Thursday, January 30, 2014

VIDEO: BODLJE I ZAOKE - Miloslav Samardzic / January 27, 2014



Published on You Tube by "RTV Marš Valjevo"
Published on Jan 27, 2014
www.marsh.rs

 



http://youtu.be/Hv2IcqLlOeA


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Wednesday, January 29, 2014

ČIČIN ŠTAB 501: Dražini omladinci koji su postali slavni u svetu / "Kurir" January 28, 2014

Kurir







 
U početku, i u KPJ je bilo velikih intelektualaca, poput dr Sime Markovića, da bi kasnije čelna mesta zauzimale osobe poput bravarskog pomoćnika Josipa Broza.

„Imao je neku intelektualističku crtu, nije imao ponašanje pravog partijca i to je ljude plašilo“, pisao je, primera radi, Broz agentima Kominterne o svom drugu Kamilu Horvatinu, kome je to ujedno bila smrtna presuda.

Kada je u jesen 1943. godine, posle kapitulacije Italije, došlo do velikog priliva intelektualaca u partizanski pokret – oni se tome nisu obradovali, naprotiv.

„Za razliku od ostalih boraca, seljaka i radnika, lekari su, opšte uzevši, kao intelektualci i već formirani ljudi teže pristupačni prevaspitavanju u duhu narodnooslobodilačke borbe“, pisao je šef saniteta Vrhovnog štaba, dr Gojko Nikoliš, tim povodom u vezi lekara.

Zato je tražio „najvišu budnost“ prema tim lekarima, dok je „glavno uporište“ medicinske službe i dalje bilo „bolničarsko osoblje koje je u toku ove dvogodišnje borbe višestruko dokazalo svoju odanost ciljevima NO borbe“.

U to doba, 30. novembra 1943. godine, 4. crnogorska brigada je ovako izveštavala o razlozima streljanja jednog dezertera iz 6. crnogorske brigade:

„Mi smo sudili ovom beguncu 6. brigade zato što je bio vrlo opasan tip (intelektualac) koji je išao kod četnika…“

Masovnim likvidacijama, naročito posle "oslobođenja“, srpski narod je teško osakaćen, što se najbolje uočava po kasnijim uspesima Dražinih ljudi koji su preživeli to „vreme smrti“.

Tako, Dražin poručnik Milisav Šurbatović u Americi postaje šef inženjerske ekipe projekta „Apolo 11“. U projekt je, inače, bilo uključeno još pet srpskih emigranata.

Milorad Drašković iz Beograda, šef Štaba 501 Jugoslovenske ravnogorske omladine, postao je profesor na Stanfordu i direktor Arhiva Huverovog instituta.

Još jedan omladinac iz Štaba 501, Dimitrije Đorđević iz Beograda, bio je redovni profesor Kalifornijskog univerziteta i gostujući profesor na mnogim univerzitetima, uključujući i Kembridž. Bio je član Američkog istorijskog društva i niza drugih naučnih ustanova. Kao i Drašković, autor je više naučnih radova, a njegov opis Mauthauzena – u koji je dopao kao Dražin četnik – spada u najbolje opise ovog konc logora.

Ono što su Drašković i Đorđević bili u Americi, u Francuskoj je bio Branislav Stranjaković, rođeni Užičanin, Dražin beogradski ilegalac. Stranjaković je doktorirao u Ženevi, na temi „Lenjin i Treća internacionala“. Kao svetski ekspert za komunizam, posle smrti Borisa Suvarina uređivao je časopis „Istok-Zapad“, u Parizu. Objavio je više knjiga, a zajedno sa Miloradom Draškovićem i „Biografski rečnik Kominterne“.

Aleksandar Đokić „Ćosa“ iz Sibnice pod Kosmajem, beogradski student, omladinac Štaba 501, završio je dva fakulteta u Ženevi, postao doktor nauka i poznati naučnik u Švajcarskoj.

Pukovnik Živan Knežević iz Beograda, šef Vojnog kabineta u vladi Slobodana Jovanovića, postao je američki oficir i, uz Dražu, jedini Srbin nosilac najvećeg američkog odlikovanja namenjenog strancima – Legije zaslužnih.

Šef beogradskih ilegalaca, potpukovnik Žarko Todorović „Valter“ iz Beograda, posle izlaska iz Mauthauzena 1945. godine postaće pukovnik Legije stranaca, a po završetku vojne karijere visoki činovnik francuske vlade.

Potpukovnik Borislav Todorović iz Beograda, oficir Dražine Vrhovne komande za vezu sa stranim vojnim misijama, posle rata postaje dekan Fakulteta za finansijske nauke u Njujorku i najbolji broker za osiguranje u istoriji Amerike. Posle Todorovićeve smrti, 1984. godine, nagrada za najboljeg američkog brokera osiguranja ponela je njegovo ime („Boris Todorović“).

Još jedan četnički oficir postao je američki univerzitetski profesor: kapetan Petar Bubreško, ratni komandant Trebinjskog sreza, šef propagande Trebinjskog korpusa i urednik lista „Glas Kosova“. Bubreško je diplomirao francusku književnost na Sorboni, pre rata je bio profesor francuskog jezika u Trebinjskoj gimnaziji, a posle rata na Teksaškom univerzitetu. Poznavao je Jovana Dučića, a 1951. godine, uz pomoć bivšeg ministra Jovana Đonovića, upravo on objavljuje tri do tada nepoznata dela velikog pesnika: „Staza pored puta“, „Moji saputnici“ i „Jutra sa Leutara“.

Potporučnik iz Škole rezervnih oficira u selu Sikole u Timočkoj krajini, Anta Dunjić „Kukurek“ iz Zaječara, doktorirao je medicinu i postao vanredni profesor Medicinskog fakulteta, kao i šef Laboratorije univerzitetske bolnice, u Luvenu, Belgija. Bio je hirurg na glasu i van granica ove zemlje. Preminuo je prerano, 1976. godine, a na njegovom grobu u selu Sint-Žoris-Vert kod Luvena, ispod imena piše: „Bivši Mihailovićevac 1941-1945“.
Školu rezervnih oficira završio je i Antin brat Žika, koji je poginuo u borbi protiv komunista septembra 1944. godine kod Zaječara. Majku Silviju ubijaju komunisti, posle ulaska u Zaječar, a njeno ime našlo se kao prvo na plakatu sa spiskom streljanih, uz sledeće obrazloženje: „Zato što je na pogrebu svog poginulog sina, držeći mu govor, istakla da je ponosna što joj je sin poginuo u borbi protivu partizana, što znači da je ona svesni i namerni neprijatelj narodni“.

Otac Đorđe Dunjić, pukovnik, predratni profesor Vojne akademije, bio je komandant zarobljeničkog logora u Osnabriku.

Niz onih koji su nekako izmakli dželatima, iako nisu emigrirali, počinjemo sa kapetanom dr Nemanjom Vurdeljom iz saniteta Dražine Vrhovne komande. On je postao utemeljivač neurologije i psihijatrije u Vojvodini. Bio je osnivač Katedre za neurologiju, psihijatriju i medicinsku psihologiju na Univerzitetu u Novom Sadu. Preminuo je 2004, u 97-moj godini života.

Poslednju veliku ustašku raciju u Dubrovniku, proleća 1944, a potom i komunističke čistke, preživeo je Šime Spaventi, dubrovački ilegalac i jedno vreme četnik Dubrovačke brigade. Posle rata postaje čuveni onkolog i akademik Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Ustašku raciju nije preživeo Spaventijev rođeni brat, tada student medicine, takođe ilegalac i četnik Dubrovačke brigade (ubijen je u Jasenovcu). Bili su Srbi katolici, kao i većina četnika Dubrovačke brigade.

Rat su preživela i dva čuvena Dražina ilegalca iz Slovenije: Leon Štukelj, najuspešniji sportista u istoriji Slovenije, i Aleksandar Bajt, koji će postati najpoznatiji slovenački ekonomista.

Leon Šukelj (Foto: Wikipedia)
 
Posleratnom pogromu izbegao je i student Aleksandar Aca Nikolić, omladinac Štaba 501. On će postati jedan od glavnih tvoraca jugoslovenskog košarkaškog čuda i jedan od najuspešnijih reprezentativnih trenera. Pod njegovim vođstvom osvojene su prve medalje na evropskim i svetskim prvenstvima, 1960-tih godina.

Još jedna košarkaška legenda, tada student veterine, Bora Stanković, bio je beogradski ravnogorski ilegalac. Prema neproverenim informacijama, njegovog oca su ubili komunisti.Ilegalac je bio i jedan od najčuvenijih posleratnih fudbalera – Rajko Mitić. Preciznije rečeno, Mitić je bio komandant brigade beogradskih ravnogorskih ilegalaca. Spasao se zahvaljujući fudbalu, a svojim preživelim saborcima delio je i na stotine besplatnih ulaznica za utakmice „Crvene zvezde“.Jedan od najpopularnijih posleratnih glumaca, Mija Aleksić, proleće i leto 1944. godine proveo je na Gledićkim planinama, na kursevima za ravnogorsku omladinu.

Pešadijski poručnik Zoran Zorčić iz Niša, zarobljen od Nemaca kao Dražin oficir i odveden u logor Oflag 13 B, posle rata se vratio u Jugoslaviju i postao poznati filmski producent.

Jedna od najpopularnijih glumica 1960-tih godina, Branka Mitić, tokom rata je bila član Ženske ravnogorske organizacije saniteta (ŽROS) Deligradskog korpusa. Predsednica ŽROS-a i Jugoslovenske ravnogorske omladine Deligradskog korpusa, Danica Ivković, ćerka dr Ivkovića iz Aleksinca, streljana je od komunista 26. novembra 1944. na Bubnju kod Niša.

Glumac Ljubiša Bačić bio je u propagandnoj sekciji Čegarskog korpusa, koja je organizovala skečeve i priredbe. U toj sekciji nalazio se i potonji čuveni glumac Mića Tatić, kao i još jedan Nišlija, ništa manje čuveni glumac, Živojin Žika Milenković. Žikin otac Aleksandar, radnik Niške železničke radionice, bio je pripadnik Dražine železničke organizacije.Rođeni brat Dragutina-Gute Dobričanina, glumca iz Prokuplja, bio je četnički vojvoda Miloš Dobričanin. Miloš je bio učitelj, a uz rad je diplomirao filozofiju. Posle Aprilskog rata organizovao je četnike na Jastrepcu. Tokom leta napušta Pećanca, da bi sa majorom Keserovićem učestvovao u napadu na Nemce u Kruševcu. Ubili su ga komunisti novembra 1942. godine u selu Vrbovac kod Sokobanje.

Milošev sin Dragan se u jesen 1944. sa ljotićevcima povukao u Sloveniju, gde je zarobljen i ubijen od komunista. Dragutin je bio jedan od glumaca koji se nisu dokazivali u partizanskim filmovima.

Novak Novak (Novaković), čiji je otac, sveštenik Ješa Novaković, posle rata streljan u Kruševcu, i koji je takođe prezirao komuniste, dao je Dragutinu Dobričaninu ulogu Vase S. Tajčića u kultnoj seriji „Pozorište u kući“. Kroz taj lik je, koliko je to bilo moguće u ono doba, prikazana građanska klasa, koju su uništili komunisti.










Tuesday, January 28, 2014

Sto puta sam bio optužen - Samardžić / "Vesti Online" January 26, 2014

Vesti Online
Z. Gligorijević - Vesti
January 26, 2014

Prvi deo dokumentarnog filma "Kraljevina Jugoslavija u Drugom svetskom ratu", u produkciji NIP Pogledi iz Kragujevca i Šort-kat TV iz Beograda, upravo je završen. Film koji sadrži šest polučasovnih emisija režirali su Slobodan Bogdanović i Kosta Babić, a scenario je radio Miloslav Samardžić, novinar, pisac i izdavač iz Kragujevca.

 Miloslav Samardžić ispred zvonika u Pranjanima gde je govorio Draža
Foto: Z. Gligorijević
 
Dok je prikupljao materijal, Miloslav Samardžić je četiri puta odlazio na Zapad, a jednom je bio u Kanadi i Americi. U filmu govore svedoci događaja i istoričari, snimani u šest država: Srbiji, Sloveniji, Italiji, Britaniji, Americi i Kanadi. Slogan filma je "Skrivena istorija - prvi put na ekranu", koji se pojavljuje na početku svake epizode.

Šta, zapravo, znači ovaj slogan?

- Prvi put se o ovoj temi govori bez cenzure i objavljuju dokumentarni filmovi iz rata. Zahvaljujući našim emigrantima iz Amerike, pre svega Branku Petroviću, došli smo do neobjavljenih filmskih materijala, koji se čuvaju u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu. Na primer, to je scena kada američki pukovnik Robert Mekdauel poklanja svoju pušku generalu Draži Mihailoviću. To je inače bila jedina puška koju su Amerikanci dali četnicima, dok su partizanima dali preko 100.000 pušaka, automata, mitraljeza, minobacača, topova, i drugog naoružanja.

Da li ste u emigraciji naišli na još neke zanimljive podatke koji nisu poznati ovdašnjoj javnosti?

- Da. Ima puno neobjavljenih filmova na kojima se vide partizani. Možda su komunisti nekada našli te filmove, ali im nije odgovaralo da ih prikažu. Naime, vidi se da su partizani nosili kompletne britanske uniforme, dok u filmovima Bulajića i drugih izgleda kao da su imali svoju fabriku uniformi. Takođe se vidi da nose britansko i američko oružje, dok su kasnije u igranim filmovima i TV serijama prikazivani sa nemačkim naoružanjem, uz sugestiju da su to zaplenili od Nemaca.

Kako su vas prihvatili emigranti?

- U London sam prvi put otišao 1990. godine. Dočekali su me predstavnici organizacije Mladi četnici, koju su činili potomci srpskih četnika. Imali su dukseve na kojima je naziv organizacije bio ispisan na ćirilici i nosili su crnu četničku zastavu sa mrtvačkom glavom, i tako smo išli kroz centar Londona. Pitao sam ih da li ćemo imati problema zbog toga, a oni su odgovorili da je zastava njihove tajne službe ista samo što na njoj piše "hrabri pobeđuju".

Objavili ste veliki broj knjiga o četnicima na osnovu proučavanja dokumenata Vojnog arhiva u Beogradu, ali ste intervjuisali i pedesetak Dražnih četnika. Šta ste otkrili?

- Mi sistematski otkrivamo skrivenu istoriju. Evo već sam pomenuo da partizani nisu zaplenjivali oružje i municiju od Nemaca. A šta tek reći za činjenicu da su se od kraja 1943. godine Nemci oružjem, municijom i ratnom spremom uglavnom snabdevali tako što su ih zaplenjivali od partizana! Naime, Amerikanci i Britanci su im slali ogromne količine oružja i opreme, brodovima preko Jadrana i avionima, a Nemci bi im onda to pokupili.

Upravo predajem u štampu treći tom knjige „Razgovori sa ravnogorcima". Ta tri toma sadrže oko 50 razgovora sa ravnogorcima, obavljenih u Srbiji i u emigraciji (Britanija, Amerika i Kanada). Naša država je ranije sistematski sakupljala svedočenja partizana, a kada je sistem navodno promenjen, 5. oktobra, nije ništa pitala ravnogorce. Tako da je, na žalost, ovo najveća zbirka razgovora sa njima.

Koliko ste knjiga do sada objavili i sa kojom tematikom?

- Sam više od 50 naslova. Gotovo svi se odnose na istoriju Drugog svetskog rata. Moja najobimnija knjiga od 3.500 stranica, u pet tomova, jeste "General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta". Knjiga sadrži 8.000 fusnota, uglavnom sa pozivom na četnička, partizanska, nemačka, američka, nedićevska i druga dokumenta. Sva izdanja prvog toma prodata su u 17.000 primeraka, dok su sva izdanja svih tomova prodata u oko 250.000 primerka, tako da je to najtiražnija knjiga o Drugom svetskom ratu na srpskom jeziku.

Vi ste i vlasnik izdavačke kuće NIP Pogledi. Šta ste najčešće objavljivali?

- Objavljivali smo časopis "Pogledi" do 2006. godine, a sada imamo sajt njnjnj.pogledi.rs i objavljujemo knjige. Do sada smo štampali stotinak naslova uglavnom iz istorije Drugog svetskog rata. Počeli smo da objavljujemo i najbolje knjige iz srpske emigracije.

Šta su "Pogledi"?

- U početku je to bio list studenata Kragujevačkog univerziteta, koji je prvi srušio neke tabue. Naše najveće otkriće je nemačka poternica za generalom Mihailovićem iz 1943. godine kojom je ucenjen na 100.000 rajhsmaraka u zlatu. Do tada se znalo samo da postoji poternica za Titom. Poternicu za Mihailovićem objavili smo novembra 1989. godine i od tada klupko počinje da se odmotava.

Da li ste doživljavali torturu vlasti i da li je danas drugačije ili cenzura i dalje postoji?

- Kao optuženi sam na sudu bio preko 100 puta. Optuživali su me za verbalni delikt i klevetu putem štampe. Srećom, nijednom nisam osuđen. Od 1986. godine do 1993. godine pozivan sam na više stotina takozvanih informativnih razgovora u tajnoj policiji, a naravno bilo je i ko zna koliko pretnji. Tada je bilo nemoguće govoriti o tim pretnjama, dok sada i mnogo blaže pretnje dospevaju na naslovne strane. Druga razlika je što ne postoji član 133 Krivičnog zakonika, koji se odnosio na verbalni delikt. Tako da zakonska cenzura ne postoji, ali se utiče na razne načine, pre svega, finansijski. Sada, na primer, nije moguće štampati novine koje bi imale tiraž od 200.000, čime bi automatski postale nezavisne. Novine trenutno štampaju domaće i strane interesne grupe. Većina novina, a naročito časopisa, nema tiraž dovoljan da pokrije troškove, ali im te interesne grupe pokrivaju gubitke.

Kada razmišljate o aktuelnoj političkoj situaciji da li vas podseća na već viđeno?

- Istorija se uvek ponavlja, zato je treba poznavati. Da se znalo zbog čega su zapadni saveznici podržali Narodnooslobodilačku vojsku, moglo se lako zaključiti da će oni u naše vreme podržati takozvanu Oslobodilačku vojsku Kosova. Princip je isti.


Čestitka Tuđmanu

To su bile prve srpske novine koje su objavile intervju sa prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem.

- Ja sam loše govorio engleski, a on još gore srpski, pa smo imali prevodioca. Bilo mi je krivo što nije znao ni reč srpskog jezika. Kada sam se drugi put video sa njim, bio je veoma ljut i vikao je na mene, jer sam mu rekao da ne treba da se druži sa Ljotićevcima, zamerio sam mu što je Tuđmanu čestitao pobedu na izborima i što ide u SPO, jer je to bila manjinska stranka.

Istoričar u duši

- Miloslav Samardžić je rođen 22. novembra 1963. u Aleksandrovcu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Ekonomski fakultet u Kragujevcu završio je 1989.

- Kao student završio je novinarsku školu "Večernjih novosti" i postao jedan od kragujevačkih dopisnika ovog dnevnika. U "Poglede", tada listu studenata Kragujevačkog univerziteta, došao je 1984. godine. "Novosti" je napustio 1986. godine zbog neobjavljenih kritičkih tekstova režima. Krajem 1985. godine u "Pogledima" postaje urednik rubrike "Univerzitet", a dužnost glavnog i odgovornog urednika preuzima 1987. godine. S manjim prekidima na ovoj funkciji ostaje do prestanka izlaska lista, 2005. godine.

- U uvodniku majskog broja 1989. objavio je "Predlog za ukidanje zakona o zaštiti imena i lika J. B. Tita", prvi predlog te vrste u zemlji. U novembarskom broju 1989. godine objavio je do tada skrivanu nemačku poternica za đeneralom na 100.000 rajhsmaraka u zlatu. Za sebe kaže da je zanimanju novinar i istoričar i izdavač.

- Živi u Kragujevcu sa suprugom Meri, 17-godišnjim sinom Nikolom i 12-godišnjom ćerkom Natalijom.




http://www.vesti-online.com/Scena/Film/377333/Sto-puta-sam-bio-optuzen


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

СВЕТОСАВСКИ КОНГРЕС 1944 / "Pogledi" March 7, 2013

Pogledi
March 7, 2013

По завршетку Конгреса. Горњи ред, стоје с десна на лево: др Адам Прибићевић, председник Самосталне демократске странке, др Драги Црвенић Ганди из Ниша, др Антон Крејчи из Марибора, пуковник Лука Балетић, др Живко Топаловић, Дража, поручник Милован Недељковић… Први с лева, седа брада, стоји, сенатор др Александар Аксентијевић

После разговора са Дражом, 12. децембра 1943. године, Топаловић и три његова пратиоца вратили су се у Београд, како би се политичари што пре спремили за конгрес. Припреме за конгрес у име Равногорског покрета Дража је поверио др Стевану Мољевићу. Распис свим јединицама о одржавању конгреса и одабиру делегата-учесника, Дража је послао 1. јануара 1944. године. Тај распис гласи:

Пред крај месеца јануара ове године одржаће се велики народни конгрес из целе земље. Овај конгрес одржаће се у Србији. На овај конгрес имају доћи из сваког среза из наше Краљевине по два представника од највиђенијих и најутицајнијих људи. Ове представнике треба да изаберу народни равногорски одбори, чије смо формирање наредили у свима селима, општинама и срезовима. Искључују се само они који су били компромитовани на политичком пољу у старој Југославији. Међутим представници могу бити и људи који су припадали политичким групацијама бивше Југославије. Најважније је да то буду најбољи, најутицајнији и највиђенији људи у народу. Конгрес ће имати један велики национални задатак. Његова ће улога ити историјска. Стога треба да команданти схвате ову дужност најозбиљније и да у свом настојању буду потпуно објективни.

Воља народних равногорских одбора треба да дође до пуног изражаја. Овим ми треба да докажемо да демократију не само проповедамо, већ и проводимо.

Упућени представници Црне Горе, Санџака, Херцеговине, Босне и Далмације да што пре пођу на пут и да се прикупе у Санџаку код Воје Лукачевића најдаље до 18. овог месеца. Из Војводине и северних покрајина да се прикупе у области Тополе код капетана Калабића најдаље до 20. овог месеца. Упућивање представника из Србије наредићу накнадно, а команданти корпуса постараће се да им олакшају пут од почетка и свуда на пролазу кад буде наређено прикупљање и у свему да буду на помоћи кад стигну на место опредељења. Потврдите сви пријем овог наређења. [75]

Распис са ближим подацима Дража је послао 18. јануара:

За народни конгрес упутићете све делегате да стигну најдаље 25. овог месеца на ма коју железничку станицу између Љига и Горњег Милановца. Делегати да не излазе нити у Љигу нити у Горњем Милановцу, већ само на станицама између ових вароши. Делегати да имају појединачно или у групи писмене објаве. Кад изађу из воза делегати поверљиво да траже капетана Звонимира Вучковића или капетана Батрићевића. Они ће их даље спровести где треба. Мајор Воја Лукачевић и капетан Никола Калабић све прикупљене делегате из удаљених крајева послаће благовремено да одређеног датума пронађу капетана Звонимира Вучковића. Капетан Звонимир Вучковић поступиће по мом усменом наређењу у погледу прикупљања делегата и њиховог даљег опредељења. [76]

По повратку у Београд, Топаловић је о договору са Дражом известио међустраначки одбор, а делегати одбора своје странке. Сви су подржали идеју за одржавање конгреса, дајући налог ко ће из ког среза у име њихове странке отпутовати на одређено место (тада још тајно). Судећи према Дражиним инструкцијама, ови страначки предлози морали су добити потврду од стране надлежних равногорских одбора.

На новом састанку међустраначког одбора поставило се питање ко ће потписати проглас у вези одржавања конгреса. Фраза да су се “удружиле све демократске странке у Југославији на заједнички програм и да оне приређују у планинама једну велику народну манифестацију“, није била довољна. Како домаћој јавности, тако и иностранству, била су потребна имена, и то позната политичка имена. Али, сопственицима тих имена следовао је или немачки концентрациони логор, или неки војнички логор у слободним српским планинама. Друга опција била је прихватљивија, међутим, Немци су се светили и над породицама припадника покрета отпора. Тако су политичари опет потегли стари аргумент: “Ми заиста од Вас тражимо огромну жртву и молимо Вас да је поднесете, јер Вам је лична ситуација лакша, пошто нисте оптерећени децом“, рекли су др Топаловићу. [77]

И заиста, када је 25. јануара са супругом Милицом напустио Београд, Топаловић је понео и проглас који је потписао. Предвече Топаловићи су стигли у место одржавања конгреса – у село Ба, испод Равне Горе. Дража је одабрао село Ба из стратешких разлога. Налазило се у клисури, која је у ово доба године углавном прекривена маглом, као најбољом заштитом од немачке авијације. Тенковима су прилаз отежавали велика узбрдица, снег и уске стазе, које су за сваки случај биле прекопане дубоким рововима. На том прилазу, од Кадине Луке, односно од пруге и друма Љиг – Горњи Милановац, нашла се сконцентрисана главнина од неколико хиљада четника из обезбеђења конгреса. Остала три прилаза у село Ба долазила су са планинских превоја и нису сматрана опасним. За шефа обезбеђења конгреса Дража је поставио капетана Звонка Вучковића, команданта 1. равногорског корпуса, који је, поред својих, имао на располагању и јединице Рудничког и Ваљевског корпуса.

Срећом, Немци су касно сазнали за конгрес. Једна њихова колона, предвођена тенковима, стигла је у село Ба са закашњењем од неколико дана. Остало им је само да поруше и оштете неколико зграда, међу којима и сеоску основну школу, накратко претворену у конгресну дворану (зидови између учионица су пред конгрес порушени, а потом су зазидани).

У припремни одбор конгреса, 26. јануара, ушла су два представника странака, Живко Топаловић и Бранислав Ивковић, као и три представника Равногорског покрета: Стеван Мољевић, Драгиша Васић и Ђура Ђуровић. Повратак Драгише Васића тражио је лично Топаловић, у страху од превеликог Мољевићевог утицаја. Старо пријатељство са Васићем Топаловићу је било важније од чињенице да су Васић и Мољевић истомишљеници.

Топаловић и Мољевић сукобили су се већ на том првом званичном састанку. Мољевић је тражио да све странке уђу у Равногорски покрет, као надстраначки народни покрет, као и да конгрес буде равногорски. Топаловић се већ био договорио са политичарима да је могућа само супротна опција: да Равногорски покрет, заједно са политичким партијама и нестраначким организацијама, уђе у нову коалицију, коју је требало основати на конгресу. Спор је пресекао Дража, подржавши предлог политичара. С друге стране, пред притиском Мољевића и Васића Топаловић је одустао од свог предлога да будућа југословенска држава има четири, уместо три, федералне јединице.78 Ово у ствари није био захтев свих странака, већ је Топаловић, као и обично, говорио у име социјалиста.

Топаловић је прихватио и на конгресу бранио предлог Васића и Мољевића о постојању три федералне јединице, док се у емиграцији вратио својим старим идејама. То је приметио др Милан Шијачки, лекар из Ниша, истакнути члан организације од 1941, који је као социјалиста по опредељењу био један од аутора социјалног програма Равногорског покрета. Он је критиковао Топаловића за “каснију националну и политичку недоследност“. Поткрепљујући своју критику, Шијачки цитира делове Топаловићевог реферата на Светосавском конгресу: “Кад комунисти хоће да разбију српску народну целину, то је само доказ њиховог политичког слепила, њиховог рвања са историјом, с нормалним развићем, у чему се мора разбити сва њихова снага. Ми хоћемо федеративну Југославију, на бази југословенских етничких целина: Срба, Хрвата и Словенаца, с потребним самоуправама.“ [79]

Елем, до 26. јануара већина делегата већ је била стигла у село Ба. Тајном организацијом њиховог пута, из свих крајева, четничка организација још једном је показала своју снагу. Притом су се нарочито истакли београдски илегалци. Због високог снега и удаљености до села Ба нису стигли једино делегати из Далмације, као и део делегата из Херцеговине. Други део Херцеговаца, са Лазаром Тркљом на челу, ипак је дошао, али тек после две недеље (Дража се са њима састао 12. фебруара у Косјерићу). Такође, каснила су и два делегата из Црне Горе.

Конгресу су присуствовала 272 делагата. Њихова страначка припадност била је следећа:

Демократска странка 80, Народна радикална странка 50, Српска земљорадничка странка 20, Југословенска радикална заједница 15, Југословенска национална странка 13, Социјалистичка странка 6, Независна радничка странка 6, Самостална демократска странка 4, Републиканска странка 3, Група Марка Даковића 1, ван партија 27, непозната страначка припадност 47. [80]

Међу делегатима било је највише земљорадника – 127. Следе државни чиновници (41), трговци (18), адвокати (14), свештеници (9), лекари (6), економи и агрономи (6), инжењери (5), пензионери (5), приватни чиновници (4), студенти (3), новинари (3), индустријалци (2), фармацеути (2), правници (2), као и по један занатлија, фоторепортер, сенатор, бан и бановински посланик. Занимање 20 делегата остало је непознато. [81]

Конгрес је почео у зору 27. јануара, на Светог Саву, због чега ће у историју ући под именом Светосавски конгрес. Најпре је десетак свештеника и монаха одржало богослужење, око стола са крстом, колачом, кољивом и свећом. Потом су сви присутни отпевали Химну Светом Сави, а онда је јеромонах Јован Рапајић, следбеник и најбољи ученик епископа Николаја Велимировића, одржао надахнуту беседу о првом српском просветитељу.

Конгрес је отворио Драгиша Васић, саопштио састав и предложио кандидате за председника и председништво. За председника конгреса изабран је др Живко Топаловић. У председништо су, поред Топаловића, изабрани Радомир Јанковић, задругар из Годљева, Антон Крејчи из Марибора, Словенац, предратни народни посланик Југословенске националне странке (имао је овлашћење да представља три словеначке странке), Владимир Предавец из Дугог Села код Загреба, Хрват (на конгресу присутан као један од делегата Уједињене демократске омладине Југославије, основане две недеље раније на Омладинском конгресу у Прањанима), Мустафа Мулалић, предратни народни посланик Југословенске муслиманске заједнице (на конгресу је заступао муслимане из Босне и Херцеговине), Велимир Јојић из Андријевице, предратни народни посланик Демократске странке и Димитрије Лазаревић, адвокат из Београда.

После Васића реч је узео Топаловић. Пошто се захвалио на поверењу, Топаловић је поздравио званичног представника америчке војне мисије, капетана Џорџа Мусулина, изразивши жаљење што нису дошли и представници британске мисије. Иначе, шеф савезничких мисија генерал Чарлс Армстронг није дошао на конгрес из протеста што је Дража одбио ултиматум савезничке команде за Средоземље да сруши два железничка моста (један на Ибру код Полумира, а други на Јужној Морави код Алексинца). Армстронг није знао где се налази Мусулин, а свакако би и њему забранио долазак. “Боље нека се он љути него ми“, писао је Дражи о Армстронговој одлуци генерал Мирослав Трифуновић, командант Србије, 27. јануара. [82]

Топаловић је затим предложио да се позове Дража, као министар Југословенске владе и њен представник у земљи, како би влада била службено заступљена на конгресу и тако му признала “политичко право да представља демократске снаге наших народа“.

У очекивању Дражиног доласка Топаловић је прочитао поздравне телеграме конгреса председнику САД-а Френклину Рузвелту, председнику британске владе Винстону Черчилу, председнику владе СССР-а Јосифу Висарионовичу Стаљину и краљу Југославије Петру Другом.

Дражин долазак присутни су пропратили дуготрајним овацијама. Он је сео за сто председништва. Топаловић је дао реч Мусулину, а потом и Дражи. Карактеристично је да је Дража прву реченицу посветио “палим борцима и невиним жртавама у овој борби“. “Мислим да ћу бити и тумач и ваших жеља, ако са овог историјског скупа будем изјавио да ће породице палих жртава вазда бити предмет нашег старања и залагања за њихову будућност“, рекао је потом, у жељи да представници најмоћнијих странака – за које је веровао да ће владати и после рата – не понове грех према ратним војним инвалидима са Цера, Колубаре и Солунског фронта.

Поред осталог, Дража је затим рекао:

"У име краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом народном и државном послу.

Наш по броју мали, али духовно велики народ, који је кроз целу своју историју увек био као и данас предмет дивљења целог света у борби за свој опстанак, натерао је жилавом борбом и своје непријатеље да га поштују.

Прелазећи преко историјата и узрока привременог губитка државе, и у прошлом и у овом наметнутом му рату, опомињем свет на чињеницу да је наш народ излазио из сваке оружане борбе као победилац, јер је живео и умирао за слободу.

У овом рату противници и нападачи измислили су и ново оружје. Они живе у заблуди да ће моћи клеветама против водећих људи таквог народа и обманама неупућеног света постићи оно што бруталном силом оружја не могу.

Као војник који по рођењу и особинама припада оваквом слободарском и јуначком народу, нисам могао нити хтео да напустим свога краља и своју Отаџбину.

Ја сам се заклео да ћу за краља и Отаџбину живот дати.

Ја сам своју заклетву испунио.

И био сам сигуран да ни народ, коме припадам, неће се никад помирити са ропским животом.

Југословенска војска под мојим вођством и ја лично, били смо и доживотно остајемо верни и одани врховном команданту, његовом величанству краљу Петру Другом.

Ми, војска и ја лично, верни смо сада и бићемо верни и убудуће уставном и законитом поретку у Југославији, као што смо били и бићемо доживотни браниоци њене територијалне неприкосновености.

Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног представништва, да уставним путем зиврши организацију државе.

Најенергичније и са гнушањем одбијам тенденциозне гласове о колективној одмазди према ма коме…" [83]

Док је Дража говорио, као и неколико тренутака пошто је завршио, владала је свечана тишина. Један од делегата, Милоје Николић, сведочи: “Његове су речи течне и оштре, и секу као бритка сабља. Тајац је. Чини нам се да је и природа замрла. Гробна тишина… Слушаоци су се слили с осећањем овог великог војника и државника. Он говори с ауторитетом који је добио од свог народа“. [84] Онда се све проломило од аплауза и громогласних поклика одушевљења и подршке. Топаловићу је било јасно да се у тим условима конгрес не може наставити, па је предложио паузу до послеподнева.

Поподне, своје опширне реферате поднели су др Стеван Мољевић (у име Равногорског покрета) и др Живко Топаловић (у име политичких странака). Онда је прочитан предлог резолуције, који су саставили Васић и Топаловић.

Сутрадан, 28. јануара, развила се дискусија о предлогу резолуције, као и о општем стању у земљи. Јављали су се делегати из свих крајева, осуђујући поступке окупатора, усташа, комуниста и љотићеваца.

Око 13 часова резолуција је стављена на гласање. Сви су били за. Остало је још да се изабере организациони одбор, који ће имати задатак да прошири Централни национални комитет и његов Извршни одбор представницима из Заједнице демократских странака. Истовремено, Заједница демократских странака преименована је у Југословенску демократску народну заједницу. Идеја је била да се од представника политичких странака и нестраначких удружења “створи једно тело које би деловало у оквиру покрета Драже Михаиловића и које би уз храбру народну војску окупило све оно што тежи демократији и бољој будућности југословенских народа“. [85]

Један делегат је предложио да у организациони одбор уђу др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић и академик Драгиша Васић, што је једногласно прихваћено. Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води “политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе“. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само “спољној репрезентацији државе“, али то није учињено да се не би стварали инциденти “ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом“. Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у овом тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.

Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу у избеглиштву и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада.

После избора организационог одбора, конгрес је затворен. На једној заравни у центру села Ба подигнута је свечана бина, испред које је приређен дефиле трупа. Војници су онда постројени у облику слова П, да би им се обратили Дража и др Живко Топаловић. Већ је падао мрак када су војници престројени, у два реда, један наспрам другог, да би их обишли и са њима поразговарали конгресни делегати.

Проширење Централног националног комитета обављено је после конгреса. У проширеном ЦНК половина људи била је из Равногорског покрета, а половина из Југословенске демократске националне заједнице.

За председника Извршног одбора ЦНК, практично нове владе, изабран је др Стеван Мољевић, а за секретара др Ђура Ђуровић. Председник Централног националног комитета (нове скупштине) постао је Михаило Кујунџић, који је из Скопља дошао на терен, у околину Равне Горе. Кујунџића је, као што смо видели, рат затекао на функцији председника народне скупштине.

Како странке у рату нису радиле, а и нису имале одборе у забаченим крајевима слободне територије, једине политичке организације при четничком покрету и даље су остале равногорске: Равногорски покрет, ЈУРАО и ЈУОРА.

За имена појединих учесника конгреса Немци су почели да сазнају после неколико седмица. Потпуковник Радослав Ђурић, командант Јужне Србије, јавио је Дражи 29. фебруара: “Иследници Гестапоа имају фотографије са конгреса. Слике су слабо изашле. Знају већ за поједине људе.“ [86]

Биле су ту фотографије из конгресне сале, које су “слабо изишле“ због велике влаге. Снимци фотографа Аце Симића из затвореног простора уопште нису успели. Како је мајор Комарчевић, командант Посавско-колубарске групе корпуса, обавестио Дражу 7. марта, Гестапо је дошао до фотографија које је начинио фоторепортер британског листа “Гардијан“. Он је дошао на конгрес заједно са трећим фоторепортером, Којићем, који га је и препоручио. Док се британски фоторепортер вратио у Београд, Којић је остао у Врховној команди, што је Комарчевић сазнао, тражећи да се на њега “обрати највећа пажња“. Комаревић је још писао: “Конгрес је од стране `Гардијана` филмован, и у Београду у Гестапоу око 20. фебруара приказан. После свега овога уследило је хапшење наших људи.“ [87]

Исте податке послао је и пуковник Александар Николић, командант Славоније, 9. марта. На ова упозорења о Којићу Дража је 13. марта писао потпуковнику Лалатовићу: “Онај фоторепортер је код нас. Обратићемо пажњу на њега. За сада се није ништа сумњиво осетило.“ [88]

Тачан број ухапшених делегата Светосавског конгреса није познат.



Извори:

[75] и [76] АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
[77] и [78] Ж. Топаловић, На Равној Гори, 164.
[79] М. Шијачки, Наш пут, 159. Топаловићев реферат Шијачки цитира према листу “Поморавље“ од 15. маја 1944. Критици Топаловића сем тога посвећује једно поглавље (стране 231-244). У мањем делу овог поглавља Шијачки пише о Топаловићевим позитивним странама, због којих га је Дража и позвао (пре свега то су личне везе са иностраним социјалистима, нарочито са енглеским лабуристима). У мане му набраја попуштање пред комунистима 1920, а затим истовремену “затрованост марксизмом“ и велико лично богаћење током борбе за радничка права, због чега је прозван “газда Живко“. Шијачки пише да је Топаловићево пријатељство са равногорцима било само “маска“, која је скривала искрену мржњу, како пре доласка на Равну Гору, тако и по одласку у емиграцију. У емиграцији су, пише Шијачки, Милица и Живко Топаловић “ту мржњу одушевљено развејали“, а такође су “непрекидно подгрејавали клевете против равногораца и прикупљали и храбрили њихове непријатеље око себе“. Сличну критику Шијачки упућује и на рачун др Радоја Вукчевића (пре рата марксиста и богаташ, у рату сарадња са Немцима, а на самом крају рата, када се видело да ће Немци изгубити, прилазак четницима), који је у емиграцији наводно бранио, док је у ствари оклеветао равногорце у књизи “На страшном суду“.
[80] Подаци од Банета Јефтића, колекционара из Будве, на основу Четничке архиве Архива Војноисторијског института и Архиве Гестапоа из Архива Града Београда. Др Топаловић даје нешто другачије податке. Он наводи да су конгресу присуствовала 274 делегата, свакако рачунајући и она два делегата која су касније стигла из Црне Горе. Топаловић такође пише да је његова Социјалистичка странка имала 10 делегата, да је било 50 нестраначких личности, као и да су најбројнији били радикали, затим земљорадници, па “демократи обе врсте“, социјалисти и републиканци, не наводећи цифре. У Топаловићевој верзији Југословенска радикална заједница није имала делегате на конгресу (Ж. Топаловић, На Равној Гори, 202). Као поузданије може се узети Јефтићево истраживање, јер је овај део мемоара Топаловић писао по сећању, много година касније.
[81] Подаци од Банета Јефтића.
[82] Зборник докумената, том 14, књига 3, 329.
[83] Ж. Топаловић, На Равној Гори, 164.
[84] Књига о Дражи, том 2, 23.
[85] Др Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, 128.
[86], [87] и [88] АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, четврти том, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007, стране 67-76)


http://www.pogledi.rs/svetosavski-kongres/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Saturday, January 25, 2014

БАШКА (СВЕТОСАВСКА) РЕЗОЛУЦИЈA - Cа Светосавског конгреса 1944

Pogledi
March 7, 2013

Говор др Живка Топаловића војницима приликом
затварања Светосавског конгреса
 
Најважнији званични политички документ донет под окриљем четничког покрета, и уопште у српској средини током Другог светског рата, је резолуција са Светосавског конгреса, позната као Башка резолуција. Она гласи:

Представници Равногорског покрета, представници и припадници свих демократских странака у Југославији, које су и у нередовним и редовним приликама на свима изборима добијале поверење огромне већине народа (изузев Хрватске сељачке странке, са чијим је легалним представницима за сада додир онемогућен насиљем окупатора), као и представници свих великих народних, неполитичких, културних, спортских, витешких, социјалних и других организација које такође окупљају велику већину народа, нарочито омладину;На великом народном конгресу одржаном у дане 25, 26, 27. и 28. јануара 1944. године у слободним југословенским планинама, а по саслушању изјаве представника југословенске краљевске владе, министра војске, морнарице и ваздухопловства и команданта Југословенске војске у Отаџбини, армијског генерала Драже Михаиловића, као и по саслушању реферата др Стевана Мољевића, адвоката из Бањалуке, члана Централног националног комитета Југославије; и реферата представника др Живка Топаловића, новинара из Београда, шефа Социјал-демократске странке Југославије, инжењера Владимира Предавеца из Дугог Села код Загреба, Антона Крејчија из Марибора, бив. народног посланика Југословенске националне странке и пуномоћника представника осталих демократских странака у Словенији; Мустафе Мулалића, бившег народног посланика и публицисте из Лијевна; Велимира Јојића, директора гимназије и бившег народног посланика Демократске странке из Андријевице, као и изјава представника неполитичких народних скупина, доноси следећу

РЕЗОЛУЦИЈУ:

1) 27. марта 1941. године Југославија је ставом и својим уласком у рат створила преокрет и увелико променила планове непријатеља. Уз огромне жртве, народ Југославије допринео је свој удео општој савезничкој ствари и олакшао положај и Великој Британији и Совјетском Савезу. Иако побеђена од огромно надмоћног непријатеља, Југословенска војска окупила се око првог покретача народног отпора генерала Драже Михаиловића и давала отпор непријатељу, везујући његове знатне снаге на Балкану. Захваљујући томе, југословенски отпор је данас у пуноме обиму организован.

Конгрес са одушевљењем и нарочитим признањем поздравља југословенску народну војску, која се, под командом генерала Драже Михаиловића, организовала у Отаџбини. Ова Права народна војска, под командом народних старешина и под стручним вођством народних официра, јесте истинити бранитељ народних слобода и залога државне будућности свих Југословена.

2) Конгрес поздравља и подвлачи изјаву команданта Југословенске војске у Отаџбини генерала Михаиловића да он и војска под његовом командом јесу и остају верни свом врховном заповеднику Њ. В. краљу Петру Другом и уставном и законском поретку Југославије, као и да ће поштовати искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног представништва, да уставним путем врши организацију државе.

Ово, тим пре, што је наш народ за демократију давао своје жртве, извојевао био себи демократију и у њој живео онда, када су неки од оних што данас хоће да га уче демократији, живели у најцрњем ропству. И само кроз демократију, Србија је била оспособљена за велике напоре које је имала да издржи у великим ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Наш народ је достојан себи и својој демократској прошлости 27. марта 1941. прекинуо лажну игру са двадесетогодишњом демократијом и, по цену најскупљих жртава, стављајући у питање и своју државу и свој народни опстанак, придружио се великим демократијама Запада у борби за слободу и равноправност свих народа, и малих као и великих, против нацизма и фашизма и свих врста диктатура.

Исто тако конгрес поздравља изјаву генерала Михаиловића да су лажни сви гласови да ће Југословенска војска вршити неку колективну одмазду, јер Југославија има своје позитивне законе по којима ће сви кривци одговарати за ратне злочине, и да ће они који нису криви имати законску заштиту.

Конгрес сматра, да су овом изјавом оповргнути сви лажни гласови о недемократским и диктаторским тежњама генерала Михаиловића и његове војске, као и лажни гласови да ће бити вршена колективна одмазда или ма какви произвољни и незаконити поступци приликом преласка у редовно стање.

3) Конгрес истиче као историјску важну и судбоносну чињеницу за будућност Срба и Хрвата и Словенаца, да они у овом најкритичнијем тренутку свог живота, судбински повежу све своје снаге и уистини сложно и братски учине отпор непријатељу, подједнако као и свима насртајима на њихову слободу и независност, који могу доћи ма са које стране.

У том смислу конгрес са радошћу и одобравањем прима изјаву присутних представника и припадника демократских странака, да су се оне вољно подчиниле народној дисциплини; да су се, све до обнове државе и нормализовања прилика у њој, одрекли сваке партијске политичке делатности и да заједно са припадницима Равногорског покрета чине Југословенску демократску народну заједницу и усвајају њен програм.

Конгрес са радошћу и одобравањем поздравља изјаву великих неполитичких, националних, социјалних, уметничких и осталих скупина и удружења, женских и мушких, која се такође саглашавају са овом општом народном акцијом.
Конгрес овлашћује организациони одбор, да у договору са представницима свих горе именованих група, прошири Централни национални комитет, који постаје народно вођство и помагач краљевске владе и државне оружане силе у извршењу њихових задатака на ослобођењу народа и обнови државе.


4) Конгрес поставља следећи општенародни програм:

а) да се у целини обнови југословенска држава и прошири на територије на којима живе Срби, Хрвати и Словенци и да се као минимално тражење будућој Југославији одреде границе према тражењу југословенске делегације на конференцији мира после Првог светског рата.

б) Југославија треба да буде уређена као федеративна држава, у облику уставне и парламентарне наследне монархије, са народном династијом Карађорђевић и са краљем Петром Другим на челу.

в) Конгрес сматра, да је солидност будуће Југославије условљена стварањем, на демократски начин, једне српске јединице у државној заједници, која би на демократским основама окупила цео српски народ, на његовој територији. Исто важи и за Хрвате и за Словенце.

г) У свим федеративним јединицама заједничке државе има се народу дати могућност за задовољење посебних покрајинских: економских, културних, социјалних и других интереса и потреба кроз широке народне самоуправе.
Разграничење између Срба и Хрвата извршено без легитимних претставника српског народа, као и сва друга фактична стања створена пред рат или у рату, под притиском насиља и диктатом окупатора, не признају се.


д) Конгрес изражава жељу да се још у току стварања овакве државне организације, обезбеде предуслови за корените реформе: привредне, социјалне и општекултурне, које дух времена намеће и које буду одговарале потребама народа српског, хрватског и словеначког, са циљем да се основна начела демократије проведу не само на политичком, него и на привредном, социјалном и општекултурном пољу.

ђ) Држављани Југославије уживаће сва она политичка права и слободе, која ће гарантовати њихов одлучујући утицај на пословање државе и самоуправних тела. Сваком Југословену биће обезбеђен културни успон и сигурност од свих врста незгода у животу.

5) Конгрес констатује да је краљ Петар Други народни краљ по уставу и законима Југославије, и да је он по њима обавезан на вршење својих краљевских дужности, те сматра да нико у земљи ни са стране, нема права да га од ових дужности разрешава или на њихово вршење утиче, да чак ни Он сам не може да напусти вршење ових дужности, нарочито дужности врховног команданта војске и нарочито данас, када је земља у рату, све дотле, док га слободно изабрано народно представништво легалним путем од вршења ових дужности, не би ослободило.

Стога конгрес најодлучније протестује против познатих одлука усташко-комунистичке мањине, која у тежњи да наметне своје превратничке идеје и оствари политику свршеног чина, чини безуспешан покушај узурпирања народних права и прејудицирање народне воље.

6) Конгрес најодлучније осуђује акцију Комунистичке странке Југославије, која се одвојила из опште народне заједнице, створила своју партијску војску и чини напоре да рушењем државног уставног поретка дограби и узурпира власт и заведе своју диктатуру у Југославији. Комунистичка странка је ишчезавајућа мањина, и њене покушаје политичке и социјалистичке револуције, одлучно одбија и осуђује огромна већина народа у Југославији. Партизанско војно вођство је својом војном нестручношћу и безобзирношћу према народним жртвама у великој мери допринело упропашћењу масе нашег народа, нарочито његове омладине.
Комунистичка акција, која изазива грађански рат, слаби отпорну снагу народа против окупатора. Комунистичка странка Југославије, да би попунила своје слабе редове, на једној страни врши насилну мобилизацију народа, угроженог и од окупатора и од усташа, а на другој прима у своје редове ратне злочинце и ослобађа их одговорности за почињене злочине. Она тиме вређа све оне наше светле жртве што, незаштићене већ близу три године, страдају једне од окупатора, а друге од њихових слугу, највише од усташа.


Конгрес осуђује покушај комунистичког већа, да једностраним одлукама присвоји себи права да мења уставни поредак Југославије. Те одлуке су без икакве вредности, и влада Рибар-Броз-Пијаде није никаква народна влада, већ једнострана творевина Комунистичке странке Југославије.
Конгрес позива Комунистичку странку Југославије да обустави своју штетну разбојничку акцију на војном и политичком пољу и да се, као и све остале народне скупине, потчини у ослободилачком рату општој народној дисциплини. Сви социјални и политички преображаји у нашој држави, имају се спроводити после обнове државе демократским методама и законитим средствима.


Конгрес жали што су, услед недовољне обавештености о нашим стварним приликама, неки од наших савезника придали незаслужени значај посебној комунистичкој акцији и изражава наду да ће ова погрешка бити исправљена у општем интересу југословенске и опште савезничке ствари утолико пре, што ова акција све више постаје и усташка, и бива подржавана од немачких сателита и ратних криваца у овоме рату.

7) Конгрес изражава пуно поверење народа Југославије да ће удружени народи, под вођством великих савезника Америке, Велике Британије и Совјетског Савеза, добити овај светски рат, у који је Југославија ступила још 1941. године, ради борбе за слободу и демократију. Целокупан народ Југославије остаће им веран и бориће се са њима заједно, до победе демократије над нацизмом, фашизмом и свима врстама тираније и диктатуре. Конгрес сматра Атлантску повељу као идејну основу борбе за начела народне и социјалне правде свих народа и свих друштвених слојева.

Конгрес очекује, да ће сви савезници остати доследни својим начелима, уговорима о савезу и датим обећањима, да ће поштовати нашу народну част и да ће поступати према нашој народној држави и њеним легитимним представницима као равноправним савезницима.

Здружени овим тежњама, народни представници позивају сав народ да се окупи у ову Југословенску демократску народну заједницу и помогне Југословенску војску у борби за обнову Југославије и победу светске демократије. [89]



Извори:

[89] Књига о Дражи, том 2, 10-15. Такође: Ж. Топаловић, На Равној Гори, 229-234.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, четврти том, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007, стране 76-81)

http://www.pogledi.rs/baska-svetosavska-rezolucija/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****