Миша Матић
Feb. 27, 2012
Данас је у свом родном месту Бозољину код Блажева, на Копаонику,у присуству породице, пријатеља и припадника Равногорског покрета сахрањен поручник Никола марковић Чичин. Тужна поворка је из родне куће Николе Марковића кренула у 14 сати. Опело је служио месни свештеник. После опела прочитано је писмо Николиног ратног друга и саборца током Босанске голготе капетана ЈВуО Уроша Шуштерича из Љубљане. Брат Зоран Поповић из Ботуње се обратио скупу сладећим речима капетана Уроша:
Poštovana braćo Ravnogorci !
Tugom ali ratničkim ponosom danas izručujemo majci Srbiji da sahrani u svojim nedrima njenog velikog ratnika, prvoborca II. Svetskog rata poručnika JVuO NIKOLU MARKOVIĆA. Pokojni Nikola je poslednji oficir PRVOG EŠALONA boraca, koji su u maju davne 1941 godine zajedno sa našim ČIČOM došli na Ravnu Goru, da bi organizovali odpor protiv okupatora. Još jedan od poslednjih sinova ponosne Jugoslovenske vojske napustio je voljenu Otađbinu da se ponovo svrsta u redove poginuli, pobitih junaka nepobedljive armije pod vodstvom našeg Čiče.
Za poručnika Nikolu saznao sam kasno da bi mu odmah posle saznanja pomogao da mu sa mojim Ravnogorcima po svetu omogučim i olakšam težku starost. Danas obžaljujem to da se posle našeg zajedničkog ratnog drugovanja u Vrhovnoj Komandi, kod Čiče i kod vojne misije pukovnika Mac Dowella u danima strašne bosanske Golgote u jesen i zimu 1944 god. nismo ponovo više streli.
Porodici pokojnika, Ravnogorcima, prijateljima i svima koji su mu u starosti pomogli —- u ime Vojvodskog Saveta, Ravnogorskog pokreta Slovenije i u moje ime iskrena zahvala !
Uz izraze moga dubokog saučešća porodici, želim istaći i činjenicu da je JVuO izgubila vanrednog oficira, a mi njegovi saborci velikog čoveka i ratnog druga !
Prvi ešalon je smrću Nikole završio svoju zemaljsku misiju – sada postoji samo još u našim srcima i za navek u ratnoj istoriji srpskog naroda !
Brat Nikola počivaj u miru Božijem , hvala ti za sve – nek ti je laka rodna zemlja. Dok je Ravnogorstva biti će i imena našeg poručnika Nikole Markovića.
Kapetan JVuO Uroš Šušterič
Ковчег прекривен српском заставом, са телом преминулог поручника Николе, праћен колоном од око стотину присутних, кренуо је пут Николине вечне куће, ношен рукама припадника равногорског покрета, који су држали почасну стражу током опела. Велики снег и ветар који је дувао, онемогућио је многе да стигну на последњи испраћај Николе Марковића Чичиног, припадника прве јединице која је развила барјак слободе на Равној Гори, маја 1941.
Крај отвореног гроба обратио се Миша Матић, следећим речима:
Часни Оче, породице Марковић, браћо, пријатељи, тужни зборе!
Опраштамо се данас од најбољег међу нама, од хероја, витеза али и мученика, поручника Николе Марковића. Опраштамо се од човека који нам остаје у сећању, као пример који морамо да следимо, управо како је он следио пример свог Чича Драже! Никола је имао надимак Чичин, добијен од народа. Носио га је са чашћу и поштовањем, храбро цео свој век. И кад је страдао због њега и кад је спашавао америчке пилоте, увек. Оставља нам Никола трајни пример непредане душе, која није устукнула никад, ни пред којим непријатељем и ни пред којом битком.
Одлази Никола у свето окружење где га дочекују и Чича Дража, Палошевић, Кесеровић, Калабић … да им преда рапорт, да није устукнуо пред непријатељем и да је извршио последње Чича Дражино наређење до краја. Да је издржао све невоље и патње, од комунистичких злотвора којима је био изложен. Да је остао као једини да нам сведочи о великим делима наших предака, о величанственој борби за слободу српског рода и православне вере.
Многи су га са неискреним мотивом обилазили и испитивали, али их је он, оком искусног обавештајца одбијао, и терао даље од себе, тамо где им је и место – у заборав. Нису успели ни шпијунским методама да га приволе, а ни материјалним добрима. Никола је остао до свог овоземаљског краја стоички трпећи муке и зулуме титових крвника, који су кидисали на њега. За разлику од њих, којима ће и име и траг бити избрисани из сећања и памети, нама остаје да памтимо и учимо се на Николином великом примеру јунаштва и трпљења.
Господине поручниче Никола, праштај нама грешнима што немамо твоју витешку снагу, па те данас са сузама испраћамо у место на коме ће твоје дело сијати у вечности. Поздрави нам нашег Чича Дражу и кажи му да Србија неће бити више робијашница српског народа. Титови крвници нестаће на начин који су они сами изабрали за нас, њихове непријатеље, јер ко се мача лати, од мача и пада. Остаћеш нам у вечитом сећању, као наша водиља у овим смутним временима, да не поклекнемо и не предамо се.
Нека ти је лака српска земља коју си за живота својом крвљу наквасио.
Бог да ти душу прости!
Поручник Никола марковић се упокојио пре два дана у Брусу у 93. години. До сад је био једини живи устаник од првих 26, који је са генералом Драгољубом Михаиловићем развио барјак слободе на Равној Гори. Током рата био је на дужностима ађутанта генерала Михаиловића, Главног инспектора при евакуацији америчких пилота у Прањанима 1944. учесник битке за ослобођење Крушевца, Босанске голготе… а након рата је после вишегодишње робије у Сремскомитровачком казамату, живео у родном селу Бозољин. Последњих шест година живео је у старачком дому у Брусу, где се и упокојио. Док су спуштали поручника Николу у гроб, на небу изнад Копаоника пролетела су два сокола у кружном лету.
Нека је вечна слава поручнику Николи Марковићу.
Текст и фотографије: Миша Матић
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****