Monday, July 21, 2014

"Ljubav ljudi iz Srbije daje nam nadu u čovečanstvo." / Američki pilot Kurt Dajls će svoj 89. rođendan pamtiti do kraja života. / "Srbija Danas" July 17, 2014

Srbija Danas
July 17, 2014

Američki pilot Kurt Dajls će svoj 89. rođendan [15. jul 2014.] pamtiti do kraja života. Pored čestitki od mnogobrojne rodbine i prijatelja, putem Fejsbuka pristiglo je više od 300 pisama iz Srbije, kao i poruka iz drugih zemalja.

 
Kao što je portal SrbijaDanas već pisao, izvesna Dajana Hamond je pre par dana putem Fejsbuka pozvala sve ljude iz Srbije dobre volje da joj pomognu kako bi svom ocu, američkom veteranu iz Drugog Svetskog rata, ulepšala 89. rođendan. Ovoj molbi se odazvalo, kako kaže Dajana, neverovatan broj ljudi iz Srbije, kao i drugih zemalja. Dajana Hamond na svom Fejsbuk profilu opisuje kako je došla na ovu ideju i kako je sve proteklo.
 
 
"Kada je moj tata, tokom Drugog svetskog rata, bio oboren iznad Jugoslavije, bio je sakriven od strane srpskih vojnika. Ne samo da je bio spašen, već je bio tretiran kao kralj. Srpski narod se odrekao svoje hrane, udobnosti, i ugrozio svoje živote kako bi zaštitio američke vojnike.
 
 
"Sve u svemu, spašeno je preko 500 američkih vazduhoplovaca i njihovih saveznika u misiji koja je bila poznata pod imenom "Haljard", čija su dešavanja opisana u knjizi mog oca "Jedan od 500".
 
 
"Nakon povratka u Ameriku, misija mog oca je bila da širi istinu. On oseća da srpskom narodu duguje mnogo. Kontaktirala sam nekoliko tatinih prijatelja i sve ljude dobre volje iz Srbije kako bi ga obradovali I poslali mu virtuelnim putem čestitke za njegov 89. rođendan."
 

 
"Međutim nisam bila spremna na ono što je usledilo nakon moje molbe. Do sada je stiglo preko 300 pisama podrške i čestitki iz Srbije, a i dalje stižu, čak iz drugih zemalja. Sada mi je jasno zašto tata toliko voli ovaj narod. Ljubav i saosećanje ljudi iz Srbije daje mi nadu u čovečanstvo."
 
"Za sve vas koji su učestvovali u ovom iznenađenju, zahvaljujem iz sveg srca. Veoma ste usrećili jednog veterana Drugog Svetskog rata, kao i njegovu porodicu."
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

Sunday, July 20, 2014

A GREAT DAY FOR THE "CHETNIK FAMILY" as we celebrated the First Annual Chetnik Family Reunion in Libertyville, IL U.S.A. July 19, 2014 / By Aleksandra Rebic


First Annual Chetnik Family Reunion group photo
St. Sava Monastery, Libertyville, IL U.S.A.
July 19, 2014
Photo courtesy of Vera Dragisich

Aleksandra's Note: Such a great day it was, on Saturday July 19, 2014 at St. Sava Serbian Orthodox Monastery in Libertyville, Illinois! As young and old gathered together for the "First Annual Chetnik Family Reunion", it was clear right from the beginning that this was indeed going to be a very special day that would leave us all with wonderful memories and hope for the future of "Chetnistvo".

I'll be posting more extensively about the Reunion in the near future, complete with photographs from the event, but here I wanted to give a heartfelt "Thank You" to the initiators and organizers of this wonderful event, and some of the key participants who made it the great success that it was.

Mira Grubnic, Slavojka Sally Ivankovich, Musician Nick Bratkovich (of the Orkestar Beograd from Milwaukee), Vera Dragisich, Father Dennis Pavichevich and Father Serafim, Jovan Ivancevich (Struja) - Thank You for making it possible for all of us to enjoy this meaningful event and to leave with wonderful memories in our hearts and a reaffirmation of what being part of the Chetnik Family is all about. Thank you for all of your hard work and the energy, effort, and passion you dedicated to making the First Annual Chetnik Family Reunion a success!

St. Sava Monastery and grounds were the perfect backdrop, and the combination of great weather and a lovely atmosphere left me with the conviction that this was truly a blessed event.

A special thanks go out to my mother and father who both attended and spent the afternoon enjoying the day and the camaraderie of old and new friends. For me, that's where it all began, in the home of my parents, and I will be forever grateful that I am from a Chetnik family!

Sincerely,
Aleksandra Rebic
July 20, 2014

The great grand-children of Voyvoda Pavle Djurisic
in front of the Mihailovich monument at St. Sava Monastery in Libertyville, Illinois.
Photo by Aleksandra Rebic July 19, 2014
at the First Annual Chetnik Family Reunion.
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me a ravnagora@hotmail.com
 
*****

Thursday, July 17, 2014

Убили су тело али нису могли и дух, он живи вечно!


 
"17. јул је најтужнији дан за све поштоваоце ђенерала Драгољуба Михаиловића и Југословенске војске у Отаџбини.
 
17. јула 1946. комунистички зликовци су убили првог герилца поробљене Европе, најодликованијег официра српске и југословенске краљевске војске!
 
Убили су га они који су седели у својим кућама када се он већ увелико борио против нацистичке немани!
 
Убили су га јер је био частан и поштен човек, веран своме Краљу и својој Отаџбини!
Убили су тело али нису могли и дух, он живи вечно!
 
Нека ти је вечна слава и хвала Чича!
С вером у Бога, за Краља и Отаџбину!"
 
 
Урош Парезановић
17. Jul 2014.
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

Wednesday, July 16, 2014

VIDEO: Draza Mihailovich - True Man of the People

 
Aleksandra's Note:
 
General Dragoljub Draza Mihailovich was born in the beautiful town of Ivanjica, Serbia on April 27, 1893 and was executed in Belgrade, Serbia by the Yugoslav Communists on July 17, 1946. He remained loyal to his beloved homeland and remained a true man of the people until the day he died.
 
He remains beloved.
 
Sincerely,
 
Aleksandra Rebic
July 16, 2014
 




http://youtu.be/ENQlfeDQRtc


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@Hotmail.com


*****

UPCOMING CIKA DRAZA COMMEMORATION EVENTS JULY 2014 (A partial list...)

Mihailovich monument at St. Sava Serbian Orthodox Monastery
Libertyville, IL U.S.A.
Photo by Aleksandra Rebic Sept. 11, 2011

UPCOMING CIKA DRAZA COMMEMORATION EVENTS

Courtesy of Vera Dragisich

Thursday, July 17th marks 68 years that our beloved and martyred Cika Draza was murdered by the Yugoslav communists

Organization of Serbian Chetniks “Ravna Gora”
Annual Draza Parastos

St. Sava Monastery, Libertyville, Illinois, USA (dacha at New Gracanica Monastery)
Thursday, July 17th (morning)


*****

St. John the Baptist Serbian Orthodox Church
(Dedicated to the memory of General Draza Mihailovic)
Annual Parastos and Program
Bellwood, Illinois, USA
Thursday, July 17th (evening)


*****

The Movement of Serbian Cetniks Ravne Gore
Annual Drazin Dan Weekend
Chetnik Memorial Hall (Winona Vine Estates), Winona, Ontario, Canada
Saturday and Sunday July 19, 20th


*****

Ja Sam Iz Cetnicke Familije Reunion
St. Sava Monastery, Libertyville, Illinois, USA
Saturday, July 19th


*****

The Movement of Serbian Cetniks Ravne Gore
Annual Drazin Dan Parastos and Banquet
General Draza Mihailovic Memorial Hall, Schererville, Indiana, USA
(Parastos following Divine Liturgy at St. George, Schererville)
Sunday, July 20th
(All proceeds to benefit Serbia Flood Relief)



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

TRIBINA: DRAŽA MIHAILOVIĆ GENERAL JVuO - PRVI GERILAC ILI IZDAJNIK!? ČETVRTAK 17. JUL 2014. BEOGRAD / "U Ime Naroda! - Represija u Srbiji 1944.1953"

 

Sa velikim zadovoljstvom Vas pozivamo da u ČETVRTAK 17. jul 2014. 18 časova dodjete na tribinu:

 
DRAŽA MIHAILOVIĆ GENERAL JVuO -
PRVI GERILAC ILI IZDAJNIK!?

Učestvuju:

 dr Kosta Nikolić, istoričar,
 
dr Bojan Dimitrijević, istoričar,

 Novica Stevanović,
pukovnik i pozanvalac vojne strategije JVuO

 Pero Simić publicista,

autor knjige o generalu Draži Mihailoviću
 

Istorijski Muzej Srbije
Trg Nikole Pašića 11, Belgrade, Serbia
ČETVRTAK 17. jul 2014. 18 časova


U ime naroda represija u Srbiji 44-53

na Facebook.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Friday, July 11, 2014

A SPECIAL REQUEST FROM THE DAUGHTER OF HALYARD MISSION VETERAN CURTIS "BUD" DILES who was saved by the Mihailovich Serbs during WWII and who will be celebrating his 89th birthday July 15, 2014!

Diane Diles Hammond March 2014
 
Curtis Diles with his daughter Diane, March 31, 2013.

Aleksandra's Note: I hope that many Serbs who are familiar with the great true story of the Halyard Mission Rescue Operation of 1944 in the Nazi-occupied Serbian lands respond as soon as possible to this request from the daughter of Curtis "Bud" Diles, one of the last remaining living American veterans of that legendary mission.

Curtis "Bud" Diles, 88, is one of the "Forgotten 500" - an American Army Air Force WWII veteran that flew bombing missions over Nazi targets in the war, who was shot down by the enemy, and who was saved by the Mihailovich Serbs in Nazi-occupied Serbia in 1944. He was born in July of 1925 and though he may have forgotten many things through the course of his long life, he has never forgotten the 9 days he spent with the Serbs and how they saved his life, took care of him, and got him back to his home base only 10 days after he had fallen out of the sky over Yugoslavia.

I had the pleasure of meeting and spending time with Curtis Diles in Chicago, in May of 1994, when he came to participate in the 50th Anniversary Commemoration of the Halyard Mission Rescue Operation being celebrated that year as part of the D-Day Anniversary ceremonies being held throughout the United States. We became instant friends and have stayed in touch ever since. At 88, he continues to share his memories and gratitude for what the Serbs did for the Americans behind enemy lines in Yugoslavia in 1944. He has never forgotten General Mihailovich or his Chetnik forces and is convinced that he would not have returned alive to America and a long and happy post-war life had it not been for the Serbs.

Curtis Diles has led a rich life. After the war he was discharged from the Army Air Force in November of 1945, returned to Ohio, and married Inez Pruitt of Kentucky in 1948. Together, he and his wife have three daughters and one son, 15 grandchildren, and seven great-grandchildren - for a total of 26 descendants who are alive today because Curtis Diles was saved.

As with other rescued airmen I've had the privilege of becoming acquainted with over the years, I'm struck by how humble, stoic, and noble men such as Curtis Diles are. They truly exemplify everything that’s honorable about the American Armed Forces. My sincere gratitude goes out to Curtis "Bud" Diles for continuing to remain dedicated to spreading the word about General Mihailovich and the Halyard Mission through all these years.

I treasure men like Curtis "Bud" Diles. He is truly "the greatest generation."

Sincerely,
Aleksandra Rebic

And now - the request from his daughter Diane Diles Hammond:

Hi my Serbian friends,

Next Tuesday, July 15th, 2014 is my dad's 89th birthday (Curtis Diles, Halyard Mission, Forgotten 500). There's very little that sparks his passion these days. It seems the only thing he still has a fire for is his love for the Serbian people that saved his life in WWII. That's about the only thing he wants to talk about...living it as though it was yesterday. He feels he can never repay his debt. You are his family. Nothing would make him happier than to receive HAPPY BIRTHDAY wishes (and maybe a few comments) from the Serbs.

They can email me at:

diane.hammond@hp.com
or
dhammond61@hotmail.com

or they can send me a friend request and send me a message on Facebook. I will print them, place them in a fancy notebook, and give them to him on his birthday. He's unable to get on his computer, so he won't see any wishes posted on his Facebook wall. My brother was in town during the 4th of July celebration. I made these t-shirts for me and my 3 siblings so that dad would smile and trust that we will continue to carry the torch for him. Thank you, in advance, for your help in giving my dad a very special Happy Birthday!

Diane Diles-Hammond
July 2014

Diane Diles Hammond (red shirt) and her three siblings - the four children of Curtis Diles.
Photo courtesy of Diane July 2014.
 
Curtis Diles sharing his WWII Serbian rescue story with his grandchildren
on Easter, March 31, 2013. Photo courtesy of Diane Diles Hammond.
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

TRIBINA: "DRAGOLJUB JOVANOVIĆ - ŽIVOT ZA SLOBODU" Petak 11.07.2014. godine (July 11, 2014) Beograd / "U IME NARODA - Politička represija u Srbiji 1944–1953"




Milos Bogdanovic piše:

Dragi ljudi, pozivam sve koji su u prilci da danas po sniženoj ceni grupnog dolaska od po 100 dinara, posetite sa mnom izložbu "U ime naroda - politička represija u Srbiji 1944–1953" od 17. [18] sati, uz stručno vodjenje (objašnjavanje) od strane autora izlozba istoričara dr Srđana Cvetkovića.

Galerija ima improvizovane zatvorske sobe, makete raznih zatvora, kratke ispovesti, slike i lične stvari mnogih pobijenih ... njihove poruke porodici zapisane pred pogubljenje na odeći ... veoma bogato uredjena i veoma zanimljiva.

Adresa je Trg Nikole Pašića 11. Istorijski muzej Srbije. Beograd.

Ja sam bio dva puta i danas idem opet, jer je veoma zanimljiva.

A zatim od 18 sati (danas u PETAK 11.07.2014. godine) možete doći na tribinu:

DRAGOLJUB JOVANOVIĆ- ŽIVOT ZA SLOBODU.

Gosti :

Srđan Jovanović, unuk Dragoljuba Jovanovića
Prof. dr Jovica Trkulja, pravnik
Božidar Jakšić, sociolog
Miodrag Raičević, književnik
Dejan Milić, publicita
Dr Cvetkovic Srdjan, istoričar



U ime naroda represija u Srbiji 44-53

na Facebook.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Thursday, July 10, 2014

Александар Недић: БАБЕ И ЖАБЕ / "Магазин Видовдан" July 10, 2014

Магазин Видовдан
Александар Недић
10 јул 2014


Недавно је у изложбеном простору Историјског музеја Србије на тргу Николе Пашића отворена је изложба „У име народа – политичка репресија у Србији 1944-1953.године“.
 
Ова мултимедијална и савремено конципирана изложба је велики корак напред у сагледавању наше прошлости. По први пут се уз владајући режим вежу појмови као репресија или злочини о чему се и данас сме говорити само шапатом. Аутор је храбро суочио српску јавност са питањем репресије режима који је током пола века покушавао да себе прикаже хуманим и демократским. Посебно признање аутор и његови сарадници заслужују за иновативности и ажурирањем садржаја и догађаја којима настоје да одрже актуелност изложбе и спрече да је званична гласила занемаривањем потисну на маргине.
 
Уз све похвале и подршку сматрам неопходним да укажем на неке, пре свега методолошке недоречености, које код посетилаца и заинтересованих могу за последицу имати неразумевање и чак покушај оправдавања злочина и злочинаца.
 
Комисија чији рад је послужио као увод и претходница ове изложбе бавила се периодом након 12.септембра 1944.године. Овај, произвољни, датум ничим није обавезивао ауторе изложбе да истраживачки обраде и период који је претходио овом периоду. Можда до самих почетка Комунистичке партије и терористичког убиства бившег министра Драшковића у Делницама али у сваком случају до Дрезденског конгреса када је званичним резолуцијама уређена антидржавна активност Комунистичке партије. Грађани  Југославије и Србије имали су прилике да се током седам деценија упознају са злочинима свих других зараћених страна на тлу Краљевине Југославије. Била би то прилика да се упознамо и са злочинима Комунистичке партије и партизана као њене оружане формације. Већ од јесени 1941.године и злочина у тзв. „Ужичкој републици“, преко „левих скретања“ у Црној Гори и Херцеговини до појединачних злочина на тлу Србије све до наведеног 12.септембра 1944.године. Овако без правог увода може се стећи утисак да су терор и злочини последица нечега што је претходило а не да је комунистичка власт континуитет терора и да без њега не може ни опстати.
 
У савременим истраживањима жртава у свету општеприхваћени метод је метод персоналне идентификације. Овај метод не само да је најпоузданији већ и омогућава да се персонилизацијом жртве њој врати личност и достојанство уместо да буде третирана као проста статистичка цифра. Овај метод има и своје отежавајуће „околности“, он захтева темељан и прецизан рад и строгу контролу унетих података. Метод који су аутори изложбе применили прекуцавањем докумената добијених из архиве ВБА добар је због своје ефикасности али је, нажалост, мањкав по питању прецизности и тачности кроз више сегмената:
 
 
* Не прави разлику између оргиналног и веродостојног документа. Неки документ настао од органа који трди да то јесте и у време за које се у документу наводи не мора у целини или у појединостима бити и вродостојан. Чест је пример да су у време настанка документа унети подаци који су били нетачни. Тако су као жртве унета и лица која су преживела рат или имала другачији статус од наведеног. Неопходно је овако, механички, унете податке подвргнути најпре логичној а потом и историјској провери упоређујући изворе са на други начин прикупљеним подацима.
 
У формирању базе података жртава није испоштована подела на жртве и страдалнике (која би могла имати и више подгрупа). Жртве су лица која су потпуно или претежно недужне постале жртве неке од зараћених страна а страдалници су оне жртве које су из неког разлога имале статус легитимног циља приликом одузимања живота (на пример војници у борби или лица осуђена од регуларних судова на смрт због тешких кривичних дела)[1]. Сва лица којима је одузет живот имају право да буду евидентирана али би се потпуно недужни морали другачије третирати од оних за које постоји вероватноћа да су смрт, условно речено „заслужили“.
 
За питање жртава и страдалника непосредно је везано и питање заштићених категорија лица, односно оних који подпадају под одредбе међународног права. Заштита се пре свега односи на цивиле, као и на неке категорије војног особља (санитетско и верско особље) а онда и на рањенике и ратне заробљенике. На Балкану се већ некако одомаћило да се рањеници и ратни заробљеници сматрају легитимним циљем што је потпуно недопустиво.
 
Због превеликог ослањања на доступна документа БИА нису реализована теренска истраживања тако да је број жртава међу припадницима српског народа, првенствено припданика ЈВуО, далеко мањи од стварног, док је број страдалих из редова немачке националне мањине углавном објективан или нешто мало увећан у односу на стварне. Аутор би морао нагласити да тренутно стање утврђених жртава није и коначно и да се рад мора наставити коришћењем шире мреже сарадника и ослањањем на друге истраживаче (првенствено Милослава Самарџића и његове изворе).
 
Када се говори и пише о осуђеним лицима веома је значајно одговорити на кључна питања сваког судског поступка, на основу чега се суди и ко суди. Илузија да су револуционарни судови легални и легитимни мора се демаскирати. Прописи по којима су судили народни или партизански војни судови су потпуни провизоријум. Њих није донео нити један законодавни орган а поред класичних кривичних дела обухватали су и идеолошке одреднице и санкционисали су политичко деловање супротно од воље доносиоца прописа. Таква је и Уредба из маја 1944.године[2] која и процесно (једностепеност) и суштински представља противзаконити акт без правне ваљаности. И судије које су судиле обично су биле без правног образовања и судиле су у духу воље Комунистичке партије.
 

Изложба би морала још у свом уводном делу да јасно подвуче насилност преузимања власти од новог режима који је тек након масовне репресије на новембарским изборима 1945.године огрнуо плашт легалности. Пошто се већина у Србији (осим, можда, пар појединаца) слаже да је Недићева влада била квинслишка и да њено деловање не може имати никакве правне последице, основа питања легитимности односило би се на однос ЈВуО (четника) и партизана под контролом КПЈ. Наивна тумачења о томе како је 12.септембар некакав преломни датум и да би својом предајом припадници ЈВуО променили своју судбину више је него неутемељено. Још 4.априла 1944. године генерал Михаиловић је примио телеграам премијера Пурића (непосредно пре него што су радио везе стављене под потпуну британску цензуру):стр.пов.бр. 188 од 04.04. „Овде траже и даље пријатељски и незванично од Краља укинути владу. Једини начин да и ви из ње испаднете. Направити неки комитет или прелазну владу која би се споразумела са Титом и у ствари му предала земљу. Краљ и влада одлучно против. Не верујте ничему обратно чак и ако бисте чули преко радија. Све ово јављам због могућности прекида веза са Вама. У случају ма какве комбинације у Лондону без Вас као министра војног, ја и Краљ мислимо да ви треба да продужите у земљи као једини слободни члан владе са паролом Краљ је заробљен – живео Краљ![3]... Дакле сматрати једно радио обраћање,  иза кога нису следила никаква конкретна наређења нити прецизиран поступак, не могу се сматрати званичним позивом за обуставу борбе и предају  посебно јер је легална војска Краљевине Југославије требала да се преда побуњеницима који не признају њено државно уређење и не поштују међународно ратно право[4].
 
Без обзира на напред наведене примедбе кључна замерка аутору би била што није испоштовао до краја хронолошку развојност већ је предност дао тематском принципу. Тако су као жртве (с правом) приказани „голооточани“. Нељудски третман коме су изложени је неспоран али је такође неспорно да је већина логораша у ранијем периоду обављала значајне функције у КП, партизанском покрету и државној управи. Многи од њих су били налогодавци или извршиоци тешких кривичних дела учињеним над припадницима ЈВуО, заштићеним категоријама и посебно демократској опозицији непосредно након рата. Занемаривање ове чињенице битно утиче на перцепцију репресије јер тежиште није на државној већ унутарпаријској репресији у оквиру њихове борбе за превласт. Репресија над голооточанима није ексцес већ логична последица репресивности система коме су, добрим делом, и сами кумовали све до тренутка кад је „револуција почела да једе своју децу“.
 
Начинићемо велику грешку уколико Изложбу прихватимо као коначну истину о свему што се дешавало. Она је пре први корак на дугом путу трагања за истином и самоспознајом нашег народа који још увек при помисли на комунизам пре има асоцијацију  на синдикална одмаралишта и фармерке из Трста него на масовна стратишта и Голи оток. Аутору похвале а држави задатак да обезбеди услове и средства за даља истраживања, јер Србија је једина посткомунистичка земља, у којој на њеном путу ка демократији,  није извршена лустрација и која се није дистанцирала од тоталнитарних идеологија.
 
 
Напомене:
 
[1] Игор Граовац, Дилеме виктимологије, жртве и/или страдалници, 450.
 
[2] Зборник НОР-а, том 2, књига 13, документ 74, да би правно ваљани закони били донети тек након рата: Првивремена народна скупштина ДФЈ међу првим законима донела и два која су се односила на организацију и рад судова, и то: 24. августа 1945. Закон о уређењу и надлежности војних судова у ЈА и два дана касније Закон о уређењу народних судова.
 
[3] Младен Жујовић, Ратни дневник 2, Врљачка Бања 2004, 363.
 
[4] Познато је да Краљ није одржао говор  27.марта већ се уместо њега народу обратио један од официра-заверника.
 
Aутор је члан Српског либералног савета
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandara, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

PURGING PRINCIP, THEN AND NOW / By Carl Savich / "Reiss Institute" June 17, 2014

Reiss Institute
Carl K. Savich
June 17, 2014

Hitler examines the plaque aboard Sonderzug Amerika, April 20, 1941
(Heinrich Hoffmann/Bayerische Staatsbibliothek München/Bildarchiv)

The German invaders occupied Sarajevo on April 15, 1941. Two days later, the local population looted and torched the Grand Synagogue. And on April 19, the local Germans (Volksdeutsche) removed a memorial plaque to Gavrilo Princip; it was sent to Hitler as a trophy and birthday gift.

In 1930, a memorial plaque was erected above the street corner where Gavrilo Princip assassinated Archduke Franz Ferdinand, with the following inscription:

“At this historic place Gavrilo Princip heralded freedom on Vidov-Dan, June 15 [28] June 1914”

(Serbian: „На овом историјском мјесту, Гаврило Принцип навијести слободу, на Видов-дан 15 [28] јуна 1914“)

The removal of the plaque was marked by a special ceremony. A group of ethnic Germans, wearing white shirts and ties, were photographed and filmed marching in formation and carrying a banner to the assassination site. A German newsreel shows them carrying two ladders, used to climb to the plaque. Scaffolding has been erected underneath.  Two German soldiers, part of a military band, stand with a bass drum and cymbals in front of the façade. The two Volksdeutsche remove the screws and dismantle the plaque, which they hand down to another man on the ladder. They then bring the plaque down. Two Volksdeutsche are photographed holding the plaque, as two Wehrmacht officers look on.

Volksdeutsche show off the removed memorial plaque, Sarajevo, April 1941
(via Ullstein Bild.)
 
The removal ceremony was filmed for the German newsreel Die Deutsche Wochenschau (The German Weekend Show)  number 556, for April 30, 1941. [1]

After its removal, the plaque was flown to Hitler’s mobile headquarters, the special train (Sonderzug) “Amerika”, in the Austrian town of Mönichkirchen. This was Hitler’s command post for the Axis invasion of Yugoslavia (Unternehmen Strafgericht) and Greece (Unternehmen Marita).

Three Kriegsberichter – German war correspondents – presented the plaque to Hitler on April 20, as a birthday gift. Hitler’s personal photographer, Heinrich Hoffman, took pictures of the event; they were published in the Berliner Volkszeitung, on April 24, 1941.

Hitler examines the plaque aboard Sonderzug Amerika, April 20, 1941
(Heinrich Hoffmann/Bayerische Staatsbibliothek München/Bildarchiv)
 
The photograph with the plaque first appeared in the issue 18 of the German magazine Illustrierter Beobachter, in 1941.

Subsequently, it was reprinted in 1966, in the book called  ”The Remains of the Double-Headed Eagle: On the Trail of the Lost Monarchy,” by Ernst Trost. [2]

As for the plaque itself, it was kept at the Berlin Zeughaus, the German Military Historical Museum. A photograph dated April 28, 1941 shows a German visitor observing the plaque displayed on a wall of the museum. Another part of that collection was the railway carriage from Compiegne – the very car in which the Germans signed the 1918 armistice that ended the Great War, and in which Hitler insisted the French surrender in 1940. The carriage was destroyed by the Germans in 1945. The plaque disappeared, and is presumed destroyed as well. [3]

From Godsend to Insult

In Mein Kampf, Hitler wrote at length about the Sarajevo assassination. He characterized Gavrilo Princip and the other assassins as “Slavic fanatics”. Yet he had welcomed the assassination of the Archduke, because he saw the Hapsburg heir as not a genuine German nationalist, but “the most mortal enemy of Austrian-Germanism” and the “patron of Austria’s Slavicization”. As a proponent of “Germanization,” Hitler vehemently opposed any attempt to merge the German and Slavic populations of the Hapsburg monarchy. Franz Ferdinand was considered a champion of “trialism” – a plan to elevate the monarchy’s Slavs into equal status with Germans and Hungarians.

Therefore, to opponents of “trialism” such as Hitler, the Sarajevo event was a godsend, destroying the policy of community with the Slavs – and the resulting war against Russia and Serbia was welcomed as a means to assert German dominance. Hitler was photographed in Munich on August 2, 1914, amidst a cheering and exuberant crowd after the German declaration of war against Russia.

The Great War, however, ended in Germany’s defeat and Austria-Hungary’s collapse. From the post-war collapse and devastation, Hitler emerged as a political leader whose mission was to redress German grievances with the Treaty of Versailles and the wrongs of the War Guilt Clause.

Yet though the chain of events begun in Sarajevo shaped Hitler’s life and career, the plaque celebrating “freedom” for the Serbs was an affront to him, a reminder of the defeat – like the railway carriage at Compiegne. By making the carriage the site of the French surrender, and capturing the Princip plaque as a trophy, Hitler wished to erase the insult and restore the image and dignity of Germany as he envisioned it.

British and Germans Outraged

When the plaque was unveiled, in 1930, it was met with protests and outrage from Germany – but Britain as well. The government of Yugoslavia insisted that the memorial was a private endeavor, neither endorsed nor funded by the authorities.

The Deutsche Allgemeine Zeitung called the plaque “a monstrous provocation which cannot be suffered.”

The Times of London editorialized that the assassination was “an act which was the immediate cause of the Great War, of its attendant horrors, and of the general suffering which has been its sequel.”

British historian R.W. Seton-Watson wrote that the memorial to Gavrilo Princip was “an affront to all right-thinking people.”

And in his 1932 book The Unknown War, Winston Churchill wrote:
“Princip died in prison, and a monument erected in recent years by his fellow-countrymen records his infamy and their own.”

From Hero to Villain

The Communist regime established in 1945 cast Princip as a hero of “the peoples of Yugoslavia”. In 1953, a new plaque was put up, and Princip’s (alleged) footprints were cast in the pavement on the corner where the assassination took place. The new inscription (in Serbian Cyrillic) read:

“From this place, on June 28, 1914, Gavrilo Princip’s shot expressed the people’s protest against tyranny and centuries-old desire of our peoples for freedom.”

(Serbian: “Са овога мјеста, 28. јуна 1914, Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом”)

The 1953 monument to Gavrilo Princip, plaque and footprints.
 
Both the plaque and the footprints were demolished by Bosnian Muslims in 1992.

After the end of the civil war in Bosnia, the plaque was replaced (in 2004) by a more politically correct inscription, this time in English as well:
“From this place on June 28, 1914, Gavrilo Princip assassinated the heir to the Austro-Hungarian throne Franz Ferdinand and his wife Sofia.”


Notes

[1] Die Deutsche Wochenschau, newsreel Nr. 556 for April 30, 1941 (seen here, from 0:41 to 1:09).

[2] Original: Das blieb vom Doppeladler: auf den Spuren der versunkenen Donaumonarchie, E. Trost, Wien: Verlag Fritz Molden, 1966

[3] In October 2013, Bosnian-born journalist Muharem Bazdulj tracked down Hoffmann’s photograph and wrote a feature about the plaque’s fate for the Belgrade weekly Vreme (original here)

http://www.reiss-institute.org/articles/purging-princip-then-and-now/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****