Wednesday, April 23, 2014

Patriarch holds memorial service for Jasenovac victims / "B92 - Tanjug" April 22, 2014

April 22, 2014

MLAKA -- Patriarch Irinej of the Serbian Orthodox Church (SPC) on Tuesday held a memorial service in Mlaka near Jasenovac, the site of Croatia's WW2 death camp.

Patriarch Irinej of the Serbian Orthodox Church
Tanjug file
April 22 is the anniversary of the Jasenovac breakthrough staged by the camp's prisoners. The day is also marked in Serbia as Holocaust Remembrance Day.

After liturgy services lead by Patriarch Irinej, Metropolitan Amfilohije of Montenegro and the Littoral and Bishop Jovan of Lipljan and other clerical dignitaries, a commemoration was held to honor the Jasenovac victims.

"The church in Mlaka is built on the land of the sufferers where hundreds of thousands of martyrs were killed just because they were Serbs and Orthodox believers. That was the only thing they were guilty of, and the criminals thought they would wipe off the face of this earth all Serbs and Orthodox people. It can hardly be explained what drove people to commit such crimes," Irinej said.

”This was not done by members of another religion, this was done by (Catholic) Christians and that's what makes it terrifying. I do not want us to condemn or imprecate them, but we must not forget this,” the Serbian patriarch said, as reported by the Serb Republic (RS) public broadcaster RTRS.

Director of the Secretariat for Religions Dragan Davidović attended the ceremony as an envoy of RS President Milorad Dodik, as did President of the Serb National Council in Croatia Milorad Pupovac.

During the second world war, the village of Mlaka was the "collection center" for Jasenovac death camp for women and children from the Kozara region. Over 30 children died daily from hunger, heat, and diseases. A number of execution sites were also located in the area.

Situated some 12 kilometers from Jasenovac, Mlaka was home to around 1,500 people before the war. The entire village population, including 250 children, was taken to camps in the spring of 1942. Today, the village is home to around 40 Serb returnees.

The prison and death camps in WW2 fascist Independent State of Croatia (NDH) were run by the entity's Ustasha regime.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


["In the name of the people! Political repression in Serbia in 1944-53"] Exhibition opens on political repression in 1944-1953 / "Tanjug" April 17, 2014

April 17, 2014

Photo Tanjug, T. Valic

BELGRADE - A multimedia exhibition on the repression of the communist regime in Serbia, titled In the name of the people! Political repression in Serbia in 1944-53, opened late Wednesday [April 16, 2014] at the Historical Museum of Serbia in Belgrade.

Earlier on, a minor incident occurred outside the museum building, where members of the Young Communist League of Yugoslavia (SKOJ) waved flags and sang songs as a group of young men attempted to take the flags away from them.

Police reacted quickly and overwhelmed the youths.

A police officer said that there were no other incidents.

Author Srdjan Cvetkovic, who gathered the material for the exhibition over a period of three years, said that it is the first museum exhibition on a topic that was long considered taboo.

The exhibition features a very innovative presentation of material related to Goli otok and other gulags, compulsory purchases and collectivisation, elections, the cult of personality and the political culture of the era, Cvetkovic said.

He said that his goal was to present these topics in an objective, strictly scientific manner - not only to make it possible for all generations to face this legacy, but also to prevent anything like that from happening ever again.

Exhibits include documents on the "enemies of the people" and locations of mass graves, original documentation of the Department of National Security (OZNA) and other archival material, authentic photos, personal effects of those killed, as well as audio and video footage containing testimonies by their contemporaries and descendants of Stalinist-style mass executions.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Saturday, April 19, 2014

Српска Духовна Музика - УСКРС / Serbian Spiritual Music - EASTER / Srpska Duhovna Muzika - USKRS

Aleksandra's Note: Many thanks to Mr. Jovica Acamovic for taking the time to collect wonderful, traditional Serbian music over the years and sharing it for all of us, including future generations, to enjoy and be enriched by!


Aleksandra Rebic


Posted on You Tube by "Jovica A."
April 19, 2014
Српска Духовна Музика - Ускрс
Хор Првог Београдског Друштва
Диригент: Душан Миладиновић


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! - "Удружење Краљевина Србија" April 2014

"Удружење Краљевина Србија свим верницима срдачно честита Празник над празницима и Славље над слављима, Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, са најрадоснијим поздравом победе живота над смрћу, правде над неправдом, љубави над мржњом – ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!"
on Facebook.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at

Документарна ТВ серија "Краљевина Југославија у Другом светском рату" / Documentary TV series "The Kingdom of Yugoslavia in World War II"

Краљевина Југославија у Другом светском рату

Документарна ТВ серија „Краљевина Југославија у Другом светском рату“ прати догађаје на основу најновијих историјских открића, без трага индоктринације из социјалистичке ере. Историчари и сведоци говоре о узроцима рата, нападу Сила осовине, геноциду у Хрватској, устанку 1941, одмаздама „сто Срба за једног убијеног Немца“, герилском рату против Сила осовине, као и о два највећа грађанска рата која су се одигравала паралелно: Срби – Хрвати и Југословенска војска (четници) – комунистички партизани.


The Kingdom of Yugoslavia in World War II
Documentary TV programme addressing the events of the time based on historical evidence, stripped of Communist propaganda. Historians and eyewitnesses speak about the causes of the war, the Axis invasion, Croatia’s genocide, the 1941 uprising, “hundred Serbs for one German” reprisals, guerrilla resistance to Axis forces, and the two civil wars taking place at the same time: Serbs vs. Croats, and the Yugoslav royal army (“Chetniks”) against the Communist partisans. Much of the documentary footage in the series is shown for the first time.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

Friday, April 18, 2014

KRVAVI USKRS 1944. - Saveznici nas bombardovali na Titov zahtev! / "Novosti" April 15, 2014

Boris Subašić
April 15, 2014

Ubijeno više od dve hiljade srpskih civila. Beograd brutalno rušili tri dana uzastopno tako da ni žrtve nisu mogle da budu sahranjene. Partizansko vođstvo podsticalo ovakve akcije

Pašino brdo u Beogradu najviše oštećeno
KRVAVI Uskrs, kako je nazvano savezničko bombardovanje Beograda 16. i 17. aprila 1944. u kome je poginulo više od 2.000 ljudi, dugo je bio tabu tema, a ni danas sa njega nije potpuno skinut veo tajne. Dosijei Balkan er-forsa, koji je 1944. pod britanskom komandom 11 puta bombardovao Beograd i druge srpske gradove, i dalje su zapečaćeni. Britanski obaveštajac Majkl Liz [Michael Lees] bio je član vojne misije u Jablaničkom okrugu 1944. i gorko je zaključio da se Staljin sigurno grohotom smejao dok su saveznički bombarderi ubijali Srbe za račun njegovog pulena Tita.
- Intenzitet bombardovanja prevazišao je čak i napade nemačkog Luftvafea iz 1941. Za partizansko vođstvo svrha tih i ostalih bombardovanja nije bila vojničko već političko dejstvo. Cilj je bio da se stanovništvu pokaže ko su sada gazde - konstatovao je Liz.
Istoričari kažu da svako bombardovanje ima četiri aspekta: vojni, ekonomski, moralni i politički.
- Nećete pogrešiti ako politički razlog stavite na prvo mesto. Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: „Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici“. To sve govori - kaže prof. dr Pavlović.
Saveznici su bombardovali i druge okupirane južnoevropske gradove, ali nikada sa tako malo štete po Nemce i sa strašnim civilnim žrtvama kao u Srbiji. To potvrđuju i radiogrami Glavnog štaba JVUO upućeni vladi u Londonu.
- Kad je na nebu prestonice prepoznalo savezničke avione, stanovništvo je bilo obuzeto oduševljenjem. Svet je verovao da se avioni vraćaju posle bombardovanja neprijateljskih ciljeva u Mađarskoj. Tek kad su zatreštale prve eksplozije savezničkih bombi, stanovništvo je potrčalo u skloništa. Savezničko bombardovanje izazvalo je strašno razaranje. Na ulicama su leševi žrtava svuda - glasio je 20. aprila izveštaj iz Mihailovićevog štaba.
Stradale su Bajlonijeva i Kalenićeva pijaca, prepune sveta, kao i Crkva Aleksandra Nevskog. Uništena je bolnica sa bolesnim srpskim zarobljenicima iz Nemačke koji su dovedeni na rehabilitaciju. Razoreno je prvo beogradsko porodilište. U prah su pretvoreni Centralni higijenski zavod, Dečja bolnica, Dečji dispanzer, Bolnica za zarazne bolesti, Dom slepih, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz NDH. Sravnjene su Terazije.

- Prema pouzdanim obaveštenjima Vrhovne komande Jugoslovenske vojske, na Beograd je palo 1.457 bombi prvog i drugog dana pravoslavnog Uskrsa. Porušeno je ukupno 687 zgrada, a 20. aprila je u ruševinama pronađen 1.161 leš. Broj teško povređenih bio je 1.468 - piše u radiogramu upućenom 21. aprila u London.

Kolone sa kovčezima protezale su se kilometrima beogradskim grobljima, kao nekoliko dana ranije u Nišu koji je, takođe, razoren „prijateljskim bombama“.

- Ja bih razumeo bombardovanje da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom - rekao je tada niški okružni načelnik Jovan Barjaktarević.

Nesrećni čovek nije ni slutio koliko je blizu istine.

- Bi-Bi-Si je na Uskrs 1944. objavio vest da su saveznici na zahtev maršala Tita bombardovali Beograd. Na to je smesta reagovao Bogoljub Jeftić, poslanik jugoslovenske vlade u Forin ofisu, i uručio demarš zbog direktnog stavljanja saveznika na jednu stranu u građanskom ratu. Jeftiću je usmeno obrazloženo da saveznici bombarduju čitavu Evropu, pa ni Beograd nije izuzetak. Međutim u belešci Forin ofisa o tom događaju piše: „Nama bi bilo draže da Bi-Bi-Si nije objavio tu vest jer ovako imamo neprijatnu dužnost da objašnjavamo svoju politiku“. U britanskoj vladi je nesumnjivo postojala podrška Titovom pokretu - kaže prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju Srbije.

Pod bombama su stradale čitave porodice

Na stav zapadnih saveznika o događajima i dobrim i lošim momcima u Jugoslaviji presudno je uticala grupa sovjetskih „krtica“ u britanskoj tajnoj službi SOE. Početkom Drugog svetskog rata oni su kao diplomci Kembridža, povezani salonskim levičarenjem i homoseksualnošću ušli u SOE i postali veoma uticajni. S njima je veoma blizak bio i Ficroj Meklin, Čerčilov izaslanik u Titovom štabu. Ova grupa je bila ključna i u lancu odlučivanja u Balkan er-forsu (balkanskim vazdušnim snagama), koji je bombardovao srpske gradove.

- Meklejn je smatrao da bombardovanje treba da „pomogne da se okonča građanski rat u korist partizana i potvrdi ih kao jedinu snagu otpora u Jugoslaviji“. Početkom aprila 1944. Čerčil je u London pozvao svog izaslanika kod Tita, brigadira Meklejna i Vladimira Velebita, koji je bio Titov oficir za vezu prvo s Nemcima a potom s Britancima. Oni stižu u štab generala Vilsona, komandanta Sredozemlja 15. aprila, a već sutradan je prvi put bombardovan Beograd - kaže Miloslav Smardžić, autor knjige „Krvavi Vaskrs 1944“.

Engleske vazduhoplovne snage su uglavnom bombardovale preko dana, a strateška bombardovanja s bezbedne visine i noćna bombardovanja obavljali su Amerikanci.

- Uspostavljena je koordinacija između Balkan er-forsa, odnosno komande u Bariju i misija koje su se nalazile pri vrhovnom štabu NOVJ i glavnim štabovima republika koji su slali svoje predloge za bombardovanje o kojima su odlučivali Meklejn i Tito - kaže prof. dr Pavlović.

Za razliku od Edvarda Kardelja, koji je odlučno odbio predlog da se bombarduje Ljubljana, i Tita, koji uprkos zahtevima saveznika nije dopuštao da se ruši Zagreb, komandant Glavnog štaba NOVJ za Srbiju Koča Popović i britanski obaveštajac Džon Heniker Mejdžor sipali su predloge kao iz rukava.

-Popović je određivao ciljeve, a da uopšte nije bio u Srbiji. U seriji radiograma Vrhovnom štabu on ne samo da traži da se bombarduje neki grad, Leskovac, Niš, Beograd, čak i određene ulice. Mejdžor to šalje Meklejnu, koji predlog analizira sa Titom i informaciju koja ide u Bari u komandu Balkan er-forsa. Ta linija odlučivanja ide preko Meklejna i Tita, a Balkan er-fors bombarduje po vojničkim procenama samo kada u preletima uoči neprijateljske ciljeve - kaže prof. dr Pavlović.

Bombe namenjene Hitleru pogađale srpski narod
SPREGA u bombardovanju srpskih gradova 1944. između partizanskog vođstva i Balkan er-forsa naročito je funkcionisala tokom operacije „Retvik“ („Nedelja pacova“).

- „Nedelja pacova“, koju je izmislila Meklejnova misija, zaista je bila jako nesrećan naziv. Bila je to vežba namenjena hvatanju Nemaca prilikom njihovog povlačenja iz Grčke preko Srbije. Ovaj cilj nije ispunila tako da je armija od 100.000 ljudi obavila uredno povlačenje. „Nedelja pacova“ je za Tita je bila ofanziva za oslobađanje Srbije od Mihailovića i lojalista i usput od svih protivnika komunista, stvarnih ili potencijalnih - kaže Liz.


SAVEZNICI su bombe 1944. najčešće bacali na Niš, 15 puta. Na Kraljevo šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, a Novi Sad tri puta. Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina bombardovali su po dva puta. Razarali su i civilne ciljeve Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine.


PRILIKOM savezničkih bombardovanja Beograda nije pogođen nijedan nemački cilj od strateškog značaja, zabeležio je Miodrag Mija Jakšić. - Umesto toga, pogođena su uglavnom civilna naselja. Najgore je tih dana prošlo Pašino brdo. Iz „letećih tvrđava“ padali su „tepisi“ bombi na ovo beogradsko naselje. Tu je poginulo najviše Beograđana, a i porušeno najviše kuća - zapisao je Jakšić, koji je preživeo sva saveznička bombardovanja Beograda.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Thursday, April 17, 2014

Burno na otvaranju izložbe "U ime naroda": Skojevci, policija, poklici "bando crvena"... / "Blic Online" April 16, 2014

Blic Online
April 16, 2014

Pisac Dragoslav Mihailović presecanjem crvene vrpce na ulazu u Istorijski muzej Srbije, uz prisustvo medija, grđana i policije, otvorio je multimedijalnu izložbu “U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-1953”.

Skojevci (levo) i mladići u kapuljačama ispred izložbe "U ime naroda"
Otvaranju izložbe prethodio je incident. Dvadesetak pripadnika SKOJ-a na pedeset metara od ulaza u muzej razvila je crvene zastave i pevala Internacionalu.
Nekoliko mladića sa kapuljačama na glavi uletelo je u njih i oduzela im transparent na kojem je pisalo “Fašizam neće proći”. Čuli su se povici “bando crvena” policija je intervenisala, prekinula tuču i pojurila mladića sa ukradenim transparentom koji je počeo da trči prema Domu narodne skupštine.
Okupljeni pripadnici SKOJ-a nastavili su da pevaju Internacionalu, a okupljenim građanima koji nisu mogli da uđu u muzej zbog bezbednosnih mera BIA obratili su se govornici ispred Doma Sindikata na Trgu Nikole Pašića.
- Ova izložba je svojevrsna poruka da nijedan zločin ne sme biti zaboravljen i ostati nekažnjen. Oni koji su ubijali 1945. godine nisu verovali da će žrtvama njihovog terora biti ukazano osnovno ljudsko poštovanje. Mi smo ovde da to učinimo između ostalog i ovom izložbom. Ovo nije poziv na nove podele već podstrek da se nastradalim građanima Srbije podigne spomenik. Nadam se da će se to jednog dana dogoditi - kazao je naš cenjeni dramski pisac Dušan Kovačević.
Eksponati na izložbi: U ime naroda
Iza njega pred okupljene građane izašla je princeza Jelisaveta Karađorđević koja je kazala da se srpski narod vekovima bio ubijan i obespravljen ali da se sada probudio.
- Pred nama imamo izložbu u ime istine koja je nezadrživa. Istine koja će opomenuti sve u budućnosti da ne čine takve događaje.
Srđan Cvetković, autor izložbe
Autor Srdjan Cvetković kazao je da je prisustvo pripadnika SKOJ-a ispred muzeja dokaz demokratičnosti društva u kojem živimo. Istakao je je da izložba govori o teškim stradanjima i ubistvima bez suda, političkim osuđenicima, Golom Otoku, mukama seljaka u vreme otkupa i kolektivizacije, političkoj kulturi toga doba i progonima.

- Prvi cilj je da progovorimo o tome, ne da bi delili Srbiju, jer nas nije vodila mržnja, nego želja da suočimo deo društva iporazgovaramo o tim teškim temama, kako bi unapredili političku kulturu kod nas, toleranciju i razumevanje - rekao je Cvetković.

Otvaranju izložbe su prisustvovali između ostalih i Vuk Drašković i reditelj Goran Marković.

Ova izložba je prva muzejska postavka u Srbiji o višedecenijskim tabu temama: likvidacijama i suđenjima “narodnim neprijateljima”, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i kolektivizaciji, izborima, kultu ličnosti i političkoj kulturi u periodu od 1944. do 1953. godine, saopšteno je iz Muzeja istorije Jugoslavije.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Friday, April 11, 2014

Paving the Way for Pavelić - by Nebojsa Malic / REISS INSTITUTE April 11, 2014

Aleksandra's Note:
The articles posted on the
website should be required reading for anyone interested in history and its ramifications.
Aleksandra Rebic
Nebojsa Malic
President of R. Archibald Reiss Institute

Paving the Way for Pavelić

By Nebojsa Malic

Crucial to the understanding of the first Yugoslav state is the Croat relationship towards a union with other South Slavs (including the fellow Catholic Slovenes), which can be described as tenuous at best. The initial decision to accept unification with Serbia – already a fact on the ground by November 1918 – was driven in part by fear of falling under the rule of Italy or Hungary. Once the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was established, however, Croat leaders began demanding political autonomy – a notion that ran contrary to the idea of brotherhood of South Slav tribes, as well as the political organization of the state as a centralized monarchy.

Serbo-Croat relations reached their nadir in 1928, as Croatian Peasant Party (HSS) deputies regularly insulted their Serb colleagues in the parliament. On June 20, an enraged Serb deputy shot HSS leader Radić and three of his associates in the parliamentary chambers. On January 6, 1929, King Aleksandar dissolved the parliament and established autocracy as an emergency measure. He also renamed the kingdom “Yugoslavia” and subdivided it into nine provinces (banovina), named after rivers.

Aleksandar’s attempt to foster Yugoslav unity failed. He was assassinated in 1934, during a state visit to France. With the growing threat from fascist Italy and Nazi Germany, the regency attempted to pacify the Croatians by giving them political autonomy: on August 1939, Prime Minister Dragiša Cvetković made a pact with the new leader of the HSS, Vladko Maček, and established the Province of Croatia (Banovina Hrvatska).

Map of Yugoslav provinces (banovina), with Croatia in red.
(Reiss Institute via Wikimedia Commons)
Eighteen months later, German tanks were greeted with flowers in the streets of Zagreb, and the Banovina became the Independent State of Croatia. Though Maček declined participation in the new regime, many of his followers joined the Ustasha, and some later joined the Communists. Maček himself spent the war under house arrest, and in 1945 emigrated to France, then to the United States, where he died in 1964.

Following the 1939 pact, Maček sent out a memorandum to all the subcommittees of his party. Its original was quoted in a 1997 book by Serbian-American historian Rade Rebić (see here); translation below courtesy of the Reiss Institute.

Memorandum from V. Maček to HSS sub-committees, August 1939:

“It is the duty of every individual and prominent member of the Croat National Movement to explain the real ideas behind the Agreement to our followers at every opportunity. Every member always has to bear in mind that the ways and means of the struggle are designed to minimize effort and casualties, while achieving the best possible results. The Croat Movement seeks to exploit every opportunity to achieve as much success as possible, which is why we made this Agreement as a tool of the struggle of Croatian people and peasants. Let it be clear, then, that in making the Agreement the Croat leadership did not renounce the ultimate objectives of the Croatian people.

What is to be done now is:

1. The Agreement achieves two of the Movement’s major objectives:

а) It breaks the unity of the state, dividing it into two entities. It will be the duty of Croat national leadership to reinforce and deepen this division.

b) it forces Belgrade – meaning the Cabinet and the Prince Regent – to abandon the idea of national unity, which is very important… Most importantly, it destroyed the very foundation of Yugoslavia… We need to always emphasize the separate character of Croat and Slovene people, thus flattering the Slovene faction of Dr. Korosec and provoking the public in Serbia.

2. The Agreement lets our deputies into the Cabinet as ministers. We need to always refer to them, internally and to the media, as “Croatian Ministers”. This ensures:

а) Participation in the government.
b) Control over the government, i.e. knowledge of policies and decisions.
c) Control of money, with the right to use state income to further the Croatian National Movement’s cause. This weakens the Belgrade government significantly, diminishes its area of influence, and makes the Croatian Ministers capable of further weakening the government and harming the state. At each opportunity the Croatian Ministers will agree and obtain further concessions to Croat separation… This position gives the Croatian Ministers a key to open many opportunities.

3. The Prince Regent is in our power now. We always appear cautiously faithful to him, while in reality he is a puppet on our string.

4. May our followers not be confused by statements made by Croatian Ministers or even the Prime Minister, in Belgrade. Those are merely formalities, meaningless, a deception.

5. In our press, in our statements and conversations, we need to attack all those who do not understand that the idea of national unity is now dead forever. We need to seek further autonomy and express dissatisfaction with the present Agreement, and always complain that it is not being fully implemented. That way, the Croatian Ministers and Prime Minister can always appear as friendly to the central government and the Prince, asking for new concessions and new rights for Croatia by invoking the need to appease popular discontent in the interest of the state union and betterment of Croat-Serb relations.

6. Avoid the use of “Province of Croatia” (“Banovina Hrvatska”), using instead simply Croatia, Croatian government, etc. Always speak of Croats, Croatian people, and point out Croatian identity as a factor in international relations of the state union. Never mention, neither in writing nor in speeches, either the state union or Yugoslavia

7. We need to achieve separation in sports, establish our own press office, our own radio, and at every opportunity present ourselves to the outside world as representatives of the Croatian people. Our Croatian Ministers will endeavor to always note their particular Croat identity in their official communications, promoting the separate character of Croatia and the Croatian people.

8. All the institutions, associations, enterprises, cultural societies and other such things must always be named as Croatian or Croat. Emphasis Croats everywhere and at every opportunity. Strictly separate Croat writers from the Serbs, Croat literature from the Serb, Croat history from the Serb. In short, always separate and divide…

9. The mission of our relevant agents will be to gradually remove all the traces of national unity. There is no mention of a Croatian coat-of-arms or flag in the Agreement, but there are avenues to introduce them, and the current government is unwilling and unable to prevent us from doing so. All we have to do is threaten to resign and they will cave.

10. We need to systematically purge and remove all words, names and designations in the Serb manner, used until now…

11. Open interference with the gendarmerie and the military would be difficult, as the Serbs are very sensitive on that matter and would react. We need to undermine them in other ways. Let us use the methods tested in Austro-Hungarian times. In particular we need to ensure that our followers, e.g. military physicians, infiltrate the highest ranks of the military. They can then weaken the military and erode the discipline… We will endeavor to persuade the government to trust the Croat Home Guard… Its organization should be patterned after the former Austro-Hungarian institution (“domobranstvo”), using the same names, same markings, same orders, etc. Especially nurture the spirit of the Home Guard, the Croat National Movement, and separate Croatian objectives.

12. Do everything to gradually abolish the celebration of Vidovdan… When the Sokols or other such organizations organize public celebrations, we need to interfere or even ban them outright…

13. Always point out that the Agreement is just a step in the process of achieving our objectives. Always talk about a free and independent, separate Croatia. Always speak of Croatian interests, Croatian rights, Croatian duties…

14. Our enemies are always to be attacked in the harshest terms, accuse them as corrupt, harmful to Croat interests, and oppressors of Croatian people… Their achievements are to be denigrated, their newsprint ignored or mocked, and they themselves ridiculed and derided.

15. The international situation is developing to our benefit. The Versailles system is collapsing, and Yugoslavia is that system’s artificial creation. Our leadership will strike a balance between the Axis and democracy… The primary objective is to destroy Yugoslavia. In that we have the full support of the Catholic Church, as well as international Communism.

16. These instructions are to be strictly followed, and interpreted appropriately to all sympathizers. Keep them secret and confidential. Croatian delegates will give everyone more detailed instructions. Forward, all, to a free and independent Croatian state!

With faith in God and peasant solidarity!”


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Wednesday, April 09, 2014

CLARE MUSGROVE: Another Halyard Mission Hero rescued by the Mihailovich Serbs says "Good-Bye" / July 8, 1919 - April 6, 2014

Clare Musgrove, Halyard Mission WWII American veteran
"Lest we Forget" Michigan June 2009. Photo by Aleksandra Rebic
"The Halyard Mission" by Lt. Com. Richard M. Kelly USNR
The Forgotten 500 by Gregory A. Freeman
Michigan "Lest we Forget" June 2009
Photo by Aleksandra Rebic
Aleksandra's Note:

The passing of people should never really surprise us, for death catches up to everyone. Some of us later than others. Some of us too early. Regardless of what we may feel about it, death follows God’s timeline, not ours.

But still, even though we all know that death is inevitable, when someone who has been with us for a long, long time and whom after a while we almost take for granted, dies, it still hurts.

We have lost another of the brave American airmen who flew dangerous missions to confront the Nazi war machine during World War II. This time it’s Clare Musgrove of Michigan, who was one of the “Forgotten 500” that was saved by the Mihailovich Serbs after being shot down by the Germans over enemy occupied Serbia in 1944. Clare Musgrove, 94 years old, died this last Sunday, April 6, 2014, ironically on the anniversary date of the German attack on the former Yugoslavia in 1941 that would change the Balkans forever. The ramifications of that brutal Nazi attack on the Serbs in April 1941 continue today, 73 years later.

I had the privilege and pleasure of meeting Clare Musgrove personally, first in Chicago for the 50th Anniversary Commemoration of the Halyard Mission, and then again in Michigan for the Lest We Forget Halyard Mission Reunion in June of 2009. Fortunately he has left his testimony behind for all of us in Gregory Freeman’s book “The Forgotten 500”.

Although even the Greatest Generation has had to face mortality, those of us who knew Clare Musgrove will always remember him as very much alive.

Rest in peace, Clare Musgrove. And thank you for appreciating all that General Draza Mihailovich and his Serbs did for you and your comrades in arms in those difficult days and nights of 1944 in a land far, far away, that remained close to your heart for all of your productive years ever afterward. I’m so glad you were able to return to Serbia in 2004 and 2005, first for the dedication of the Halyard Mission plaque in Pranjani and then for the presentation of the Mihailovich Legion of Merit Medal to the General’s daughter in Belgrade.

Most of all, I’m glad you were saved.
Aleksandra Rebic
April 9, 2014
Clare Musgrove, standing left, returns to Serbia in September of 2004
and pays tribute to General Draza Mihailovich on Ravna Gora
along with others such as George Vujnovich, officer of the O.S.S., front right.
Photo courtesy of Arthur "Jibby" Jibilian.
From left to right: Vera Dragisich, Clare Musgrove, JoAnne Musulin de la Riva, and Aleksandra Rebic at the "Lest we Forget Forgotten 500"
Halyard Mission Reunion in Michigan, June 2009.
Photo: Rebic collection.
Jeanne Armstrong
April 2014
Clare M. Musgrove, 94, of Plymouth, Minnesota (formerly of St. Joseph, Michigan) died Sunday, April 6, 2014 at The Waters of Plymouth.
A Celebration of Life Service will be held at 1 PM Monday, April 14, at First United Methodist Church, St. Joseph with Pastor Harris Hoekwater officiating. Burial will follow in Riverview Cemetery in St. Joseph. Visitation will be held from 2 to 4 pm on Sunday, April 13 at Starks & Menchinger Family Funeral Home, 2650 Niles Road, St. Joseph. Memorials may be made to First United Methodist Church or Berrien County 4-H Foundation.
Clare was born July 8, 1919, to Fred and Edith (Kraft) Musgrove in Hersey, Michigan. Clare was a 1937 graduate of Hersey High School and earned his teaching certificate at Osceola County Normal. He taught in rural schools until 1942 when he enlisted in the US Army Air Force. He served with the 15th Air Force, 465th Bombardment Group, 782nd Bombardment Squadron. Clare’s bomber was shot down over Yugoslavia (now Serbia) while on a bombing mission. An account of his experience as a downed airman behind enemy lines was included in the book, The Forgotten 500 by Gregory Freeman. Clare returned to Serbia twice with US service members to honor the people who risked their lives to save Allied forces. It was his great joy to be able to share a trip with each grandson. The Serbian people will always be close to the hearts of Clare’s family. Clare was proud to be associated with SW Michigan "Lest We Forget".
Clare married Florence Ulrich on September 5, 1946. They enjoyed 61 years of marriage.  He attended Michigan State University for his Bachelor of Science and Masters Degrees. He began his career with the Michigan State University Cooperative Extension Service as a 4-H agent in St. Clair County and served as County Agricultural Agent in Newaygo County, MSU Farm Management (TelFarm) District Coordinator in Southwest Michigan and Berrien County Extension Director. In 1972, Clare was awarded a Distinguished Faculty Award from Michigan State University. Clare was an avid Spartans fan and wore green and white with pride as recently as the 2014 Elite Eight MSU-UConn game. Go Green!
Clare was a faithful member of the St. Joseph First United Methodist Church. His church family supported Clare with visits, letters, cards and prayers during his 3 1/2 years in Minnesota.  Clare was a member of the St. Joseph Kiwanis and was the ‘corn guy’ for many years.
Clare is survived by his daughter and son-in-law, Jeanne and Bill Armstrong of Plymouth MN, his son David of Kehei, Hawaii, his grandsons, Adam (Grace Bell) Herman of Montreal QC Canada and Corbin Herman (Amanda Hammond) of East Lansing Michigan and his great-grandson, Otis Herman of Montreal QC Canada. Clare is also survived by sister Donna Cooper, sister-in-law Louise Ulrich and his loving Cooper nieces and nephews. He was preceded in death by his wife Florence, his parents, and his sister Norma Basinger and brother Robert Musgrove.
Clare’s family would like to thank his many friends and the staff at Copperfield Hill and The Waters of Plymouth for their kind and loving care.
Clare lived his life in service to others as demonstrated through his lifelong career of teaching and stewardship to his family, church and agricultural communities. “Your deeds are your monuments.”
Jeanne Armstrong
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

Sunday, April 06, 2014

Одлучан удар на “балкански фронт” - Хитлерово терористичко бомбардовање Београда 6. априла 1941. године / Новица Стевановић - Пуковник у пензији

Када се 27. марта 1941. године уверио да војни пуч у  Београду није “нека шала”, Хитлер је истога дана позвао чланове Врховне команде (Геринг, Кајтел, Јодл, Рибентроп) и рекао им да је “Југославија неизвестан чинилац” у предстојећим акцијама (операције Марита и Барбароса) и “неће се предузимати дипломатски кораци, нити ће се постављати ултиматуми”, док могућа уверавања југословенске владе, “којој се ионако убудуће не може веровати, примаће се к знању” и нагласио да је “политички нарочито важно да се удар изврши немилосрдном окрутношћу, сва југословенска површинска постројења, и Београд, морају бити уништени непрекидним дневним и ноћним ваздушним нападима” да би се на тај начин “Турској задало довољно страха” и одустала од Черчиловог придобијања за “балкански фронт”.
Фирер је истога дана потписао Директиву бр. 25:
“Намеравам да упаднем у Југославију снажним продорима из подручја Ријеке и Софије са општим правцем ка Београду и даље ка југу, са циљем да се југословенској војсци зада одлучујући пораз, као и да се јужни део Југославије одсече од осталог дела земље и претвори у базу за даље операције немачко-италијанских снага против Грчке.
“Посебно наређујем следеће:
а) Чим се заврши концентрација довољних снага и дозволе метеоролошки услови, сва југословенска површинска постројења, и Београд, морају бити уништени непрекидним дневним и ноћним ваздушним нападима.
б) Ако је могућно, операција Марита мора почети истовремено, али никако раније, са првим ограниченим циљем заузимања солунске луке и планине Диос”.
Телефонирао је Мусолинију: “Дуче, догађаји ме присиљавају да Вам овим најбржим путем изложим своју оцену ситуације и последица које из ње могу произићи. Од почетка сам сматрао Југославију опасним чинитељем... Данашњи извештаји не остављају никакве сумње у то да предстоји преокрет у спољној политици Југославије... Сад бих Вас, Дуче, срдачно замолио да у току неколико идућих дана не предузимате никакве даље операције у Албанији. Сматрам да је потребно да свим расположивим снагама поседнете и обезбедите најважније превоје из Југославије за Албанију...”
Међутим, да је Хитлер у почетку агресије немилосрдним бомбардовањем Београда (операција Казна) желео да упути поруку Турској којој се страни има приклонити у “немачком продирању на исток” и тиме прекинуо Черчилов тајни рад на стварању “балканског фронта” (Југославија, Грчка и Турска) говориле су следеће чињенице. Наиме, крајем јануара 1941. године он  је упозоравао турског председника Иненија да се кроз неколико недеља може очекивати пребацивање немачких трупа, и ваздухопловних ескадрила, у Бугарску (званично приступила Пакту 1.3.1941, када су немачке трупе избиле на југословенско-бугарску границу) и да ће оне тада, уколико Немцима не обећа да неће кренути против Бугарске, или против њихових трупа у пролазу, исте ноћи бомбардовати Цариград и Једрене, и обрушити се на турске трупе у Тракији... “Стога Вам, г. Председниче, предлажем да Ви и ја, ради одбране Турске, предузмемо оне исте мере које Немци предузимају на бугарским аеродромима. Моја влада жели да у најскоријем времену, чим се створе потребне могућности, пошаље у Турску најмање 10 ескадрила ловачких авиона и бомбардера, поред оних пет што сад дејствују у Грчкој, 100 противавионских топова...”
Дефинишући циљ “да ободримо и здружимо Југославију, Грчку и Турску” у један “балкански фронт”, Черчил је убрзо у Средоземље упутио министра спољних послова Идна. Његов извештај о разговорима са турским званичницима није био охрабрујући. Они су “схватили опасности свог положаја исто онако јасно као ми, али су, као и Грци, били уверени да снаге које им можемо понудити нису довољне... Изразили су спремност да ускладе акцију са југословенском владом, од које су, међутим, досад примили само околишни одговор на корак који су предузели на нашу молбу. Страхују да их Руси не нападну ако се Турска уплете у рат са Немачком”.
Почетком марта Черчил прецизира Идну, који се тада налазио у Атину: “Намера Немаца се очигледно састоји у томе да покоре Бугарску, да још више застраше Турску претњом ваздушних напада, да избаце Грчку из рата, и да онда пређу на Југославију, приморавајући је на послушност; после тога се Турска може напасти или не, већ према томе како им, као непријатељима, буде подесно... Један изненадан покрет Југославије ка југу довео би до италијанског пораза првог реда, можда пресудног по читаву ситуацију на Балкану. Ако би Турска у истом тренутку објавила рат, непријатељ не би могао прикупити довољно снага више месеци, у току којих ће порасти наше ваздушне снаге.”
После војног преврата у Београду, Черчил поново пише турском председнику Иненију: “Сад је свакако тренутак да се образује један заједнички фронт који ће Немачка  тешко смети да нападне...” Од Идна, и фелдмаршала Дила (начелник Империјалног генералштаба) тражи да “ускладе све могућне мере за заједничку безбедност”. Тако је објашњавао свом министру, који је био у Атину, да  “Југославија, Грчка, Турска и ми имамо 70 дивизија мобилисаних на том ратишту. Немци још немају више од 30...” и да, стога, постоје добри изгледи да непријатељ неће покушати инвазију  на југ ако се три савезника могу сврстати у заједнички фронт. “То је оно што Турци желе. Тиме се Турској пружа најбоља прилика да избегне рат...” Тако, на крају, Черчил наређује да Идн остане у Атину и “води ствар с Турском”, а Дилу да продужи за Београд, јер се Југославији “још увек пружала прилика да нанесе смртоносни удар откривеној позадини дезорганизованих италијанских армија у Албанији...”
После војног преврата у Београду, нова југословенска влада није могла знати за основне Хитлерове ставове у Директиви 25 (да Немци “неће предузимати никакве дипломатске кораке, нити ће постављати ултиматуме” и да је “политички нарочито важно да се удар изврши немилосрдном окрутношћу” да би се “на тај начин Турској задало довољно страха” и одбити је од Черчилово придобијање за рат) па ће нови министар спољних послова Нинчић, 3. априла, упутити циркуларно писмо свим југословенским посланствима. Тако их је обавестио да је позвао немачког и италијанског посланика и рекао им да Краљевска влада остаје верна поштовању закључених међународних обавеза, па према томе и Протоколу у Бечу од 25. марта, да је њена главна брига одржавање политике добрих и пријатељских односа са Немачком и Италијом, да ће настојати најодлучније да не буде умешана у сукоб и имајући у виду очување свих југословенских битних, државних и народних интереса, Влада ће се нарочито занимати за начин примене Бечког протокола.
Черчилов фелдмаршал Дил је већ тада био у Београду. Он је известио: “Крајњи резултат посете Београду био је разочаравајући у много којем погледу, али је било немогућно приволети Симовића да потпише било какав споразум. Ипак сам био импресиониран офанзивним духом југословенских вођа, који хоће да се боре ако Југославија буде нападнута, или ако Немачка нападне Солун... Југословенске снаге  још нису спремне за рат, и Симовић жели да добије времена да заврши мобилизацију и концентрацију. Он не може из унутрашњополитичких разлога учинити први корак у непријатељствима него мора чекати немачку иницијативу... Очекује да ће Немачка напасти јужну Југославију из Бугарске, и засад оставити Грчку по страни... Југословени ће помоћи у Албанији, али неће чак ни ту напасти док Немачка не изврши напад на њих,  или на њихове животне интересе...” (Наводи према: Винстон С. Черчил, Други светски рат, том III)
Одмах затим (4.4.1941) Черчил је Симовићу упутио следећи апел критикујући његову неодлучност и недостатак иницијативе зато што очекује непријатељев “први корак”:
“Не могу схватити аргуменат да хоћете да добијете у времену. Највећи потез ради победе и безбедности састоји се у томе да се непријатељ предухитри одлучном победом у Албанији и сакупи маса опреме која би вам пала у руке. Кад у Албанију стигну четири немачке планинске дивизије, за које Ваш Генералштаб јавља да се у Тиролу укрцавају у возове, наићи ћете на отпор сасвим другачији од онога који вам може пружити позадина деморалисаних Италијана...”
Шестог априла ујутру над Београдом су се појавили немачки бомбардери (око 400 бомбардера). Не страхујући од отпора, јер је град био проглашен отвореним, немилосрдно су га уништавали летећи изнад самих кровова. То је била операција Казна. Када је, најзад, 8. априла завладала тишина, по улицама и под рушевинама је лежало више од 2000 људи (процене 2.271 – 4.000, немачке процене 1.500 – 1.700); порушено 627 зграда, веома оштећено 1.601 и делимично оштећено 6.829 зграда; тешко оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника; зграда Народне библиотеке са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности, изгорела до темеља... Тако је, дакле, Хитлерова директива да је “политички нарочито важно да се удар против Југославије изврши немилосрдном окрутношћу...” и на тај начин “Турској зада довољно страха” дала свој резултат: није дошло до стварања балканског фронта од три државе. На крају немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу после рата изјавио: “Ваздушни напад на Београд 1941. имао је првенствено политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом...”
Пуковник у пензији Новица Стевановић
April 2014
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at