Захтев за рехабилитацију генерала Драже Михаиловића

Бeoгрaд
5.9.2010.год.
(September 5, 2010) 


Ми доле поменути подносиоци захтева за рехабилитацију генерала Драже Михаиловића поздрављамо заказивање рочишта поводом поменутога случаја.

Такође упозаравамо Српску јавност као и надлежне органе на индиректне случајеве на судско веће којему је поверен поменути случај рехабилитације генерала Михаиловића.

Индиректни притисци се огледају кроз разне филмове са партизанском тематиком кои се приказују на телевизијама са државном фреквенцом, коментаре"читалаца" неких новина и часописа,коментаре на интернет страницама,као и мишљења разних лидера што опозиционих што позиционих странака и невладиних организација о покрету и делу генерала Михаиловића.

Сматрамо да суд мора бити ослобођен било каквих притисака и са достављеним доказима донети одлуку по којој ће одлучити о достављеном захтеву.


Подносиоци захтева:

Припадници Југословенске војске у отаџбини


Удружење политичких затвореника


Српски либерални савет


Aкадемик Коста Чавошки


за" Погледе" Милослав Самарђић


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Момчило P. Ђујић / Momčilo R. Đujić / Memorial Service for Voyvoda Momchilo Djujich will be held on September 11, 2010

On September 11, 2010, the 11th anniversary of his death, a memorial service will be held for the Serbian commander of the Dinaric Chetnik Division during World War II, Voyvoda Momchilo R. Djujich, in Busije, Serbia, located in Belgrade's municipality of Zemun.

The memorial service will take place at 9:00 a.m. in the Saints Cyril and Methodius Orthodox church in Busije.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Хомен: Дража сахрањен на Ади Циганлији

Photo of entrance to Ada Ciganlija by B. Pedovich

Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета

September 7, 2010

Државни секретар Министарства правде Слободан Хомен каже за „Прес“ да је Србија дошла у посед првог званичног документа који говори о стрељању команданта Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића.

- Реч је о телеграму од 17. јула 1946. који је амбасада Велике Британије упутила влади у Лондону у коме обавештава да је Дража Михаиловић стрељан тог дана. У Србији о стрељању не постоји ниједан званични документ о дану смрти Драже Михаиловића. Он је сахрањен на Ади Циганлији (логор ОЗНЕ) или у Лисичјем потоку (где су партизани масовно стрељали људе, прим. аут); највероватније на Ади - каже за „Прес“ Хомен.

Он објашњава да је поменути телеграм део документације од 150 страна коју је Србији доставила Велика Британија, а с које је претходно британска влада скинула ознаку поверљивости.

- Из уступљене документације јасно се види да је британска влада тражила да се генерал Дража не стреља. Ондашње власти то нису услишиле и као одговор на молбу Британаца послат им је само телеграм: „Генерал Дража Михаиловић стрељан је 17. јула 1946.“ - каже Хомен који очекује да из Британије стигне и „суштински документ“ који ће указати на тачно место где је погубљен Михаиловић.

С друге стране, председник Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета Александар Чотрић каже да „чисто сумња“ да британски документи могу да помогну у откривању где се налази Дражин гроб.

- Генерала Дражу нису убили Британци, него домаћи комунисти. Зато податке о месту где је сахрањен генерал могу пре дати ти комунисти, припадници партизанских јединица који су учесници или сведоци његовог стрељања - каже Чотрић.

Пред Вишим судом у Београду за 16. септембар заказано је прво рочиште у поступку за рехабилитацију ђенерала Михаиловића. Захтевом за рехабилитацију тражи се поништење пресуде од 15. јула 1946. којом је генерал Михаиловић, после монтираног суђења пред партизанским судом, осуђен на смрт.


http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=232&Itemid=1


*****

If you would like to get in touch with  me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Hearing for the Rehabilitation of General Draza Mihailovich set for September 16, 2010 in Belgrade Higher Court

General Draza Mihailovich

Aleksandra's Note:

On September 16, 2010, the Higher Court in Belgrade, formerly the Third Municipal Court at 15 Timocka Street, will be hearing the Case for the Rehabilitation of General Dragoljub Draza Mihailovich.

It is my sincere hope that on that September day, Draza's beloved Serbia, the homeland that so many genuine Christian Serbian patriots fought and died for, finally regains her soul.

The following is from my 2007 essay "Serbia's History needs to be Rewritten" and as this September hearing nears, I wanted to share a reminder of why it matters:


To wipe out all the positive traces of his legacy from the historical record of Serbia and the Serbian people, Mihailovich’s enemies published an enormous number of books. For over half a century they were relentless in that effort. They were so successful that their lies and deceits became institutionalized in virtually every aspect of Serbia’s modern national identity. The result of their success is that today Serbia is considered a pariah among European societies, in addition to being faced with the prospect of losing her holy Christian Kosovo province to the Albanian Moslems. One of the most critical areas in which the dark forces that killed Mihailovich have succeeded has been in converting Serbia’s traditional allies into virtual enemies who then, ironically and tragically, served the ultimate ends of those dark forces by negating Serbia as a viable democracy in Europe. The dark forces who came to power in Serbia, who ruled Serbia, would ultimately be that force which would sabotage her, with the help of the democratic Allies whom she had served so faithfully in wartime. In the past, Mihailovich’s many faithful followers were in no tangible position to counteract the destruction of their beloved country or to show the world that there was another Serbia, a true Serbia. The enemy forces were too powerful and Serbia’s people were living under an imposed regime that did not permit the fundamental human political rights that would have allowed the truth to surface and be known.

Now, that it is once again becoming possible to practice democratic principles in Serbia, and to bring Serbia back to a position of being one of the more respected nations in Europe as she once was, it is absolutely necessary to address the institutionalized historical record. The history of the Serbian people and their nation over the course of the last one hundred plus years needs be rewritten. This history must be rewritten based on events as they actually happened and not on the propaganda that has so deeply corrupted the study of those events. The dark forces were masters of propagating phony, quasi-history which served their various dogmas and political interests. At the very least, it will be necessary to completely rewrite Serbia’s history covering the period from the beginning of the Second World War to the present. Revisionism is not the issue here. A true and valid historical record is what is being called for, something that each country, each nation, each people is entitled to, if we are to document human existence at all. It will not be a simple task, but it is doable. To do so, it is necessary to closely examine the past, isolate those elements in the historical record that perverted history and replace them with the true facts. It has been said that ‘Truth’ does not exist in history, only perception of the ‘Truth’ depending on which side you’re on, however, there is ‘Fact’ and there is ‘Falsehood.’

One road to take is to examine and define who General Draza Mihailovich really was, what he envisioned, and what Serbia lost by his death.

The alternative for Serbs is to accept their ‘false history’, live as a condemned people, ignore the legacy of 800 years of Serbian statehood, and grow weaker and weaker as the years go by. The Serbs are better than that, and deserve better than that.

What would have happened to Serbia after World War Two had General Mihailovich prevailed and survived? We can only speculate. The one thing that I do know for sure, however, is that had he survived and had his political, ethical and moral principles been allowed to guide the evolution of post-war Serbia, she would have retained her nobility and her potential as one of the great democracies in the world.


Sincerely,


Aleksandra Rebic


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Draža na sudu - Zakazano ročište za rehabilitaciju vođe Ravnogorskog pokreta Dragoljuba Mihailovića zakazano je za 16. septembar, 2010 u Višem sudu u Beogradu

Dragoljub Mihailović

Novosti Online

August 27, 2010

N.P.

Ročište povodom rehabilitacije vođe Ravnogorskog pokreta Dragoljuba Mihailovića zakazano je za 16. septembar u Višem sudu u Beogradu, rekla je u petak za "Novosti" portparol ovog suda Dušica Ristić.

Iako je njegov unuk Vojislav Mihailović zahtev za rehabilitaciju podneo još 2006. godine, ovo je tek drugo ročište, pošto je prethodno održano u Okružnom sudu u Beogradu.

- Do sada je trajao postupak prikupljanja dokaza, za šta smo se obratili Istorijskom arhivu u Beogradu, kao i Vojnom arhivu. Ovo će biti prvo ročište otkako je predmet početkom ove godine prebačen u Viši sud - rekla nam je Dušica Ristić.

Vođa četničkog pokreta je 15. jula 1946. godine osuđen na smrt uz prethodno oduzimanje svih građanskih prava. Ubrzo posle te presude, Draža je streljan kao državni neprijatelj broj jedan, a do danas nije javno objavljeno gde je i kada ubijen, niti gde je sahranjen.

Zahtevu za rehabilitaciju i vraćanje građanskih prava Draži Mihailoviću, februara prošle godine, pridružili su se i Srpski liberalni savet s akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, kao i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:297788-Rociste-za-rehabilitaciju-Draze-Mihailovica-16-septembra


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

SAOPŠTENJE od UDRUŽENJE „OTKRIĆEMO ISTINU“

Dusan Niklanovic

The following was provided courtesy of Mr. Bane Jevtic.


SAOPŠTENJE

Dušan Niklanović

Jedna od najtragičnijih etapa zlog puta na koji se 6.decembra 1944.uputio iz Podgorice ka Sloveniji takozvani Veliki zbjeg kojega je činilo izmedju 15.000 i 20.000 ostataka kraljevske vojske u otadžbini,osamdeset sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske,veliki broj civila,intelektualaca,žena,djece i staraca,,svakako je mjesto Majevac,nedaleko od Doboja,u Bosni i Hercegovini.U tom mjestu je u noći izmedju 7 i 8 marta 1945.od strane partizanskih snaga ubijena cijela jedna bolnica,prepuna tifusara i ranjenika.I to na zvjerski način,kakav se gotovo ne pamti u istoriji ratovanja.

Udruženje „Otkrićemo istinu“ iz Budve,poslije izdavanja obimne i po ocjenama kritike izvanredne knjige „Pucaj,rat je završen“,odlučilo da pobliže rasvijetli „slučaj Majevac“,koji je šest i po decenija prekriven velom tajne,koja je rezultat dekreta ćutnje koji je usmeno saopštila i dosledno sprovodila jedna vlast,plašeći se da se sazna istina o zločinu velikih razmjera.U bolnici u Majevcu je te noći pobijeno na stotine bolesnika,čije su kosti razasute po obroncima ovog lijepog sela.

Udruženje iz Budve,baš kao što je radilo i kada su u pitanju slovenačke grobnice,koje su otkrivene uz pomoć Državne komisije za otkrivanje grobnica iz krvavog proljeća 1945.nastoji da na dostojanstven način otkrije grobove na Majevcu i oko njega, sahrani posmrtne ostatke u zajedničkoj kosturnici. Ona je,zajedno sa spomenikom stradalima,podignuta u Majevcu, zahvaljujući braći Dušanu i Vladu Niklanoviću iz Budve.

Udruženje „Otkrićemo istinu“ je do sada uspjelo,zajedno sa nekoliko entuzijasta iz ovih krajeva,da u samo dvije jame ekshumira 23 ostatka kostura ubijenih. Otkopavanje grobnica je počelo proljetos i biće nastavljeno.

Poslije 65 godina, krajem oktobra 2010.godine,nakon sahrane u zajedničku kosturnicu biće održan parastos,za koji je, kao i za podizanje spomenika i kosturnice, dobijena saglasnost SPC.

Udruženje ističe da ima saznanja o desetinama jama u kojima počivaju zemni ostaci ubijenih iz Grblja, Budve, Herceg Novog, Cetinja, Nikšića, Danilovgrada, Mojkovca, Berana,ali i iz Bosne i Hercegovine i Srbije.

Udruženje „Otkrićemo istinu“ posebno naglašava da radi kao apolitična, nevladina organizacija,čiji je prevashodni cilj pravo na grob,jedno od najstarijih u ljudskom rodu. Takodje se podvlači da je u ovom poslu za sada potpuno izostala pomoć zvaničnih crnogorskih vlasti u ovom humanom poslu,iako ih na tako nešto obavezuju medjunarodne konvencije. Njima se Udruženje obraćalo više puta,ali svaka pomoć je izostala, kako kada su u pitanju slovenačke, tako i grobnice Majevca.

Stoga se,moramo, kažu u Udriuženju „Otkrićemo istinu“ sami okupiti i smoći snage i sredstava da skinemo tajnu sa nasilno umorenih, i dostojno ih sahranimo.


UDRUŽENJE „OTKRIĆEMO ISTINU“


P r e d s j e d n i k


Dušan Niklanović


Budva, August 2010.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

"Крст и петокрака никако заједно" / Пише Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Press Online

August 27, 2010


Субнор тврди да је решио мистерију свих ''неколико стотина'' послератних убистава у Крагујевцу и да крст и петокрака сада могу заједно. Потомци стрељаних се противе, траже истину о ''хиљадама убијених'' и повратак отете имовине


У Србији постоје две врсте масовних гробница. Једне, за којима се трага свим средствима, од сателита до ашова, а успех потраге објави се унапред, без обзира што ће се касније испоставити да успеха у ствари нема, као недавно у случају забележеном код Рашке. И друге, за које се поуздано зна да их има много у свим градовима, толико да је за њихово пописивање основана државна комисија, али за које је одмах речено да неће бити ексхумација, нити радњи које иначе следују по закону, попут истрага и суђења на пример.

Ове друге масовне гробнице дело су ''нових власти'', како је недавно саопштено у Крагујевцу, слутећи, накратко, на промену устаљеног реда ствари у земљи Србији. Наиме, у понедељак 16. августа ''Блиц'' је објавио вест која је обишла земљу: ''После 65 година, потомци жртава комунистичког терора, први пут у Србији запалиће у Крагујевцу свеће за покој душа изнад гроба у коме су сахрањени њихови најмилији. Како 'Блиц' сазнаје из поузданих извора, откривено је место на којем су закопане кости више од 600 људи које су Титови партизани мучки убили после наводног ослобођења града, почевши од 21. октобра 1944.''

Затим је објашњено да је реч о масовној гробници на Варошком гробљу, у коју су кости око 1980. године пренете из ''Заставе'', где су откривене приликом грађевинских радова. Вест је потврдио и градоначелник Верољуб Стевановић, додајући да су у исту гробницу пренети и посмртни остаци око 100 партизана, које су током рата стрељали Немци. ''Град планира да направи 'обележје помирења', са спомен-плочом на којој ће бити исклесани и крст и петокрака'', рекао је још Стевановић.

Истог дана градска телевизија почиње из сата у сат да понавља вест како ће у четвртак, 19. августа, бити саопштена имена свих ''лица убијених од стране нове власти у Крагујевцу и околини''. Зато су на конференцију за штампу 19. августа дошли и потомци жртава комуниста, жељни да најзад сазнају истину о својим прецима. Дочекали су их председник регионалног и градског одбора Субнора, генерал у пензији Живомир Смиљковић, потпредседник градског одбора Субнора Жељко Видаков Зиројевић, гробар Драгић Пантић, који је преносио кости из ''Заставе'', и градоначелник Верољуб Стевановић.

Најпре је говорио, и то доста дуго, генерал Смиљковић, осврнувши се на све српске поделе од Косовског боја до данашњих међустраначких зађевица. ''Гробнице су резултат наших победа, али и симбола заједништва у смрти'', рекао је генерал иритирајући присутне потомке жртава, који су очекивали конкретне податке. Бројне сличне оцене које је изрекао генерал биле су, међутим, само увод у похвале лика и дела Слободана Милошевића, од којих се одавно уздржавају и Социјалистичка партија и Партија пензионера.

Градоначелник Стевановић, чији су гласачи из антимилошевићевског табора, једва је скривао нелагоду, док је салом провејавало питање: зар је могуће да Субнор и данас представља такву политичку снагу?

У одговору на ово питање ваља подесити на масовна пензионисања официра и подофицира Војске Југославије после ''октобарске револуције'' 2000. године. Из војске они одлазе право у Субнор, па је бројно стање удружења комунистичких ветерана, после сталног пада, одједном почело да расте. Штафету Титових бораца преузимају Титови официри, међу којима и генерал Смиљковић и пуковник Зиројевић. Субнор мења статут, у извесној мери прилагођава своју причу новом добу, организационо обухвата и удружења потомака ратова 1912-1918, као и свих ратова вођених деведестих година 20. века. У њиховим канцеларијама, а барем је тако у Крагујевцу, наспрам великог портрета Ј. Б. Тита нашла се слика војводе Радомира Путника. Ипак, став према Другом светском рату није промењен, што јасно показује и Интернет презентација Субнора, на којој је главна тема критика Закона о рехабилитацијама из 2006. године.

У наелектрисаној атмосфери у сали градске Скупштине, највеће негодовање изазвао је наступ пуковника Зиројевића, који је најављен као историчар који је открио не само масовну гробницу на Варошком гробљу, већ и имена свих покојика који у њој почивају. Зиројевић је навео да су то партизани и равногорци који су стрељани 1943. године од Немаца - а затим и ''грађани који су за нову власт били народни непријатељи и који су стрељани 1944. и 1945. године''. Уместо комплетног списка стрељаних, како је најављено, Зиројевић је прочитао само десетак имена, рекавши да ће сву документацију предати државној комисији.

На то је реаговао, како је пренео Танјуг, ''врло љутитим и дрхтавим гласом'', Петар Симовић, син предратног председника Општине Крагујевац Драгомира Симовића, кога су комунисти стрељали 27. марта 1945. године. Он је рекао: ''О свему овоме што говорите писао је крагујевачки недељник 'Независна светлост' још 2001. године и ми као потомци стрељаних очекивали смо на овој конференцији конкретне и поуздане информације, а због овога што ради господин Зиројевић стићи ће га грех''.

Петар Симовић је још оних дана сазнао да му је отац стрељан код Громвића улаза, а не на месту са кога су око 1980. године пренети посмртни остаци. А дословце сви присутни знали су за откриће ''Независне светлости'' из 2001. Ко је заборавио, могао је да се подсети тог јутра, пошто су у недељнику, који је у међувремену вратио старо име ''Светлост'', објављени факсимили два чланка о преносу костију из ''Заставе'' на Варошко гробље, тачније на парцелу број девет. Наслов прикладног чланка гласио је: ''Откривање откривеног''.

Зато се пажња извештача окренула ка присутним новинарима, који су пре девет година открили тајну парцеле број девет. Представници Субнора ипак нису променили своју причу - да су они то открили ових дана - али је Верољуб Стевановић релативизовао најаву да ће се на спомен плочи исклесати и крст и петокрака. Сада је рекао да је то само ''идеја, о којој ће се, поред осталих, изјаснити и потомци свих стрељаних''. Градоначелникове изјаве разликовале су се од ставова генерала Смиљковића и пуковника Зиројевића још по једном питању. Док су они упорно тврдили да је ово једина масовна гробница жртава комуниста, којих није било више од ''неколико стотина'', Стевановић је нагласио да су ''нађени посмртни остаци једног броја стрељаних'' и да ће истраживање бити настављено.

Ако се потомци жртава петокраке заиста буду изјашњавали у стављању тог знака на спомен плочу, одговор ће сигурно бити негативан. То је резултат мини-анкете коју је спровео ваш извештач. Али, услов је да изјашњавање буде тајно. Наиме, многи потомци жртава одбијају да под пуним именом и презименом јавно кажу шта заиста мисле. На директно питање да се слободно изјасни, један од њих написао нмам је дословце ово: ''Ја бих писао и питао свашта, али, искрено, не знам како би се то одразило на процес рехабилитације мога деде, који је у току већ више година, а Зиројевић је консултант суда у поступцима рехабилитације. Срамота је да идеолошки следбеници комунистичког режима, неки бивши генерали и слично, поново пресуђују!''

Представник Субнора пита се на свим процесима рехабилитације жртава комуниста и по правилу загорчава живот потомцима. Да ли је то у вези са Субнором или не, тек, у Крагујевцу се запажа тенденција да се рехабилитују побијени ђаци и други малолетници, којима се није имало шта конфисковати, а да се одуговлаче процеси рехабилитације старијих особа, на које се водила имовина, јер би њихови потомци аутоматски повели поступак повраћаја одузетог богатства.

Примера ради, недавно су рехабилитовани Живан Ковановић, најбољи ђак крагујевачке Гимназије, убијен у шеснаестој години живота после језивог процеса у Хотелу ''Дубровник'', на коме је маса скојеваца узвикивала: ''На смрт! На смрт!'', као и ђак Трговачке школе Јован Динић. С друге стране, потомство Николе Алемпијевића, који је имао 49 година када је стрељан, никако не успева да докаже његову невиност (и даље се, дакле, не доказује кривица). Али, Алемпијевић је имао велику трговину у центру, у којој се данас налази робна кућа. Иначе у рату није ни учествовао, јер је понео ране из претходних ратова, из којих је се вратио окићен највишим одликовањима.

Треба ли подсећати да је реч Субнора пресудна и за спровођење Закона о изједначавању права равногораца и партизана. Због тога ни после толико година од доношења овог Закона, ни један равногорац није добио обећану пензију. Тај податак је познат, али нема новинара који може открити колико Субнор кошта ову земљу: колики је укупан износ борачких пензија, коики су трошкови кацеларија по целој земљи, трошкови разних манифестација, итд. Наводно, реч је о десетинама милиона евра сваког месеца!

Када је о предисторији реч, новој генерацији субнораваца није познато да је једна масовна гробница у ''Застави'' откопана још 1955. године. То се такође десило случајно, када је прављена интерна пруга. Посмрти остаци пренети су у непосредну близину, где се и сада налазе, са петокраком и пригодним натписом о жртвама фашизма. Тада су препознати посмртни остаци три жртве, и то браћа близанци Петар и Павле Русовић и њихова сестра Милица. Препознати су по деловима одеће, затим по томе што је Милица била једино женско у групи - и што су лежали загрљени. Петар и Павле били су четници, добили су одсуство за Божић 1943. и кришом дошли кући, у цивилу. Како је открио Слободан Ћировић у књизи ''На трагу злочина'', приметила их је скојевка Олга Станојловић и пријавила Немцима. Гестапо је дошао ноћу у њихову кућу у Улици Илије Коловића, изнад Гимназије, у Крагујевцу, и одвео их. Милица није хтела да се одваја од браће, па су и њу стрељали.

То је било на Сретење, 15. фебруара 1943. Тога дана, у Крагујевцу су први пут рођене тројке, два брата и сестра. И вест о стрељању и вест о рођењу одјекнуле су градом брзином муње, погађајући на различите начине Србе и Немце. Немачки крајскомандант Шустер отишао је у кућу Ђорђевића да се лично увери у рођење тројки баш у моменту када је починио велики злочин. Као слика доба у коме живимо, нека остане забележено и то да 65 година касније, пишући о рођендану првих крагујевачких тројки, новинари нису поменули страх зликовца, нити убиство Русовића. Шустерову посету Ђорђевићима описали су као џентлменски гест, а деманти, из пера овог аутора, нису објавили.

Према истраживањима историчара Александра Динчића, Немци су само фебруара 1943. у Крагујевцу стрељали 600 Срба, од којих су 450 били заробљени четници и присталице Драже Михаиловића, а 150 партизани и присталице комуниста. Динчић каже за ''Светлост'' да је до сада, махом према немачким документима, утврдио да су у Крагујевцу, и то у Капислани, после октобра 1941. године Немци укупно стрељали 1.405 особа, од којих 972 четника и присталица Драже Михаиловића и 433 партизана и присталица комуниста.

Од 21. октобра 1944, када су иза Совјета ушли у Крагујевац, у Капислани су наставили да стрељају комунисти. Капислана је била главно стратише за Крагујевачки (данас Шумадијски) округ, мада су утврђене масовне гробнице и на другим локацијама: у концентрационом логору на Метином Брду, који су комунисти такође преузели од Немаца, као и Бањицу у Београду и практично све друге логоре у земљи, оснивајући и нове, затим у Аранђеловцу, Тополи, итд.

Крагујевачки недељник ''Светлост'' објављивао је од јуна 2009. до јула 2010. фељтон са делимичним списком жртава комуниста у Крагујевачком округу. Фељтон је садржао 1.075 имена жртава, са основним подацима о свакој, с тим што је наглашено да истраживач Раде Главаш из Аранђеловца има списак са још 400 имена, који ће објавити у својој књизи. Укупан број жртава комуниста у Крагујевачком округу процењен је на око 5.000.

У демантију ''Светлости'', Субнор је нагласио да толике цифре ''не признаје'', да је заиста било ''неколико стотина'' убијених и да ће се докази о томе ускоро изнети у јавност. Тако су прича о открићу већ откривене масовне гробнице на Варошком гробљу и конференција за штампу од 19. августа, заправо најављени одговор Субнора на фељтон ''Светлости''. И док генерал Смиљковић и пуковик Зиројевић нису помињали масовну гробницу из 1955, у случају оне из 1980. године надовезали су се на акцију својих претходника. Наиме, непосредно пошто је та гробница премештена на Варошко гробље, Субнор је изнад ње поставио споменик са именима десет партизана који ту наводно почивају. Занимљиво, на споменик су ставили крст, док су 1955. године на споменик четницима у ''Застави'' ставили петокраку.

Ово обележавање гробнице на парцели број девет представљало је тактички маневар, који сада користи нова генерација субнороваца, увек прво наглашавајући да ту леже кости партизана стрељаних од стране Немаца. Међутим, од бројних гробница у ''Застави'' откопане су само две, и то сасвим случајно. Није било ДНК анализе нити ма какве истраге, па је немогуће тачно рећи чије се кости где налазе. Изузетак је масовна гробница откопана и премештена 1955. године, јер је поуздано утврђено да су ту Русовића, а познати су и спискови стрељаних тога дана.



Милослав САМАРЏИЋ

(''Светлост'', Крагујевац, 26. август 2010)


http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40568/%D0%9A%D1%80%D1%81%D1%82+%D0%B8+%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B0+%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE+%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Metropolitan Christopher is laid to rest at St. Sava Monastery in Libertyville, IL

Metropolitan Christopher is laid to rest at

St. Sava Monastery in Libertyville, Illinois

on August 24th, 2010

Photo by Claudiu Voichin

From the website of

Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral

in Chicago, IL

By

Darko Spasojevic

In the presence of many family, friends, parishioners and those who respected him, brother hierarchs of our local church from America, Canada and Australia as well as other Orthodox Churches, diplomatic representatives and devoted clergymen, Metropolitan Christopher of blessed memory was laid to rest [on Tuesday, August 24th, 2010] at St. Sava Monastery in Libertyville, Illinois.

The Divine Hierarchical Requiem Liturgy, served beneath the open sky in front of the Monastery church, was celebrated by the presiding hierarch of the Orthodox Church in America His Beatitude Jonah, Archbishop of Washington and Metropolitan of America and Canada, and concelebrated by His Grace Bp. Georgije of Canada, His Grace Bp. Longin of the New Gracanica – Midwest Diocese, His Grace Bp. Mitrophan of the Eastern Diocese, His Grace Bp. Maxim of the Western American Diocese, His Grace Bp. Irinej of Australia and New Zeland, His Grace Bp. Petar of Cleveland, Vicar of Midwest Diocese (ROCOR) and His Grace Bp. Mark - Diocese of Toledo and Midwest (Antiochian Orthodox Church).

Eulogizing Metropolitan Christopher in a moving sermon, His Grace Bishop Irinej of Australia and New Zealand, among many words of praise, stated that: “we have lost a very strong spiritual and administrative leader who helped foster bilingual church services and schooling, and had a profound spiritual influence on the lives of many people during his 60 years of pastoral service to Christ’s holy Church.”

After the procession to the grave site with the late Metropolitan's earthly remains, Very Reverend Fr. Nick Ceko, Dean of the St. Steven's Cathedral in Alhambra, California, bid farewell to the Metropolitan at his graveside, saying: “that during his long history as priest and then as hierarch, Metropolitan Christopher had to make many challenging decisions which were not always popular, but always right and in accordance with the teaching of the Gospel and the sacred order of the Orthodox Church.”

After the burial of the Metropolitan of blessed repose, a memorial luncheon was offered at the hall of Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral in Chicago, Illinois, during which Rev. Fr. Darko Spasojevich, Cathedral Dean, thanked everybody for their prayers and support and introduced V. Rev. Fr. Dennis Pavichevich, the Metropolitan’s Deputy who gave a very moving and compassionate speech, recollecting his personal memories of Metropolitan Christopher. Many representatives of different church affiliated organizations addressed the family and the people present: Mrs. Danijela Randjelovic, President of the St. Sava Monastery Women’s Auxiliary Organization, Mrs. Yvonne Orlich, 1st Vice President of the Serbian Singing Federation, Mrs. Biljana Sevic, President of the Executive Board of the Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, V. Rev. Djokan Majstorovic, President of the Clergy Brotherhood of the Serbian Orthodox Church in North and South America, Mr. Constantine Triantafillou, Director of IOCC, Mr. Dmitar Rakic, a long time friend from St. Archangel Michael Parish, and Mr. Petar Kovachevich, son of the late Metropolitan Christopher.

May Metropolitan’s Christopher Memory be eternal!


http://serbiancathedral.org/news-events/laidtorest


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Hundreds Bid Farewell to Metropolitan Christopher at Funeral Matins at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral in Chicago on August 23, 2010

Funeral Matins for Metropolitan Christopher

at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral in Chicago, IL

Photo by Claudiu Voichin August 23, 2010

*****

From the website of Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral

in Chicago, IL

By

Darko Spasojevic

Hundreds of faithful and clergy from across the United States gathered at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral in Chicago on Monday night [August 23rd, 2010] to bid farewell to His Eminence Metropolitan Christopher of blessed repose, who fell asleep in the Lord on August 18th.

The Funeral service was celebrated by His Beatitude Metropolitan Jonah, Archbishop of Washington and Metropolitan of America and Canada (OCA), and concelebrated by His Grace Bp. GEORGIJE of Canada, His Grace Bp. Longin of the New Gracanica – Midwest Diocese, His Grace Bp. Mitrophan of the Eastern Diocese, His Grace Bp. Maxim of the Western American Diocese, His Grace Bp. Irinej of Australia and New Zeland, His Eminence Archbishop Nathaniel of the Romanian Episcopate (O.C.A.), His Grace Bp. Petar of Cleveland, Vicar of Midwest Diocese (ROCOR), His Grace Bp. Mark - Diocese of Toledo and Midwest (Antiochian Orthodox Church), His Grace Bp. Daniel of Western Eparchy (Ukrainian), His Grace Bp. Demetrios of Mokissos (Greek Metropolitanate of Chicago).

The service was also attended by (reps from other churches), as well as the Ambassador of Bosnia-Herzegovina His Excellency Mr. Mirko Kujundzic and Consul General of the Republic of Serbia Mr. Desko Nikitovic.

Eulogizing the late Metropolitan, His Grace Bishop Georgije of Canada praised His Eminence for his work and sacrifices for establishing the unity of the Serbian Orthodox Church in North America and for his dedication to safeguarding the St. Sava Seminary in Libertyville.

Also, His Grace Bishop Mitrophan of Eastern America read a letter of condolence from His Holiness Patriarch Irinej and the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church in Belgrade.

Metropolitan Christopher was also eulogized by His Beatitude Metropolitan Jonah, His Grace Bishop Peter of the ROCOR, and Fr. Dr. John Behr, Dean of St. Vladimir's Orthodox Theological Seminary, while letters of condolence were read by His Grace Bishop Demetrios of Mokissos on behalf of His Eminence Archbishop Demetrios of the Greek Orthodox Archdiocese of America, and Bp. Daniel of the Ukrainian Orthodox Church of the USA.

Following the funeral service, Cathedral Dean Fr. Darko Spasojevic invited the visiting hierarchs, dignitaries, clergy and parishioners to the Cathedral hall for a light meal prepared by parishioners.

Metropolitan Christopher of blessed memory was buried at St. Sava Monastery in Libertyville, Illinois, on Tuesday, August 24th,  following a Hierarchical Divine Liturgy, which began at 9:00 AM.



http://serbiancathedral.org/news-events/matins


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Stigla dokumenta iz Britanije - Englezi znaju gde je ubijen Draža

Blic Online

V. Z. C. - Agencije

August 31, 2010


Beograd - Komisija za utvrđivanje okolnosti pod kojima je ubijen đeneral Vojske Kraljevine Jugoslavije Dragoljub - Draža Mihailović utvrdila je sve okolnosti koje su prethodile njegovoj egzekuciji 17. jula 1946, ali još ne zna mesto gde su skriveni posmrtni ostaci.

Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen da je komisija, čiji je on član, utvrdila ko je i kako zarobio đenerala Mihailovića, gde se nalazio tokom pritvora u Beogradu i šta se sve dešavalo tih dana.

General Draza Mihailovich

- Jedino što još ne možemo sa stopostotnom sigurnošću da tvrdimo je tačno mesto gde je sahranjen. Nije sporno da se to mesto nalazi u Beogradu i da postoje dve lokacije gde je moglo da bude izvršeno streljanje, ali želimo da imamo čvrste dokaze sa kojima bi izašli u javnost - istakao je Homen. Prema saznanjima „Blica”, jedine dve sumnjive lokacije su Ada, gde je nekada bio zloglasni oznaški zatvor, i Lisičiji potok, gde su partizanske jedinice vršile masovna streljanja.

Jedna od nepoznatih okolnosti bio je i tačan datum streljanja, ali je prema rečima Homena, iz informacija saslušanih svedoka komisija utvrdila da je to bilo 17. jula 1946. godine, uz potvrdu dokumentacije iz poverljivih arhiva Velike Britanije.

On je napomenuo da komisija nastavlja da pribavlja dokumentaciju iz raznih zemalja i naglasio da je u ovom trenutku u toku prevod 150 strana dokumentacije koja je stigla iz Velike Britanije, a s koje je prethodno britanska vlada skinula oznaku poverljivosti.

On očekuje da Ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije uskoro dostavi i „suštinski dokument” koji će ukazati na tačno mesto gde je pogubljen đeneral Mihailović.

Pred Višim sudom u Beogradu za 16. septembar zakazano je prvo ročište u postupku za rehabilitaciju đenerala Mihailovića.

Zahtevom za rehabilitaciju zatraženo je poništenje presude od 15. jula 1946, kojom je đeneral Mihailović, posle montiranog suđenja pred partizanskim sudom, osuđen na smrt.

BIA je leta prošle godine dostavila komisiji spisak sa imenima 12 pripadnika Ozne koji su 12. marta 1946. zarobili đenerala Mihailovića. U njegovom zarobljavanju učestvovale su dve grupe operativaca. U prvoj su 12 pripadnika Ozne koji su preobučeni u ravnogorske uniforme uspeli da se infiltriraju u najbližu okolinu đenerala Mihailovića. U drugoj je bilo sedam operativaca koji su služili za vezu, a paravan im je bio da obavljaju meteorološka istraživanja. Predvodnik grupe koja se prerušila u uniforme Kraljevske jugoslovenske vojske bio je tada potpukovnik Svetolik Lazarević. Grupu „meteorologa” predvodio je tada potpukovnik Jovo Kapičić. Prema dokumentaciji, Kapičić je bio čovek za posebne zadatke Josipa Broza i sumnja se da je bio prisutan pogubljenju, kao i da sigurno zna gde se nalaze posmrtni ostaci đenerala. On je u intervju za za „Blic” naveo:

„Ne bih rek’o gde je Dražin grob ni da mi glavu uzmu”. Objasnio je tada da đeneralov grob postao tajna da se ne bi pravio kult ličnosti „jer je Srbija većinom bila za četnike, ne za partizane”.



http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/205046/Englezi-znaju-gde-je-ubijen-Draza


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Slobodan Homen: Znam sve o Draži, osim gde je sahranjen

Press Online

Vesti Dana

Beograd, Serbia

August 31, 2010


Komisija za utvrđivanje okolnosti pod kojima je lišen života bivši general vojske Kraljevine Jugoslavije Dragoljub Draža Mihajlović utvrdila je sve okolnosti koje su prethodile njegovoj egzekuciji 17. jula 1946. godine, izjavio je državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen.

Slobodan Homen / Photo from Press Online

On je rekao da je Komisija utvrdila ko je uhapsio Mihajlovića, gde i na koji način, gde se nalazio tokom pritvora u Beogradu i šta se sve dešavalo tih dana.

 - Jedino što još ne možemo sa stopostotnom sigurnošću da tvrdimo je tačno mesto gde je sahranjen. Nije sporno da se to mesto nalazi u Beogradu i da postoje dve lokacije gde je moglo da bude izvršeno streljanje, ali želimo da imamo čvrste dokaze sa kojima bismo izašli u javnost - istakao je Homen.

Jedna od nepoznatih okolnosti bio je i tačan datum streljanja, ali je, prema rečima Homena, iz informacija saslušanih svedoka Komisija utvrdila da je to bilo 17. jula 1946. uz potvrdu dokumentacije iz poverljivih arhiva Velike Britanije.

General Mihailovich in his jail cell 1946

Naći će mu grob... Homen ne odustaje od potrage za Dražom

- Očekujem da britansko Ministarstvo spoljnih poslova uskoro dostavi i dokument koji će ukazati na tačno mesto gde je streljan Mihajlović. Bez obzira na veliki protek godina, nadamo se da će Komisija završiti posao - kaže Homen.

(AG.)

 

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/131444/Homen:+Znam+sve+o+Dra%C5%BEi,+osim+gde+je+sahranjen.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Делегација Републичке асоцијације за неговање традиција Равногорског покрета из Београда у Херцеговини

Обележавању храмовне славе Светог Преображења у Автовцу код Гацког 19. августа присуствовала је и делегација Републичке асоцијације за неговање традиција Равногорског покрета из Београда, коју је предводио члан Управног одбора господин Миодраг Јакшић.

Представници Републичке асоцијације за неговање традиција Равногорског покрета књижевник Миодраг Јакшић и историчар Предраг Остојић посетили су спомен собу погинулих бораца Гатачке бригаде и кућу Јефте Илића у Пустом Пољу код Автовца, која се налази недалеко од чувене куле Зимоњића, у којој је генерал Драгољуб Дража Михаиловић, са Врховном командом ЈВуО, боравио у лето 1942. године.

У кући Јефте Илића 13. јула 1942. одржан је састанак коме су, поред осталих, присуствовали четнички прваци и команданти из Херцеговине и Далмације: војвода Илија Трифуновић Бирчанин, војвода Добросав Јевђевић, војвода Петар Баћевић, капетан Милорад Поповић, свештеник Радојица Перишић и Петар Самарџић.

На овом састанку Дража је издао задатке подручним командантима. Задаци су били: организовати народ за борбу у тренутку кад се процени да има изгледа на успех; збацити постојеће окупаторске режиме; одржати ред у земљи; обезбедити државне границе; ослободити крајеве који су били под туђином; казнити по закону народне издајнике и туђине. Искрцавање савезника се очекивало пролећа 1943. године највероватније у рејону Сплита.

Боравак Михаиловићевог штаба у гатачком крају знатно је утицао на морал српских устаника, који су се у том делу Херцеговине суочили с незапамћеним терором и злочинима усташа над цивилним становништвом, о чему је у својим романима писао и Вук Драшковић.

Приликом боравка делегације Асоцијације, размотрена је и могућност сарадње са општинском борачком организацијом Гацка, како би се обележило место боравка генерала Михаиловића на овим просторима.



http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=230&Itemid=1

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

The Krajina Chronicle by Srdja Trifkovic - A Review by Ambassador James Bissett, Chairman of The Lord Byron Foundation

A review of The Krajina Chronicle by Srdja Trifkovic. Written by Ambassador James Bissett, Chairman of The Lord Byron Foundation, it was published in the September 2010 issue of Chronicles: A Magazine of American Culture.

Srdja Trifkovic is no stranger to Chronicles readers, many of whom have found his articles commenting on foreign affairs, with particular attention to the Balkans, to be insightful, penetrating, and written with authority. His latest book, The Krajina Chronicle, provides further confirmation of his extraordinary talent.

The book is a history of the Serbian warrior-farmers who formed the first line of defense against Islamic invasions into the Habsburg Empire. It is a story of heroism and tragedy that reaches far beyond the old military frontier of the western Balkans. It is also a story that touches on some of the most eventful periods of European history. It ends tragically with the mass expulsion of the Krajina Serbs from their ancestral lands by Croatian military forces in August 1995, during Operation Storm. These forces, trained and equipped by the United States, drove out almost all of the Serbs from Croatia in a matter of days. The operation was made easier because the Krajina Serbs were ordered not to resist by their supposed ally, Serbian President Slobodan Milošević.

The Krajina Chronicle begins by tracing the early Slav settlements in the western Balkans in the sixth century and describes how, over time, the antipathies that developed between Croats and Serbs were intensified by religious and cultural differences, the Croats becoming Roman Catholic and the Serbs adopting the Orthodox Faith of the Byzantine Empire. By the Middle Ages, Trifkovic documents, Serbian settlements were well established in a number of regions in territory that was later to become Croatia—a fact that is denied by some Croat revisionists. These settlements were strengthened over the years by influxes of Serbian refugees fleeing the march of the Ottoman Turks. These hardy settlers eventually were transformed by their Austrian hosts into the warrior-farmers of the Krajina. And warriors indeed they were! Quite apart from resisting Islam’s encroachment into Central Europe, these Serbs fought in almost all of the wars entered into by the Habsburg monarchy from the 17th to the 20th century.

Used primarily as light cavalry and infantry, they played an important role in all of the many battles in which they were engaged. In the Seven Years’ War, for example, the Serbs contributed 88,000 troops to the Habsburg armies, and during the Napoleonic Wars they sent 11 regiments against Napoleon’s forces. (In World War I, when Austria invaded Serbia in 1914, the Krajina Serbs fought against their fellow Serbs.) In return for military service, the Serbs were given land and special privileges exempting them from local taxes and laws. They owed their loyalty to Vienna, not to the Croatian or Hungarian nobility. The special status afforded the Serbs was deeply resented by their Croatian neighbors.

As Croatian nationalism became increasingly prominent in the 19th century, the existence of a Serbian population with special privileges, a different religion, and different loyalties complicated and impeded the ability of Croatian leaders to deal with their Hungarian and Austrian rulers. As Trifkovic explains, this led to extreme antagonism, bordering on a “morbid obsession,” toward the minority Serbian population. This hatred of the Serbs was exemplified by speeches and writings of the Croatian political activist Ante Starčević (1823-96), who was ahead of his time in advocating genocide against the Serbs. Starcevic wrote that the Serbs are “the race of slaves, beasts worse than any other,” fit for extermination. Trifkovic points out that there is hardly a town in today’s Croatia that does not have a street, square, or institution named for Starčević, who is often referred to as the Father of the Nation.

Notwithstanding Croatia’s almost pathological hatred of the Serbs, it was Serbia that saved Croatia from being carved up at the end of World War I. Having been on the losing side of that conflict, Croatia, under the terms of the Treaty of London, risked losing much of her territory to Italy and Serbia. She would have been reduced to four counties around Zagreb and lost much of her coastline. Serbia rejected the Treaty of London, however, opting instead to incorporate Croatia into the new Kingdom of the Serbs, Croats, and Slovenes, thus uniting all of the South Slavs in one state that was to become Yugoslavia. While uniting all of the South Slavs may have been seen as a logical step in the spirit of Slavic self-determination, the new state soon ran into the same old difficulties. No sooner had it been proclaimed than Croatian politicians began agitating to break it apart.

In fact, Trifkovic argues, the bitter legacy of Serb-Croat relations seems to have been accentuated by the union:

'From the moment of its creation at the end of the Great War until its disintegration just over seven decades later, Yugoslavia was constantly beset by national problems. . . . Problems which proved impossible to solve, in the first royalist Yugoslavia [1918-41] were no less difficult in the second, communist one [1945-91].'

The Krajina Chronicle provides a stirring narrative of the events that followed the formation of the first Yugoslavia until its abrupt and violent breakup after the Nazi invasion in April 1941. Hitler quickly gave control of Croatia and Bosnia-Herzegovina to Ante Pavelić, the leader of the Croatian fascist Ustasha movement. The Ustashe immediately embarked on a murderous campaign against the Serbs in Croatia. The policy was explicitly proclaimed: Kill one third, convert one third to Catholicism, and expel the remaining third from Croatia.

Trifkovic’s story of this mass murder spares no ghastly detail of the insane slaughter that took place in that spring and summer of 1941. Most of the killing was done by cutting victims’ throats or by smashing their heads with a mallet or an ax. Later, when camps were set up to deal with the large numbers of the dispossessed—mainly Serbs, but also Jews and gypsies—the killing methods remained the same. How many lost their lives is not known, but estimates by holocaust historians range from 500,000 to 530,000. (Almost all of the author’s sources are senior German and Italian military or diplomatic personnel. When senior SS officers complain to Berlin about the killings, the reader is left with no doubt about the horrors inflicted upon the Serbs of the Krajina.)

The book also deals with the intricacies of wartime Yugoslavia and with the factional disputes and battles between Tito’s Partisans and Draža Mihailović’s royalist Chetniks. Although both were engaged in a ferocious resistance against German and Italian occupiers, their real struggle was against each other in a bloody civil war.

Here again, Trifkovic presents a perceptive analysis of the forces at play in wartime Yugoslavia and of the eventual decision by Churchill to back Tito and to stop further military support to the Mihailović forces. The Soviet army’s entry into Yugoslavia in the fall of 1944 decided the fate of the anticommunist forces, including thousands of Krajina Serbs. Although many found their way into Austria, hoping to be welcomed by the Western allies, they were betrayed by the British and Americans at the Yalta conference in February 1945, when Churchill and Roosevelt acceded to Stalin’s demand that all Soviet citizens be returned to the Soviet Union. Unfortunately, anticommunist Serbs were included in this category.

In May 1945 the British army returned to Yugoslavia several thousand anticommunist Serbs who, upon arrival, were summarily shot. Fortunately, 14,000 Serbs, most of them from the Krajina, managed to find their way to Italy, where U.S. authorities refused to hand them over to Tito. Many of them ended up in the United States, Britain, Canada, and Australia.

In Tito’s communist Yugoslavia, the Krajina Serbs were not granted any favors by the new regime. Their dreadful suffering at the hands of the Ustashe was not formally acknowledged, and the survivors were, in effect, denied the right to mourn and had to accept the new regime’s slogan of “Brotherhood and Unity.” Thousands of homeless and refugee Krajina Serbs were denied permission to return to Croatia and were resettled instead in the northern region of Vojvodina, on the Hungarian border. Throughout the Tito years the Serbian areas of Croatia remained economically underdeveloped and without a clearly defined political identity.

In the concluding chapters of the Krajina Chronicle, Trifkovic recounts the futile attempt by the Krajina Serbs to remain a part of what was left of the disintegrating Yugoslav Federation. When Franjo Tudj­man’s right-wing nationalist party came to power in 1990 with the undisguised aim of separating Croatia from Yugoslavia, the Serbs, determined to remain with Yugoslavia, formed an autonomous region and took up arms.

Croatia’s declaration of independence in May 1991 led to bitter fighting between the secessionist Croats and the Serbian minority. The conflict continued until a cease-fire was arranged in January 1992, which lasted with some exceptions until the devastating assault in August 1995 of Operation Storm, described by Carl Bildt, the U.N. special envoy to the former Yugoslavia, as “the most efficient ethnic cleansing we’ve seen in the Balkans.” Abandoned and betrayed by Milošević and left to the mercy of a cowardly European Union and a vengeful Croatia supported by U.S. and NATO forces, the Krajina Serbs had come to the end of the line.

It is a credit to Srdja Trifkovic that his book will stand as a fitting, if perhaps the sole, testimony to a brave and extraordinary people—a compelling story, recounted in a stimulating and incisive narrative that covers a broad canvas without losing the attention to detail that brings life to historic events. The book also reveals the disturbing truth that the weak, however righteous their cause, remain at the mercy of the powerful.



http://www.balkanstudies.org/articles/unfinished-story

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Serbian Orthodox Metropolitan Christopher 1928-2010 / Obituary and Funeral Arrangements

FUNERAL ARRANGEMENTS:

Monday AUGUST 23, 2010

Hierarchical Divine Liturgy, 10:00 AM, Monday, August 23, 2010, at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, 5701 N. Redwood Drive, Chicago, IL 60631.

- Funeral Matins, 7:00 PM, Monday, August 23, 2010, at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, 5701 N. Redwood Drive, Chicago, IL 60631.


Tuesday AUGUST 24, 2010

- Hierarchical Divine Liturgy and Requiem Service, 9:00 AM, Tuesday, August 24, 2010, at St. Sava Serbian Orthodox Monastery 32377 N. Milwaukee Ave., Libertyville, IL 60048, followed by burial at grave on the south side of church.


A memorial lunch will be served at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, 5701 N. Redwood Drive, Chicago, IL 60631, following interment.




*****

From the Chicago Tribune Sunday August 22, 2010

OBITUARY

By

Margaret Ramirez


Serbian Orthodox primate was first American-born bishop to serve a diocese in his church

His Eminence Metropolitan Christopher Kovacevich, spiritual leader of the Libertyville-Chicago diocese and primate of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada, died Wednesday, Aug. 18, in Chicago, according to clergy members.

Metropolitan Christopher, 81, was recently diagnosed with bone and brain cancer, for which he was undergoing treatment, according to a statement from the Orthodox Church in America.

For most of his 60 years of service in the Serbian Orthodox church, Metropolitan Christopher worked as a priest, counselor, youth worker, administrator, educator and bishop before becoming leader of the church in U.S. and Canada.

The head of the worldwide Serbian Orthodox Church is Patriarch Irinej, who is based in Belgrade.

As leader of the Serbian Orthodox Church in North America, Metropolitan Christopher was known for his efforts in helping Serbian parishes become bilingual in their worship and educational programs. In 1978, he made history by becoming the first American-born bishop to serve a diocese of the Serbian Orthodox Church in North America.

"He was a great leader and contributed a lot to our church," said the Rev. Darko Spasojevic, dean of Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral in Chicago. "We started as a church of Serbian immigrants, and he helped integrate the church into American culture and life."

He was born Velimir Kovacevich, on Dec. 25, 1928, in Galveston, Texas, the ninth of 12 children of Serbian immigrant parents, Petar and Rista Kovacevich.

Upon graduating from high school in 1945, he traveled north to attend the newly established St. Sava Serbian Orthodox Seminary in Libertyville, graduating in 1949.

He moved to Ohio, where he briefly attended the University of Akron and met his future wife, Milka Raicevich. They married in 1951, and later that year, he was ordained an Orthodox priest and became known as "Father Vel." His first parish assignment was St. Nicholas Church in Johnstown, Pa.

In subsequent years, he continued his education and got a bachelor's in philosophy and a master's degree in history from the University of Pittsburgh. In 1954, he became parish priest of St. Sava Church in Pittsburgh. In 1962, he and his family moved to Chicago, where he became parish priest of St. Archangel Michael Church.

As a priest in western Pennsylvania and Chicago, he devoted his ministry to education, and assisted parishes in becoming bilingual in their worship and education programs. He held the positions of secretary to the church central council, diocesan director of religious education, director of diocesan summer camp and editor of two church journals and other publications.

In 1978, he was consecrated as bishop and took the name "Christopher." In that position, he developed a diocesan-wide program in religious education and introduced computerization of all church administration and publications.

In 1991, the Serbian Holy Assembly of Bishops elevated the Midwest diocese to the status of metropolitanate and elevated Bishop Christopher to the rank of metropolitan, leader of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada.

Metropolitan Christopher also served as dean of the St. Sava Orthodox School of Theology, which was re-established in 1986. He was instrumental in getting official recognition from the Illinois State Board of Higher Education for the school, which grants it authority to confer a bachelor of divinity degree.

He was a frequent visitor to Washington as an official representative of the church to address the breakup and wars in Yugoslavia, and the effect on the churches, monasteries and Serbian faithful in that region.

He is survived by a daughter, Valerie Backo; three sons, Petar, Paul and Velimir; three sisters, Gospava Popovich, Vida Rector and Radosava McDonald; a brother, Blazo; and nine grandchildren.


http://www.chicagotribune.com/features/obituaries/ct-met-metropolitan-christopher-obit-20100822,0,2390248.story


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

His Eminence Serbian Orthodox Metropolitan +Christopher of Libertyville-Chicago dies August 18, 2010

In Memoriam:

Metropolitan +Christopher

of Libertyville, Illinois

August 18, 2010

May the Lord our God grant blessed repose and eternal rest

 to His Eminence Metropolitan Christopher.

From:

http://www.serborth.org/metropolitan.html

Born in Galveston, Texas, and baptized Velimir Kovacevich, the future Metropolitan Christopher was the ninth of twelve children of Serbian immigrant parents. After graduation from high school, he attended Nashotah House and graduated from St. Sava Serbian Seminary in Libertyville, Illinois. After marriage, he was ordained to the Diaconate and Priesthood. Continuing his education, he earned a B.A. at the University of Pittsburgh, the Master of Divinity from Holy Cross Greek Orthodox School of Theology in Brookline, Massachusetts, and completed courses and examinations for the doctorate at the Chicago Theological Seminary.

Father Velimir ministered to parishes in Pennsylvania and in Chicago, also serving as chaplain to four universities. He assisted his parishes to become bilingual in their worship and education programs, and at the same time he was active in the defense of unity and canonical order in his church during a period of schism. As a priest, he served as spiritual father, counselor, youth worker, administrator, educator, and, above all, in priestly ministry at the Holy Altar. Widowed in 1970, he is the father of four, as well as the grandfather of nine.

Elevated to the episcopate in 1978 by the Assembly of Bishops in Belgrade and tonsured with the monastic name of Christopher, he became the first American-born bishop to serve a diocese in his church in North America. As Bishop of Eastern America and Canada, he soon developed a diocesan-wide program in religious education. Active also in ecumenism, he has served on the joint commission of Orthodox and Roman Catholic bishops and on the Orthodox-Lutheran dialogue, and has represented his church at high levels in both the National and World Council of Churches. In 1991, he was elevated to the rank of Metropolitan of the Midwestern Diocese of his church, thereby becoming also Primate.


Doctor of Divinity


In recognition of his exemplary ministries as parish priest and diocesan bishop, his courageous support of education, ecumenism, and monastic life, his championing of church unity, and his outstanding leadership of the Serbian Orthodox Church in this country, Nashotah House is proud to number Metropolitan Christopher among its former students. Continuing the tradition of this House in Anglican friendship with the Orthodox churches, of which the exemplar and patron is our honorary alumnus, St. Tikhon of Moscow and New York, it is with great joy that we confer upon His Eminence, Metropolitan Christopher, the degree Doctor of Divinity, honoris causa.



http://www.serborth.org/metropolitan.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****