Sunday, December 30, 2018

Новоотворене британске архиве: Из грешке у грешку / [Британци су најпре тврдили да су партизани борбени и да их има много...] / ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ / "Pogledi" ["Srpske Novine"] Dec. 30, 2018

Pogledi
ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ
Dec. 30, 2018





Новоотворене британске архиве: Из грешке у грешку

Британци су најпре тврдили да су партизани борбени и да их има много. Када су уочили да они ипак не постижу борбене успехе, сматрали су да је то зато што нису добро наоружани, па су им послали огромне количине оружја. Онда су констатовали да партизани користе оружје у борби за власт у земљи.

М. Хејстингс: Наоружавање партизана је далеко више утицало на послератне догађаје, него на пораз Осовине.

Упркос великом материјалном улагању (и политичком залагању) у партизане, британске команде су морале да известе да су партизани скоро неприметни онда када се од њих највише очекивало – током повлачења Армијске групе Е из Грчке – „нема битних активности партизана у Србији, иако они хитро заузимају градове које напусте Немци“.

Сер Макс Хејстингс истиче да је политика слања материјалне спреме необученим герилцима широм Европе имало за последицу једино то што је Немцима дата прилика да наносе устаницима велике губитке. Што је више оружја слато, губици су били већи. Војни ефекти те политике били су минорни. Највећа последица активног помагања устаника, нарочито на Балкану, је далеко више утицала на послератне догађаје у тим земљама него на наношење пораза Осовини.

Ултра сигнали током јесени 1943. су редовно јављали о страховитим губицима устаника у немачким операцијама. На пример, извештај команданта Југоистока прави ретроспективу антигерилских операција у периоду од 1. септембра до 15. децембра 1943. Последице су биле катастрофалне: 30.000 мртвих, 44.000 заробљених устаника и 4.084 савезничких војника.

Доступни су и извештаји који се односе само на губитке устаника у Југославији. На пример: обавештајно одељење групе армија Југозапад, је известило о губицима устаника у Словенији – од 25. септембра до 5. октобра 1943, устаници су имали 3.260 мртвих и 4.660 заробљених. Извор непознат Блечли парку је известио о губицима „комуниста“ од 16. до 20. септембра: 2.410 погинулих; Друга оклопна армија је известила о губицима устаника „на територији Хрватске“ за период 9–16. јануар 1944: 1.152 погинулих и 408 заробљених и дезертера; а за период 24-30. јануар 1944: 1.370 погинулих, 560 заробљених и 90 дезертера. Поређења ради, у истом периоду грчким устаницима су нанети губици: 150 мртвих и 120 заробљених.

ОСНОВНИ ЧЛАНАК:

Британске обавештајне службе су 1943. године почеле да затрпавају Лондон ин­фо­р­ма­ци­­јама о четничкој „сарадњи“ са окупаторима. Чак је и умеренији MI3b – обавештајна служба мини­старства рата – почетком септембра 1943. пренео очигледну бесмислицу да четници сарађују са Немцима против партизана код Дубровника (у ствари, нападали су Немце, у жељи да спреме мостобран за очекивано савезничко искрцавање – прим. ред).

Уз то, стална понављања да се Михаиловић суздржава од опера­ција до „правог тренутка“ су очи­гледно оставили дубок траг, више нико није веровао да су национа­листи способни за операције већих ра­змера (мада су управо изводили нај­већу антиосовинску акцију на Балкану, од почетка рата – прим. ред). Ултра је потпуно занемарена, о Михаиловићевим акцијама током септембра и октобра је извештено мало, и увек на основу информа­ција „BLO“. Јављено је само да су „чет­ници окупирали Пријепоље“ (мада је чак и пуковник Бејли, оче­видац, извештавао о великој Бици за Пријепоље против Немаца – прим. ред). Са доста неповерљи­во­сти је примљен из­вештај „BLO“ o четничком рушењу железничког моста код Вишеграда.

Једно заплењено наређење Михаиловића је, према објашњењу MI3b, сугерисало Михаиловићево „наређење за сарадњу са Недићевом владом…“ У приложеном транскрипту у којем се налази цео текст те наредбе стоји да је Михаиловић заправо захтевао тајно убацивање („бушење“) у Недићеве редове, како би се онемогућила Недићева мобилизација и како би се обезбедила муниција, храна и одећа.

Из све више центара долазили су захтеви да се Михаиловић напусти. Најкасније до краја октобра, MI3b се придружио препорукама са образложењем да је „за разлику од Михаиловића, Тито успео да придобије Хрвате“. Не без одобравања, јављено је и да партизани успешно потискују четнике и да су од њих освојили целу Црну Гору и Санџак.

Форин офис и ЈIC су почетком новембра 1943, још увек били неодлучни по питању одбацивања Михаиловића. Форин офис је инсистирао да се за „осуду“ мора доказати да је Михаиловић директно умешан у колаборацију, па је блискоисточна команда (ген. Вилсон је потписан као пошиљалац) дипломатама послала сигнал, декриптован у Каиру, у коме је чак стајало да је „Михаиловић наредио свим својим јединицама да сарађују са Немцима. Наређење је стигло од југословенске владе.

Покушали смо да пратимо тајну везу Михаиловића и Путника (ђенералштабни пуковник Димитрије Путник, син војводе Путника, један од најважнијих Михаиловићевих људи у емиграцији – прим. ред), али су пресретнути сигнали били превише корумпирани да би шифра могла да се пробије. Неколико других немачких извештаја и ухваћени документи које су видели британски официри код партизана говоре да Михаиловићеви представници нуде сарадњу Немцима за борбу против партизана и да су потписали споразуме у Црној Гори, Санџаку и Далмацији. Обавестите Стивенсона. Ово захтева промену садашње политике.“

Форин офис је сматрао да је мало вероватно да је Михаиловић могао да изда наређења свим сво­јим јединицама, а да то не примете британски официри за везу у његовом штабу. Одбачена је сугестија да је наређење стигло од југословенске владе. Сугерисано је да је за „осуду Михаиловића“ потребан чврст доказ о сарадњи у Србији, у ко­јој Михаиловић остварује директну контролу.

Постојале су назнаке о преговорима Михаиловића и Недића добијене од британског официра за везу код Михаиловића. Форин оф­ис је сугерисао да би то могло у кратком времену да се претвори у конкретан доказ и повод за „промену садашње политике“.

Уследили су нови, бесмислени „докази“ о Михаиловићевим контактима са Недићем. Једно заплењено наређење Михаиловића је, према објашњењу MI3b, сугерисало Михаиловићево „наређење за сарадњу са Недићевом владом. Командантима је наређено да се добровољно пријаве на Недићеву мобилизацију…“ У приложеном транскрипту у којем се налази цео текст те наредбе стоји да је Михаиловић заправо захтевао тајно убацивање („бушење“) у Недићеве редове, како би се онемогућила Недићева мобилизација и како би се обезбедила муниција, храна и одећа. Тражио је да могу да иду само људи који се добровољно при­јаве и који ће дати заклетву да ће побећи „у шуму“ када им се то буде тражило.

У међувремену је Блечли парк декриптовао размену порука између Абвер станица у Београду и Загребу (трансмисија је пресретнута у Каиру), у којој се наводи да је Михаиловићев командант Лукачевић потписао споразум са командантом Југоистока.

Споразум је подразумевао прекид непријатељстава на терену под Лука­чевићевом командом (део за­­падне Србије, Санџак и делови Црне Горе), самосталне операције против комуниста осим у случају евентуалних крупних операција када ће се Лукачевићеве јединице ставити под команду Вермахта. Вермахт се обавезује да неће бити напада муслиманске милиције на четничке јединице и српске цивиле и да ће по потреби достављати ратни материјал.

О овом споразуму британске службе су известиле у време одржавања Секстант конференције у Каиру – порука је декриптована 22.11, послата 24.11 1943. Специфичност тренутка у којем је уговор потписан је очигледно повећавао хитност деловања. Дата је ознака највеће оперативне хитности ( У Блечлију је ознака за хитност била: ZZZZ; поруке од највеће важности, али не и хитности су означаване: ZZZ, a поруке од највеће важности и хитности: ZZZZZ) а акценат је био на слању дипломатским секцијама. Документ је послат Кадогану, јужном одељењу Форин Офи­са и југословенском амбасадору Стивенсону, али и Черчиловом саветнику Исмеју. Блечли је нагласио да нема доказа о личној умешаности Михаиловића, али је SIS пожурио да дода „да је он вероватно одобрио споразум“.

Ултра није дала никакву потврду о постојању овог споразума, нити је било додатних сигнала који би сугерисали да је тај споразум заиста и материјализован. Занимљиво, појединци у Форин oфису и JIC су приметили да је то први сигнал који је сугерисао да је до колаборације четника икада заиста и дошло.

Нажалост, у релевантним фондовима, нема никаквих трагова да ли је заиста и расправљано о овом случају када су се разматрали докази Михаиловићеве личне умешаности у колаборацију, па се не може са сигурношћу рећи какве ефекте међу доносиоцима одлука је изазвало сазнање за овај споразум. Черчил га није видео барем до 2. јануара 1944. Оно што је сигурно је то да, у грађи која је недавно отворена за јавност, а која се пре свега тиче доказа на којима је грађен „случај против Михаиловића“, о овом споразуму није изговорено ни једно слово. Разлог можда лежи у чињеници да су немачки извештаји са политичком конотацијом узима­ни са резервом. Сматрани су непо­у­з­даним (“политичком ко­но­тацијом“ – јер су немачке службе са Балкана измишљањем споразума са Лукачевићем притискале Берлин да промени политику према Србима – прим. ред).

Сам Черчил изгледа није био окупиран проблемом четничке колаборације до завршетка Техеранске конференције. Тада је почео да захтева да се Михаиловић хитно отпусти. Централна тачка је била његова идеја да тим чином „спасе краљ“ и можда наведу четнички команданти да приђу Титу. Тада је први пут говорио и о Михаиловићевој колаборацији. Доказни материјал против Михаиловића који је сакупио чинили су заплењени документи и друга грађа коју је припремила углавном SOE. Стивенсон га је уверавао да се крунски докази налазе у (непотврђеним) контактима Михаиловића са Недићем. Tврдио је да је то само мали корак од директне сарадње са Немцима.

Черчил је тада инсистирао на томе да су га Дикин и извештаји официра код Михаиловића уверили у његову сарадњу са непријатељем. Највише се забављао фотографијама четника са Италијанима, a затим наложио да се Форин Офису пошаље фотографија четника (добијену од Дикина) „који наздравља Италијанима уместо да се са њима бори“. Интимно му није било јасно у чему је поента са тим фотографијама па је тражио објашњење од Мортона: „Ове ознаке на фотографијама ме нису много просветлиле. Све што видим је да неки четници наздрављају Италијанима. Да ли ови докази треба да ме упуте у још нешто што ја не схватам?“

Интерни документ британске владе из јула 1944, је направио ретроспективу британских односа са Михаиловићем. У закључку се наводи: „Његов војни допринос је био незнатан, али то није био довољан фактор да британска влада повуче своју подршку, чак и онда када је одлучила да подржи Тита. Одлучујући фактор је то што је његова политика укључивала одређене контакте и колаборацију са окупационим снагама, и пошто су докази такве политике потврђени, британска влада би дошла у незавидну позицију у односима са Совјетским Савезом да је одлучила да настави да га подржава“.

Лична „умешаност“ Михаиловића ипак никада није потврђена. „Случај Михаиловић“ се свео на оптужбу да се Михаиловић сагласио са споразумима појединих четничких команданата или их је накнадно прихватао. Ултра то никада није потврдила.

И новооткривена британска документа потврђују: Ни Ултра, ни ма која британска обавештајна служба, нису успеле да пронађу ма какав доказ да генерал Дража Михаиловић сарађује са окупаторима.

Анти-михаиловићевско расположење и пропартизанска еуфорија је на крају захватила и увек одмерени JIC. Захваљујући MI3b, прецењени су ефекти британског подстицања гериле на Балкану. Немци су са 16 дивизија успешно и у кратком року овладали свим позицијама које су држали Италијани, док је JIC „проценио“ да ће им за то требати 24 дивизије. Немци су за сузбијање устанка и разоружавање Италијана у Југославији употребили 6 дивизија мање него што је процењено као минимум само за овладавање приобаљем. Због тога је тражено да се хитно увећају испоруке герилцима, како би се спречило да и онако танке снаге напусте Балкан.

Грешке су исправљане тако што је давана претерана тежина партизанским операцијама. Разлика између суморне стварности на Италијанском фронту, где су савезници напредовали више него споро, и преоптимистичне слике о несавладивим мукама Немаца на Балкану, је очигледно била по­­д­­­стицајна.

Када је постало јасно да су Немци ипак успоставили контролу у земљи, JIC je хитно захтевао нове и нове пошиљке партизанима, да би се онемогућило да Немци ослабе присуство на Балкану.

Партизани су представљени „стратешки ва­ж­ни за Италијански фронт“ али, није вредело. Брз успех Немаца је накнадно објашњен тиме што није послата довољна материјална помоћ. То је било доста чудно, јер су партизани у задња три месеца 1943. примили преко 3.500 тона материјала, а до краја рата ће примити преко 70.000 тона материјала само из британских извора. Поређења ради, Михаиловић је у последњем кварталу примио 23 тоне залиха.

Упркос читавом труду, Немци су успели да потпуно поврате своје позиције које су изгледале у једном тренутку као „неодрживе“, што је JIC морао да призна крајем децембра.

Поврх свега тога и супротно уверавањима , Немци су почели да велики део снага шаљу ван Балкана. Уместо да преиспитају своју политику, са којом очигледно нешто озбиљно није било у реду, ређали су се све екстравагантнији предлози. Своју (и партизанску) ситуацију покушавају да поправе применом стратешког бомбардовања како би се Немци одвратили од „партизанских зона“. То је сада требало да има и политички ефекат – у демонстрацији да партизани имају активну савезничку помоћ. Тада је већ постало јасно да ни политика отпуштања Михаиловића и „уједињавања четника са партизанима“ није давала очекиване резултате.

Черчил је био хировито заинтересован за Балкан. Покушао је да подстицањем гериле надокнади слаб морал и неодлучност сопствене копнене војске. Ту своју политику је касније умео да правда речима „крв мученика је темељ цркве“

„Шварц“ је, онако како је њему презентован, показао да су партизани борбенији од четника и то је за Черчила било једино што је било важно. Његов ентузијазам за партизане је порастао у толикој мери да се више није ни трудио да га прикрије. На пример, средином октобра 1943. добио је Ултра извештај армијске групе Б у којој је писало: „Без значајнијих борби у Хрватској. Број устаника на подручју између Сплита и Дубровника порастао на 160.000-200.000. Енглези остварују утицај на устанике који су стављени под команду главнокомандујућег на Блиском истоку. Главна лука за испоруку помоћи се налази 60 км југо-источно од Сплита.“ Подвучени текст Черчил је заокружио црвеном оловком. Нагласио је да је „од највеће важности да се ‘патриоти’ у том региону снабдеју до максимума“. Текст извештаја је био очигледно апсурдан, али је Черчил наставио да га користи током октобра како би опомињао и притискао своје оперативце да уложе максималан труд и повећају снабдевање устаницима. Тражио је да буде редовно извештаван о напретку. Немачке апроксимације бројног стања партизана постале су званична процена британске ратне команде (180.000), иако су само 15 дана раније, иста тела, на основу Меклинових извештаја процењивалa снагу партизана на 75.000.

Након Техеранске конференције, нико се више није усуђивао да пред Черчилом помене Михаиловића, нити се он узнемиравао због тога што никоме није била јасна контрадикторна политика према Грчкој и Југославији. „То је моја политика, а ја још увек одлучујем!“


(Српске новине, гласило Организације српских четника “Равна Гора“, Чикаго, децембар 2018)

http://www.pogledi.rs/%D0%BD%D0%BE%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B2%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D0%B3/?fbclid=IwAR1c9Pfp8sezejNfrDYYDeS69XjlNML8uZr4mSIPkJVLtuWpIEr2ifOsHtA

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Saturday, December 22, 2018

Long awaited GENERAL MIHAILOVICH DOCUMENTARY FILM PREMIERES IN AUSTRALIA December 23, 2018! / "Генерал Дража Михаиловић" - премијера филма ће бити у Аустралији, у Аделаиди, 23. децембра 2018!


THE EPIC  TRUE STORY OF A RESISTANCE FIGHTER
HUNTED BY HITLER,
ABANDONED BY THE ALLIES,
MURDERED BY THE COMMUNISTS.




PICCADILLY

December 23, 2018
8:30 p.m.

181 O'Connell Street, North Adelaide SA 5006 (Corner of O'Connell Street & Childers Street)

Phone: 8267 1500

Email: tickets@drazamovie.com

400 seat capacity

116 minutes / English and Serbian

FOR MORE INFORMATION ABOUT THE FILM, PLEASE VISIT:

http://drazamovie.com


"The ultimate tragedy of Draza Mihailovich cannot erase the memory of his heroic and often lonely struggle against the twin tyrannies that afflicted his people, Nazism and Communism."

Ronald Reagan
September 8, 1979


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Tuesday, December 18, 2018

"REAL IMMIGRANTS" - An Open Letter to President Donald J. Trump / By Aleksandra Rebic December 18, 2018

Three WWII heroes: Monuments to General Draza Mihailovich (center) and Voyvodas Djujich and Djurisich in Chetnik Memorial Park at St. Sava Monastery in Libertyville, IL. Photo by Aleksandra Rebic Feb. 25, 2012.



P.O. Box 95551
Hoffman Estates, IL 60195
December 18, 2018

President Donald J. Trump
The White House
1600 Pennsylvania Avenue NW
Washington, D.C. 20500

An Open Letter to: President Donald J. Trump
Re: “Real Immigrants”


Dear Mr. President:

My name is Aleksandra, and I am one of many Americans who continue to support you and your efforts as President of the United States to make America great again! I’m also a first-generation American born child of Serbian parents from the former Yugoslavia who legally emigrated to this country after World War II and became loyal citizens of the U.S.A. It is from them that I first developed my deep love for America and respect and appreciation for all of the blessings and opportunities this country offers and provides to those who make their home here. My love, respect, and appreciation have never wavered, regardless of troubling internal, domestic politics and policies, or mistakes (intentional or otherwise) made in foreign policy decisions and actions. The America I love has become increasingly vulnerable to the efforts of the American Left to “fundamentally change” (read: destroy) much of the fabric that made this country so exceptional and such a wonderful place to live. That’s why your message of “making America great again” has resonated so deeply with me. I believe that if anyone can do it, you, President Trump, can do it, regardless of the immense obstacles and resistance you face in trying to do so! It’s for that reason that I felt compelled to write you this letter.

Like many others who are the descendants of immigrants who came to this country legally and with good intentions, who worked hard to never be a burden on the government or on America’s citizens, who assimilated into American life grateful that they were given the privilege to do so, and who have often been greater American patriots than many of those born here who have taken the U.S.A. for granted, I’m very concerned and angry about the current state of “immigration” today. Regardless of how the American Left wants to spin it, many of those coming now demanding/expecting to be allowed to enter this country and live and work here with all the rights and privileges of natural born citizens or immigrants who came through the legal channels and paid their dues to become “Americans”, are not people who are coming with the best of intentions. It’s a strong gut feeling. Being a graduate of Northwestern University with a degree in Communication Studies from the School of Speech, a primary focus of my education was “Rhetoric” - the study and analysis of persuasion (influencing hearts and minds) through various means and methods. Thanks to my education, I don’t easily fall prey to being influenced by “political” propaganda, regardless of where or from which side it’s coming from.

I’m sure there are good people among the current throngs that are “demanding” and/or “expecting” to be allowed entry into the U.S. I’m sure that among the throngs are people genuinely fleeing political persecution in their homeland, who are seeking a safe haven and not “demanding” or “expecting” anything.  Unfortunately, I’m very suspicious of the motives of many of those now seeking entry into the U.S. and wonder just how loyal they would be to this country if their demands and expectations were met. I don’t buy that they are all seeking “political asylum”. I know what “political asylum” is, and what is going on today with many of the “newcomers” just does not pass the smell test for me.

The “Immigrants” that I know and grew up with strike me as being quite different from many of the people (and I cannot bring myself to call them “immigrants”) who are demanding/expecting entry into the United States today. My mother and father are a prime example of the type of “Immigrant” worthy of the name.

During World War Two, while he was still “just a kid”, my father was with the nationalist group in the former Yugoslavia loyal to the Allies, the Yugoslav Army in the Homeland, led by Serbian General Mihailovich, leader of the first successful resistance uprising against the Nazis in all of occupied Europe. This “nationalist” group would end up valiantly fighting both the Germans and the Communists, including saving hundreds of American airmen at great cost to the Serbian people in the homeland and with very little help from the Allies. I’m one of those people who understands the true meaning of “Nationalist” as being a “Patriot” who loves his/her country and puts it first when push comes to shove. The Mihailovich forces lost the war to the Yugoslav Communists, and my father, like many other patriots, was forced to escape his homeland, never to return, in order to survive. Many such refugees never returned to their homeland or the families they left behind. These were true “asylum” seekers – God-fearing, good people of good character, with good intentions, fleeing a true enemy.

My father spent the first two years after the war in a refugee (displaced persons) camp in Italy, where he finished high school, as his high school education was interrupted by the war. After that he spent another two years in a refugee camp in Germany. His future was uncertain. The only thing he knew for sure was that he could not return to his homeland.

In 1949 the American organization “Church World Service” informed him that they had found a sponsor willing to sign an affidavit of support for him to come to the United States. That sponsor guaranteed that my father would not depend on the American government for support and be a burden. That’s how it was done in those days, and that’s how America has become home to many of the best and brightest from all over the world.  People of good will and intent, willing to work hard and contribute to American society and culture in a positive way, were, and should always be, welcome.

An American agent questioned my father for about half an hour and approved him to be allowed to emigrate to the U.S.

In October of 1949 my father arrived in America, and his sponsor took him to his home. In little more than a year he saved enough money to start college in the spring of 1951 and graduated in the summer of 1955. Although the war in his homeland had interrupted his schooling, my father was determined to finish his education and did so in America. He also completed a correspondence school in electrical engineering and moved to Chicago in 1956 where he began working for Western Electric (later to become AT&T) where he excelled and eventually became part of the management group.  He is now retired.

At the end of 1960, on Christmas Eve in fact, he met my mother in West Virginia. She is also a Serbian immigrant from the former Yugoslavia. She was a graduate of the Medical School at the University of Belgrade, completed her internship and residency in the United States, and would go on to practice her profession of Anesthesiology in America.  Now retired, she, too, was excellent at her job. My parents were married in 1961 and have remained married ever since – 57 years.

Both of these immigrants had to learn the English language and did so without complaint or resistance. They demanded nothing of America and felt no sense of entitlement. They have been law-abiding and productive members of society from the day they stepped foot on American soil. Despite their successes in life, they have not been immune from falling on hard times and having to deal with the difficulties of life. Never, however, have they “blamed America” as so many “newcomers” seem to do so readily these days. My parents are the quintessential “good Americans” - respectful citizens of excellent character and good manners, loyal and sincere patriots who embody the true meaning of “Immigrant” as we once knew it in this country - immigrants that were part of the “Greatest Generation” of Americans - “Real Immigrants”.

I’m very fortunate to know many others of my generation with similar stories about their parents and grandparents. Many of us are deeply concerned about the state of “immigration” today. We want a secure border and an immigration policy that requires that people are properly vetted before being allowed in, just as it existed in years past when America welcomed many good people from around the world.

My family has continued to maintain our beloved Serbian Orthodox traditions as well as the American traditions that we love. We have never demanded that America accommodate us and our Serbian ways. That’s how it should be. We are Americans.

If you would like to become familiar with some of the work that my family has done on behalf of educating people about the alliance between America and the Serbian people, an alliance that has existed for over a century and was steadfast through two world wars and beyond, please feel free to visit www.heroesofserbia.com and www.generalmihailovich.com, two websites that I founded and administrate. It would be an honor to have you as a visitor to those websites, Mr. President.

Please do not allow the “haters” to bring you down or force you to abandon your goals and ideals. Many of us are counting on you to follow through with your promises regarding border security and a sensible and valid immigration policy that rewards those who are deserving and rejects those who are not. We cannot afford to allow people of questionable intentions into this country who have no love for this country. We owe that to our predecessors who followed the rules, who became and remained loyal patriots, and who contributed to making America worthy of the title “Greatest Nation on Earth”.

Merry Christmas and Happy New Year. Godspeed, Mr. President.

Sincerely and respectfully yours,

Aleksandra Rebic
Chicago, IL U.S.A.
December 18, 2018
ravnagora@hotmail.com




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Thursday, December 06, 2018

Documentary Film - "THE BANISHED" - The Destiny of the Chetniks after the Second World War as the fight against Communism continues...



Pogledi presents:

"Cinematography company Pogledi has recently released its newest production which is the documentary film The Banished which is about the destiny of the Chetniks after May 1945 or after the Second World War in other words. The film contains the testimonies of eight banished Chetniks interwoven with clips of the areas in which they were located along with their photographs. The movie contains testimonies from: Lieutenant Ivko Jovanovic, Sergeant Gojko Danicic, Chetnik Miodrag Tasic, Dr. Dusan Djukic, the son of General Svetislav Djukic, Ravna Gora member in Belgrade Tihomir Ilic, Supreme Command member and post-war Ravna Gora member in Belgrade Dr. Ognjan Adum and Djurica Krstic who was a member of the Ravna Gora Youth and a post-war Ravna Gora member in Belgrade. They all survived prisons in Socialist Yugoslavia aside from Djurica Krstic. After leaving prison, Ognjan Adum joined the illegal organization called the Serbian National Revolutionary Youth located in Belgrade – which the Communists never uncovered."

Length: 32:25
Filmed by: Srecko Divic, Vladimir Momcilovic, Idei Sandor and Predrag Rudovic.
Directed by: Miloslav Samardzic
Translated by: George Vujcic
Production: Pogledi / Kragujevac, Serbia / 2018

TO VIEW THE TRAILER AND PURCHASE THE FILM ONLINE:

https://vimeo.com/ondemand/thebanished



The Banished - Documentary Film from Miloslav Samardzic on Vimeo.


http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/documentary-film-the-banished/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****