Friday, October 24, 2014

Massacre at Kragujevac [Nazi executions of Serbs in occupied Serbia] / By Richard Burns

www.berengarten.com
By Richard Burns

Massacre at Kragujevac

Between October 19th and 21st 1941, the most infamous Nazi massacre in Serbia during the Second World War took place at Šumarice, just outside the town of Kragujevac, and in local villages. The event had a marked effect on the course of the war in the Balkans.

The Nazis decreed that 100 people should be shot for every German killed, and 50 for every German wounded.

[German soldier points to Serbs that need to be "finished off"
after mass executions.
Šumarice near Kragujevac, October 21, 1941]

One of the most shocking aspects of the massacre was that more than 200 pupils from local schools were taken out of their classes and shot. There are several stories of extraordinary individual sacrifice and acts of heroism, especially by several of the schoolteachers.

Over 40 victims managed to find scraps of paper on which they scribbled their last messages to their loved ones. These were discovered by townspeople after the event. The message copied here was scrawled by 17 year old Ljubiša Jovanović into his school report book. It says, “Dear mum and dad, hi for the last time. Ljubiša.”
 

Ljubiša Jovanović, aged 17
 

The note that 17 year old Ljubiša Jovanović
scrawled in his school report book in October of 1941 in Serbia.
It says, “Dear mum and dad, hi for the last time. Ljubiša.”
 
 
Contemporary German records stated that 2,300 people were shot in reprisals. But after the war, the Yugoslav communists supported a different version of events: it was accepted that 7,000 men and boys had been killed at Kragujevac. Since the collapse of Yugoslavia, painstaking local researchers, led by Staniša Brkić at the 21st October Memorial Museum, have arrived at the more objective and reliable figure of 2,795 - 2,800 victims.


By comparison with other major Nazi atrocities, the Kragujevac massacre has received scant notice in the English-speaking world.



http://www.berengarten.com/site/Kragujevac-Massacre.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****
 

Tuesday, October 21, 2014

Mole se svi koji planiraju da dodju da karte nabave sto pre kako bi se izbegle guzve na ulazu uoči premijere / PREMIJERA FILMA "U IME NARODA!" - DOM SINDIKATA [BEOGRAD], VELIKA SALA, 22. OKTOBAR 2014 u 18 ČASOVA



PREMIJERA FILMA U IME NARODA! - DOM SINDIKATA, SREDA 22. OKTOBAR, 18 ČASOVA

U sredu 22. oktobra u 18 časova velikoj sali Doma sindikata održaće se veliki komemorativni skup i premijera dokumentarnog filma U IME NARODA! posvećen svim nevinim žrtvama revolucionarnog terora po oslobođenju Srbije 1944.-1953.

...O tome sta se sve desavalo po oslobođenju Beograda i Srbije 1944. u dokumentarnom filmu Milutina Petrovića U IME NARODA! Vidimo se!

Mole se svi koji planiraju da dodju da karte nabave sto pre kako bi se izbegle guzve na ulazu uoči premijere. Hvala.

Na premijeri će govoriti: Dušan Kovačević, Jelisaveta Karađorđević, reditelj filma Milutin Petrović i scenarista Srđan Cvetković. Film u trajanju od 110 minuta obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima protkan je i utiscima i kometarima o izložbi mnogih javnih ličnosti, istoričara i umetnika među kojima su još i Goran Marković, Pero Simić, Lazar Stojanović, Predrag Marković, Lazar Ristovski i drugi.


U ime naroda represija u Srbiji 44-53

na Facebook.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Monday, October 20, 2014

Liberators - Soviet troops deserve the lion’s share of credit for liberating Belgrade from the Germans in 1944. / "Reiss Institute" October 20, 2014

Reiss Institute
By Nebojsa Malic
October 20, 2014

Soviet troops deserve the lion’s share of credit for liberating Belgrade from the Germans in 1944. The same cannot be said for those who hijacked that victory for their own ends – or their clueless critics.

Winston Churchill and Josip Broz “Tito”, British-backed ruler of Yugoslavia
(1945-1980)
 
On October 20, 1944, Belgrade was liberated from Nazi German occupation, following a six-day strategic offensive by the Red Army’s 3rd Ukrainian Front. Commanding the army group was the newly promoted Marshal of the Soviet Union, Fyodor Ivanovich Tolbuhkin.

Though the Bulgarian units taking part in the operation [1] were directly subordinated to Tolbukhin, officially there was an arrangement for independent but coordinated efforts between the Soviets and the “National Liberation Army of Yugoslavia” (NOVJ) – commanded by general Peko Dapčević.

In all likelihood that was merely a politically correct fiction, but one that enabled the NOVJ leader Josip Broz “Tito” to claim his “Partisans” had liberated Yugoslavia single-handed, with just a little bit of help from the brotherly Soviet peoples. The Bulgarians went unmentioned in postwar Yugoslav histories; the magical transformation from occupiers to liberators within a day was too much even for Tito’s court historians.

Following the liberation of Belgrade, Tolbukhin’s units moved north towards Hungary, where they would get involved in the three-month battle for Budapest. Not until April 1945 did they have tanks and artillery to spare for bailing out Tito, whose army was bogged down in bloody frontal assaults on German fortifications in Syrmia and Slavonia.

Few had bothered to ask why the NOVJ hadn’t simply used its guerrilla skills to go around the Germans, through the mountains of Bosnia they had roamed so freely in 1942-43. Doing so would not only have saved some ten thousand lives from the Syrmian abattoir, but also the countless lives of Serbs and Jews that the Nazi Croatians continued to murder until April 1945. Furthermore, the bulk of the casualties in Syrmia were fresh conscripts from areas that had been royalist strongholds – Belgrade, modern-day Serbia and Macedonia. Given the Yugoslav Communists’ obsession with “Greaterserbian bourgeois oppressors” [2], the theory that Tito was deliberately sacrificing Serb lives – in Syrmia, Bosnia and Croatia – while stopping to consolidate authority in “Serbia” through executions, sounds more like common sense than controversy or conspiracy.

Seventy years later, many Serbs rightfully objecting to Tito’s transgressions are making a category error by refusing to celebrate the liberation of Belgrade by the Soviets, seeing it instead as a “beginning of Communist occupation.” Yet just like Tito’s followers, they gloss over important but inconvenient facts:

- that it wasn’t Stalin, but Churchill, that installed Tito in power.

- that, unlike any other European country it liberated, the Red Army left Yugoslavia – under an agreement with both Tito and his Western sponsors;

- that in June 1948, Tito initiated a break with the Soviet bloc and began working openly with the West.

No use. Time and again, royalist historians have blasted “Broz’s Bolshevism”, and blamed Stalin and the Soviets for the sorrows of Serbia. This misplaced Cold War rhetoric has led many Serbs in the diaspora to join the West’s assault on the Serbian people during the 1990s, because in their eyes Serbian president Slobodan Milošević was a “Communist.” Even though this objectively put them on the same side as the Serbs’ enemies (and Hitler’s heirs), with disastrous effects: from the Western media’s demonization of Serbs and the falsified charges of “aggression” and “genocide”, to the October 2000 coup and the subsequent occupation of Serbia itself.

Along the way, few if any have stopped to think why their efforts – such as they were – against Tito have never amounted to much. Could it be because they were barking up the wrong tree? Even today, twenty-five years since Communism began to crumble, they see “Reds” everywhere and blame the past 70 years of Serbian suffering on Communist conspiracies. They look for Communist “moles” in British intelligence who falsely attributed the deeds of Mihailović’s men to Tito – but ignore the fact that Churchill’s own son was sent as envoy to Tito, and that the British PM knew perfectly well what was going on because he wanted it that way.

They object to Belgrade streets bearing the names of Soviet liberators – not just Tolbukhin, but also his heroic subordinates, Vladimir Ivanovich Zhdanov and Sergey Semyonovich Biryuzov, who died in a mysterious plane crash en route to the anniversary celebration in 1964 – but don’t insist on erecting monuments to victims of NATO’s 1999 aggression. Or even talking about it that much, lest their “democratic friends, partners and allies” (who aren’t any of those things) get offended.

Which leads to such incongruities that the politicians who built their careers by pretending to be royalists and patriots are now the puppets of the same Western governments that backed Tito, and praise Tito’s men at the parade of what little of Serbia’s military survived 15 years of “democratic reforms” – while almost apologizing for Vladimir Putin’s presence in the stands. Yet Putin had earned every right to be there, by not rejecting the heroic deeds of Soviet soldiers even as he leads a nation that has rejected Communism.

There is a lesson for Serbs there, if they are willing to learn it.


Notes

[1] Bulgaria had joined the Axis by signing the Tripartite Pact on March 1, 1941, and took part in the invasion of Yugoslavia in April that year. Following the invasion, Bulgaria annexed most of present-day Macedonia and southeastern Serbia. It did not, however, take part in the Axis invasion of the USSR (though its Navy battled the Soviets in the Black Sea). As the Soviet armies advanced, Bulgaria switched sides on September 8, 1944; thus the Bulgarian soldiers that until a few days earlier were executing Serbian peasants for insurrection became their “liberators,” in one of the many ironies of the war.

[2] See here how the Communist newspaper “Proleter” wrote about Yugoslavia in 1929, for example.


(Copyright Reiss Institute, all rights reserved)


http://www.reiss-institute.org/articles/liberators/#more-1015


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Hа територији Србије, парастосе свим страдалим у комунистичкој репресији 1941-1945. понедељак 20. Oktobar 2014. год. / Српски либерални савет


СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
УЗУН-МИРКОВА 3а
тел: 062 120 90 36
11 000 БЕОГРАД



Српски либерални савет ће у понедељак 20.10.2014.год. давати на територији Србије, парастосе свим страдалим у комунистичкој репресији 1941-1945.

После служења службе задушнице биће налепљене плакате на свим зградама, и објектима где су се налазили затвори и мучионице злогласне ОЗНЕ пара-полиције комунистичког режима.

Иначе обележавање 20.10. као дана "ЖРТАВА КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА" Српски либерални савет обележава десету годину заредом, јер само сећање на невине жртве може довести до помирења на простору Србије.


Oрганизатор Српски либерални савет
У Београду 19.10.2014.год.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Friday, October 17, 2014

PREMIJERA FILMA "U IME NARODA!" - DOM SINDIKATA 22. OKTOBAR [2014] U 18 ČASOVA - O tome sta se sve desavalo po oslobođenju Bograda i Srbije 1944. u dokumentarnom filmu Milutina Petrovića


 
Dokumentarni film U IME NARODA! ekranizuje prvu izložbu o žrtvama komunističkog režima u Srbiji neposredno posle Drugog svetskog rata i dugogodišnjim tabu temama: likvidaciji narodnih neprijatelja, političkim suđenjima, Golom otoku i drugim logorima, progonu kulaka u vreme prinudnog otkupa i kolektivizacije.

Izložba je izazvala veliku pažnju javnosti (zabeleženo je preko 36.000 posetilaca) sa brojnim kontroverzama; različite reakcije, tumčenja i diskusije, prerastajući formu muzejske postavke kroz tribine, projekcije filmova, gostovanja stranih delegacija u događaj za pamćenje.

Film obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima koji prate stručno vođenje autora dr Srđana Cvetkovića kroz postavku. Protkan je utiscima i kometarima o izložbi mnogih javnih ličnosti, istoričara i umetnika među kojima su Dušan Kovačević, Goran Marković, Jelisaveta Karađorđević, Pero Simić, Predrag Marković, Lazar Ristovski i drugi.
 
 
 
on Facebook.
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Monday, October 13, 2014

Беч добио парк Диане Будисављевић / Beč dobio park Diane Budisavljević / "RTS - Radio-Televizija Srbije" October 13, 2014

RTS - Radio-Televizija Srbije
October 13, 2014

Диана Будисављевић, жена која се истакла током Другог светског рата изузетном хуманошћу спасавајући животе више од 12.000 српске, јеврејске и ромске деце из усташког логора Јасеновац, добила парк у Бечу.

Диана Будисављевић
Diana Budisavljević
 
На иницијативу Српског културно-просветног друштва "Просвјета" у Аустрији остварена је идеја да, у знак сећања на Диану Будисављевић, једна улица или парк у Бечу носе њено име, преноси Танјуг.
 
Парк, који се налази покрај бечког дунавског канала у деветом бечком округу, од данас носи име Диане Будисављевић.
 
Диана Будисављевић била је Аустријанка рођена у Инсбруку 1891. године, где је живела и радила као медицинска сестра и где је упознала Србина из Хрватске, касније супруга Јулија Будисављевића.
 
После венчања они су се одселили у Загреб где је Диана током рата, са више сарадника ризиковала живот и спасавала малишане из усташког логора.
 
Она се почетком седамдесетих вратила у Инзбрук где је крајем исте деценије преминула.
 
"Од нашег оснивања нам је била жеља да се њено дело и племенитост учине доступним и аустријској јавности", објаснио је иницијативу председник "Просвјете" Срђан Мијалковић.
 
Мијалковић је рекао да је од 2011. та иницијатива активно промовисана и предлагана институцијама у Бечу.
 
"Први пут после више деценија боравка Срба у овом граду је неко са презименом које се завршава са -ић, или са позитивним односом према српском народу дао име једном јавном простору града Беча, што је најбољи симбол пријатељства два народа, упркос терету историје", констатовао је Мијалковић, задовољан што ће име Диане Будисављевић носити парк у округу који броји више од 40.000 становника.
 
На улазу у парк постављена је спомен-плоча на којој стоје подаци о Диани Будисављевић на српском и немачком језику.
 
Иначе, Диану Будисављевић је Република Србија постхумно одликовала Златном медаљом за храброст "Милош Обилић", Српска православна црква јој је доделила Орден царице Милице, а њено име носе улице у градовима Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске.
 
Свечаности су присуствовали, између осталих, амбасадор Србије у Аустрији Перо Јанковић, епископ аустријско-швајцарски Андреј и шефица деветог округа Мартина Малијар, који су говорили о Диани Будисављевић.
 
 
 
 
*****
 
Beč dobio park Diane Budisavljević
 
Diana Budisavljević, žena koja se istakla tokom Drugog svetskog rata izuzetnom humanošću spasavajući živote više od 12.000 srpske, jevrejske i romske dece iz ustaškog logora Jasenovac, dobila park u Beču.
 
Na inicijativu Srpskog kulturno-prosvetnog društva "Prosvjeta" u Austriji ostvarena je ideja da, u znak sećanja na Dianu Budisavljević, jedna ulica ili park u Beču nose njeno ime, prenosi Tanjug.
 
Park, koji se nalazi pokraj bečkog dunavskog kanala u devetom bečkom okrugu, od danas nosi ime Diane Budisavljević.
 
Diana Budisavljević bila je Austrijanka rođena u Insbruku 1891. godine, gde je živela i radila kao medicinska sestra i gde je upoznala Srbina iz Hrvatske, kasnije supruga Julija Budisavljevića.
 
Posle venčanja oni su se odselili u Zagreb gde je Diana tokom rata, sa više saradnika rizikovala život i spasavala mališane iz ustaškog logora.
Ona se početkom sedamdesetih vratila u Inzbruk gde je krajem iste decenije preminula.

"Od našeg osnivanja nam je bila želja da se njeno delo i plemenitost učine dostupnim i austrijskoj javnosti", objasnio je inicijativu predsednik "Prosvjete" Srđan Mijalković.

Mijalković je rekao da je od 2011. ta inicijativa aktivno promovisana i predlagana institucijama u Beču.

"Prvi put posle više decenija boravka Srba u ovom gradu je neko sa prezimenom koje se završava sa -ić, ili sa pozitivnim odnosom prema srpskom narodu dao ime jednom javnom prostoru grada Beča, što je najbolji simbol prijateljstva dva naroda, uprkos teretu istorije", konstatovao je Mijalković, zadovoljan što će ime Diane Budisavljević nositi park u okrugu koji broji više od 40.000 stanovnika.

Na ulazu u park postavljena je spomen-ploča na kojoj stoje podaci o Diani Budisavljević na srpskom i nemačkom jeziku.

Inače, Dianu Budisavljević je Republika Srbija posthumno odlikovala Zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić", Srpska pravoslavna crkva joj je dodelila Orden carice Milice, a njeno ime nose ulice u gradovima Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

Svečanosti su prisustvovali, između ostalih, ambasador Srbije u Austriji Pero Janković, episkop austrijsko-švajcarski Andrej i šefica devetog okruga Martina Malijar, koji su govorili o Diani Budisavljević.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1721666/Be%C4%8D+dobio+park+Diane+Budisavljevi%C4%87.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Friday, October 10, 2014

“МЕМОРИЈАЛНA БАШТA ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918”

 
 
 
 
Поштованa Господо,
Срби би морали да обележе 100-годишњицу Првог светског рата на величанствен начин.

Ове године 2014 завршавам рукопис књиге ХЕРОЈИ СРБИЈЕ, с којом ћу показати не само да Србију неправедно криве за почетак Првог светског рата, већ да је она, за победу у истом, жртвовала релативно више него и једна друга нација на свету, и да је после истрајног инсистирања на важности Солунског фронта била дефинитивна снага у пробоју истог, што је прекратило рат и тиме спасило од смрти милионе људских бића.

Поред тога предлажем:

“МЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.”

То би укључивало следеће:

1.Да деца основних школа оду на бојишта Србије на којима је пао значајан број Срба-војника у ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. године и да ископају прегршт земље и донесу је у цркву где би била освећена.

2.Око два јутра земље на пригодном месту, са надгробним каменом од белог мермера за свако бојиште на ком су Срби ратовали и бројно изгинули за време поменутих ратова. На сваком би било урезано име бојишта, датум битке, и број палих српских војника. Непосредно испред сваког била би бронзана плоча која би покривала прегршт земље са одговарајућег бојишта а коју су ископала деца основних школа Србије пошто им је објашњено зашто то чине.  Чине то да би им се урезало у младу свест и невина срца историја јединственог нараштаја Срба, њихових предака, који су несебично пали жртвама да би Србија опстала. Земљa треба да буде освећена пре него што буде закопана као СВЕТА ЗЕМЉА у ново-подигнуту “МЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.”

3. На уласку баште да се озида зид на коме би писало "МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.“ Непосредно испод овог написа да се уреди да гори вечни пламен док је века и Србије. На левој страни зида да се узида кацига коју су носили Солунци, а на десној православни Крст.

4.Изнад Пламена била би постављена два копља за заставе, једно за заставу под којом су се српски војници борили и умирали у поменутим ратовима, а друго за најстарију познату заставу Србије.

5. Међу споменицима би били засађени божури.

6.У Башти би се налазио простор на коме би могло да се окупи пар стотина лица за пригодан програм или парастос за време православних празника или ради сећања. Башта треба да има звучни систем преко кога би било емитовано, у пријатне дане сваке недеље послеподне, професионално читање пригодних стихова и прозе о страдањима и величанственим победама нараштаја Срба који је живео и гинуо у време поменутих ратова, а то све уз звуке пригодне народне и компоноване музике. Бошњаковићева „Албанска Голгота“ би морала да буде део програма.

7. Башта би морала да буде прошарана клупама.

8. Зеленило и цвеће да буде сађено према временским могућностима.

9. Све ово захтева да Башта буде смештена на простору где неби узнемиравала звуцима из Баште мирни амбијент града и обрнуто.

10. Украсну гвоздену ограду поставити око целе Баште.

“Меморијална Башта Хероја Србије 1912-1918,” која би постојала докле и Србија, била би подесан начин вечног сећања на хероје из поменутих ратова.

НОТА за Србе Дијаспоре:

“Меморијална Башта Хероја Србије 1912-1918 Фонд”

Ја сам послала значајан број Е-мејла Србима широм света у последњих неколико месеци у вези са идејом зидања “Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” у знак вечног сећања на српске војнике који су пали у три рата које је Србија водила између 1912. и 1918. године. План је да то буде део општег обележавања 100-годишњице поменутих ратова.

Одговори на мој Е-мејл су изврсни, али, као што је случај и са  многим другим земљама Европе, и Србија је у лошем економском стању и сваки пројекат који није везан са моменталним опстанком стављен је устрану. Ово је заиста несрећна ситуација, јер док друге земље, без обзира на којој су страни фронта биле, улажу значајан труд и средства да јавно обележе  100-годишњицу Првог светског рата и сете се својих хероја, српски напори су досад били врло ограничени, скоро „невидљиви“ у овом погледу. Према томе, свет није потсећен на, нити упознат са великим доприносом Срба Савезничкој победи у Великом рату, иако је Србија заслужила чело стола препознавања у тој ери светске историје.

Та ситуација ме је навела да апелујем на све Србe Дијаспоре, да се уједине као ниједном до сада, да приме на себе изградњу ове Баште као поклон Mајци Србији, као њихов прилог обележавању поменуте 100-годишњице.

Да би се остварио овај подухват потребно је успоставити фонд Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” којим би управљала група Срба који би били одговорни да сакупљена средства учине Меморијалну Башту реалношћу.

Ја молим сваког Србина и сваку Српкињу Дијаспоре да помогне да овај пројекат сазори. Срби Дијаспоре су озидали многе дивне цркве, споменике, институције, итд. широм света, ја их позивам сада да приведу пројекат “Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” његовом оставарењу. То ће бити Ваш појединачни допринос обележавању 100-годишњице поменутих ратова, које је водио један од најславнијих нараштаја Србије који је икад живео. “Меморијална Башта Хероја Србије” би постојала докле и Србија и била природан начин да потсећа будуће нараштаје Срба на њихове жртве и постизања. Срби Дијаспоре би били поносни заувек.

Имена свих дародаваца била би прописно забележена у књигу која би била чувана у трезору који би био део Баште.

Бићу захвална за Ваше мишљење по горњем.

Можете да ми се обратите и редовном поштом на:

Aleksandra Rebic
P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195
U.S.A.


или електронском поштом на: heroesofserbia@yahoo.com

Посетите мој вебсајт: http://www.heroesofserbia.com/.

Хвала Вам!
Живела Мајка Србија!

Са поштовањем и Искрено ваша,
Александра Ребић
Чикаго
Септембар 2014




 
 

Thursday, October 09, 2014

Why Chetnik Flags Should be in the Belgrade Liberation Parade / Strategic Culture Foundation columnist Boris Aleksić explains why it would be perfectly uncontroversial for “Chetnik” (i.e. Royal Yugoslav) flags to appear in the October 16, 2014 military parade, marking the 70th anniversary of Belgrade’s liberation by the Red Army - REDS, WHITES AND SERBDOM / "Reiss Institute" Oct. 8, 2014

Reiss Institute
Boris Aleksić
Strategic Culture Foundation Oct. 7, 2014
English Translation: Nebojsa Malic
October 8, 2014

General Draza Mihailovich WWII
 
In the following essay, Strategic Culture Foundation columnist Boris Aleksić explains why it would be perfectly uncontroversial for “Chetnik” (i.e. Royal Yugoslav) flags to appear in the October 16 military parade, marking the 70th anniversary of Belgrade’s liberation by the Red Army.

Why Chetnik Flags Should be in the Belgrade Liberation Parade

The 70th anniversary of Belgrade’s liberation in WW2, will be marked by a military parade. After a 29-year hiatus, some 3,000 members of the Serbian Army will parade on October 16. Also scheduled is the appearance of the Russian acrobatics group “Strizhi”, flying the newest MiG-29 fighters.

The celebration will be graced by the presence of the Russian President Vladimir Putin, a symbol of Russia’s rebirth. Putin’s visit to Serbia is a clear signal to both Serbian citizens and the West. During their aggression against the Serbs in the 1990s, Washington and Brussels have exterminated the Serbs of Krajina and parts of Bosnia, Kosovo and Metohija. That southern Serbian province is under NATO occupation, run by a puppet Albanian regime composed of terrorists, drug-dealers and organ traders. Even the Serbian capital has been under Western occupation of sorts for years. Demands and impositions by the USA and the EU are getting more brazen and increasingly unbearable.

Putin’s arrival in Belgrade – on the day of liberation no less – represents a clear signal to both the Serbs and the world that a free and united Serbdom is possible even today. Furious at this, Washington and Brussels – falsely presenting themselves as the “international community” – say they will “watch closely” Putin’s visit to Belgrade. After all, the US and EU have invested so much effort in resurrecting fascism in Europe, from Zagreb and Priština to Kiev, to let the Russians and Serbs spoil their plans. Under the mask of democracy, Berlin has succeeded in almost entirely reversing the results of WW2 in the Balkans, fulfilling the dreams of Hitler and Pavelić; hence they and their White House mentors fear losing all that (as once before) to a Russian counterattack. That is why they are opposed to Putin’s visit.

Things have gone so far that a propaganda outfit founded by the CIA (“Radio Free Europe”) has accused the Russian president of “changing the dates of history” (?!) and the military parade of “hiding Chetnik symbols.” So, Chetniks are still a concern for the “powerful” West!

Radio Free Europe argues that Putin’s visit to Serbia is “unwise”, because “the West has imposed sanctions on Russia over the Ukrainian crisis.” [1] Yet it is in Ukraine that the US and EU are backing a junta and its Nazis sporting the occult symbols of the Third Reich and talk of “exterminating the Russians” just like Hitler. Serbian volunteers fighting on the antifascist side (i.e. Novorussia) include the Chetniks who came at the invitation of their Cossack brothers. Why shouldn’t the Serbs carry Chetnik symbols in the military parade, since they so annoy the West?

Could that offend the Russian president? Vladimir Putin recently lit candles [in church] for all the defenders of Novorussia, including the Serbian Chetniks. Besides, it is a historical fact that the WW2 Chetniks – members of the Yugoslav Army in the Homeland – were an antifascist movement. Between 1941 and the Red Army’s arrival in 1944, the Chetniks had liberated over 30 towns from the Nazis – including Loznica, Čačak, Kruševac, Leskovac, Lazarevac, Bajina Bašta, Višegrad, Zvornik, etc. Is that not enough?

If not, we ought to recall that [commander of the YAH] Draža Mihailović had been in contact with Soviet military intelligence during his diplomatic service as the military attache, and that these contacts continued during the war. It was General Mihailović that Stalin wanted to see leading the Yugoslav resistance. Tito was untrustworthy and collaborated with both the British and the Nazis; according to some sources, Stalin had dispatched NKVD Colonel Mustafa Golubić to Belgrade, with a mission to eliminate Tito. Subsequent events would prove the Soviet leader right: Tito and his followers carved up Serbia, sent the pro-Russian Communists to a gulag at Goli Otok, and signed a pact with NATO (the 1954 Bled Agreement).

Draža Mihailović as a Russian Ally

Here is how Russian historian Boris Starkov explained the cooperation between Mihailović and the Russians:

“Staff Colonel Dragoljub-Draža Mihailović was one of the most important assets of the Soviet intelligence at the time. He was not a classic spy or an agent in the normal sense of that word. Col. Draža was a great nationalist and monarchist, so his ideological views excluded the possibility of working for an intelligence service of a Communist country. However, as an experienced intelligence officer, Mihailović held that the Communist Soviet Union, ‘Red Russia’, was the only force that could oppose the German influence and aggression in the Balkans, namely in Yugoslavia…

In the autumn of 1942, J.V. Stalin was ready to aid the Chetniks of Draža Mihailović more than Tito’s Partisan movement. He made an open offer to the Yugoslav government in London, through its ambassador in the USSR Stanoje Simić, to send a mission of high-ranking officers to Mihailović’s HQ, to establish an entire squadron of aircraft in the USSR he would lend to Mihailović for use, and to organize joint radio-broadcasts of the Red Army and the Ravna Gora Chetniks.” [2]

However, then as now, the West was hostile to “Greater Serbs”, or their alliance with Moscow, so London did everything it could to thwart the emergence of a strong Serbian state.

Tito as a British Agent

Historian Dragoljub Živojinović explained that “The British promised their agent, Tito, both military and political legitimacy, with the goal of preventing the Serbs from creating a postwar order favorable to their national interests. The point of this strategy was to deny the Serbs the right to self-determination.” [3]

Dr. Živojinović continued by citing the English assessment of General Mihailović: “Head of the British mission to Tito’s HQ, Brigadier Fitzroy MacLean, concluded in a memo sent to Anthony Eden: ‘As for General Mihailovich, he is a Greater Serb and reactionary. Under those conditions, Great Britain has no further interest in backing his movement’.

Mihailović’s national program interfered with Foreign Office’s plans to establish micro-states in Yugoslavia that would later be absorbed into greater federations. Can anyone still doubt the claim by the great English historian A.J.P. Taylor that ‘building up Tito was a purely English adventure’?” Živojinović concluded.

Furthermore, Tito had offered cooperation to the Catholic Church in the “Independent State of Croatia”, which had organized a genocide of Serbs, and even offered the “genocide archbishop” Stepinac to become the “vicar-general of the Partisan forces”. [4]

Tito as Nazi Collaborator

There is also a mountain of evidence in the archives testifying to Tito’s collaboration with the Nazis. Historical records show that Draža Mihailović outright rejected any form of collaboration with the Nazis in 1941, at the village of Divci. On the other hand, in Gornji Vakuf in 1943, Tito initiated and eventually achieved a pact with the Nazis. Broz had collaborated with the Nazis in the summer of 1941, claims historian Vladislav Sotirović:

“There are even photographs documenting this, in addition to the fact that the Germans literally handed the town of Užice to Tito, including a working ammunition factory. This gave the Titoists tremendous advantage in the civil war against the Chetniks of Draža Mihailović.” [5]

Was Stalin aware of all this?

The Secret Mission of Mustafa Golubić

Mustafa Golubić via Wikipedia

In May 1941, Josip Broz was hiding in Belgrade, at the Ribnikar House which had Gestapo security guards. Meanwhile, Mustafa Golubić was also in the occupied capital. Golubić was a Soviet colonel and conducted special operations for the Fourth Directorate of the NKVD.

In June 1941, the Gestapo captured him. Despite continuous torture, they only managed to ascertain his identity, but not his connections or any details of his intelligence work. Four special interrogators were dispatched from Berlin, as in addition to his work for the Comintern, Golubić had also been involved in the 1914 Sarajevo Assassination. Shortly after the German invasion of the USSR, the Gestapo had Golubić executed. He was shot in the Court Gardens (today’s Pioneer Park in Belgrade) along with the family of the county clerk Višnjevac with whom he was staying, and his associate, Technical School Professor Čeda Popović. After the liberation of Belgrade, the Red Army transferred Golubić’s remains to Moscow.

Some sources claim that Golubić was involved in a series of secret operations, including the assassination of Trotsky. In Yugoslavia, he was in charge of the “Red Chamber Orchestra”, a special (anti-fascist) organization with the Soviet Intelligence whose core in the West were the anti-fascist Germans. Some researchers have speculated that Golubić’s mission in Belgrade was to eliminate Josip Broz Tito and his agents, who were working with the Nazis and the British. Broz was alerted to the danger by Stevo Krajačić, who later worked for the CIA. Milovan Đilas and Aleksandar Ranković tipped the Gestapo off to the NKVD colonel’s whereabouts, after which Golubić was arrested, tortured and shot. Had he succeeded in eliminating Broz, the future of Serbia and the Serbs could have been far more fortunate…

As we can see, the Chetniks were an anti-fascist movement which liberated many Serbian cities from the Nazis. That is why the flags of the Yugoslav Army in the Homeland have every right to be included in the military parade celebrating Belgrade’s liberation.

Furthermore, one of the most important lessons of the 1990s was the need to unify all patriotic forces in defending the Fatherland. Serbs had successfully resisted attempts by Western services to weaken them by reviving the Chetnik-Partisan divide – and held off for a decade against the greatest war machine in history. Russia is facing a similar question today. The Serbian example offers the answer: an alliance of true patriots, both “Red” and “White”, is required for a successful defense.

Boris Aleksić, Strategic Culture Foundation, October 7, 2014


References:

[1] Radio Free Europe (in Serbian), October 6, 2014
[2] Politika, Belgrade, (in Serbian) November 11, 2012
[3] Novi Standard (in Serbian), November 30, 2011
[4] Vecernje Novosti (in Serbian), December 7, 2013; this, by the way, is the same office (vicar-general of the Croatian Army) Stepinac held in the Nazi Croatian hierarchy
[5] NSPM (in Serbian), September 11, 2010
 
(Copyright Strategic Culture Foundation; translated by the Reiss Institute; all rights reserved – fair use only)
 
 
 
 
Original Serbian text of this article can be found at:
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

На војној паради поводом ослобођења Београда требале би да буду и четничке заставе / "Фонд стратешке културе" October 7, 2014

Фонд стратешке културе
Борис АЛЕКСИЋ
October 7, 2014


Поводом 70 година ослобођења Београда у Другом светском рату, после паузе од 29 година, 16. октобра биће одржана војна парада уз учешће 3000 припадника Војске Србије. Најављен је и долазак познате руске летачке групе Стрижи чији пилоти ће на најновијим ловцима МиГ 29 показати своје летачко умеће.
 
Прославу ће својим присуством увеличати председник Русије Владимир Путин – симбол обнове руске државе. Долазак Путина у Србији је јасна порука свим грађанима наше земље али и Западу. У својој агресији на српски народ током деведесетих година прошлог века Вашингтон и Брисел су истребили српски народ у РСК, делу РС и КиМ. Јужна српска покрајина Косово и Метохија се налази под окупацијом НАТО пакта који контролише марионетски шиптарски режим састављен од терориста, нарко дилера и трговаца људским органима. И сама престоница Србије је годинама у својеврсној тамници Запада. Притисци и ултиматуми Сједињених држава и Европске уније су све израженији, а српски народ их све теже подноси.

Путинов долазак у Београд, симболично на дан ослобођења, представља јасну поруку Србима и целом свету да је слободно и уједињено Српство могуће и данас! Бесни због овог чина Вашингтон и Брисел лажно представљени као «међународна заједница» најављују да ће будно пратити Путинову посету Београду. (1) Нису САД и ЕУ уложиле толики труд у обнову фашизма у Европи од Загреба, преко Приштине па све до Кијева да би им сада све то кварили Руси и Срби. Берлин је под маском демократије успео да на Балкану, скоро у потпуности поништи резултате Другог светског рата и оствари Хитлеров и Павелићев тестамент, па је заједно са својим менторима из Беле куће у страху да им све (као некада) не поквари руска контраофанзива. Због тога се супротстављају Путиновој посети Београду.

Све је отишло толико далеко да је руски председник од стране јавног гласила које је основала ЦИА, оптужен да «мења историјске датуме»(!?) те да војна парада скрива «четничка знамења». Четници су и даље проблем за «моћни» Запад!

Радио Слободна Европа тврди да долазак Путина у Србију «није мудар потез јер је Запад увео санкције Русији због украјинске кризе». (2) Управо у Украјини САД и ЕУ подржавају војну хунту и њене нацисте окићене окултним симболима Трећег рајха, који попут Хитлера теже истребљењу Руса. На страни антифашиста, дакле Новорусије, боре се српски добровољци, а међу њима и четници који су тамо стигли на позив своје браће руских козака. Ево прилике грађанима Србије да у инат Западу на војну параду понесу и четничке симболе, који ту страну света толико нервирају.

Да ли би то могло да увреди руског председника? Као што знамо Владимир Путин је недавно упалио свеће за све браниоце Новорусије, а међу њима су и српски четници. Поред тога историјска је чињеница да су четници – припадници Југословенске војске у Отаџбини били антифашистички покрет. Равногорци су пре доласка Црвене армије од 1941. до 1944. године ослободили од нациста више од 30 градова међу којима и Лозницу, Чачак, Крушевац, Лесковац, Лазаревац,  Бајину Башту, Вишеград, Зворник итд. Можда ни то није довољно?

У том случају би било добро да се подсетимо да је Дража Михајловић још као војни аташе био у контакту са руском војно-обавештајном службом и да су те везе настављене и током Другог светског рата. Стаљин је на челу ослободилачког покрета у Југославији желео да види управо ђенерала Михајловића. Тито је био превртљив и сарађивао је како са Британцима тако и са нацистима, па је према неким подацима Стаљин послао пуковника НКВД-а Мустафу Голубића у Београд са задатком да га ликвидира. Да је вођа СССР-а био у праву показаће касније комадање Србије које су организовали титоисти, Голи оток у који су бацали проруске комунисте, али и послератно приближавање Југославије НАТО пакту (Уговор из Бледа 1954. године).

Дража Михајловић као савезник Русије
 
Ево како неки руски историчари објашњавају сарадњу Драгољуба Михајловића и Руса.
 
«Један од најважнијих људи совјетске службе, у то време, био је генералштабни пуковник Драгољуб – Дража Михаиловић. Међутим, није он био класичан шпијун, агент, у обичном смислу те речи. Пуковник Дража је био велики националиста и монархиста и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље. Али, Михаиловић, као искусни обавештајни официр, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, 'Црвена Русија', једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Балкан, то јест Југославију».
 
Стаљин је био спреман да подржи ђенерала Михајловића – «Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четнике Драже Михаиловића него Титов партизански покрет. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР-у Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра, да за потребе четника у СССР-у формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца». (3)
 
Међутим Западу су и тада као и данас сметали «великосрби» као и њихов савез са Москвом. Зато је Лондон чинио све како би спречио стварање јаке српске државе.
 
Британски агент Тито
 
Академик Драгољуб Живојиновић објашњава да су «Британци обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоранање српског права на самоопредељење је била поента те стратегије».
 
А ево шта су Енглези закључили о ђенералу Михајловићу  – «Бригадир Фицрој Меклин (MacLean), шеф британске Мисије при Титовом штабу, је закључио у меморандуму послатом Ентонију Идену (Eden): 'Што се тиче генерала Михајловића, он је великосрбин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет'.
 
Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у твдњу великог енглеског историчара А. Ј. П. Тејлора да је 'изградња Тита била чисто енглеска авантура'?» (4)
 
Поред тога Тито је нудио сарадњу католичкој цркви у НДХ која је организовала геноцид над Србима па је чак предложио «надбискупу геноцида» Степинцу да буде «генерални викар партизанских снага». (5) Исто тако, постоји обиље архивске грађе која сведочи о сарадњи Тита и нациста.
 
Савез Тита и нациста
 
Историјски подаци сведоче да је Дража Михаиловић у Дивцима 1941. одбио сваку сарадњу са нацистима у било ком облику. Супротно њему у  Горњем Вакуфу марта 1943. године Тито је иницирао и на крају договорио савез са нацистима. Броз је још у лето 1941. године сарађивао са окупатором.
 
«О томе постоје и фотографије, уз чињеницу да су Немци буквално поклонили Титу град Ужице са читавом радећом фабриком муниције, што је титоистима давало огромну предност у грађанском рату против четника Драже Михаиловића». (6)
 
Да ли је Стаљин знао за све ово?
 
Тајна мисија Мустафе Голубића
 
У мају 1941. године Јосип Броз се крио у Београду у Рибникаревој кући коју је обезбеђивао Гестапо. У исто време, у окупираној престоници боравио је и Мустафа Голубић. Голубић је имао чин пуковника и вршио је специјалне задатке за потребе Четврте управе совјетског Генералштаба.
 
Гестапо га је у јуну 1941. ухапсио и у затвору подвргао мучењима. У току истраге једино је установљен његов идентитет, али не и информације о његовом обавештајном раду и везама. Истрага против њега није вођена само због његовог рада у Коминтерни него и због учешћа у Сарајевском атентату, због чега су дошла четири посебна иследника из Берлина. Убрзо после напада Немачке на СССР Гестапо га је стрељао заједно са породицом општинског службеника Вишњевца, код које је становао, и његовим сарадником професором средњотехничке школе Чедом Поповићем. Стрељан је у Дворској башти (данашњем Пионирском парку) и ту негде и сахрањен. (7)
 
Према неким изворима Голубић је организовао низ тајниих операција међу којима и ликвидацију Троцког. У Југославији је руководио Црвеним камерним оркестром – специјалним (антифашистичким) телом совјетске обавештајне службе (на Западу су његову окосницу чинили Немци - антифашисти). Неки истраживачи сматрају да је Мустафа Голубић стигао у Београд са задатком да ликвидира Јосипа Броза Тита и његову агентурну мрежу која се ослањала на нацисте и Британце. Да му је живот у опасности Броза је упозорио Стево Крајачић (касније сарадник ЦИА) . Пуковника НКВД-а су нацистима пријавили Ђилас и Ранковић након чега је ухапшен, мучен и ликвидиран. По ослобођењу Београда припадници Црвене армије су пренели његове посмртне остатке у Москву. Да је Мустафа Голубић успео да ликвидира Јосипа Броза будућност Србије и српског народа би била много срећнија.
 
Као што видимо четници су били антифашистички покрет који је учествовао у ослобађању српских градова од нациста. Зато би с правом заставе Југословенске војске у Отаџбини могле да се нађу на војној паради поводом ослобођења Београда од нациста.
 
Поред тога једна од најважнијих лекција коју су Срби научили током деведесетих година прошлог века је неопходност савеза свих патриота у одбрани Отаџбине. Српске земље тада нису дозволиле да их западна агентура ослаби подметањем нове поделе на четнике и партизане. И браниле су се једну деценију од највеће ратне машинерије у историји света. Русија се данас сусреће са сличним питањем. Одговор се уочава на српском примеру - савез искрених родољуба «црвених» и «белих» је предуслов успешне одбране.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****