*****
Од почетака писања историје о Равногорском покрету, дилеме око датума скупа на Равној Гори остале су неразрешене у потпуности.
Миша Матић: "Умро је последни живи устаник са Равне Горе,
тада питомац-наредника а касније поручник,
Никола Марковић који током рата од народа добија надимак "Чичин".
Тежак али величанствен је био ратни пут поручника Николе."
Аутентични сведоци су противуречили један другом, док су из Удбине VI управе за дезинформације, такође, стизали извештаји, а датум оснивања Удбе постаје 13. мај, један од спорних или аутентичних датума првог скупа на Равној Гори. Извесно је да је окупљање почело 8. маја, а подизање барјака никако није могло бити после 13. маја. У оптицају је и 11. мај 1941. године.
Подизање барјака на имању породице Дамљановић, 26. фебруара постаје део историје без живих сведока.
Умро је последњи живи устаник са Равне Горе, тада питомац-наредника а касније поручник, Никола Марковић који током рата од народа добија надимак “Чичин”. Тежак али величанствен је био ратни пут поручника Николе. На Равну Гору долази из Босне, заједно са пуковником Михаиловићем, кога током априлског рата спашава после рањавања у Босни.
Никола је био у саставу Специјалног јуришног батаљона Карађорђе, под командом мајора Миодрага Палошевића Палоша, каснијег команданта Обавештајног курса и Ратне официрске школе.
После спасавања Чича Драже и повлачења кроз Босну до Струганика и Равне Горе, Никола остаје у непосредној близини тада пуковника Михаиловића, као његов лични пратилац и човек од посебног командантовог поверења.
Драгољуб Михајловић и Ник Лалић на аеродрому ЈВО у Прањанима.
Никола Марковић "Чичин", налази се на слици
лево од ђенерала Михајловића (са шајкачом).
Кроз даље разговоре са Николом, Чича Дража дознаје да је Никола син његовог ратног друга из Првог светског рата, па се поверење између Команданта и Николе још више учвршћује. Извршавајући разна Чича Дражина наређења, идући од јединице до јединице и од села до села, народ Николи Марковићу даје надимак Чичин, препознајући га по доласку, говорили су : „Ево иде онај Чичин…“.
Ратни вихор водио је Николу кроз Црну Гору, Херцеговину, Босну и назад у Србију, до Прањана, где као обавештајни официр, са знањем енглеског и француског језика, постаје инспектор у акцији спасавања савезничких пилота и бива у сталној пратњи америчких официра, капетана Ника Лалића и пуковника Роберта Мекдауела.
Даљи ратни пут га као припадника Врховне команде води у Босну, где оболева од тифуса, па га као болесног враћају на његов терен где, поново у пратњи Роберта Мекдауела а под командом пуковника Драгутина Кесеровића,
учествује у ослобађању Крушевца.
Ослобођење Крушевца, 14. октобар 1944. Тераса хотела Париз,
говор пуковника Драгутина Кесеровића,
поручника Елсфорда Крамера и совјетског потпуковника Леонида Миљајева
(стоји у средини, између Кесеровића и Крамера)
чије се име по први пут помиње.
Са терасе хотела Париз говорили су представници савезничке мисије: амерички поручник Елсфорд Крамер, совјетски потпуковник Леонид Миљајев и пуковник Драгутин Кесеровић, командант Расинске групе корпуса ЈВуО. Током славља, Николи, који у друштву са Крамером слави ослобођење уз увезане 4 савезничке заставе: Краљевине Југославије, Велике Британије, Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава, прилази курир пуковника Велимира Пилетића, тражећи контакт са пуковником Кесеровићем.
Драгутин Кесеровић, ослободилац Крушевца.
Никола га одводи код команданта Кесера, где од курира сазнају да совјетске јединице масовно хапсе припаднике ЈВуО и предају их у руке Титовим комунистима који надиру на већ ослобођене терене и запоседају их без борбе, узимајући себи сву славу и силу од ослободилаца, пресуђују им и уклањају их са лица земље као непожељне сведоке својих злодела која ће ескалирати у наредном периоду.
Никола Чичин, као мање препознатљив човек грађанима, а поготову совјетским војницима, одлази из града са још двојицом сабораца, док као свима ликом познат пуковник Драгутин Кесеровић умиче у последњем тренутку својим гониоцима кроз прозор тоалета. Одлазећи пут Босне, где после босанске голготе креће да испуни последњу Чича Дражину команду да се врати на свој терен, бива ухваћен од нових победиоца при преласку Дрине.
Суђено му је у Београду, у првом монтираном процесу нових власти, где су се, поред пуковника Кесеровића, на листи тужиоца са искуством адвокатског приправника, самозваног потпуковника Милоша Минића нашли и: др Ђура Ђуровић – секретар ЦНК, потпуковник Војислав Лукачевић – командант корпуса, Мустафа Мулалић – потпредседник ЦНК, Александар Аксентијевић – члан ЦНК, др Божидар Попадић – члан ЦНК, Др Александар Поповић – члан ЦНК, Александар Павловић – члан ЦНК, Бранислав Ивковић – члан ЦНК, Никола Распоповић – члан ЦНК, мајор Аћим Слијепчевић – пилот, начелник ађутантуре, Војин Војиновић – командант колубарског среза, Др Тодор Павловић – адвокат, Бранко Гашпаревић – капетан СДС, Антон Шварц – тумач у Гестапоу, Немац, Младен Терзић – припадник СДК, Радомир Чеда Милошевић – капетан ЈВуО, припадник Београдског корпуса,командос, Момир Петровић – радиотелеграфиста, београдски илегалац, Коста Петровић – београдски илегалац, Александра Јовановић – банкарска чиновница, београдски илегалац, Љубица Поповић – домаћица, београдски илегалац, Михаило Мандић – трговац, београдски илегалац, Јован Грковић – капетан ЈВуО, београдски илегалац и Радомир Перица – студент Уметничке академије, београдски илегалац.
Аутор чланка и уредник часописа "Равногорацц" Миша Матић
у посети Николи Марковићу.
Овај монтирани процес и списак имена оптужених наведени су из разлога што ће се касније видети како је успостављен модел монтаже осталих процеса, између осталих и процеса против мајора Аце Милошевића Зрике – команданта Шумадијског корпуса, у коме је суђено и поручнику Николи Марковићу. Процес против пуковника Кесеровића ( назван: процес против др Ђуре Ђуровића и осталих ), у коме се оптужују за повезана дела људи од доктора правних наука до домаћица, од виших официра и команданата корпуса до полицијских преводилаца, служи тужиоцу Минићу и судији Мики Ђорђевићу да на своје еполете прикаче још један чин и као већ уигран тандем, уз сарадњу такође несвршеног правника – капетана а доцније мајора Јосифа Маловића, као вође истраге у оба случаја, да предсуде и генералу Драгољубу Михаиловићу, непуну годину доцније.
Никола Марковић у разговору са Радованом Калабићем,
писцем "Равногорске историје".
Недуго пошто су умакли и пуковник Кесеровић и поручник Никола Марковић, сваки на своју страну, у ослобођени Крушевац улази Друга пролетерска дивизија која започиње своју крваву мисију, баш како је и јавио пуковник Пилетић, док им Црвена армија даје подршку и логистику. Чак је и амерички официр Крамер, који је непосредно пре тога био у друштву са Николом Марковићем, лишен слободе и од Црвеноармејаца одведен у затвор у Софију.
Бежећи од комунистичких потера, Никола се у прво време крије на Багдали, одакле из једног сеника посматра један од најстрашнијих злочина комунистичке слободе. На поље под Багдалом, касније названим Слободиште, нови ослободиоци доводе разоружане војнике Расинске групе корпуса који су са савезницима дан раније ослободили Крушевац, као и добар део чланова њихових породица, један број угледних грађана Расинског среза, укупно око 3.000 људи, жена и деце, и групишу их везане на том пољу. Пошто су поставили густо постројене војнике са аутоматским оружјем, да спрече бекство жицом везаних сужања, на то поље утерују неколико совјетских тенкова и газе заробљене док и последњег нису на тај начин уморили. Ако је неко и покушао бекство, био је усмрћен аутоматом постављеног партизанског строја.
Након тога, два дана су камионима довлачили земљу како би прекрили тела својих жртава. Никола даље ступа у везу са мајорима Јеремићем, Брајовићем, Марковићем и капетаном Васићем. Они успевају да добију везу са Врховном командом и Чича Дражом, одакле добијају наређење да остану на терену Косовског поморавља, Ибарског Колашина и Копаоника и чекају даља наређења и помоћ везану за подизање новог устанка против комунистичке власти. У ту сврху, помоћ у основним потребама и новцу на Копаоник им достављају америчким авионима.
Вршећи агитацију по сеоским вашарима и саборима, по наређењу Врховне команде, поручник Никола Марковић бива рањен на једном народном скупу, крајем августа 1946. године. Бежећи од потера Озне, скрива се у Косовском поморављу, у Штупељу, родном селу свога оца. Рањен и слабо покретљив, издајом пада у руке Ознаша 22. децембра 1946. године који ни не знају кога су ухватили све до краја судског процеса. Јер да су знали, сигурно би га ликвидирали на лицу места.
Тада веома брзо и ефикасно правосуђе без судија са правним факултетом, јер су школоване судије, по речима Војног тужиоца Југославије Милоша Минића, биле затроване писаним законима и без осећаја за правду, већ 17. априла 1947. године пресуђује поручнику Николи Марковићу 20 година робије, са принудним радом и 5 година губитка политичких и грађанских права сем родитељских након одслужене казне или помиловања. Ова гротескна пресуда потврђена је на другостепеном суду и постала је правоснажна 18. маја 1947. године. Њоме је чак спречен и сам Тито да актом о помиловању опрости Николи грађанска права. „Ефикасно и са осећајем за правду“, ова пресуда је унапред спречила и „највећег сина југословенских народа и народности“, да учини какву злоупотребу у пружању милости у односу на Николу Марковића и његова грађанска права сем родитељских, иако тада Никола није имао деце. Како рече Николин сапатник из митровачког затвора, песник и професор Сима Пандуровић: „…право за право друже Крцуне, ал тешко ми без дувана“.
Николи је суђено за кривична дела против народа и државе, а зато што је током окупације био „припадник четничке формације ДМ“, зато што није прихватио мобилизацију у ЈА и одметнуо се од народне власти.
Своје сужањске дане Никола проводи у Сремскомитровачкој казнионици, где тамнује са тада најугледнијим грађанима Краљевине Југославије који су се ту нашли као чланови Централног националног комитета, као што су: др Стеван Мољевић, др Ђура Ђуровић – адвокат, др Драгић Јоксимовић, генерал Панта Драшкић, диверзант Андра Лончарић и многа друга светла имена српске историје, закључно са тадашњим омладинцима а сада познатим књижевним делатницима Антонијем Ђурићем и Луком Степановићем. Већи део својих робијања Никола проводи у групној соби са члановима ЦНК, спавајући на голој земљи без покривача, у тамници која се од доласка нове власти никад није грејала. У тим истим просторијама су само десетак година раније, за време Краљевине Југославије, осуђени за тероризам, Моша Пијаде и Тито стварали Црвени универзитет и преводили Марксов Капитал; Миле Будак и исти тај Морис Пијаде – звани Горило, у тој истој казнионици, потписали су споразум о сарадњи усташа и комуниста, а тада је свака групна соба имала по две пећи и кревета колико и робијаша.
Остаје Николино сведочанство изречено током 2011. године
аутору овог текста сећања, у старачком дому у Брусу:
„Ја сам мислио да ћу кад изађем из затвора бити слободан човек,
а ја и сад видим да још нисам пуштен на слободу!“
Даљи Николин животни пут представља прави албум комунистичких бизарности и морбидарија. Само неколико детаља осликава живот човека који, у своје време врхунски образован, са знањем два страна језика, искуством ратника и обавештајног официра, не налази место у једном друштву у коме такве особине и знања нису пожељна. Напротив, кажњиве су. Оно што је такво друштво тражило било је за Николу Марковића незамисливо. Издаја, полтронство и удвориштво никад му нису били ни близу идеала, а томе су тежили његови прогониоци.
Одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ бр. 6352 од 24. септембра 1951. године, аболирани су политички затвореници, што самим тим значи и њихово пуштање на слободу. Никола је пуштен из Нишког затвора у који је пребачен 13. фебруара, пола године пошто је Одлука о пуштању важећа, а на основу те Одлуке тек 3. јануара 1953. године, скоро годину и по дана по правоснажности Одлуке. Ни трага ефикасном судству са почетка суђења. Од 1952. године судије у ФНРЈ су ипак морале да имају и завршен Правни факултет и положен Правосудни испит. Писани закони ипак уништавају осећај за правду и трују кадрове. Минић је био у праву, бар тако пракса показује, до данашњих дана. За примену пресуде „судија из народа“ требало је нешто мање од 5 месеци до коначне правоснажности, док је том истом правосуђу требало нешто мање од годину и по дана да примени Одлуку врховног законодавног тела, премештајући тог сужња из робијашнице у робијашницу, да му можда заметну траг. Можда је то и доказ о незавизности судства од законодавне и извршне власти у време Броза?
Нова ислеђивања и саслушања дочекала су Николу Марковића, јер он је само изашао из Нишког затвора, али не и на слободу. Остаје Николино сведочанство изречено током 2011. године аутору овог текста сећања, у старачком дому у Брусу: „Ја сам мислио да ћу кад изађем из затвора бити слободан човек, а ја и сад видим да још нисам пуштен на слободу!“
По повратку коћи, Никола је морао два пута недељно да се јавља у станицу милиције и у месни комитет, па када им је рекао да га више не малтретирају јер се и оженио, уследило је и питање: „Ко је теби рекао да можеш да се жениш?“ Она казна о губитку грађанских права и даље је била на снази. Како је његовој породици била одузета обрадива земља, Никола се прво уписује на Филозофски факултет, одсек историја, али му поништавају упис чим је добио индекс, јер није имао права ни на лична документа. Како не прихвата понуђене награде за сарадњу са Управом државне безбедности (УДБА), бива, како би преживео, принуђен да се запосли као неквалификовани радник у руднику Раичева Гора, подно Копаоника, који се налазио у саставу Косовско-митровачке Трепче. Много пута му је прећено, много пута му је нуђено да ако пристане да ради за Удбу, престаће тортура и доћи ће благостање у Николин дом. Наравно да није пристао. Није дао ни веру за вечеру, нити се уплашио репресалија. Причао је Никола о тим данима: „Мене су приводили и држали у станици милиције кад год би неко од значајнијих руководилаца долазио у Брус или на Копаоник. Али, ја сам имао и код њих своје људе који су ми, и не знајући шта и зашто ми говоре, рекли кад ће ко да дође па бих се ја склонио негде код родбине или пријатеља. Морао сам и тако да се сналазим.“
Оставши удовац, у деветој деценији живота, слабог здравља,
измучен разним недаћама, Никола, како не би пао на терет својој деци,
а имао је са супругом Јованком три сина: Милутина,
Милоша и Мирољуба и кћерку Радицу, одлази у страчки дом у Брусу.
Ту, заборављен од државе и народа за који се борио,
далеко од очију јавности, тихо завршава свој мукотрпни животни пут,
26. фебруара 2012. године, у својој 92. години.
По сопственој жељи сахрањен је у родном селу Бозољину,
поред своје супруге Јованке. На слици: Равногорска омладина над одром
Николе Марковића слуша опроштајни говор Мише Матића.
Оставши удовац, у деветој деценији живота, слабог здравља, измучен разним недаћама, Никола, како не би пао на терет својој деци, а имао је са супругом Јованком три сина: Милутина, Милоша и Мирољуба и кћерку Радицу, одлази у страчки дом у Брусу. Ту, заборављен од државе и народа за који се борио, далеко од очију јавности, тихо завршава свој мукотрпни животни пут, 26. фебруара 2012. године, у својој 92. години. По сопственој жељи сахрањен је у родном селу Бозољину, поред своје супруге Јованке. Осим својим великим делом, на месном гробљу подигао је супрузи и себи, за живота, скроман споменик. Ковчег са његовим телом прекривен српском заставом, носили су гардисти Равногорског покрета, а један од његових ретких преживелих сабораца, капетан ЈВуО, Урош Шуштерич из Љубљане, који услед старости и лошег здравственог стања није био у могућности да лично испрати поручника Николу Чичиног, послао је венац од белих ружа и опроштајни говор који је прочитао Зоран Поповић из Ботуње, који се последњих година бринуо о Николи док је био у старачком дому.
Опроштајно писмо капетана Шуштерича:
Поштована браћо Равногорци !
Тугом али ратничким поносом данас изручујемо мајци Србији да сахрани у својим недрима њеног великог ратника, првоборца Другог светског рата, поручника ЈВуО НИКОЛУ МАРКОВИЋА. Покојни Никола је последњи официр ПРВОГ ЕШАЛОНА бораца који су у мају давне 1941. године, заједно са нашим ЧИЧОМ, дошли на Равну Гору да би организовали отпор против окупатора. Још један од последњих синова поносне Југословенске војске напустио је вољену Отаџбину да се поново сврста у редове погинулих, побијених јунака непобедиве армије под вођством нашег Чиче.
За поручника Николу сазнао сам касно да би му одмах после сазнања помогао, да му са мојим Равногорцима по свету омогућим и олакшам тешку старост. Данас жалим то да се после нашег заједничког ратног друговања у Врховној команди, код Чиче и код војне мисије пуковника Мек Дауела у данима страшне босанске голготе, у јесен и зиму 1944. године, нисмо поново више срели.
Породици покојника, Равногорцима, пријатељима и свима који су му у старости помогли, у име Војводског савета, Равногорског покрета Словеније и у моје име искрена захвалност!
Уз изразе мога дубоког саучешћа породици, желим истаћи и чињеницу да је ЈВуО изгубила ванредног официра, а ми његови саборци великог човека и ратног друга! Први ешалон је смрћу Николе завршио своју земаљску мисију – сада постоји само још у нашим срцима и за навек у ратној историји српског народа!
Брате Никола, почивај у миру Божијем, хвала ти за све, нека ти је лака родна земља. Док је Равногорства, биће и имена нашег поручника Николе Марковића.
Капетан ЈВуО Урош Шуштерич
По незапамћеној хладноћи, припадници Равногорског покрета испраћају
на починак последњег од првих 26 јунака,
који су у поробљеној Европи први нацистима делом поручили
да суистините речи пуковника Драже Михајловића:
"Не признајем капитуалцију!"
Над отвореном раком, тог 27. фебруара, последње речи поручнику Николи Марковићу Чичином, једином преосталом од првих 26, упутио је аутор овог текста:
Часни Оче, породице Марковић, браћо, пријатељи, тужни зборе!
Опраштамо се данас од најбољег међу нама, од хероја, витеза али и мученика, поручника Николе Марковића. Опраштамо се од човека који нам остаје у сећању, као пример који морамо да следимо, управо како је он следио пример свог Чича Драже! Никола је имао надимак Чичин, добијен од народа. Носио га је са чашћу и поштовањем, храбро цео свој век. И кад је страдао због њега и кад је спашавао америчке пилоте, увек. Оставља нам Никола трајни пример непродане душе, која није устукнула никад, ни пред којим непријатељем и ни пред којом битком.
Одлази Никола у свето окружење где га дочекују и Чича Дража, Палошевић, Кесеровић, Калабић … да им преда рапорт, да није устукнуо пред непријатељем и да је извршио последње Чича Дражино наређење до краја. Да је издржао све невоље и патње, од комунистичких злотвора, којима је био изложен. Да је остао као једини да нам сведочи о великим делима наших предака, о величанственој борби за слободу српског рода и православне вере.
Многи су га са неискреним мотивом обилазили и испитивали, али их је он, оком искусног обавештајца одбијао, и терао даље од себе, тамо где им је и место – у заборав. Нису успели ни шпијунским методама да га приволе, а ни материјалним добрима. Никола је остао до свог овоземаљског краја стоички трпећи муке и зулуме Титових крвника који су кидисали на њега. За разлику од њих којима ће и име и траг бити избрисани из сећања и памети, нама остаје да памтимо и учимо се на Николином великом примеру јунаштва и трпљења.
Господине поручниче Никола, праштај нама грешнима што немамо твоју витешку снагу, па те данас са сузама испраћамо у место на коме ће твоје дело сијати у вечности. Поздрави нам нашег Чича Дражу и кажи му да Србија неће бити више робијашница српског народа. Титови крвници нестаће на начин који су они сами изабрали за нас, њихове непријатеље, јер ко се мача лати, од мача и пада. Остаћеш нам у вечитом сећању, као наша водиља у овим смутним временима, да не поклекнемо и не предамо се.
Нека ти је лака српска земља коју си за живота својом крвљу наквасио.
Бог да ти душу прости!
Ђенерал Драгољуб Михајловић, први герилац поробљене Европе,
негде у слободним српским планинама током Другог светског рата
са Николом Марковићем.
Још један тренутак остаће упамћен као симбол непреданог и часног живота и борбе поручника Николе Марковића: у тренутку изговарања последњих опроштајних речи и спуштања у гроб Николиног тела, небом над Бозољинским гробљем су у мирном лету, долазећи са истока, у круг пролетела два сокола, вративши се на исток, где све почиње и све се завршава…
Збогом Ниџо Соколе!
Миша Матић, 09.03.2012.
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
