Tuesday, March 03, 2015

О рехабилитацији ђенерала Михаиловића / Владислав Б. Сотировић / "Pogledi" February 28, 2015

Pogledi

Владислав Б. Сотировић

Овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење:

Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога?

 

Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога?

С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива за враћање достојанства лика и дела Драгољуба Драже Михаиловића. Можда ће званична Србија (оваква каква јесте) ипак и скупити моралне куражи да исправи једну од највећих неправди у историји србског народа. Ако су 1946. г. након стрељања команданта равногораца комунисти врло вероватно мртво ђенералово тело раскомадали (с обзиром на Дражину последњу фотографију на којој се јасно види да му је лева рука одсечена)[1] и разбацали на разне стране како му се гроб не би знао, оно што Србија може (најмање) да уради за њега, његов покрет и Србство у целини јесте да га правно и морално удостоји свих људских и национално-патриотских почасти, а уместо освештавања гробног места (које очигледно, на жалост, не постоји) подигне достојне споменике у земљи „Боже правде“.

Међутим, с друге стране, лично се не залажем за ђенералову формалну „рехабилитацију“ нити уопште са покретањем таквог судско-правног поступка у оваквој Србији каква јесте, као што је то нпр. пре неколико година предлагао „Српски либерални савет“ (бивша „Српска либерална странка“), из најмање два једноставна и пре свега морална разлога:
  • Покретањем судског процеса или пак јавна расправе за формалну рехабилитацију ђенералову индиректно би се признало да је он тада године 1946. имао некакву „велеиздајничку“ кривицу на основу које му се и судило (тј. да је наводно издао народ и народне интересе) али су се сада стекли услови за покретање новог судског поступка услед прикупљања нових чињеница које говоре у његову корист.
  • Уколико би и дошло до формалне рехабилитације ђенералове директно би се признало да су комунистички контра-револуционарни судови након освајања Београда 20. октобра 1944. г. били легитимни и легални, а тиме би се исто тако на индиректан начин признао и легитимитет и легалитет саме антисрбске комунистичке страховладе након окупације Србије у октобру 1944. г.
У контексту горе написаног осврнули бисмо се на неке базичне чињенице из историје Другог светског рата на нашим просторима.

Основна војна тактика Југословенске Војске у Отаџбини под техничко-војном командом пуковника и касније ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (врховни командант Краљ Петар Други Карађорђевић) се састојала од круцијалног принципа сваке герилске борбе а то је избегавање већих сукоба са непријатељем и припремања људства и технике за одсудан удар по окупаторским формацијама када за то дође прави тренутак, тј. другим речима, кад Трећи Рајх доживи коначни слом на неком од светских фронтова (у принципу на Источном). У југословенском, тј. боље речено србском, конкретном случају од 1941. до 1945. г. поред секундарног општег разлога за избегавање отворене борбе са окупатором у великом стилу (офанзиве, заузимање великих насеља, наношење већих губитака непријатељској војној сили, итд.) – недостатак науружања, муниције и војне опреме насупрот у сваком погледу супериорнијој окупаторској војној сили – постојао је и онај примарни а то је реална политика одмазде Немаца над цивилима србског етноса и то у сразмери (100 цивила за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника) која би одвратила и много веће и јаче светске герилске формације од изазивања немачке педантне аритметике коју су већ у јесен прве окупационе године у октобру 1941. на својој кожи искусили грађани Краљева и Крагујевца.

С друге стране, директни војно-политички конкуренти Равногорцима – Титови комунист-партизани (са ознакама стране армије на својим униформама – Црвене Армије) нису штедели ни часа од момента Стаљинове директне наредбе из Москве након 22. јуна 1941. г. да ступе у најотворенију и сулуду (чак и фронталну) борбу против далеко јачих и опремљенијих окупаторских формација у Србији (али не и у НДХ) не водећи апсолутно рачуна о консеквентном страдању цивила услед немачких казнених одмазда (треба се на овом месту присетити да је у Србији 1941. г. било много ако не и претежно партизана са територије НДХ којима Србија није била родна груда).[2] Чак шта више, постоје случајеви у којима су локални партизани с гађењем одбацивали сваку помисао да помогну србским сужњима одређеним за одстрел. Можда је као најупечатљивији такав случај онај из села Дивостина недалеко од Крагујевца: када су локални мештани запитали партизане зашто шенлуче и банче док Немци стрељају у оближњим крагујевачким Шумарицама („Крагујевачки октобар“ 1941. г.) одговор је био једноставан – ко није са њима партизанима јесте против њих!

Поставља се наравно и логично питање зашто су партизани и равногорци имали овако дијаметрално супротне војне тактике током рата. Уколико знамо за пар основних чињеница из овог периода србско-србског (или боље речено пречанско-србијанског) грађанског рата добићемо и логичан одговор.
  • Као прво, у „четнике“ су ишли сељаци-домаћини и синови из домаћинских кућа којима је патриотизам био светиња док је у партизане ишао (бар у Србији) „белосветски олош без кучета и мачета“ (за разлику од Срба из НХД који су пред усташком камом бежали главом без обзира у прву шуму) а коме је једини политички циљ борбе био да се домогне власти након рата.[3]
  • Друго, руководство Равногорског покрета су чинили школовани србски официри који се нису предали непријатељу након формалне капитулације Војске Краљевине Југославије, што значи да су се разумели у војне послове, док су на супротној страни војно-политичку врхушку чинили аматери „интернационалци“, тј. „белосветски плаћеници“ који су из идеолошко-авантуристичких разлога (дакле не и из патриотских) између два светска рата војевали по разним Шпанијама.
  • Треће, најистакнутије и најутицајније фигуре тзв. НОВЈ нису биле етнички Срби: сам генсек КПЈ и тзв. „врховни командант“ НОВЈ је био полу-Хрват, полу-Словенац, рођен у хрватском Загорју, према званичној комунистичкој верзији (не као Чича у србијанској Ивањици) и римокатолик (који се уосталом у Првом светском рату борио у Србији али у плавој аустро-угарској униформи). Овај браварски помоћник је у загребачкој полицији пре рата био заведен под бројем 10434.
  • Четврто, мора се напоменути и главна, али мало позната и добро скривана од стране титоистичких власти, чињеница да је врло вероватно уз дозволу Немаца Јосипа Броза Тита из Загреба у Србију послао усташки поглавник Анте Павелић како би машин-бравар подигао устанак у Србији и тако увео србијанске Србе у међусобни грађански рат са циљем да  поглавнику остану слободне руке за наставак физичког уништавања Срба у НДХ. Тако је Тито оставивши једну од неколико жена у свом животу Херту Хас у деветом месецу трудноће (коју је предао на „чување“ Владимиру Велебиту) у четвртак 22. маја 1941. г. отпутовао из Загреба у Београд возом са фалсификованом исказницом где је стигао потпуно безбедно (дакле пре „Барбаросе“ од 22. јуна 1941. г.). Херта се породила 24. маја родивши Мишу. Тито је из Београда кренуо 17. септембра на „ослобођену територију“ на коју је убрзо и стигао (у село Робаје) код Ваљева. Тада је Михаиловић са својим четницима био на Равној Гори и то само тридесетак километара далеко од Тита. Чича је након првих разговора са Титом поред опаске својим четничким сапутницима да га више не воде на разговоре са злочинцима, безумницима и олошем који жели да уништи и оно што је Немац оставио у животу, приметио да Тито говори са веома тешким руским акцентом што се уклапа у извештаје немачке обавештајне службе о Титу као рођеном „Русу“ (то јест човека који је дошао из СССР-а) кога је Стаљин 1937. г. послао да реорганизује КПЈ.
Иначе, горе споменута комунистичко-усташка (тј. хрватско-хрватска) антисрбска сарадња датира још од 1935. г. када су КПЈ и ХРО (Хрватска револуционарна организација, тј. усташе) постигле заједнички споразум у Лепоглави (Будак-Пијаде) о билатералном деловању на рушењу „великосрпског хегемонизма“ и саме Краљевине Југославије. Сарадња је настављена и током, као и након, рата.[4] У том контексту да се потсетимо на следеће чињенице:
  • У концентрационом логору Јасеновац постојали су и чувари комунисти, поједини хрватски чланови Политбироа ЦК КПЈ су неколико пута долазили легално у посету логору да виде како се одвијају ствари и затим подносили извештаје Титу.
  • Партизанске јединице попуњене Србима су намерно слате на јаке усташке постројбе где су безглаво гинули.
  • Након рата је управо Титовом политиком „братства и јединства“ хрватско-муслиманско-усташки геноцид над Србима плански заташкаван и тиме верификован.
  • Тито није никада посетио Јасеновац (а обишао је пола света на својим „путевима мира“ где је стигао чак до Кине) чији су неки усташки крвници били касније и чувари на Голом Отоку а сам споменик јасеновачким жртвама се у ствари састоји од четири слова „U“ (тзв. „распукла ружа“).
  • Након рата су у исту раван стављени четници и усташе а све у намери да се вештачки направи формални пандан хрватско-муслиманским злочинима над Србима.
На крају предлажемо да се уместо субноровског процеса „рехабилитације“ Драже Михаиловића пре свега „разтитоише“ Србија а удостојавање лика и дела команданта ЈВуО и његовог покрета спроведе (бар за прву руку) преко следећих конкретних државно-политичких одлука:
  • Да се 11. мај (1941. г.) прогласи „Даном почетка Трећег србског устанка“ и као такав обележава на државном нивоу пригодним свечаностима као државно-национални празник.
  • Да се називи главнијих улица, школа и других јавних установа именују по четничким војводама и догађајима везаним за равногорску борбу против непријатеља Србства у Другом светском рату.
  • Да се машин-бравар депортује у родну Хрватску или пак неку другу праву отаџбину (ако је уопште и сахрањен у „Кући цвећа“ собзиром да му мртво тело нико није ни видео).
  • Да се историји Равногорског покрета да заслужно место у историји србског народа.
  • Да се београдски Трг Славија преименује у Трг Равногорског покрета и да се на овом тргу изгради велелепни споменик ђенералу Михаиловићу и другим најистакнутијим равногорским командантима.


Владислав Б. Сотировић
www.sotirovic.eu
© Владислав Б. Сотировић 2015

___________________________


[1] Фотографија је објављена у [Милослав Самарџић (приредио), Албум ђенерала Драже, Крагујевац: Погледи, 2008, стр.157].
[2] То је био случај, наравно поред Јосипа Броза Тита, са нпр. Стеваном Филиповићем коме је иначе право име било Стјепан.
[3] Међутим, овде се поставља и главно питање зашто су те србске избеглице на простору НДХ бежале у партизане а не у четнике и ако су већ некако и дошли до партизанских одреда зашто су у њима и остали. Одговор је једноставан, а заснован је на архивској грађи: комунисти су им у партизанским јединицама обећавали након рата пљачку и нове домове које би отели од „народних издајника“ и наравно Немаца фолксдојчера у Војводини. Видети о овом феномену више у [Владислав Б. Сотировић, Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим партизанима и Равногорском покрету, 1941. г.−1945. г., Виљнус: Југославологија, 2014].
[4] Видети опширније у [Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006].


http://www.pogledi.rs/o-rehabilitaciji-djenerala-mihailovica/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Рехабилитација између права и политике / Rehabilitacija između prava i politike / "Politika" March 2, 2015

Politika
Слободан Кљакић
March 2, 2015

Поводом давно започетог судског поступка за рехабилитацију Драже Михаиловића треба још једном подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине.

Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић с аме­рич­ким пи­ло­ти­ма на аеро­дро­му у Пра­ња­ни­ма
1944. го­ди­не

Средином протекле недеље најављена је могућност да Виши суд у Београду на завршном рочишту у петак, 27. фебруара, донесе одлуку о захтеву за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића. Брзо раширена вест, уз неизбежну чаршијску надоградњу, уздигнута је чак у ранг нечијег, не зна се чијег, обећања.

Уместо да одлука буде донета, из процедуралних разлога на које се позвао суд, процес започет 2006. поново је одложен, на неки начин је чак враћен на почетак, што призива у сећање речи Џонатана Свифта да су „обећање и кора од пите направљени да се преломе”.

Већ скоро десетогодишњи процес и оно што се догодило у петак, укључујући пратеће коментаре у медијима и на друштвеним мрежама, ипак ствари чине јаснијим. Ако ништа друго, ма каква била судска одлука, она ће поделити јавност у Србији, отприлике као кад се пресече јабука.

Не мора на пола, али је јасно да ће бити задовољних и презадовољних, незадовољних и још незадовољнијих. Биће и збуњених, пошто није једноставно разабрати шта се пресудом у ствари хоће; и зашто овај процес у готово правилним временским таласима постаје важнији од других, много тежих питања која нам свакидашњица ставља на плећа.

Неки будући талентовани истраживач свакако ће докучити замршене, густо преплетене нити политике и судовања у Србији на крају прошлог и на почетку овог века, из тог угла ће дубље осветлити и судски поступак покренут захтевом за рехабилитацију Драже Михаиловића.

За и против: испред Палате правде протеклог петка окупили су се присталице и противници судске рехабилитације Драже Михајловића
Фото-Танјуг.
 
Ипак је и нама хроничарима понешто јасно већ данас – није реч само о „правном превладавању прошлости” и о правном „суочавању с прошлошћу”, већ и о томе да се истина у овој ствари налази између чекића суда и наковња политике, не само локалне него и оне која се обликује у различитим центрима моћи, од оних регионалних до оних глобалних.

Управо из тог разлога треба подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине.

Пресуде донете у судским процесима остају залеђене у конкретном времену, од чијих силних ограничења зависе. У ред важних ограничења долази ембарго који власт ставља на документе и архивску грађу која је из ових или оних разлога означена одређеним степеном тајности. Док трају судски поступци ти документи су углавном недоступни и правосудним органима, а када је правни оквир аљкаво уређен тешкоће су још веће.  Дискреционо право на поступање с таквом грађом прелива се у неку врсту самовоље.

Законска решења која су у Србији имала да допринесу ,,суочавању с прошлошћу”, примерице Закон о рехабилитацији из 2006, у ствари су доприносила да Србија истрајава као држава ,,правно непревладане прошлости”. Стручњаци су својевремено износили оцене да је тај кратки закон, формулисан у само девет чланова, унео много правне несигурности, зато што је неодређен и недоречен, с неразумним решењима и противуставним одредбама. Једном речју, закон је илустровао груб немар, аљкавост законодавца, што значи да је имао извориште и у самоуверености политичке моћи.

Када је коначно донет нови Закон о рехабилитацији 2011. године о њему су изречене повољније оцене, али ни нова норма није, нити је могла да укине начелна ограничења која судске пресуде у историјским питањима чине увелико мањкавим.

Суд наиме не може да замени напоре историографа и истраживача који кроз генерације испитују замршене токове прошлости. Истиниту слику они граде другачије него што то чини суд. Преиспитујући ранија сазнања и закључке, истраживачи се суочавају са новим, непознатим документима, ослањају се на нове, унапређене теоријске концепције и методолошке поступке.

Тако исцртана нова слика прошлости има дубљу перспективу и изоштреније обрисе, али она остаје отворена за нове доприносе. Слика прошлости коју формулише суд остаје заробљена пресудом и тренутком њеног доношења, она се може мењати само новом пресудом. Тиме се потврђује да суд није баш најбоље место за утврђивање историјске истине. Поготово када због предоминације одређене политике право нема моћ, него моћ постаје право. Уместо да се судском пресудом утврђује историјска истина, пресуда постаје истина о пролазној политичкој моћи.

Грађа са судских процеса и судске пресуде зато су само један, никако искључиви историографски извор, на основу кога се сагледава истина о прохујалим временима и личностима које су ранијим збивањима дале лични печат.

Као и процес из 1946. на коме је Дража Михаиловић био суђен и осуђен, такву судбину ће имати и поступак за његову рехабилитацију чији се крај не види, иако је покренут још 2006. године.


Слободан Кљакић
Oбјављено: 02.03.2015

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/nepoznati-draza/Rehabilitacija-izmedju-pravde-i-politike.sr.html

*****

Politika
Slobodan Kljakić
Objavljeno: 02.03.2015

Rehabilitacija između prava i politike

Povodom davno započetog sudskog postupka za rehabilitaciju Draže Mihailovića treba još jednom podsetiti da istoriografske istine nisu isto što i pravosudne istine.

Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić s ame­rič­kim pi­lo­ti­ma na aero­dro­mu u Pra­nja­ni­ma 1944. go­di­ne.
 
Sredinom protekle nedelje najavljena je mogućnost da Viši sud u Beogradu na završnom ročištu u petak, 27. februara, donese odluku o zahtevu za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića. Brzo raširena vest, uz neizbežnu čaršijsku nadogradnju, uzdignuta je čak u rang nečijeg, ne zna se čijeg, obećanja.
 
Umesto da odluka bude doneta, iz proceduralnih razloga na koje se pozvao sud, proces započet 2006. ponovo je odložen, na neki način je čak vraćen na početak, što priziva u sećanje reči Džonatana Svifta da su „obećanje i kora od pite napravljeni da se prelome”.
 
Već skoro desetogodišnji proces i ono što se dogodilo u petak, uključujući prateće komentare u medijima i na društvenim mrežama, ipak stvari čine jasnijim. Ako ništa drugo, ma kakva bila sudska odluka, ona će podeliti javnost u Srbiji, otprilike kao kad se preseče jabuka.
 
Ne mora na pola, ali je jasno da će biti zadovoljnih i prezadovoljnih, nezadovoljnih i još nezadovoljnijih. Biće i zbunjenih, pošto nije jednostavno razabrati šta se presudom u stvari hoće; i zašto ovaj proces u gotovo pravilnim vremenskim talasima postaje važniji od drugih, mnogo težih pitanja koja nam svakidašnjica stavlja na pleća.
 
Neki budući talentovani istraživač svakako će dokučiti zamršene, gusto prepletene niti politike i sudovanja u Srbiji na kraju prošlog i na početku ovog veka, iz tog ugla će dublje osvetliti i sudski postupak pokrenut zahtevom za rehabilitaciju Draže Mihailovića.
 
Za i protiv: ispred Palate pravde proteklog petka okupili su se pristalice i protivnici sudske rehabilitacije Draže Mihajlovića Foto - Tanjug.
 
Ipak je i nama hroničarima ponešto jasno već danas – nije reč samo o „pravnom prevladavanju prošlosti” i o pravnom „suočavanju s prošlošću”, već i o tome da se istina u ovoj stvari nalazi između čekića suda i nakovnja politike, ne samo lokalne nego i one koja se oblikuje u različitim centrima moći, od onih regionalnih do onih globalnih.

Upravo iz tog razloga treba podsetiti da istoriografske istine nisu isto što i pravosudne istine.


Presude donete u sudskim procesima ostaju zaleđene u konkretnom vremenu, od čijih silnih ograničenja zavise. U red važnih ograničenja dolazi embargo koji vlast stavlja na dokumente i arhivsku građu koja je iz ovih ili onih razloga označena određenim stepenom tajnosti. Dok traju sudski postupci ti dokumenti su uglavnom nedostupni i pravosudnim organima, a kada je pravni okvir aljkavo uređen teškoće su još veće.  Diskreciono pravo na postupanje s takvom građom preliva se u neku vrstu samovolje.

Zakonska rešenja koja su u Srbiji imala da doprinesu ,,suočavanju s prošlošću”, primerice Zakon o rehabilitaciji iz 2006, u stvari su doprinosila da Srbija istrajava kao država ,,pravno neprevladane prošlosti”. Stručnjaci su svojevremeno iznosili ocene da je taj kratki zakon, formulisan u samo devet članova, uneo mnogo pravne nesigurnosti, zato što je neodređen i nedorečen, s nerazumnim rešenjima i protivustavnim odredbama. Jednom rečju, zakon je ilustrovao grub nemar, aljkavost zakonodavca, što znači da je imao izvorište i u samouverenosti političke moći.

Kada je konačno donet novi Zakon o rehabilitaciji 2011. godine o njemu su izrečene povoljnije ocene, ali ni nova norma nije, niti je mogla da ukine načelna ograničenja koja sudske presude u istorijskim pitanjima čine uveliko manjkavim.

Sud naime ne može da zameni napore istoriografa i istraživača koji kroz generacije ispituju zamršene tokove prošlosti. Istinitu sliku oni grade drugačije nego što to čini sud. Preispitujući ranija saznanja i zaključke, istraživači se suočavaju sa novim, nepoznatim dokumentima, oslanjaju se na nove, unapređene teorijske koncepcije i metodološke postupke.

Tako iscrtana nova slika prošlosti ima dublju perspektivu i izoštrenije obrise, ali ona ostaje otvorena za nove doprinose. Slika prošlosti koju formuliše sud ostaje zarobljena presudom i trenutkom njenog donošenja, ona se može menjati samo novom presudom. Time se potvrđuje da sud nije baš najbolje mesto za utvrđivanje istorijske istine. Pogotovo kada zbog predominacije određene politike pravo nema moć, nego moć postaje pravo. Umesto da se sudskom presudom utvrđuje istorijska istina, presuda postaje istina o prolaznoj političkoj moći.

Građa sa sudskih procesa i sudske presude zato su samo jedan, nikako isključivi istoriografski izvor, na osnovu koga se sagledava istina o prohujalim vremenima i ličnostima koje su ranijim zbivanjima dale lični pečat.

Kao i proces iz 1946. na kome je Draža Mihailović bio suđen i osuđen, takvu sudbinu će imati i postupak za njegovu rehabilitaciju čiji se kraj ne vidi, iako je pokrenut još 2006. godine.


Slobodan Kljakić

Objavljeno: 02.03.2015

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/nepoznati-draza/Rehabilitacija-izmedju-pravde-i-politike.lt.html



*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
***** 

Saturday, February 28, 2015

THE LAST FRIDAY IN FEBRUARY - REHABILITATION REDUX / By Aleksandra Rebic




THE LAST FRIDAY IN FEBRUARY - REHABILITATION REDUX 

And so it continues...In anticipation of the Mihailovich Rehabilitation hearing that took place in Belgrade on Friday February 27, 2015, the last Friday in February, I was asked to write a letter to be sent to Belgrade. This was a letter about "hopes and dreams" with the intention to speak for the thousands of people around the world who want Serbian General Draza Mihailovich officially vindicated of the manufactured guilt that provided the false pretense to have him executed in July of 1946.  I gladly did so, because no matter what the Belgrade justice system decided to do with regards to General Mihailovich, we who know the truth know that no "rehabilitation" is needed.

The thought crossed my mind about how many patriots, Chetniks and others who fought under the command of General Mihailovich and remained loyal to his legacy for the duration of their lives no matter where they settled after WWII, would not have the opportunity to enjoy the official vindication, if indeed it was to be rendered this last Friday in February. I was sad for just a moment, and then my heart was filled with the satisfaction that these patriots didn't need any such "official" confirmation. For them, as well as for all of us who have survived them and carry on their legacy, God's justice would prevail, for the innocent as well as for the guilty.

It was decided on this last Friday in February that the Rehabilitation judicial process would continue, actually start over from the beginning for all intents and purposes. The next court hearing date is scheduled for April 2015. Though frustrating and demoralizing I'm sure for all those who have been directly involved and have worked so hard since 2006, I'm confident they won't be giving up. They want something "official" from the Belgrade Court and so do I.

I want the Belgrade Court to render a just verdict this time. They owe the man and his legacy at least that much. We who carry on that legacy and God Himself will do the rest.



Aleksandra Rebic
February 28, 2015
Chicago, IL USA
ravnagora@hotmail.com

The Letter to Belgrade February 27, 2015
http://www.generalmihailovich.com/2015/02/no-one-deserves-it-more-than-general.html


*****

Friday, February 27, 2015

VIDEO - O rehabilitaciji Draže ispočetka / "B92" February 27, 2015

B92
Petak
27.02.2015


 
 

Postupak za rehabilitaciju komandanta četničkog pokreta Dragoljuba Mihailovića formalno je počeo ispočetka pred Višim sudom u Beogradu.
 
Video - Vesti:
 
http://www.b92.net/video/vesti.php?yyyy=2015&mm=02&dd=27&nav_id=962985



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Vučić: Interesuje me budućost, a ne prošlost / "Politika" [Agencije] February 27, 2015

Politika
Agencije
Objavljeno: 27.02.2015.

Premijer Aleksandar Vučić

Premijer Aleksandar Vučić izjavio je danas, povodom ponovnog početka procesa rehabilitacije komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića, da ga ne interesuje prošlost, već budućnost.

„Sud neka radi svoj posao. Očekujem da donese odluku u skladu sa zakonom, ali u političkom smislu više me interesuje budućnost, nego prošlost”, poručio je Vučić novinarima na Bežanijskoj kosi.

Proces za rehabilitaciju Mihailovića danas je formalno krenuo ispočetka zbog promene u sastavu sudskog veća Višeg suda u Beogradu.


http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Vucic-Bler-Srbiju-nije-kostao-ni-dinar.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Рехабилитација Михаиловића формално кренула испочетка / "RTS-Radio-Televizija Srbije" February 27, 2015

RTS-Radio Televizija Srbije
February 27, 2015

Процес за рехабилитацију команданта Југословенске краљевске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића данас је формално кренуо испочетка због промене у саставу судског већа Вишег суда у Београду. Противници и присталице некадашњег генерала и кордони полиције испред Палате правде.

Захтевом за рехабилитацију се тражи од суда да поништи пресуду од 15. јула 1946. године, којом је Драгољуб Дража Михаиловић осуђен на смрт стрељањем, као и враћање грађанских права, преноси Танјуг.


Претходни председник већа Александар Ивановић изабран је за судију вишег суда, па више није у његовој надлежности да води овај поступак.

Овај вишегодишњи процес био је у завршној фази, а предлагачи рехабилитације данас су се припремили за излагање завршних речи, али је због правне процедуре поступак кренуо испочетка.

Највећа судница Палате правде на почетку расправе била је испуњена до последњег места са више стотина присутних, али је након пола сата и одлуке да процес крене изнова убрзо остала полупразна.

Судско веће Александра Трешњева одлучило је да не саслушава непосредно поново све сведоке већ да се упозна са садржином њихових исказа, као и да поново "формално" изведе све писане доказе.
Судија је најавио да би овај процес могао да траје још два до три рочишта и да се оконча завршним речима предлагача рехабилитације.

По закључењу расправе, суд ће писаним путем донети своју одлуку у року од 30 дана.

Пред почетак расправе испред београдске Палате правде, где је у подне настављен поступак за рехабилитацију Драгољуба Драже Михајловића, окупио се велики број његових присталица, који су носили транспаренте, певали четничке песме и скандирали.

Насупрот њима била је окупљена неколицина противника некадашњег генерала Југословенске војске у отаџбини, који су пак скандирали против.

Скуп је обезбеђивао велики број припадника полиције, распоређених у кордонима, како не би дошло до сукоба.

У публици велике суднице број један Вишег суда у Београду био је лидер радикала Војислав Шешељ, чланови те странке међу којима су били и Вјерица Радета и Горан Красић, принцеза Јелисавета Карађорђевић, као и друге јавне личности.

 
 
Рехабилитацију је затражио његов унук Војислав Михаиловић, а придружили су му се Српска либерална странка, на челу са Костом Чавошким, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, професор међународног права Смиља Аврамов и други.

Предлагачи захтева тврде да Михаиловићу није било омогућено право на одбрану и да није видео свог адвоката до почетка суђења.

Он није имао ни право на непристрасан суд, а оптуžница му је уручена седам дана пред суђење.

Након два дана од изрицања спорне пресуде комунистичког режима, стрељан је у Београду. Посебна Комисија утврђује тачну локацију на којој је стрељан, јер се претпоставља да су његови посмртни остаци пребачени на другу локацију.

Михаиловић нема гробно место.

У недостатку других доказа о Михаиловићевој смрти, решењем Првог основног суда у Београду прошле године је као датум смрти Михаиловића утврђен 17. јул 1946. године, пошто је суд утврдио да је тог датума стрељан.



http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1843286/%D0%A0%D0%B5%D1%85%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0+%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE+%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%83%D0%BB%D0%B0+%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B0.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Нико не заслужује то више него генерал Дража Михаиловић. / No one deserves it more than General Draza Mihailovich. / By Aleksandra Rebic

 
Уваженим Судијама:

Зато што је чињеница да се „рехабилитација“ нашег вољеног генерала Драже Михаиловића сусрела са напорним и сувише дугим процесом који је званично почео још 2006. године кад је иницијатива за исту покренута у Београду од стране Српског либералног савета и да се процес „настављао“ и „одлагао“ више пута, није паметно да нам наде буду високе.

Ипак, осећа се нешто другачије овог пута.

Преовлађујући оптимизам којим прожима ово рочиштe данас, 27 фебруара 2015. сугерира да би ово могло да буде управо то. Да ми коначно постижемо крај, потенцијално успешан крај, у постизању крајњег циља званичне рехабилитације генерала Драже Михаиловића у његовој отаџбини Србији.

За многе од нас је велики злочин да је икада и било потребе за његову „рехабилитацију“. Ипак, нешто „званично“, нарочито у Србији, где је генерал Михаиловић и рођен и где је живео, где се борио за свој вољени српски народ, свога краља, и своју Отаџбину, и где је и умро, биће заиста добродошла.

Многи од нас у Отаџбини и кроз целу Дијаспору се у нади моле за најбоље. Ми апелујемо на Београдски суд да донесе праведну и часну одлуку овог пута.

Узело је дуго времена да се то деси, и нико не заслужује то више него генерал Дража Михаиловић.


Са поштовањем,
Александра Ребић
Администратор:
www.generalmihailovich.com
Чикаго, ИЛ. САД
27. фебруар, 2015.
ravnagora@hotmail.com

*****

To the Court:

Given that the "rehabilitation" of our beloved General Draza Mihailovich has been put through an arduous and so very long process, officially beginning in 2006 when the initiative was brought forth in Belgrade by Srpski Liberalni Savet, with the process being "continued" or "delayed" over and over and over again, it's not wise to get our hopes up too much.

However, something feels different this time...

The prevailing optimism surrounding the hearing today, February 27, 2015, suggests that this just might be it. That we are finally reaching the end, a potentially successful end, in attaining the ultimate goal of officially rehabilitating General Draza Mihailovich in his homeland of Serbia.

Many of us don't believe he ever needed to be "rehabilitated". However, something "official", especially in Serbia, which is where General Mihailovich was born, where he lived, where he fought for his beloved Serbian people, his king, and his homeland, and where he died, will indeed be a welcome thing.

Many of us both in the homeland and throughout the diaspora are hoping and praying for the best. We prevail upon the Belgrade court to render a just and honorable verdict this time.

It's been a long time in coming, and no one deserves it more than General Draza Mihailovich.


Sincerely,
Aleksandra Rebic
Administrator:
www.generalmihailovich.com
Chicago, IL USA
February 27, 2015
ravnagora@hotmail.com

*****