Saturday, April 22, 2017

VIDEO / DOCUMENTARY FILM: "I WAS JUST A CHILD" / [The Genocide in the Independent State of Croatia] / Serbian language with English Subtitles

 
I WAS JUST A CHILD, DOCUMENTARY FILM
 
Posted on You Tube by: "branko Lazic"
Published on Apr 19, 2016
 
During the World War II in bereaved Europe there were hundreds of camps for liquidation of undesirable nations.
But only in the quislingian Independent State of Croatia were founded camps for children of Serbs, Gypsies and Jews.
 
Camps: Sisak, Jastrebarsko, Gornja Rijeka...
Through these camps have passed 20 000 children
Only few survived
Good and brave people helped them
 
Documentary film “I was just a child” is a story about the man who rescued 30 children from certain death from the concentration camp Gornja Rijeka during World War II, risking his own life.
 
In 1942, 14 year old Miloš Stanišljević was on his way to find his brothers, who have been taken to a concentration camp. He has not found his brothers but he has succeeded to rescue other children, sentenced to death.
 
Some of those children are still alive. And they remember…
Most of us remember our childhood friends of our childhood games.
For those camp-children a game was an escape from death.
 
Screenplay and directed by
Branko Lazić
 
Executive Producer
Aleksandar Šević
Producer
Radovan Bojat
Cameraman
Vladimir Todić
Sound
Žarko Kalaba
Light
Novo Bukša
Cover Designer
Ljubiša Bajić
Translation
Dunja Krčo
Music
LAB
Audio Visual Editor
Siniša Žigić
 
Production
Radio-Television of Republic of Srpska
2010
Duration: 24 minutes
 
 




https://youtu.be/gC3JypvxXCI


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

"DAYS OF JASENOVAC" - 16th Annual Commemorative Ceremonies April 22-23, 2017 / Sponsored by the Jasenovac Research Institute


You are cordially invited to the 16th Annual
 Days of Jasenovac Commemorative Ceremonies
on Saturday, April 22, 2017 and Sunday, April
23, 2017.
 
Sponsored by the Jasenovac Research Institute
 
Saturday, April 22, 2017 - A special ceremony
at the Jasenovac Monument at the Holocaust Memorial Park, Brooklyn, from 3 to 4 PM.
(Free bus transportation from St. Sava's Serbian Orthodox Cathedral 16 West 26th Street, NY, NY, 10010. Please arrive from 1:30 to 2:00. Bus departs at 2 for Brooklyn and returns to Manhattan by 5:00 PM.)
 
*****
 
Sunday, April 23, 2017 - 16th Annual
Conference and Benefit Dinner at the
Hotel Pennsylvania
401 7th Ave
New York, NY 10001
 
Stepinac, Revisionism and Denial:
The Threat of Neo-Fascism in Croatia

 4 to 7 PM
 
Keynote Speakers:
 
Dr. Dario Vidojkovic, Historian, University of Regensburg, Germany
 
Jovan Pejin, Historian, Former Director of the Historical Archives of Serbia and author of a book on Stepinac
 
Eva Deutsch Costabel, Holocaust Survivor
 
and other speakers
 
Tickets for Sunday's Conference and Dinner: $100
 
Doors open for the conference and dinner
at 3 PM, the buffet dinner is from 4 to 6,
and the conference runs from 4:30 to 7:00.
 
For more information please call 917-254-5164.
 
Come join us as we honor and remember our
martyrs and loved ones
and rededicate ourselves to the struggle for truth and justice for the victims of Ustashe and Nazi genocide.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Friday, April 21, 2017

У недјељу [23. априла 2017.] комеморација и у Јасеновцу / "Јадовно 1941." [СРНА] April 21, 2017

Foto: Wikigogo / Teo Gasparovic

Јадовно 1941.
[СРНА]
April 21, 2017

У недјељу [23. априла 2017.] комеморација и у Јасеновцу

У Спомен-подручју Јасеновац у недјељу, 23. априла, биће одржана комеморација као знак сјећања на жртве усташког концентрационог логора, као и преживјеле заточенике.

Пригодни програм уз полагање вијенаца започеће у 11.00 часова у Спомен-подручју Јасеновац, испред споменика „Цвијет“, најављено је из Спомен-подручја Јасеновац.

Окупљање се очекује до 10.15 часова испред зграде Меморијалног музеја, а колона сјећања према споменику „Цвијет“ кренуће у 10.30 часова.

Комеморација у Јасеновцу одржава се под покровитељством Хрватског сабора.

Дан сјећања на жртве усташког злочина-геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доња Градина биће обиљежен у Спомен-подручју Доња Градина у недјељу, 23. априла.

Тај комеморативни скуп организују владе Републике Српске и Србије.

Систем концентрационих логора Јасеновац представља највеће стратиште у Другом свјетском рату на територији некадашње Југославије јер је у њему страдало 700.000 жртава усташког злочина.

Међу убијеним је 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста. У Јасеновцу је страдало и 20.000 дјеце.

Логор Доња Градина формиран је 1942. године у систему усташког логора Јасеновац, а био је активан све до завршетка Другог свјетског рата 1945. године и слома Независне Државе Хрватске.

Доња Градина је била једно од највећих стратишта јасеновачког логора гдје су убијани махом Срби, Јевреји и Роми.


http://jadovno.com/u-nedjelju-komemoracija-i-u-jasenovcu/#.WPpnAOmGP4g


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

ПОЛОЖЕНИ ВИЈЕНЦИ НА СПОМЕН-ПЛОЧИ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ [на мјесту гдје је 20. априла 1941. године одбио да призна капитулацију тадашње војске] / "СРНА" April 20, 2017

СРНА
ПЕТРОВО, 20. АПРИЛА 2017


Полагање вијенаца на спомен-плочу Дражи Михаиловићу
у Петрову 20. April 2017. / Фото: СРНА
 
ПЕТРОВО, 20. АПРИЛА /СРНА/ - Представници удружења "Ствараоци Републике Српске" и Равногорског покрета положили су данас у Петрову вијенац на спомен-плочу ђенералу Дражи Михаиловићу, подигнуту на мјесту гдје је 20. априла 1941. године одбио да призна капитулацију тадашње војске.
 
Представник "Ствараоци Републике Српске" Миладин Недић рекао је новинарима да је на данашњи дан Михаиловић донио одлуку да дигне устанак у поробљеној Европи и брани човјечанство од фашизма.
 
Недић подсјећа да је Михаиловић, након што је сазнао за одлуку тадашње Владе Краљевине Југославије да потпише капитулацију, одржао говор својој јединици наводећи да не признаје капитулацију и да почиње са герилском борбом против окупатора.
 
Историчар из Београда Радован Калабић каже да је Лужањак, висораван на Озрену, прво мјесто у Европи на коме је пружен отпор нацистичкој Њемачкој.
 
Он је навео да је Михаиловић на том мјесту изговорио чувену реченицу да српски језик не познаје ријеч капитулација.
 
"Тако је и почео први устанак српског народа против Хитлера", рекао је Калабић.
 
Он сматра да су у званичној историји прећутана многа поглавља.
 
"Ми, нажалост, тек из немачких извора сазнајемо да је први оружани сукоб био у добојском селу Шеварлије, када су Немци објавили смртовницу свог тенкисте који је погинуо у борби са брзим одредом на чијем челу је био Дража Михаиловић", рекао је Калабић.
 
Он је подсјетио да је Осми бомбардерски пук Краљевине Југославије први и једини у то вријеме у Европи бомбардовао територију нацистичке Њемачке, као чин одмазде за бомбардовање Београда, узлетевши са аеродрома Ровине код Бањалуке.
 
Спомен-плоча ђенералу Дражи Михаиловићу, односно Равногорском покрету, у знак сјећања на 20. април 1941. године постављена је на Лужањку, висоравни на Озрену, 23. априла 2005. године, а улица у Петрову која води до спомен-плоче носи име ђенерала Драже.
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Thursday, April 20, 2017

Dražini prvi pucali na Nemce / "Novosti" April 2, 2017

Novosti
Ivan Miladinović
02. april 2017.

SUSRET SA ISTORIJOM

Dražini prvi pucali na Nemce

Zašto Srbija ne obeležava dan početka antifašističke borbe? Četnici 28. maja 1941. napali nemačku kolonu kod sela Ljuljaci. U Beloj Crkvi 7. jula počeo građanski i bratoubilački rat među Srbima.

Partizani i četnici sprovode zarobljene Nemce u Užicu 1941. godine
 
ZAKORAČILI smo u april. U mesec koji asocira na rat, okupaciju, kraj prve Jugoslavije, bombardovanje Beograda 1941, pa potom nekoliko puta 1944. godine... Buđenje tih podsećanja neumitno otvara i pitanja šta se zapravo dešavalo u Srbiji tog ratnog proleća i nastupajućeg ustaničkog leta.
 
Više od pola veka proslavljali smo 7. jul kao Dan ustanka, kao dan početka oružane borbe naroda u Srbiji protiv okupatora, kada su u Beloj Crkvi ubijena dvojica pripadnika žandarmerije kvislinške vlade Milana Nedića, Bogdan Lončar i Milenko Braković. Slavili smo ovaj dan i posle raspada SFR Jugoslavije sve do 2001. godine, kada je ukinut odlukom Vlade Srbije.
 
Ali istorija je uvek višedimenzionalna. I njen cilj je da omogući da se jedno vreme razume i objasni, a ne da presuđuje. Ona, istorija, u stvari je vrtlog čitavog niza činjenica koje se međusobno prožimaju a vrlo često suprotstavljaju. Zbog toga svaka istorijska pojava o kojoj se govori protkana je mnogim podacima koji su, neretko, i međusobno kontradiktorni. To podrazumeva da se ništa ne može posmatrati u relaciji crno i belo. Po svemu, tako je i sa događanjima u okupiranoj Srbiji te 1941. godine.
 
KADA su vetrovi vremena "oduvali" sa vlasti komuniste i drugu Jugoslaviju, pojavila su se prva mišljenja da događaj od 7. jula ne zaslužuje da bude označen kao ključni datum ustanka srpskog naroda, da on u stvari nije bio početak oružane borbe protiv nemačkog okupatora, već samo "početak bratoubilačkog, građanskog rata među Srbima", nagoveštaj da će se "glavna borba voditi... između Srba i Srba!" Tim pre što smo na istorijskoj sceni imali dva antiokupatorska pokreta - partizanski I četnički.
 
Mnogo je dokumenata, izlišno je da ih ovom prilikom citiramo, koji dokazuju da u Beloj Crkvi, 7. jula 1941. nisu prvi put planule puške u Srbiji, posle neslavne kapitulacije Jugoslovenske kraljevske vojske.
 
Ova konstatacija otvara još jedno pitanje: zašto Srbija nema, od odluke Vlade 2001, svoj dan početka antifašističke borbe. Pogotovo ako je od te godine do danas, proklamovan jasan cilj ulaska u evropsku zajednicu, koja se, inače, temelji na antifašizmu.
 
Ovo je prilika da pobrojimo sve ozbiljnije sukobe koji su na teritoriji Srbije vođeni protiv nemačkih vojnih formacija, ne favorizujući nijedan od njih kao dan ustanka.
 
NEPOSREDNO po potpisivanju bezuslovne kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, prvi hici na okupatora ispaljeni su 21. aprila 1941. u selu Donji Dobrić u Pocerini. Odeljenje jurišnog odreda Jugoslovenske vojske napalo je nemačku formaciju i ubilo jednog potporučnika, a drugog potporučnika i narednika ranilo.
 
Dragoljub Draža Mihailović
 
Grupa vojnika koja nije htela da se preda oko 1. maja zametnula je kavgu sa jačim nemačkim odeljenjem kod Požege. Borba je bila kratka i žestoka. Brojno jači i bolje naoružani Nemci su zarobili desetoricu vojnika i odmah ih streljali na licu mesta...

I na planini Javor, najpre polovinom maja, a potom 16. juna 1941. vođene su bitke između nemačkih poternih odeljenja i srpskih vojnika, koji se nisu vraćali kućama posle kapitulacije kako bi izbegli zarobljeništvo.

Uz ostale slučajeve otpora, neophodno je spomenuti da su se civili, seljaci, iz sela Brčnar na Kopaoniku, 5. jula 1941. godine, sa oružjem u ruci, suprotstavili albanskim žandarmima i pripadnicima jedne nemačke jedinice koja je bila stacionirana u Kosovskoj Mitrovici.

Značajno je spomenuti i da su, dva dana pre odluke Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije o podizanju opštenarodnog ustanka, a pet dana pre događaja u Beloj Crkvi, 2. jula 1941. prvi nemački vojnici pali u zarobljeništvo srpskih ustanika. U Podgorini, u šumi Jautini zarobljeno je četrnaest Nemaca. "Svučeni do u gaće i košulje - poslati su u Valjevo" - zabeležio je Vasa Kazimirović. Ovu akciju je izvela oružana grupa partizana iz Podgorine koji su pripadali Valjevskom partizanskom odredu.

SVEDOCI smo da je kod nas poslednjih dvadesetak godina, a u svetu i mnogo ranije, objavljen popriličan broj tekstova i publikacija u kojima se dokazuje da je Dragoljub Draža Mihailović prvi koji je u Srbiji, na celom jugoslovenskom prostoru, i čak u Evropi, pobo "antifašistički barjak gerile". Tvrdi se da je prvi počeo da stvara vojnu organizaciju i prvi počeo sa oružanim napadima na okupatorsku vojnu silu.

U tim dokazima dominiraju tri datuma - 15. april, 11. i 28. maj 1941. godine. Mihailović je 15. aprila doneo odluku da ne položi oružje i "proglasi jugoslovenske planine za svoja uporišta". Na dan 11. maja počeo je da "sprovodi u delo tu odluku", a 28. maja 1941. otpočeo je i oružanu borbu protiv vojne sile nemačkog okupatora u Srbiji...


Jelički četnički odred na zaplenjenom tenku
 


Profesor Radoje L. Knežević, jedan od učesnika u puču 27. marta, a potom ministar dvora, u više navrata je pisao kako su 28. maja 1941. pripadnici Dražine, tad još malobrojne vojske, napali nemačku motorizovanu kolonu kod Ljuljaka, na putu Kragujevac - Gornji Milanovac.

Dragoslav Stranjaković, predratni profesor istorije na Beogradskom univerzitetu, poratni stradalnik kao ravnogorac i nastavnik na Bogosloviji, uspeo je da u Parizu objavi knjigu "Titov pokret i režim u Jugoslaviji 1941-46.", pod pseudonimom Branko Lazić. Četnički prepad na Nemce kod sela Ljuljak za njega je ključni dokaz da je Draža Mihailović prvi započeo oružane sukobe sa Nemcima, a ne pripadnici Titovog pokreta.

"Polazeći od činjenica, za napad na nemačku motorizovanu kolonu kod Ljuljaka na dan 28. maja 1941. može se reći sasvim pouzdano samo to - da je do njega uistinu došlo. Nedeljama i nedeljama posle toga, ostaci spaljenih kamiona mogli su se videti u jarku kraj puta... Ali takođe prema činjenicama, to nije bio, uopšte uzev, prvi napad na nemačku okupatorsku vojnu silu posle kapitulacije Jugoslovenske kraljevske vojske u aprilu 1941." - napisao je o ovom ratnom događaju Vasa Kazimirović.

Čačanski partizani sa zarobljenim tenkom
 
VALjA, međutim, na kraju spomenuti da je u maju 1941. postojala još jedna gerilska organizacija u Srbiji, na čijem se čelu nalazio Kosta Milovanović Pećanac, vrhovni starešina takozvanih starih četnika.

"Svoj rad na organizovanju četničkih odreda za borbu protiv okupatora", dokazuje se, "on je počeo odmah po ulasku Nemaca u Jugoslaviju". Što je on ubrzo pokleknuo, o čemu će tek biti govora u poglavlju o građanskom ratu među Srbima, što se stavio na raspolaganje nemačkom okupatoru i predsedniku od njega naimenovane vlade, Milanu Nediću, drugo je pitanje, koje ne može, međutim, potrti navedeno.

Pećanac se znatno pre Draže obreo "u šumi". O postojanju organizacije Koste Milovanovića Pećanca i akcijama četnika pod njegovom komandom, govore i izveštaji 60. nemačke pešadijske divizije iz prve polovine maja 1941. godine. U jednom od tih izveštaja kaže se da su se "mestimično okupili srpski politički fanatici pod imenom četnika".

Međutim, Kosta Pećanac će ubrzo pokleknuti i staviti se na raspolaganje nemačkoj vlasti i kvislinškoj vladi Milana Nedića.

PRVI PREGOVORI SA OKUPATOROM

Prvi pregovarački kontakt ustanika i nemačke okupacione vojske bio je 4. oktobra 1941. Kapetan Dragoslav Račić, komandant Cerskog četničkog odreda, poslao je pismo komandiru 10. čete 699. nemačkog pešadijskog puka u Šapcu. Račić je poručio da je spreman da pusti iz "zarobljeništva 40 nemačkih vojnika, ali pod uslovima: da Nemci prestanu sa ubijanjem, zlostavljanjem i odvođenjem mirnih, nenaoružanih Srba i oduzimanjem njihove imovine; da Nemci povuku svoje trupe u Šabac I obustave bombardovanje sela...

Ukoliko vaši vojnici ne prestanu s mučenjem i zlostavljanjem srpskog naroda, mi ćemo nastaviti borbu s najvećom žestinom do poslednjeg vojnika..."

Nemački kapetan Šulc je odgovorio svojim uslovima za prekid vatre: neodložno izručenje svih zarobljenih Nemaca; predaja celokupnog oružja i municije od strane četnika. Ukoliko bi ovo bilo prihvaćeno, oficirima i ljudstvu vojno-četničkih odreda bilo bi zagarantovano "puno oslobođenje od kazne".

Na ove uslove kapetan Račić nije pristao, i povukao se iz Mačve, u okolinu Valjeva.



http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:658239-Drazini-prvi-pucali-na-Nemce


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Monday, April 17, 2017

REMEMBERING ARTHUR "JIBBY" JIBILIAN, HALYARD MISSION HERO, AS WINTER TURNS TO SPRING. / By Aleksandra Rebic April 2017

Arthur "Jibby" Jibilian, O.S.S. and Aleksandra Rebic
"Forgotten 500" Halyard Mission Reunion / Michigan June 2009.
Photo: Rebic collection.

REMEMBERING ARTHUR "JIBBY" JIBILIAN, HALYARD MISSION HERO,
AS WINTER TURNS TO SPRING.
 
This year, 2017, the world will be marking the 72nd anniversary of the end of World War Two, the era of the "Greatest Generation". For me, one of the measures of a man who dies is how deeply the loss is felt in the hearts of those who knew him, and if they didn't know him personally, were affected by his work or by his existence on this earth in a positive way. WWII OSS radioman Arthur "Jibby" Jibilian was short in stature but a giant of a man in the hearts of all of us who were fortunate and privileged enough to know him. I was one of those people, and though it's been seven years since his death, I can still remember exactly what his voice sounded like, and he is as alive for me today as he was during all the years we kept in touch. In one of our last conversations over the telephone, it was obvious that he had been weakened by the leukemia that had struck him late in life. I made a simple request - "Arthur, please don't die." He liked that I called him "Arthur" though most of those who knew him personally or were familiar with his remarkable life story endearingly called him "Jibby". He chuckled warmly and said, "I'll try not to." I know he tried his best, but finally succumbed and died peacefully on March 21, 2010 in Ohio. Although it was inevitable, the news of his death was taken hard by many. We really thought we'd have him just a little while longer. Every year, as winter turns to spring, Arthur is in my thoughts.
 
Let me tell you just a little bit about him. You can find out much more by searching the internet. Please take the time to do so. It will be worth your time and attention.

Arthur "Jibby" Jibilian  was an essential participant in the great WWII Halyard Mission Rescue Operation of 1944 in Nazi-occupied Yugoslavia, both in Serbia and in Bosnia. He was directly responsible for saving the lives of over 500 American airmen stranded on that territory who were considered MIA and virtually left for dead for a good length of time before they were rescued.

Perhaps even more significantly, for Arthur Jibilian, coming home to America after the mission was successfully completed and every American and Allied airman was evacuated safely didn't mean leaving the past behind. Instead, he made it one of his life goals to vindicate the Serbian commander who made the multiple rescues of the stranded Americans and other Allied airmen possible. Arthur never forgot the legendary Serbian General Draza Mihailovich, whom he was fortunate enough to have met personally while in Serbia and Bosnia. After the war, and to his dying day, Arthur devoted his energy and his heart and soul to seeking justice for the General and righting the wrongs of the historical record with regards to Mihailovich, his Chetnik forces, and the Serbian people loyal to them. It was a huge task and an uphill battle. That did not deter him. Most impressively, Arthur Jibilian wanted nothing for himself and everything for Mihailovich and the Serbs who had protected and saved the lives of the Americans in the former Yugoslavia during World War II. Arthur's efforts were not in vain. The historical record is now a more truthful one, a more just one, because of him.

Fortunately, Arthur had the opportunity to return to Serbia and the areas that were so pivotal in his life story twice before he died: the first time in 2004 for the 6oth anniversary of the Halyard Mission and then the following year, in 2005, when the Legion of Merit Medal that had been posthumously awarded to General Mihailovich by the U.S. in 1948 and kept classified for decades afterwards, was finally brought "home" to Serbia.

Before Arthur, we had lost so many good, significant people. Major Richard Felman, U.S.A.F....Captain Nick Lalich, O.S.S....Captain George "Guv" Musulin, O.S.S....and the list of Halyard heroes that had passed into eternal memory went on. There were only a few left, and now one less.

When Arthur died on March 21, 2010 I felt the loss in my gut. His daughter Debi Jibilian had called and left a voice mail message to call her back. It was a Sunday afternoon, and I had been out running errands. Springtime had finally arrived. She didn't leave any details. Though we had spoken on the phone a number of times about her father and the Halyard Mission and current ongoing recognition efforts, and had met in June of 2009, this time it was immediately clear why she was calling. Still, as I dialed her phone number to return the call, I hoped I wrong. But I wasn't. I remember banging my fist on the kitchen counter in frustration. Then the tears came. To this day I continue to feel the loss in my heart. I selfishly wish Arthur were still here with us, because he was truly such a dear, good man. A good friend. I regret that he did not live to see the Mihailovich Rehabilitation judicial process begin in Belgrade, Serbia in September of 2010. I regret more that he did not live to see it finally come to positive fruition in May of 2015. I know he would have been ecstatic. I also know that he would have maintained all along that General Mihailovich did not need to be "rehabilitated".

Arthur Jibilian's remains were interred in Arlington National Cemetery on May 5, 2011.

I hope Arthur Jibilian is watching and reading and listening. I hope he knows how much he is missed. For the Serbs, he was truly the "Good American." We have not forgotten.


VECNAJA PAMJAT.
MEMORY ETERNAL.

Sincerely,
Aleksandra Rebic
April 2017


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Tuesday, April 11, 2017

Ustasha symbols, “Kill the Serb” banners in center of Croatian Capital [Zagreb] / "InSerbia with Agencies" April 11, 2017

InSerbia with Agencies
[RTS]
April 11, 2017

Ustasha symbols, “Kill the Serb” banners in center of Croatian Capital

Zagreb police needed almost 24 hours to determine whether on the Zagreb main Ban Jelacic Square on Monday, on the occasion of marking the day of establishment of NDH [Independent State of Croatia April 10, 1941], rallied a group of pro-fascist youth, who carried banners with Ustasha symbols and words “Kill the Serb” and nationalist flag with first white box on the chessboard (NDH flag).

Photo: "Antifascisticki vijesnik"

Although photographs published by portal “Antifascisticki vijesnik” clearly show everything, police in Zagreb claims they missed the group of people who rallied at the central city square, as well as banners and their behavior, and that they only now began the investigation.

Social networks are also full of photographs in which those rallied posed with Nazi salute, and people say that everything passed without police intervention.

At the same time, Croatian Defence Forces members (Croatian: Hrvatske obrambene snage, HOS) members in Split shouted the Ustasha cry “For home – ready!” in the presence of the representative of the most influential ruling HDZ party and delegate of the Minister of Defenders. Police also announced investigation.

“We are now reviewing everything, not only cameras. We are checking and taking everything to identify all persons involved”, said for H1 PR of Zagreb police, whose name is not mentioned.

“A group of Ustasha came to the Square, developed the Ustasha flag, showed the symbol of the criminal organization – the Ustasha – and showed inscription ‘Kill the Serb’. The police watched all this, recorded with cameras, all without reactions”, said one of the eyewitnesses, adding that the police have their cameras in the area, and that everyone else who stream live events on the Ban Jelacic Square are obliged to give the police the recordings for inspection.

Asked whether it is true that they have surveillance equipment at every corner at the Ban Jelacic Square, Zagreb police stated that “they missed a large group of people with disputed banners.”



https://inserbia.info/today/2017/04/ustasha-symbols-kill-the-serb-banners-in-center-of-croatian-capital/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Friday, April 07, 2017

Sibila Löhr, granddaughter of German general Alexander Löhr, commanding officer of "Operation Punishment", the Nazi bombing of Belgrade, Serbia on April 6, 1941, is now a Serbian Orthodox nun in Sabac, Serbia

Sibila Löhr, whose grandfather was infamous German general
Alexander Löhr, now known as Mother Jovana in the Serbian Orthodox
monastery Soko in Sabac, Serbia. (1)
Photo by V. Mitic, Novosti March 21, 2017

"Today [April 6, 2017] we also mark the 76th anniversary of the Operation Retribution ["Operation Punishment"] or vicious German bombing campaign of Belgrade [Serbia] on April 6, 1941. In addition to mass casualties and severe destruction of the Kindom of Yugoslavia's capital, which was previously declared an open city and thus entirely demilitarized, the German Luftwaffe destroyed crucially important buildings like the Royal Palace or the National Library of Serbia that contained hundreds of thousands of rare books, maps, and medieval manuscripts, which were indispensable for Serbian history and culture. Since nothing is more creative than reality, some 76 years later we come to learn that Sibila Löhr, whose grandfather was infamous German general Alexander Löhr, the commanding officer during this crime against humanity who was eventually tried as war criminal and executed in 1947 in Belgrade, became a nun in the Serbian Orthodox monastery Soko near Sabac. Today mother Jovana, who fluently speaks Serbian, claims the two happiest moments of her life were taking monastic vows in the Serbian Orthodox Church and becoming a Serbian citizen. Mother Jovana persists in her prayerful and God-pleasing life as she ceaselessly prays for both her German and Serbian peoples, especially in this time of Lent."

By Louis de Funès
April 6, 2017

Sibila Löhr, whose grandfather was infamous German general
Alexander Löhr, now known as Mother Jovana in the Serbian Orthodox
monastery Soko in Sabac, Serbia. (2)
Photo by V. Mitic, Novosti March 21, 2017
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

Thursday, April 06, 2017

Nazi Germany invades Yugoslavia on April 6, 1941 / To those who resisted, Glory unto you. Memory Eternal. / By Momchilo Dobrich April 6, 2017


Chetnik Flag / "For King and Homeland - Freedom or Death"


"Seventy-six years ago today, Nazi Germany with her Axis allies invaded our Kingdom of Yugoslavia. This unleashed four years of civil war and cruel acts of barbarism, by fascists and communists; all to forward their own ideology. To those who resisted, glory unto you. Memory Eternal."

Momchilo Dobrich
Canada
April 6, 2017


Nazi Flag
 
Flag of the Yugoslav Partisans (Communists)
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Tuesday, March 28, 2017

ЧЕТНИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА У ЗАГРЕБУ И НА ТЕРИТОРИЈУ ДАНАШЊЕ ХРВАТСКЕ / Jovan Njegovic Drndak



ЧЕТНИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА У ЗАГРЕБУ  И НА ТЕРИТОРИЈУ ДАНАШЊЕ ХРВАТСКЕ

Четничка удружења у мирнодопским условима била су полувојне организације. Прва удружења четника у Загребу основана су  1927. Чланови су полагали  заклетву, носили униформе са шубарама и на њима кокарде, на прсима четничку значку,  били су и наоружани.
 
Ја (име и презиме) на овом светом четничком знамењу (кама и револвер), заклињем се свемогућим Богом, да ћу врховном заповеднику све војне силе, нашем Краљу Југославије Петру II свагде и у свим приликама бити веран, свом душом одан и послушан, да ћу се за Краља и Отаџбину јуначки борити, да четничку и војничку заставу нигде и никад нећу изневерити и да ћу заповести свих претпостављених ми старешина слушати и верно их извршавати. Тако ми Бог помогао! Ако се четничке дужности огрешим, нека ме Бог казни, а кама и револвер ту казну изврше. Амин
 
Прво Четничко удружење основано је 1921. у Београду. У садашњој Хрватској Четничка удружења имају почетак у тридесетим годинама. Била су  део јединственог Југословенског покрета у Краљевини Југославији и према организационом уређењу и према програмским циљевима. До почетка 1935. на подручју Савске бановине  било је 114 четничких удружења.
 
Тај процес је настављен  и 1936.  су само до маја те године на истом подручју била основана још 63 четничка пододбора с више од две хиљаде чланова.
 
Основнa програмa четничких удружења тридесетих година било је залагање за идеју југословенског национализма и заштите уставноправног уређења Краљевине Југославије са династијом  Карађорђевић - "За краља и отаџбину".
 
Четничка удружења окупљала су личности  високих моралних квалитета из различитих друштвених слојева. У чланству четничких удружења били су Срби, али и Хрвати, и то из редова "југословенских националиста", посебно  Хрвати с подручја Далмације и  јадранских острва. Посебно је значајно да су ови делови Хрватске ослобођени од италијанске окупације након Првог светског рата управо захваљујући напорима српске армије и  династије Карађорђевић као и дипломатским напорима и личним ангажовањем Михајла Пупина.
 
Када је основана Бановина Хрватска, крајем августа 1939. године одржавају се многи јавни зборови и протести  у местима где живе срби , у лето и јесен 1940. у Книну, Кистањама, Бенковцу и више места у околини,  основана је  "Комисија спаса Срба северне Далмације", која прикупља потписе становника и упућује делегације и петиције намесницима и Народној скупштини у Београду са захтевима да се Бенковачки и Кнински котар прикључе Врбаској бановини, односно "Српским земљама". У другој половини 1940. у Книну је покренут рад четничког "Петог комитског одреда", на челу са војводом Владом Новаковићем, који је годину дана касније постао командантом Буковачког четничког одреда. Иако је службено 11. новембра 1940. забрањен рад овог одреда, он као полицијска полувојничка организација уз помоћ соколских старешина наставља рад и настоји успоставити одреде у Стрмици, Косову, Кистањама, Тепљуху и Ђеврскама. Део његових чланова, као и чланови других југословенских и српских организација и друштава на томе подручју постаће искра четничког покрета у Далмацији који ће 1941. године подићи устанак против усташа.
 
Усташе су већину истакнутијих Срба сматрали  четницима и правили спискове за хапшење на основу такозваних четничких листа, упућивали у новоосноване логоре смрти попут Данице код Копривнице, Керестинца, Јадовна крај Госпића, Слане и Матејне на острву Пагу, Бјеловара, Цапрага код Сисака, Пожеге, Јасеноваца, Старе Градишке ... Масовни покољи према српском народу са најчешшим поистовјећивањем срба као четника па макар то била и мала дјеца су се догађали и  на свим подручјима где су срби живели  Лици, Кордуну, Банији,Славонији и  северној  Далмацији.


Јован Његовић Дрндак
March 2017


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Monday, March 27, 2017

Sin vojvode Mišića se žrtvovao zbog Draže / "Novosti" March 19, 2017

Novosti
Ivan MILADINOVIĆ
19. mart 2017.

SUSRET SA ISTORIJOM
Sin vojvode Mišića se žrtvovao zbog Draže

Kako su Nemci streljali četničkog majora Aleksandra Mišića, u decembru 1941. Ispred kuće u Struganiku, u kojoj je bio domaćin generalu, pred Nemcima rekao: "Ja sam Draža."

Major Aleksandar Mišić
 
ČETNIČKI pokret Draže Mihailovića ili Jugoslovenska vojska u otadžbini, kako je zvanično nazivan, bio je i ostao jedan od najkontroverznijih pojava u Drugom svetskom ratu, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Celokupna sudbina ovih vojnih formacija donekle podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo u ovom sumornom modernom dobu koje nam ni najmanje nije naklonjeno.
 
Gotovo pola veka, iz ideoloških i sebičnih razloga ratnog pobednika, koji je pisao svoju istoriju, istina o četnicima Draže Mihailovića je bila tabu tema Titove Jugoslavije. Pa i danas, bez obzira na to što su objavljeni tomovi knjiga, obelodanjeni dokumenti koja bacaju sasvim drugu sliku na ovaj period istorije, pa čak snimljena i serija na nacionalnoj televiziji ("Ravna gora", 2013), svako čeprkanje po ovoj "misteriji" kao da povređuje osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, a ne koja se istražuje i utvrđuje? A takvih je danas mnogo i u stručnim (istorijskim), i u političkim, kao i u gotovo svim krugovima javnih delatnika.
 
Radoš Bajić, idejni tvorac pomenute TV serije, u jednom trenutku nam predočava susret pukovnika Draže Mihailovića i majora Aleksandra Mišića, u noći između 10. i 11. maja 1941. u kući vojvode Živojina Mišića u selu Struganik. Njih dvojica se dogovaraju da ne priznaju kapitulaciju Jugoslavije. Draža je rekao: "Aleksandre, ti i ja ćemo podići treći ustanak. Učinićemo sve da narodu olakšamo ovo robovanje i da se mi, stari solunci, ne obrukamo. Borićemo se do kraja."
 
KAD je Srbiju, zatim, zahvatio pravi požar ustanka, i kad su, zajedno sa partizanima, ili pak sami četnici Draže Mihailovića stali napadati nemačke vojne garnizone, zabrinutost nemačkih okupacionih vlasti je porasla. Nemački štab procenjuje Mihailovićeve odrede kao opasnijeg protivnika od partizana jer su u tim odredima komandni kadar činili oficiri koji su imali šansu da okupe većinu srpskog naroda.
 
Nekoliko dana posle pada partizanske tvrđave u Užicu, Nemci su krenuli na Ravnu goru u pet kolona. Nisu naišli na značajniji oružani otpor. Pojedina dokumenta kazuju da su neki Nedićevi oficiri prethodno dojavili Mihailoviću da se sprema ofanziva na taj deo Srbije, i Draža naređuje da se sve jedinice koje su obezbeđivale taj prostor povuku i rasprše na razne strane.
 
Nemačka obaveštajna služba očigledno je raspolagala preciznim podacima da pukovnik Mihailović najčešće boravi u Struganiku. Njihova motorizovana formacija zaustavila se tačno pred rodnom kućom vojvode Mišića. I nisu pogrešili: u kući je bio Draža sa majorem Zaharijem Ostojićem, koji je stigao iz Kaira kao specijalni izaslanik kraljevske vlade. Minuti su odlučivali da li će "prvi gerilac Evrope" biti zarobljen. U poslednjem trenutku uspeli su da umaknu u obližnju šumu.
 
Šta je prethodilo pukovnikovom izvlačenju iz kuće na sigurno? Njegov domaćin major Aleksandar Mišić izašao je pred Nemce i rekao:
 
- Ja sam Draža Mihailović!
 
Vreme koje je neprijatelj utrošio okupljajući se oko Mišića bilo je dovoljno da im četnički lider umakne.
 
Na kraju, ofanziva na Ravnu goru nije bila baš bezuspešna. U izveštaju nemačke 342. divizije piše se da je u ovoj akciji 475 četnika zarobljeno, a ubijeno 11 vojnika i jedan oficir. Domogli su se dvojice majora, Aleksandra Mišića i Ivana Fregla, načelnika štaba Kolubarskog vojno-četničkog odreda, i još petorice oficira.
 
MIŠIĆ i Fregl bili su im posebno zanimljivi. Od njih su hteli da saznaju u kom je pravcu pobegao Draža Mihailović, kakve su njegove veze sa Britancima. Pošto od ove dvojice majora nisu ništa saznali, oni su izvedeni pred nemački vojni sud koji ih je osudio na smrt. Presuda je odmah izvršena...
 
O majoru Aleksandru Mišiću tokom rata, ali u poratnim godinama, biće ispredane raznorazne legende, naročito o njegovoj poslednjoj noći pred streljanje.
 
Draža Mihailović / Foto-arhiv "Borbe"
 
Ljotićevac Boža Ćatić iz Valjeva ispričao je emigrantskom publicisti Borivoju Karapadžiću da je Mišić odbio svaku saradnju sa Nemcima, da im je psovao i oca i majku i da im je rekao da mrzi i sopstvenu majku, zato što je Nemica.

Čuveni novinar "Politike" Bogoslav Boca Marjanović pisao je da su Nemci pred streljanje pitali Mišića i Fregla za poslednju želju. Mišić je zatražio da mu vežu oči i da mu se ne puca u glavu. Fregl je pak rekao: "Poslednja želja mi je da neprijateljima svoga naroda, varvarima Nemcima, sam komandujem paljbom svoga streljanja i da nam se dozvoli da u smrt idemo - rašniranih cipela."

Marjanović je u "Politici" objavio da su Nemci ispunili želju na smrt osuđenih, a zatim se, kaže autor teksta, "zbio događaj dostojan jednog Eshila, prava antička tragedija. Kad je Fregl zaustio da uzvikne `Pali`, Mišić je brže-bolje skinuo cokule i zavitlao ih prema Nemcima."

NAJAUTENTIČNIJE svedočenje, po svemu sudeći, ostavio je poznati istoričar Vasa Kazimirović, koji se, kao zarobljeni partizan, zatekao u valjevskom zatvoru:

"Noć uoči streljanja, Mišić i Fregl proveli su u takozvanom policijskom zatvoru u Valjevu, u posebnim ćelijama u koje su specijalno za njih unesene vojničke postelje i gvozdene peći... Bilo im je doneseno i pravo na jela i pića. Ali dok major Fregl nije ni od čega hteo da išta okusi, major Mišić se obilato služio i jelom i pićem. Negde oko ponoći, zahvaćen pićem, počeo je da peva nemačke pesme... Nemački podoficir, koji je bio određen da sedi uz njega, pevušio je s njim zajedno, a kad je izbila ponoć - ustao je da se oprosti, budući da mu je dolazila smena. Zauzeo je stav 'mirno' taj nemački podoficir, 'capnuo' petom o petu, pozdravio Mišića po vojnički i izdeklamovao: 'Gospodine majore, želim vam junačku smrt!'... Do u samo svanuće, Mišić je ostao budan i stalno ponavljao da gubi glavu samo zato što nije hteo da služi Nemcima i da ratuje protiv srpske braće u partizanskim jedinicama. Ujutru, tek što se razdanilo, Mišić i Fregl izvedeni su iz svojih ćelija na dvorište i tu fotografisani. Nekoliko puta sami, a nekoliko puta sa nemačkim oficirima koji su došli po njih. Prilikom fotografisanja nemačkih oficira sa Mišićem i Freglom, upravnik zatvora, folksdojčer Bauman (kamenorezac u Beogradu do rata 1941) hteo je i sam da se slika, pa je stao upravo uz Mišića. Ali ovaj ga je odgurnuo rukom, rekavši na nemačkom jeziku: 'Ti nisi dostojan da se slikaš sa jednim srpskim oficirom!'

HEROJ BALKANSKIH RATOVA

ALEKSANDAR Mišić, heroj balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, rođen u Beogradu 1891. godine, kao peto od šestoro dece Živojina i Lujze Mišić (devojačko Krikner). Majka mu je bila Nemica, starinom iz Francuske (deda je bio Francuz). Čim je napunio 18 godina, Aleksandar napušta porodični dom bez znanja roditelja i odlazi u Rusiju. Predstavio se kod strica cara Nikolaja Nikolajevića, čija je žena bila crnogorska princeza, i izrazio želju da stupi u Vojnu akademiju. Dobija preporuke i stupa u akademiju u Vilnu. Međutim, 1912. se razboleo i posle preporuke lekara da mu tokom daljeg lečenja treba toplija klima odlučuje da se vrati u Srbiju koja se tada spremala za rat protiv Osmanskog carstva.

Aleksandar je bez očevog odobrenja stupio kao oficir u srpsku vojsku. Učestvovao je u mnogobrojnim bitkama, balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu. Od 1928. do 1930. bio je vršilac dužnosti upravnika Vranjske banje. Za vreme Drugog svetskog rata bio je komandant Ribničkog četničkog odreda u četničkim odredima Jugoslovenske vojske, obaveštajac i jedan od glavnih ustaničkih vođa uz pukovnika Dragoljuba Mihailovića tokom ustanka 1941.

I BRAĆA BILI VOJNICI

ALEKSANDROV stariji brat Radovan takođe je imao briljantnu vojnu karijeru i kao pukovnik najviši čin posle oca u celoj porodici. Posle okupacije zemlje i zarobljavanja Nemci ga šalju u koncentracioni logor u Nirnbergu. Promenio je sedam logora. Nažalost, umro je tri dana pre polaska transporta za Beograd, 26. jula 1945. Sahranjen je u Nirnbergu, a porodica je ostatke prenela u Beograd tek 1968. godine i sahranila ih u porodičnoj grobnici.

Vojvoda Mišić i njegovi sinovi Radovan i Aleksandar / Foto-arhiv "Borbe"
 
Mlađi, Vojislav posle školovanja na vojnoj akademiji u Rusiji odlazi u London gde završava studije hortikulture i vraća se u Srbiju. Po izbijanju rata 1941. opredelio se za partizane. Bio je zatočen u i zloglasnom logoru Banjica, odakle ga je oslobodila majka svojim autoritetom. Ipak, ponovo se priključuje partizanima i učestvuje na Sremskom frontu. Po završetku rata bio je poverenik za poljoprivredu i zajedno sa Srđanom Mrkušićem, legendarnim golmanom Crvene zvezde, radio na uređenju parkovskih površina u Beogradu. Sve do 1948. godine i rezolucije Informbiroa. Završava na Golom otoku...

Majka Lujza umrla je 7. decembra 1956. Voja ju je znatno nadživeo, upokojio se 29. jula 1974. godine.


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:655669-Sin-vojvode-Misica-se-zrtvovao-zbog-Draze


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****