Wednesday, February 29, 2012

Сахрањен поручник Никола Марковић Чичин / Миша Матић February 2012

СРБски ФБРепортер
Миша Матић
Feb. 27, 2012



Данас је у свом родном месту Бозољину код Блажева, на Копаонику,у присуству породице, пријатеља и припадника Равногорског покрета сахрањен поручник Никола марковић Чичин. Тужна поворка је из родне куће Николе Марковића кренула у 14 сати. Опело је служио месни свештеник. После опела прочитано је писмо Николиног ратног друга и саборца током Босанске голготе капетана ЈВуО Уроша Шуштерича из Љубљане. Брат Зоран Поповић из Ботуње се обратио скупу сладећим речима капетана Уроша:

Poštovana braćo Ravnogorci !

Tugom ali ratničkim ponosom danas izručujemo majci Srbiji da sahrani u svojim nedrima njenog velikog ratnika, prvoborca II. Svetskog rata poručnika JVuO NIKOLU MARKOVIĆA. Pokojni Nikola je poslednji oficir PRVOG EŠALONA boraca, koji su u maju davne 1941 godine zajedno sa našim ČIČOM došli na Ravnu Goru, da bi organizovali odpor protiv okupatora. Još jedan od poslednjih sinova ponosne Jugoslovenske vojske napustio je voljenu Otađbinu da se ponovo svrsta u redove poginuli, pobitih junaka nepobedljive armije pod vodstvom našeg Čiče.

Za poručnika Nikolu saznao sam kasno da bi mu odmah posle saznanja pomogao da mu sa mojim Ravnogorcima po svetu omogučim i olakšam težku starost. Danas obžaljujem to da se posle našeg zajedničkog ratnog drugovanja u Vrhovnoj Komandi, kod Čiče i kod vojne misije pukovnika Mac Dowella u danima strašne bosanske Golgote u jesen i zimu 1944 god. nismo ponovo više streli.

Porodici pokojnika, Ravnogorcima, prijateljima i svima koji su mu u starosti pomogli —- u ime Vojvodskog Saveta, Ravnogorskog pokreta Slovenije i u moje ime iskrena zahvala !

Uz izraze moga dubokog saučešća porodici, želim istaći i činjenicu da je JVuO izgubila vanrednog oficira, a mi njegovi saborci velikog čoveka i ratnog druga !

Prvi ešalon je smrću Nikole završio svoju zemaljsku misiju – sada postoji samo još u našim srcima i za navek u ratnoj istoriji srpskog naroda !

Brat Nikola počivaj u miru Božijem , hvala ti za sve – nek ti je laka rodna zemlja. Dok je Ravnogorstva biti će i imena našeg poručnika Nikole Markovića.


Kapetan JVuO Uroš Šušterič



Ковчег прекривен српском заставом, са телом преминулог поручника Николе, праћен колоном од око стотину присутних, кренуо је пут Николине вечне куће, ношен рукама припадника равногорског покрета, који су држали почасну стражу током опела. Велики снег и ветар који је дувао, онемогућио је многе да стигну на последњи испраћај Николе Марковића Чичиног, припадника прве јединице која је развила барјак слободе на Равној Гори, маја 1941.

Крај отвореног гроба обратио се Миша Матић, следећим речима:

Часни Оче, породице Марковић, браћо, пријатељи, тужни зборе!

Опраштамо се данас од најбољег међу нама, од хероја, витеза али и мученика, поручника Николе Марковића. Опраштамо се од човека који нам остаје у сећању, као пример који морамо да следимо, управо како је он следио пример свог Чича Драже! Никола је имао надимак Чичин, добијен од народа. Носио га је са чашћу и поштовањем, храбро цео свој век. И кад је страдао због њега и кад је спашавао америчке пилоте, увек. Оставља нам Никола трајни пример непредане душе, која није устукнула никад, ни пред којим непријатељем и ни пред којом битком.

Одлази Никола у свето окружење где га дочекују и Чича Дража, Палошевић, Кесеровић, Калабић … да им преда рапорт, да није устукнуо пред непријатељем и да је извршио последње Чича Дражино наређење до краја. Да је издржао све невоље и патње, од комунистичких злотвора којима је био изложен. Да је остао као једини да нам сведочи о великим делима наших предака, о величанственој борби за слободу српског рода и православне вере.

Многи су га са неискреним мотивом обилазили и испитивали, али их је он, оком искусног обавештајца одбијао, и терао даље од себе, тамо где им је и место – у заборав. Нису успели ни шпијунским методама да га приволе, а ни материјалним добрима. Никола је остао до свог овоземаљског краја стоички трпећи муке и зулуме титових крвника, који су кидисали на њега. За разлику од њих, којима ће и име и траг бити избрисани из сећања и памети, нама остаје да памтимо и учимо се на Николином великом примеру јунаштва и трпљења.

Господине поручниче Никола, праштај нама грешнима што немамо твоју витешку снагу, па те данас са сузама испраћамо у место на коме ће твоје дело сијати у вечности. Поздрави нам нашег Чича Дражу и кажи му да Србија неће бити више робијашница српског народа. Титови крвници нестаће на начин који су они сами изабрали за нас, њихове непријатеље, јер ко се мача лати, од мача и пада. Остаћеш нам у вечитом сећању, као наша водиља у овим смутним временима, да не поклекнемо и не предамо се.

Нека ти је лака српска земља коју си за живота својом крвљу наквасио.

Бог да ти душу прости!

Поручник Никола марковић се упокојио пре два дана у Брусу у 93. години. До сад је био једини живи устаник од првих 26, који је са генералом Драгољубом Михаиловићем развио барјак слободе на Равној Гори. Током рата био је на дужностима ађутанта генерала Михаиловића, Главног инспектора при евакуацији америчких пилота у Прањанима 1944. учесник битке за ослобођење Крушевца, Босанске голготе… а након рата је после вишегодишње робије у Сремскомитровачком казамату, живео у родном селу Бозољин. Последњих шест година живео је у старачком дому у Брусу, где се и упокојио. Док су спуштали поручника Николу у гроб, на небу изнад Копаоника пролетела су два сокола у кружном лету.

Нека је вечна слава поручнику Николи Марковићу.





Текст и фотографије: Миша Матић




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, February 28, 2012

John Austin of the Royal Air Force (RAF) and the Mihailovich connection

The Telegraph
February 27, 2012


Squadron Leader John Austin, born July 17, 1917,
 died January 12, 2012

Squadron Leader John Austin, who has died aged 94, was one of the RAF’s longest-serving special duties pilots, and dropped agents and supplies to Resistance movements in eight countries in occupied Europe.

Following the German occupation of Yugoslavia in April 1941, the Special Operations Executive (SOE) opened links with the local partisan groups. Contact was made with the Chetniks commanded by General Mihailovic, and a plan was conceived to air drop supplies to his forces. Yugoslavia could not be reached from Britain, so two converted Whitley bombers of No 138 Squadron — one of them flown by Austin — were sent to Malta to mount Operation Bullseye.

John Austin (second from right) with his Whitley crew

Austin was selected to fly the first mission, and — despite local advice that it was too dangerous to mount the operation at night — it was decided to make the attempt in darkness. Accompanied by a Serbian pilot to assist with map reading, he took off from Malta on the night of November 7 1941.

Having flown up the Adriatic Sea to the Yugoslav coast, Austin turned inland through the mountains to reach the drop zone (DZ) at Mitrovica. The reception committee had lit four bonfires, and Austin circled the site flashing the pre-arranged signal, which was duly acknowledged. He made a number of circuits to drop his containers before heading back to Malta. The following month Austin made another attempt to drop supplies to Mihailovic at Mitrovica, but was thwarted by bad weather in the mountains.

On February 3 1942 he headed for Sarajevo with four agents and eight containers of supplies. Wireless contact was made with the partisans and the DZ identified. Flying at 700ft, Austin dropped the containers and two of the agents before making a second circuit to drop the others. Having received a green light signifying the operation’s success, he returned to Malta, arriving 11 hours after taking off. A few days later he returned to Britain to learn that he had been awarded a DFC.

John Beech Austin was born on July 17 1917 at Sutton Coldfield and educated at King Edward VI School, Birmingham. His first job after leaving school was with the Midland Bank, but in May 1939 he followed his elder brother (a Spitfire pilot) into the RAF Volunteer Reserve and trained as a pilot.

In July 1940 he joined No 51 Squadron to fly the pre-war Whitley bombers. He completed numerous bombing operations over Germany, and his squadron was also sent to attack the German invasion barges gathering in the Channel ports for Operation Sealion, Hitler’s planned invasion of England. During this period, on September 23, Austin joined a force of 129 bombers sent to Berlin, Bomber Command’s first concentrated attack on the city.

In March 1941 he joined No 1419 (Special Duties) Flight (later 138 Squadron), which operated in support of SOE and flew initially from Newmarket racecourse. Most of their missions were carried out by moonlight, and Austin made one of the flight’s first drops over France when he delivered supplies to the Resistance fighters of the “Ventriloquist” network near Limoges.

During the summer of 1941 Austin established a reputation for “pressing on”. Over the Zuider Zee, his aircraft came under heavy anti-aircraft fire and he descended to 800ft to shoot out the searchlights before dropping his agents over the Netherlands. On another flight to that country, he located a dinghy and survivors and transmitted an SOS before heading on to Zwolle to drop his supplies.

En route to Belgium on September 30, both Austin’s gun turrets became unserviceable. Despite this, he continued on his way, avoided the probing searchlights, and successfully dropped three agents. Four nights later, on Operation Luckyshot, he flew to Charleroi in Belgium; after avoiding heavy anti-aircraft fire, he found the drop zone in poor visibility, dropped two agents then headed for a second DZ, where he delivered five containers. He received a signal from SOE: “Congratulations. Excellent operation in difficult country.”

Soon after returning from Malta, Austin was rested, and for a time he was an instructor at a training unit. But in December 1942 he returned to No 138 Squadron, now flying the Halifax. Operations over France had increased significantly, and he made numerous sorties to distant drop zones. On February 16 1943 he flew to Norway to deliver 16 containers in the Telemark region; this was soon followed, in the same moon period, by other long-range sorties dropping agents over Denmark and Poland. During this period Austin also operated over the Netherlands, unaware that the Dutch Resistance had been infiltrated by the Gestapo and that all agents and supplies were being captured as they landed.

On the night of May 14 Austin was on another sortie to France when his aircraft was badly damaged by anti-aircraft fire. He was forced to jettison his containers and limp back to base.

On promotion to squadron leader, Austin flew a Halifax to Algeria to command No 1575 Flight (later No 624 Squadron). Following the Allied invasion of Sicily and Italy, his flight was kept busy supplying French, Italian and Yugoslav partisan groups. Austin flew the unit’s first sortie from Blida on June 13; despite one engine failing, he continued to the drop zone in Sardinia only to discover that there was no reception party on the ground.

Three nights later he carried out the unit’s first drop over Italy, delivering six containers to a DZ near Lake Varago. During the summer months he flew numerous sorties to Corsica, Italy, and to southern France, where he dropped the Americans’ “Mutton Pork” team, the last Office of Strategic Services agents to be infiltrated into France until the spring of 1944.

In January 1944, No 624 moved to Brindisi in southern Italy. Austin flew sorties over Yugoslavia to meet the increasing need to supply Tito’s partisans. He also dropped supplies to the growing resistance movement in northern Italy.

Finally, after more operations over the Balkans, he was rested in March 1944, having added a Bar to his DFC — the citation praised “his exceptional ability and attitude towards operational flying”, which had had “an inspiring effect on his squadron”.

Austin spent the remainder of the war flying transport aircraft, and was demobilised in November 1945. In addition to his British gallantry awards, he received the Croix de Guerre, the Dutch Flying Cross and a Polish decoration.

On attempting to return to his employment at the bank, Austin was informed that in the six years he had been “playing at war”, others were more up to date. He declined their offer of a job and started a successful career in the timber industry . He remained involved in the business until late in his life, visiting his office in Shoreham only two days before his death. He was himself a skilful carpenter and woodworker.

Broad-shouldered and standing 6ft 4in tall, Austin had a commanding presence, but as a man he was never anything but self-effacing. In his later years he observed: “Once you have come through a war, you cannot be frightened by the much lesser risks posed by business.” He had a great respect for life, which had led him to volunteer for special duties with No 1419 Flight rather than return to a bomber squadron, an outlook which extended even to the wasps nesting in his cedar tree and the elderly rat in his bicycle shed: they caused him no harm, he explained, so he left them in peace.

John Austin married, in 1945, Elizabeth Jessiman . She died a few weeks after her husband, on February 14. They are survived by their two sons and two daughters.



http://www.telegraph.co.uk/news/obituaries/military-obituaries/air-force-obituaries/9109410/Squadron-Leader-John-Austin.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Three WWII heroes: General Draza Mihailovich, with Voyvodas Momchilo Djujich and Pavle Djurisich surrounded by winter's beauty at St. Sava Serbian Orthodox Monastery in Libertyville, IL U.S.A.



Three WWII heroes: General Draza Mihailovich,
 with Voyvodas Momchilo Djujich and Pavle Djurisich at
St. Sava Serbian Orthodox Monastery in Libertyville, IL U.S.A.
Photo by Aleksandra Rebic February 25, 2012

Winter beauty at St. Sava Serbian Orthodox Monastery
in Libertyville, IL U.S.A.
Photos by Aleksandra Rebic, February 25, 2012






*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Sunday, February 26, 2012

Mi nismo ti koji treba da se stide


*****


Photo of Ravna Gora in Serbia
by Aleksandra Rebic February 1995

 

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Saturday, February 25, 2012

Како су комунисти уништили привреду / Милослав Самарџић



Press Online
February 24, 2012

Уместо подгревања носталгије за деведесетим, осамдесетим, седамдесетим... мора се поштено рећи да је здрава економија у овој држави последњи пут постојала 1930-тих година

Отпуштање стотина хиљада радника после 2000. године, уз гашење домаћих и довођење страних банака, тзв. тајкунизацију и остале процесе, код дела становништва доводи до жала за деведесетим годинама 20. века.

Тај жал још није попут оног за осамдесетим, које се називају и ''златним добом'' домаће индустрије. Наводи се податак да је тада крагујевачка фабрика аутомобила ''Застава'' имала око 40.000 радника, уз јадиковање за садашњих 1.500 које треба да запосли ''Фијат''.

Ипак, ни носталгија за осамдесетим није ништа у поређењу са оном за седамдесетим. Тада је било можда и преко 100 фабрика са по преко 10.000 радника.

Увек кад видим овакве цифре сетим се студентских дана на Економском факултету у Крагујевцу, 1980. и неке. Тада су нам професори говорили о 40.000 радника ''Заставе'', али у негативном контексту. Наиме, тако велика армија радника, и то уз помоћ ко зна колико хиљада запослених у кооперанстким фирмама широм земље, успевала је да произведе највише 200.000 аутомобила годишње. Као контра пример навођена нам је јапанска ''Тојота'', која је са 2.000 радника у централној фабрици, и са далеко мањим бројем запослених у кооперантским фирмама, производила два милиона аутомобила годишње.

Према томе, и ''Застава'', и ИМТ из Раковице, и ''14.октобар'' из Крушевца, и ''Прва петолетка'' из Трстеника, и низ тих других ''гиганата социјалистичког рада'', заправо су били једна економски ужасна појава. И не само економски. На пример, као студентски новинари радили смо интервју са двојицом радника ''Заставиног'' ОУР-а ''Пресерај'', чији опис сопствених радних места је више личио на хорор филм него на фабрику с краја 20. века. Тамо је ретко ко дочекао старосну пензију. Или би их исекле пресе, или би се поразбољевали од удисања отровних испарења. Горе је било само у суседном ОУР-у ''Ковачница'', мада је много тровања било и у ОУР-у ''Лакирница'', или како се већ звао. Отрова је било тако много да се осећао и на горњим спратовима крагујевачких солитера.

Заштита на раду је дакле била мислена именица, а на екологију нико није ни помишљао. Многе реке у Србији биле су црне (не фигуративно, већ дословно), трујући немилице становништво преко воћа, поврћа, млека...

Уосталом, довољно је погледати билансе: двехиљадите, деведесете, осамдесете, седамдесете... све је то катастрофа. Здрава економија у овој држави последњи пут је постојала 1930-тих година. Уместо демагошког коришћења носталгије, сваки план економског опоравка као базну морао би да уважи ту чињеницу.

На крају тих 1930-тих крагујевачка ''Застава'' (тј. Војно-технички завод) имала је 12.000 радника. Почела је да склапа и аутомобиле, односно џипове, али то је касније скривано, из очигледних разлога. Заправо, фабрика је сем оружја још од друге половине 19. века правила на стотине производа из цивилног програма. На пример, 1890. и неке освајала је медаље на међународним сајмовима за квалитетне плугове и пегле на пару.

Или, данас звучи невероватно податак да је у Србији пре 1941. постојало чак девет фабрика авиона. Неке од њих наставиле су да раде и после рата и чак је, захваљујући старим кадровима, оборен један светски рекорд у брзини летења. Међутим, социјалистички систем је неумитно уништавао предратни потенцијал. Већ од 1960-тих домаћи ловци могли су да служе само као глинени голубови конкурентима из других земаља. Авио индустрија се неумитно гасила. Једну фабрику авиона, ''Икарус'', комунисти су претворили у фабрику аутобуса, али се после испоставило како нису способни да праве ни аутобусе.

Наравно, излишно је говорити о разлици између привреде са авио индустријом и без ње.

Чувени винари Марковићи из Крушевца освајали су 1930-тих година медаље за квалитет коњака у престоници њихове постојбине, Паризу. Вино су извозили у дугим железничким композицијама - цистернама у Италију и друге западне земље. Комунисти су Марковиће похапсили и све им одузели, уводећи газдовање над њиховом имовином на свој начин. Али, са запада су почели да им враћају пуне цистерне. У покушају да врате предратни квалитет пића, комунисти шаљу свог најбољег демагога из тог краја у сремскомитровачку казнионицу, са понудом најстаријем Марковићу, Милутину: биће пуштен на слободу ако пристане да ради у својој бившој фабрици за бедну плату. Пристао је, зато што се у Сремској Митровици свакодневно умирало, и радио је као некада, али није вредело, јер знање једног човека мало вреди у наопаком систему. Иначе, тај најпознатији демагог у крушевачком крају касније се прославио, написао је статут Савеза комуниста и још низ пропагандних дела (зове се Добрица Ћосић), док су Марковићи падали у заборав.

Тај процес одигравао се широм земље. Место некада чувених фамилија, које су генерацијама стицале богатство, преко ноћи су заузеле неке друге особе.

Или, да наведем пример највеће приватне фабрике у Крагујевцу, коју сада сви зају под именом ''Бојаџића млин''. И Бојаџиће су похапсили, постављајући своје људе на чело фирме. Испоставило се да је из области пекарске индустрије КПЈ у Крагујевцу имала само једног пекарског помоћника, и то са мало искуства. Њега су поставили за директора целог овог комплекса. (''То је твоја струка, ти знаш то...'')

У Крагујевцу се налазила и највећа фабрика хране на Балкану, ''Стефановић''. Треба ли уопште говорити о томе шта је било са Стефановићаима, ко је преузео фабрику и како је она завршила...

Укратко, комунисти су уништили економију. Њихова Југославија није била способна да створи финалне производе за девизна тржишта. Читаво друштво одједном је враћено натраг за једну епоху, тако да су се на Запад опет извозиле сировине, а са Запада су се увозили готови производи. То се на економским факултетима учи као најгори могући сценарио по једну земљу, јер се више вредности по правилу ствара у финализацији. Такође, вредност се увек прелива од оног који даје сировине ка ономе који ствара финални производ. Што значи да се разлика између једних и других стално повећава и да после неког времена ту више није реч о враћању уназад само за једну епоху.

Оних 12.000 радника уочи априла 1941. у ''Застави'' требало је да буду максимум, јер су већ од наредне декаде машине све више мењале људске руке. Не марећи за то, комунисти су систематски осујећивали процес смањивања броја радника, јер се сама суштина њихове идеологије заснива управо на злоупотреби термина ''радничка класа''. На тај начин они не само што су промашили цели један век, већ нису уочили да ни у 19. веку радничка класа нигде није постала нити већинска, нити авангардна (то су увек били образованији друштвени слојеви).

Тако су они упорно пунили фабричке хале, а празнили села, уништавајући истовремено и радничку класу (која је од првог дана њихове владавине имала мања примања и лошији друштвени статус него пре рата) и сељачку класу (упркос развоју механизације, предратна пољопривредна произовдња достигнута је тек 1959. године). То је чињено системски, ''маказама цена'', тако што су цене пољопривредних производа увек обаране испод цена репроматеријала који се користи за пољопривредну производњу.

И ту је своје одиграла њихова идеологија, за коју су сељаци били класни непријатељи. ''Не може комунизам под српску шајкачу'', говорио је писац Данко Поповић. Сељаци су најрелигиознији и најмонархистичкији део друштва, највише поштују традицију, економски су најамње зависни, осећају се слободно на својим имањима, прилично су наоружани и склони дизању буна и устанака. Обратно, радници не носе шајкаче и збијени су у ограниченом простору ограђеном бодљикавом жицом, где их лако контролишу и где им све, од напредовања и висине плате до евентуалног добијања стана, зависи од неког члана КПЈ на шефовском положају.

Дакле, да је остала Краљевина, оних 12.000 радника у ''Застави'' остали би максимум, а нова радна места, као и у другим капиталистичким земљама, стварала би се градњом нових фабрика и уопште стварањем нових компанија из разних области, које би задовољавале новостворену тражњу. Социјалистичка Југославија за то није била способна, па су ради задовољења те новостворене тражње грађани оставили силне милијарде марака у Трсту, Солуну и Истанбулу.

Штавише, социјалистичка Југославија није била способна да створи ни адекватну трговинску мрежу, која би пред домаће потрошаче изнела све те производе које домаћа привреда није била способна да створи. Тако би барем део оних милијарди остао у земљи.

После свега две деценије комунисти су толико разорили земљу да више није било посла ни на селу, ни у фабрикама, ни у трговини, нити ма где, па су због притиска незапослених 1965. године били принуђени да отворе границе. Маса становништва почела је да напушта Србију тражећи посао, мада је увек у историји, и све до 1941. године, економска миграција текла у обратном смеру - ка Србији.

Данас на сцени видимо ништа друго до одраз катастрофалне економске политике вођене од 1945. наовамо: уништени су пољопривреда, индустрија, домаће банкарство... Трговина није у функцији подстицања домаће производње, нити представља привредну грану са добрим платама за масу запослених, већ служи за богаћање мањег броја партијски подобних особа. Исти је случај и са привредним гранама насталим на новим технологијама.

Према томе, мора се почети од 1945. и радити све супротно од оног што се радило после те године. Предуслов је наравно да се најзад спроведе дебољшевизација.


Милослав Самарџић
(Слобода, Чикаго, 25. фебруар 2012.)


http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40947/%D0%9A%D0%B0%D0%BA%D0%BE+%D1%81%D1%83+%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8+%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BB%D0%B8+%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%83.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Friday, February 24, 2012

Сада смо сазнали да се у поступку за рехабилитацију генерала Михаиловића у ствари не ради о укидању пресуде већ о захтеву за његовим васкрснућем. / Српски либерални савет February 24, 2012

*****

СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
УЗУН-МИРКОВА 3а
11 000 БЕОГРАД
МЕИЛ: sls_seobe@hotmail.com

Са нашим судством човек никада није начисто. Сада смо сазнали да се у поступку за рехабилитацију генерала Михаиловића у ствари не ради о укидању пресуде већ о захтеву за његовим васкрснућем. Са становишта Српског либералног савета као једног од подносилаца захтева за рехабилитацију најважније је да се изврши укидање пресуде. Чињеница да је она извршена је важна али не и одлучујућа. Да је генерал Михаиловић побегао са губилишта ми би и надаље тражили његову рехабилитацију јер ће сећање на њега и његово дело бити слободни тек уколико се рехабилитација и спроведе.

Ништа што суд сада учини не може га вратити у живот али то са историјске тачке гледишта није најважније. Наравно уколико суд заиста мисли да је Генерал још увек жив нека овом стоосамнаестогодишњаку достави позив да сведочи, адресиран на кућну адресу у Брегалничкој или на ону у Ђушиној улици, са које је одведен на губилиште.

И нека више не засмејавају народ. Захтев за „умрлицом“ није постављен на почетку процеса већ тек сад кад му се назире и крај. Генерал је осуђен као злочинац одговоран за смрт 20.562 од којих је само 16 лица наведено по имену при чему Генерал није био присутан ни у једном наведеном случају убиства. Ни за једну жртву није тражена „умрлица“, није извршена есхумација нити саслушање вештака. Тако су спискови жртава вишеструко увећавани а веома често су злочини и измишљани. Примера ради Генералу се на терет ставља убиство „500 партизана и присталица НОП-а у Селу Брајићи 1941. године“. Наведени злочин је потпуно измишљен. Према изјавама сведока могло се доћи до имена пет лица убијених по одлуци преког суда, док се у изјава помиње и већи број убијених али ни у једној изјави преко двадесет.

Драго нам је да су времена у којима су судови за један дан обављали целу процедуру осуђујући истовремено више десетина људи на смрт давно за нама. Ипак сматрамо да би и данашњи судови морали да схвате да је одлагање решавања овог поступка својеврсно изругивање правди и да штети не само генералу Михаиловићу, његовим потомцима и поштоваоцима већ и целокупном српском правосуђу.


Српски либерални савет
February 24, 2012
Beograd



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Dražu traže oglasom / "Novosti" Feb. 23, 2012

Vecernje Novosti
E. RADOSAVLJEVIĆ
23. februar 2012. 20:58
February 23, 2012

Uoči odluke o rehabilitaciji pokrenut postupak za utvrđivanje smrti generala Draže Mihailovića. Centar za socijalni rad da postavi staraoca, a crkva da dostavi krštenicu

Dragoljub Draža Mihailović

POSLE pola veka političkog anatemisanja i višedecenijske misteriozne potrage za mestom njegovog pogubljenja i tajnom grobnicom, počeo je pravni postupak kako bi se utvrdilo da je vođa Ravnogorskog pokreta general Dragoljub Draža Mihailović uopšte mrtav.

Naime, kako saznaju "Novosti", da bi se rešio sudski zahtev za rehabilitaciju četničkog vođe, Prvi osnovni sud u Beogradu pokrenuo je postupak za utvrđivanje Čičine smrti.

Iako je istorijski potvrđeno da je Draža, nakon jednomesečnog sudskog procesa, osuđen na smrtnu kaznu 15. jula 1946. godine a dva dana kasnije i ubijen, njegova smrt kao da je za stroga pravosudna pravila - "neproverena glasina". Problem je jer ne postoji Mihailovićeva umrlica, niti pisani trag da je streljan iako su prekopani svi dostupni istorijski i bezbednosni arhivi.

Procedura za utvrđivanje smrti je počela: nadležni sudija zatražio je od Ministarstva odbrane da dostavi Mihailovićev lični dosije. Zatim, od Centra za socijalni rad da mu postavi staraoca, a od građana i udruženja koji traže da se utvrdi Mihailovićeva smrt - da uplate novac za objavljivanje oglasa! Pored toga, sud je zatražio i da se pronađe izvod iz crkvene knjige rođenih.

Ovaj postupak koji se vodi u vanparničnom odeljenju, inicirao je Viši sud u Beogradu pred kojim se vodi proces rehabilitacije Mihailovića. Naime, sud se obraćao svim relevantnim arhivima i institucijama da dostave Mihailovićevu umrlicu kao zvaničnu potvrdu o njegovoj smrti, ali je sa svih adresa stizao samo negativan odgovor. Zato potvrdu o smrti mora da "potpiše" sud.


Prema zakonu o vanparničnom postupku, sud na oglasnoj tabli suda, u "Službenom listu" i mestu u kome je Mihailović imao poslednje prebivalište, izdaje oglas. U njemu navodi sve poznate okolnosti i poziva sve koji znaju nešto o Mihailoviću da se jave sudu.

Ovaj novi postupak, kako nam je potvrđeno, teći će paralaleno sa rehabilitacijom. Advokat Zoran Živanović, punomoćnik građana i udruženja koji traže rehabilitaciju, očekuje da će se ovaj postupak brzo završiti.

Inače, nastavak postupka za rehabilitaciju zakazan je za 23. mart, kada bi trebalo da svedoči dr Slobodan Marković, predsednik državne komisije za utvrivanje okolnosti pod kojima je streljan Mihailović.

Za sekretara Komisije Srđana Cvetkovića, koji je prekopao sve arhive u potrazi za dokumentima koja svedoče o poslednjim danima četničkog komandanta, ovaj novi postupak usledio je "po sili zakona":

- Tačno je da nema direktnih tragova da je Draža pogubljen. Nisu pronađeni ni njegovi ostaci na Adi. Dokumenti o streljanju ne postoje... Ipak, bilo je slučajeva su ljudi rehabilitovani i sa manje dokumenata. Dobar je primer slučaj 105 građana koji su streljani u novembru, 1944. godine. Njihova imena, kao narodnih neprijatelja, objavljena su u novinama. Samo na osnovu tog dokaza, rehabilitivano je njih desetak.

SMRT KOJOJ SE NE VERUJE

Paradoks je i to što je Državna komisija za utvrđenje činjenica o smrti Mihailovića posle stotina svedoka i dokumenata, čak i inostranih tajnih službi, utvrdila da je Čiča streljan na Adi Ciganliji, a sada ta smrt mora i pravno da se potkrepi.





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Thursday, February 23, 2012

Слава Српских четника Аустралије February 23, 2012


*****

Спрска Православна Црква у Аустралији и Новом Зеланду

 

Српски Четници Аустралије прославили су своју славу, Сретење, у својој матичној парохији Светог Николе у Блектауну. Вечерње богослужење служили су отац Ђорђе Веселиновић и ђакон Немања Мрђеновић, а за певницом су били локални парох протојереј-ставрофор Ненад Ђурашиновић и отац Бранко Босанчић који су освештали славско знамење и извршили освећење нових застава Српских Четника Аустралије.


Четничка слава је и ове године као и ранијих била изузетно посећена, са доста младих, и прослављена је у узвишеној свечарској атмосфери. Програм у парохијском дому отворен је извођењем аустралијске и српске химне које је предивно отпевала једна од најмлађих чланица Четничког покрета, госпођица Анђа Ћурчић. Додељене су и три овогодишње Сретењске награде ученицима који су показали најбоље резултате у српском језику на матурским испитима у средњим школама и узорним студентима на Универзитетима Сиднеја и околине.


Овогодишњи добитници Сретењске награде су Татјана Пандуревић, Јелена Штрбац и Милијана Прлић. Поред плакете награда укључује и незанемарљив финансијски део који су, на опште одушевљење, добитнице великодушно предале као прилог за Србе на Косову и Метохији.

У току програма присутнима се обратио и чика Панта Величковић, најстарији активиста у српској заједници, носилац Ордена Светог Саве, који је само у последњих неколико месеци у хуманитарне сврхе, за свој народ дао преко тридесет хиљада долара. Српски Четници Аустралије су му у то име предали захвалницу на шта је Чика Панта, ганут овим гестом, одговорио да је све што је дато од Господа дошло а да је он ту био само посредник.


Након што је свој наступ имала и најмлађа фолклорна група црквене општине Свети Сава из Мона Вејла званични програм је завршен и госте је затим забављао познати сиднејски оркестар „Црни воз“. Црни воз је извођењем старих народних и савремених забавних нумера, након изузетно садржајног али не и оптерећујућег официјелног дела програма, на врло културан и забаван начин употпунио и остатак вечери.








фотографије: Радивој Мачковић, "Српски Глас".




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Wednesday, February 22, 2012

Đilasu i Draži rehabilitacija istog dana (March 23, 2012) / "Novosti" Feb. 22, 2012

Vecernje Novosti
E. R.
22. februar 2012. 21:00
February 22, 2012

Postupak u kome će se odlučivati o rehabilitaciji Milovana Đilasa zakazan je za 23. mart. Đilas „ulazi“ u sudnicu domah posle Draže – saznaju Novosti

Milovan Đilas (levo) / Draža Mihailović

Postupak u kome će se odlučivati o rehabilitaciji Milovana Đilasa zakazan je za 23. mart. Zanimljivo je da će se Đilas u Višem sudu „sresti“ sa Dražom Mihailovićem. Naime, dok je Dražina rehabilitacija zakazana za 10 časova, Đilas bi trebalo da „uđe“ u sudnicu odmah posle njega - saznaju „Novosti“. Mada se tačan broj žrtava političkog i ideološkog progona za vreme i posle Drugog svetskog rata još utvrđuje, u srpskim sudovima trenutno ima oko 1.000 zahteva za njihovu rehabilitaciju. Većinu su potpisali naslednici i građani. Ipak, ima i onih postupaka u kojima sudije pažljivo mere svaku reč zbog uloga koje su znamenite ličnosti čija se rehabilitacija traži imale na našoj istorijskoj sceni.

Najviše posla ima Viši sud u Beogradu, zbog čega je odeljenje za rehabilitaciju dobilo ove godine još šest sudija.

Posle vraćanja časti i ugleda knezu Pavlu Karađorđeviću, na red bi mogao da dođe najpoznatiji jugoslovenski disident Milovan Đilas. A posle njega, trebalo bi da se donese odluka o rehabilitaciji generala vojske Kraljevine Jugoslavije i predsednika srpske vlade u vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata Milana Nedića. Predstavnici Srpske liberalne stranke, koji su potpisali zahtev za Nedićevu rehabilitaciju, traže da sud utvrdi da je on bio „žrtva progona i nasilja“. Zahtevaju i da se „presudi“ da se nije ubio, već da su ga ubile vlasti FNRJ.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


***** 

...да припадници Равногорског покрета добили права и на борачку пензију потпуно исту каку данас имају припадници Партизанског покрета / Српски либерални савет Feb. 21, 2012

*****


СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
УЗУН-МИРКОВА 3а
11000 БЕОГРАД
ТЕЛ: 062 120 90 36
МЕИЛ: sls_seobe@hotmail.com


Српски либерални савет тражи од надлежних органа да по хитном поступку спроведе одлуку Скупштине Србије из 2004 год око изједначавања Партизанског и Равногорског покрета као два анти фашистичка покрета.

Изједначавање ова два покрета неби били само деклеративно изједначени него би и припадници Равногорског покрета добили права и на борачку пензију потпуно исту каку данас имају припадници Партизанског покрета.

Српски либерални савет потсећа да су одлуке скупштине обавезујуће и да се морају спровести а од споменуте одлуке је прошло осам година и она се није спровела.

Додела борачких пензија припадницима Равногорског покрета би се смањила подељеност у Српском народу и исправила вишедецениска неправда према људима који су припадали монархистичком покрету отпора.



Српски либерални савет
У Београду
21.2.2012.год.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


***** 

Monday, February 20, 2012

"The Nationalist and Anti-Communist Movements in Yugoslavia - Their Mutual Relationships and their Attitude toward Great Britain" by Voyvoda (Colonel) Dobroslav Jevdjević from the Cesena Chetnik Camp August 8, 1945 (in English)

 
Aleksandra's Note: The following is a ten page document in the English language issued by Voyvoda (Colonel) Dobroslav Jevdjevic, a WWII Chetnik commander, from the Cesena Camp for displaced persons in northern Italy. The document is titled "The Nationalist and Anti-Communist Movements in Yugoslavia - Their Mutual Relationships and their Attitude toward Great Britain." It is dated August 8, 1945. Special thanks go to Velimir Cvjeticanin for making this document available.

To enlarge the pages for easier reading,
 please click on each image.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****



Jevdjevic document page 1 of 10

Jevdjevic document page 2 of 10

Jevdjevic document page 3 of 10

Jevdjevic document page 4 of 10

Jevdjevic document page 5 of 10

Jevdjevic document page 6 of 10

Jevdjevic document page 7 of 10

Jevdjevic document page 8 of 10

Jevdjevic document page 9 of 10

Jevdjevic document page 10 of 10



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****