"Важна документација у британском националном архиву, коју је пронашао и уступио нам Никола Пашић (унук Николе Пашића), открива много нових детаља о томе какво су заправо мишљење имале тадашње владајуће структуре о Михаиловићу."
Pogledi
ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ
July 13, 2016
Премијер Атли (на слици) морао је да истрпи жестоку критику штампе због суђења ДражиНа то питање најбоље је одговорити из угла представника тадашњег демократског света. Тим пре, јер су Западни савезници касније и одбацили Михаиловића. Важна документација у британском националном архиву, коју је пронашао Никола Пашић (унук Николе Пашића), открива много нових детаља о томе какво су заправо мишљење имале тадашње владајуће структуре о Михаиловићу. Да ли су га сматрали одговорним и због чега?
Када је југословенски комунистички режим објавио да је Михаиловић ухапшен, било је одмах јасно каква му је судбина намењена. Југословенска влада је изјавила да ће „после непристрасног процеса Михаиловић бити стрељан као издајник и ратни злочинац.“ Још пре него што је ухапшен, комунисти су објавили збирку од неколико стотина страница докумената који наводно поткрепљују ову оптужбу.[1] Ова збирка докумената припремљена је за потребе совјетског правног тима у Нирнбергу, али докази очигледно нису били довољно уверљиви, или су их макар Совјети сматрали неупотребљивим.[2]
Ни експерти Форин офиса нису били импресионирани – сматрало се да није постојало ништа што би Михаиловића теретило као „издајника и ратног криминалца“. По мишљењу одсека Форин офиса за јужну Европу, сви презентовани докази долазили су из партизанских извора и показали су се као драстично искривљење истине или као фалсификати. Осим тога, ни савезничке владе (владе САД и Велике Британије) нису имале ниједан конкретан доказ да је Михаиловић лично икада сарађивао са Немцима.[3]
Биће да су и комунисти били свесни недостатака доказног материјала који су припремили када су неколико месеци раније затражили „да Британија објави факте о Михаиловићевој сарадњи са непријатељем, уколико њима располаже“.[4]
Због тога је оптужница цео случај темељила на Михаиловићевим „признањима“ датим у истражном поступку[5], чиме је требало и поткопати његов престиж у јавности.[6] На самом суђењу „Михаиловић је више пута давао исказ супротан ономе какав је дат у изјави истражним органима – он се трудио да се допуни и исправи грешке у изјавама настале као последица умора и велике исцрпљености – али те корекције суд није уважавао и враћао је Михаиловића на претходни исказ“.[7]
Пошто није био у стању да директно докаже Михаиловићеву колаборацију са непријатељем, тужилац је примењивао следећу стратегију: наводити Михаиловића да призна колаборацију својих подређених команданата и затим му наметнути избор: или да призна да је наређивао колаборацију, или да призна да су његови подређени кршили његова наређења. Након тога
Михаиловићу се поново супротставља његов исказ у истрази у којој каже да су сви његови команданти радили по његовим наређењима.[8]
Питања одбране оптуженом су константно ометана од тужиоца или судије када год би се Михаиловић навео да одговором објасни околности догађаја и побије оптужбу. Дозвољавано је да само уско одговара на питања без обзира на специфичне околности догађаја о којем се говори. Пошто је Михаиловић остао упоран у тврдњи да је одувек био огорчени непријатељ Немаца, тужилац се жалио – а судија га у томе подржавао – да одбрана покушава да наведе оптуженог на изјаву супротно ранијој када је принао сопствену кривицу.[9]
„Пресуда“ Михаиловићу пре него што је и почело суђење мобилисала је значајан део међународне јавности. Као што је познато, у САД је оформљен Национални комитет авијатичара за помоћ генералу Михаиловићу и Комитет за праведно суђење Михаиловићу. Ова два комитета су се, заједно са другим незваничним институцијама и појединцима, залагали да званичници интервенишу како би се издејствовало заиста непристрасно суђење. Сличан процес, мада у нешто мањој мери, одвијао се и у Великој Британији, у којој су чак и високи чиновници Форин офиса играли активну улогу.
Британска влада је упадљиво избегавала било какву званичну реакцију, па је лорд Халифакс упозоравао да је влада дужна да испуни своју моралну обавезу према свом некадашњем савезнику који ју је у рату задужио. Подсетио је да Британци, као ни САД, немају никакав доказ о Михаиловићевој сарадњи са непријатељем, а да су југословенски докази танки и неубедљиви. За комунисте, како је навео, је најзначајнији доказ о сарадњи са непријатељем био састанак америчког пуковника Мекдауела и Драже Михаиловића са немачким официром Штеркером. „Од тог догађаја је направљена велика представа у југословенској штампи и на радију, и била је главна тачка на суђењу ‘ратним злочинцима’ претходне године у Југославији“.[10]
Сматрало се да ће, уколико се Лондон званично не ангажује, то охрабрити југословенски режим у намери да ликвидира свог политичког противника.[11] Осим тога, „уколико се не расветле сви расположиви факти и не објави истина, јавност ће тумачити како Велика Британија лако напушта своје савезнике“. [12]
Група британских официра који су служили код Михаиловића, такође је одбацила наводе о Михаиловићевој колаборацији и предаји савезничког особља Немцима. Уз то, у изјави су потврдили да је Михаиловић извео низ антиосовинских акција, укључујући многобројне саботаже на железницама и путевима, акције на Дунаву и нападе на гарнизоне и изразили су спремност да о томе детаљно дају исказ на суду. [13]
Британци су послали званичну ноту Београду, али тек онда када су почеле да стижу оптужбе на њен рачун од стране високих комунистичких функционера и када је постало јасно да да је главни циљ целог процеса, пресуда „реакционарним владама“, остваривање политичког добитка за себе и за Совјетску Русију и заоштравање са Западом.[14]
На пример, Станоје Симић је отворено прозвао „међународну реакцију“ као непријатеље нове Југославије „јер агитује у корист Михаиловића“. [15] У ноти Форин офиса је истакнуто да британска влада не поседује никакве доказе о Михаиловићевом „издајству“.[16] Пошто је било јасно да београдски суд неће узети у обзир бројна сведочанства савезничких официра, затражено је да се објаве сви релевантни факти и документи прикупљени из обавештајних одељења и из архиве Форин офиса. Лондон ипак није био спреман да иде тако далеко, па је захтев одбијен под образложењем да се не располаже фактима који би у овом случају били од значаја.[17]
То уопште није било тачно. Аналитичари Форин офиса су управо у то време завршили истраживање обимне архиве Форин офиса и СОЕ „како би се утврдило шта се заправо догађало у Југославији током рата“. [18]
Према томе, не само да су релевантни факти били на располагању, већ би њихово откривање заиста олакшало Михаиловићеву позицију на суђењу. Проблем је био у томе што је та обимна архива, према поверљивом телеграму министра Ернеста Бевина, „открила страшне мрље и ужасне методе којима су се Каиро и њени официри служили како би задржавали и мењали информације, игноришући и саботирајући наређења Форин офиса“. Због тога је то требало избегавати јер се не би могло дати прихватљиво објашњење за јавност.[19]
Да невоља буде већа, совјетски шпијун и најодговорнији за „задржавање и мењање информација“ које помиње Бевин, Џејмс Клагман, негде у то време је тражио дозволу да сведочи на београдском суду – против Михаиловића, на предлог његовог пријатеља Фицроја Меклина, како би „исправио погрешну слику која се сада јавља у јавности тиме што сви говоре Михаиловићу у корист.“ [20]
Када је британска амбасада почетком јуна послала доказни материјал југословенским властима, Бевин није имао дилему да ће таква активност остати без ефекта и да га комунистички суд неће прихватити.[21] Ипак, то му није сметало да у јавности саопшти да „снажно верује да ће се београдски процес одвијати у складу са демократским правним процедурама, својственим свим цивилизованим друштвима“.
Игнорисана су многобројна упозорења да се у Југославији према политичким затвореницима нехумано поступа. Соли Флад је још крајем марта упозоравао да и „најјачи карактери попуштају под физичком и менталном тортуром“ каквој ће Михаиловић несумњиво бити изложен.[22]
Михаиловић је заиста на суђењу деловао „ментално исцрпљено, потпуно сломљеног духа. Говорио је неповезано, није био у стању да разликује важно од неважног, често заборављајући шта је претходно рекао“.[23]
Влада, наводно, није располагала таквим извештајима, чак ни индицијама да је Михаиловић могућа жртва стаљинистичке тортуре.[24] Тешко је поверовати да јој није био познат извештај, који је пренео и „Intelligence Review“, да је након хапшења Михаиловић провео 74 часа у ОЗНА-иној соби за мучење. „Његови јауци чули су се у многим деловима зграде. Након мучења био је толико изобличен да је морала да му се укаже медицинска помоћ, како би се вратио у нормално стање пре суђења“.[25] Управо зато је и захтевано да се омогући да Михаиловића у затвору посете савезнички официри и медицинско особље.[26]
Када је суђење Михаиловићу почело, Лондон је ипак са живим интересовањем пратио процес. Зато су специјални посматрачи Форин офиса свакодневно извештавали и коментарисали ток поступка. Иако се очекивало „уобичајено тоталитарно суђење“[27] стиче се утисак да је Форин офис остао затечен до које је мере комунистички суд био у стању да направи „пародију од овог суђења“ и да „правду извргне руглу“ :
„Михаиловићева кривица је подразумевана током целог процеса и судија се према њему тако и односи. Њему се суди по ретроактивном југословенском закону, према коме је оптужени крив док не докаже супротно. Основна сврха овог процеса је да се покаже „сва перфидност четничке организације“ која је око себе окупила све оне „реакционарне елементе“ који су из различитих разлога супротстављени партизанима. Зато се заједно са Михаиловићем на оптуженичкој клупи налазе и чланови Недићевог апарата и појединци као Кумануди и Марковић. Посебна тежња је да се Британија и Америка прикажу у најнегативнијем светлу као његови ранији савезници и помагачи, а које су деловале преко својих официра у његовом штабу. Велика пажња је посвећена томе да се потисне свака назнака о конекцијама Михаиловића и Совјета. Са друге стране, жели се да се остави утисак о независности суда и транспарентности поступка. Јавности је дозвољено да присуствује процесу, али само онима којима пропуснице обезбеде партизани. Акредитованим дописницима је омогућено да извештавају на основу записника преведених од стране додељених преводиоца. Неколицини кућа је, као „анти-социјалистичким“ забрањен приступ. Суд има неуједначен критеријум и задржава нефер однос према одбрани“.[28]
Докази о „сарадњи“ презентовани на суду очигледно нису открили ништа више од онога што се може свести под „аспекте отпора својственим свим герилским формацијама у Европи, а који нису непознати ни Титу“[29] – било је чак тврдњи да је крајем рата Титу повремено стопирано слање опреме како се она не би продавала Немцима.[30]
Смртна пресуда Михаиловићу изречена од комунистичког суда је зато окренула комплетну некомунистичку јавност против Тита. Чак су и Михаиловићу традиционално ненаклоњени листови, попут лондонског „Times-а“ писали да је „Михаиловићева судбина запечаћена оног тренутка када је закорачио у судницу“. [31]
Жестока критика упућена је и премијеру Атлију: „Уколико је ова фарса од суђења права слика друштва у каквом тежимо, онда је целокупна наша жртва узалудна. Михаиловић је недужан и његов једини злочин тај што се супротставио комунистичкој револуцији. Ова варварска пресуда донешена на овакав начин не може се сматрати праведном.“[32]
[1] ( “West Australian“, од 26 марта 1946)
[2] (Радоје Вукчевић, На страшном суду, стр 293)
[3] (FO 115/4266, 25 марта 1946)
[4] (Hоuse of Commons Debate, 23 November 1945, vol 416)
[5] (FO 371/59408, 560/11/46)
[6] (Milovan Djilas, „Rise and Fall“, Macmillan, 1985, стр 37)
[7] (FO 371/59408, 560/11/46)
[8] (FO 371/59411, 560/22/46)
[9] (FO 371/59411, 560/28/46)
[10] ( FO 115/4266, тел. Бр. 1953, 27. Март 1946)
[11] (FO 115/4266, Парес, 26. Марта 1946)
[12] (FO 115/4266, Флод, 26 марта 1946)
[13] (FO 371/59408, R 7492/88/92, 18. Мај 1946)
[14] (FO 115/4266, 26 март 1946)
[15] (FO 371/59408, телеграм бр. 3504)
[16] (FO 371/59408, тел. Број 383, 18. Мај 1946)
[17] (FO 371/59408, тел. Бр. 827, House of Commons, 27. И 28. маја 1946)
[18] (FO 371/59410)
[19] (FO 115/4266, тел.бр. 5870, Бевин – Кларк Керу, јун 1946)
[20] (FO 115/4266, телеграм 5869, 15.јун 1946)
[21] (FO 115/4267, тел. 5567, Бевин – Кларк Керу)
[22] (FO 115/4266, 25 марта 1946)
[23] (FO 371/59411, 560/28/46)
[24] ( FO 371/59408, Мекнеил, 27 мај 1946)
[25] ( Advocate, 24. јул 1946) Овај извештај пре неколико година објавио је и Перо Симић у књизи „Дража Михаиловић – на крсту судбине“.)
[26] (House of Commons, Debate, vol 423, 3.јун 1946)
[27] (FO 115/4266)
[28] (FO 371/59411, тел.бр. 908)
[29] (FO 115/4266)
[30] (Hоuse of Commons Debate, 01 March 1945 vol 408)
[31] (Northern Star 18 јула 1946 Daily Express, 3 августа 1946)
[32] (FO 371/59411, R8996/58/92, од 16 јула 1946)
(Српске новине, гласило Организације Српских четника “Равна Гора“, Чикаго, јун 2016. године)
http://www.pogledi.rs/%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0-%D0%BE-%D1%81%D1%83%D1%92%D0%B5/#_ednref3
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment