало је «уклањање» људи који су сматрани штетним по изградњу новог друштва и, као такви, непријатељима тоталитарних комунистичких режима. Огроман број жртава у свакој од дотичних земаља били су припадници сопствених нација. То је посебно био случај са народима бившег СССР који по броју жртава далеко превазилазе друге народе.

3. Скупштина признаје да су, упркос злочинима тоталитарних комунистичких режима, неке европске комунистичке партије дале допринос у остваривању демократије.

4. Пад тоталитарних комунистичких режима у централној и источној Европи није у свим случајевима пратила међународна истрага злочина које су они извршили. Шта више, извршиоци ових злочина нису били изведени на суђење од стране међународне заједнице, као што је био случај са ужасним злочинима које је извршио национални социјализам (нацизам).

5. Сходно томе, у јавности је веома слаба свест о злочинима које су извршили тоталитарни комунистички режими. Комунистичке партије су легалне и активне у неким земљама, чак се у неким случајевима нису ни дистанцирале од злочина које су у прошлости извршили тоталитарни комунистички режими.

6. Скупштина је уверена да је свест о историји један од предуслова да се избегну слични злочини у будућности. Поред тога, морална оцена и осуда извршених злочина играју важну улогу у образовању младих генерација. Јасна позиција међународне заједнице у односу на прошлост може представљати препоруку за будуће делатности.

7. Шта више, Скупштина верује да жртве злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима које су још увек живе, или њихове породице, заслужују саосећање, разумевање и признање сопствених патњи.

8. Тоталитарни комунистички режими још су активни у неким земљама у свету и злочини се и даље чине. Поимања националног интереса не би требало да спречавају државе да на одговарајући начин критикују садашње тоталитарне комунистичке режиме. Скупштина оштро осуђује сва таква кршења људских права.

9. Дебате које су вођене и осуде које су до сада изречене на националном нивоу у неким државама чланицама Савета Европе не могу да ослободе међународну заједницу од заузимања јасног става по питању злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима. Она има моралну обавезу да то учини без одлагања.

10. Савет Европе има добар положај за такву дебату на међународном нивоу. Све бивше комунистичке земље Европе, са изузетком Белорусије, данас су његове чланице, а заштита људских права и владавина закона су основне вредности на којима он почива.

11. Зато, Парламентарна Скупштина оштро осуђује тешка кршења људских права извршена од стране тоталитарних комунистичких режима и изражава саосећање, разумевање и признање жртвама тих злочина.

12. Осим тога, Скупштина позива све комунистичке и пост-комунистичке партије из својих држава чланица које до сада нису то учиниле, да преиспитају историју комунизма и своју сопствену прошлост, јасно се дистанцирају од злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима и недвосмислено их осуде.

30. И поред демократског устројства својих држава наведени политичари траже да се не дира пресуда донета у процесу у коме нису поштовани најелементарнији принципи правичног суђења о чему су у судском поступку прикупљени обимни докази а свој суд изрекле и државе са дугом демократском традицијом попут САД, Велике Британије и Француске. Шта више занемарују и чињеницу да те земље никада нису признале ову пресуду јер ни једног од осуђених нису изручиле бившој Југославији.

31. И поред јасно прихваћених обавеза из Резолуције наведени политичари, кршећи принцип међународног права о немешања у унутрашње ствари других земаља, својим изјавама врше притисак на државне а посебно правосудне органе Републике Србије да не примене законе сопствене земље и принципе постављене Резолуцијом већ да своје одлуке саобразе њиховим интересима.

32. Ове изјаве су уједно и тест степена спремности државних органа Републике Србије да занемаре интересе сопственог народа и међународне обавезе те одлучују у складу са интересима поменутих политичара.

ђ) Вођење недавних ратова са истим идеолошким предзнаком

33. Поднесак од 27.3.2012. године жели да учини одговорним генерала Михаиловића, Равногорски покрет и Југословенску војску у отаџбини за ратове вођене на тлу бивше Југославије у последњој деценији прошлог века и злочине извршене у том периоду.

34. Како је ова теза ван сваког контакта са стварношћу, поднесак је формулисао недореченом и незграпно формулисаном тврдњом да су недавни ратови вођени са истим идеолошким предзнаком што представља разлог неповерења наших суседа.

35. Недореченост ове тврдње је трострука: прво, састоји се у избегавању да се прецизно означе „недавни ратови“, друго, да се означе они који су те ратове „водили“ и треће, да објасни појам „исти идеолошки предзнак“.

36. Предлагачи претпостављају да се под недавним ратовима подразумевају оружани сукоби који су вођени на територији бивше Југославије између 1991 и 1999. године. Ту спада краткотрајни рат у Словенији 1991. године, ратови у Хрватској (1991-1995), Босни и Херцеговини (1992-1995), и Косову (1998-1999), НАТО бомбардовање (1999. године) и краткотрајни рат у Македонији (августа 2001. године).

37. Разумљиви су разлози због кога поднесак не означава оне који су те ратове водили. Ако би их означили, видели би да нико од њих нема никакве везе ни са Југословенском војском у отаџбини ни са Равноготским покретом а најмање са генералом Михаиловићем. Наиме, ратове „воде“ оружане формације које су под командом војног и политичког руководства. У време ових ратова припадници Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини нису били у војном и политичком руководству ни једне од зараћених страна. Генерал Михаиловић поготову.

38. Међутим, да је поднесак навео оне који су водили ове ратове дошло би до имена највиших војних и политичких лидера Савеза комуниста Југославије и странака које су из њега произашле. Како су потписници саопштења идеолошки блиски овој партији то су избегли да идентификују „оне који су те ратове водили“ јер би тиме идентификовали идеолошке и политичке противнике Генерала Михаиловића чиме би се њихова теза обесмислила.

39. Зараћене стране у рату имају ратне циљеве. Ти циљеви могу бити и идеолошки. Тако је идеолошки циљ Комунистичке партије Југославије у Другом светском рату био освајање власти и успостављање комунистичког система владавиде какав је постојао у СССР-у.

40. Зараћене стране у „недавним ратовима“ су такође имале своје прокламоване ратне циљеве. Политичко руководство Словеније је имало циљ да војно порази ЈНА у тој Републици, принуди је на повлачење и тиме оствари државну самосталност ове Републике. Сличан циљ су имала и руководства Хрватске и Босне и Херцеговине. Поред тога, њихов ратни циљ је био да војнички поразе оружане формације српског народа чиме би принудиле српски народ у тим Републикама на исељавање или прихватање наметнутог политичког решења. Са друге стране ратни циљ југословенског политичког и војног руководства је најпре био очување Југославије као јединствене државе, њеног комунистичког друштвеног уређења, а потом заштита српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини са тежњом да се очувају територијалне целине претежно насељене српским становништвом.

41. Ратови на Косову и касније НАТО бомбародвање такође је имало ратне и политичке циљеве. Ратни циљ Косовских Албанаца је био да отцепе Косово и Метохију од Србије и остваре независност попут Словеније, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине. Овоме се противило тадашње политичко и војно руководство Савезне Републике Југославије. НАТО бомбардовање је уследило као средство притиска да се оружане снаге Југославије повуку са Косова.

42. Генерал Михаиловић није играо никакву улогу у формулисању ни једног од ових ратних циљева. Због тога тврдња да су недавни ратови вођени са истим идеолошким предзнаком представља голу фразу која открива сву необјективност потписника саопштења приложеног уз поднесак од 27.3.2012. године.

Ад/2

43. Поднесак Савеза удружења бораца НОР Србије од 30.5.2012. са прилогом тражи да се њиховом представнику, чија је опширна биографија приложена, достави позив за рочиште од 22.6.2012. године.

44. Пошто је наведено рочиште већ одржано, изјашњење на овај захтев је беспредметно.

Београд, 27. јун 2012. године

Пуномоћник предлагача,
____________________

[1] Записник 11.05.2012. стр. 8-9

[2]   Прилози „Саучесници злочина“, поднесак од 8.9.2010, Допис друштва за истину о НОБ, део стенограма са суђења генералу Михаиловићу са копијом текста из листа „Ловћен“, Изјава за јавност Друштва за истину о антифашистичкој НОБ поводом предлога измене и допуне Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, текст „Правни аспекти евентуалне рехабилитације Драже Михаиловића“

[3]   Записник 23.3.2012. стр. 5-7; Записник од 20.6.2012 стр. 7-9, Записник 30.11.2011. стр. 6-7

[4]   Записник 11.5.2012. стр. 2-3

[5]   Записник 23.3.2012. стр. 7;

[6]   Записник од 22.6.2012 стр. 6

[7]   Записник 30.11.2011. стр. 6

[8]   Записник 23.3.2012. стр. 6;

[9]   Записник 23.3.2012. стр. 6;

[10] Записник 20.6.2012. стр. 4;

[11] Записник 23.3.2012. стр. 4;

[12] Записник 20.6.2012. стр. 4;

[13] Записник 11.5.2012 стp.6

[14] Записник 23.3.2012. стр. 3 са исправком на записнику 11.5.2012. стр. 9

 

ZAPISNIK JUNE 22, 2012

http://www.generalmihailovich.com/2012/07/zapisnik-sa-rocista-generalu.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****