Thursday, June 28, 2018

VIDEO / Војска Србије први пут на Равној Гори: Историјско салутирање / ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ / "Pogledi" June 16, 2018

Pogledi
June 16, 2018
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ


Војска Србије први пут на Равној Гори: Историјско салутирање


Припадници Војске Србије 5. маја 2018. први пут су посетили Равну Гору, организовали парастос за Дражу и положили венац испред његовог споменика. "Српске новине’’ ексклузивно објављују шта се тачно дешавало тога дана


Била је субота, 5. маја 2018. године. На тераси Спомен дома на Равној Гори седимо прота Драго Јовановић, још двојица Ваљеваца – Андрић и Кнежевић – и ја, док кустос музеја, Владан Радосављевић, спрема неко послужење. Са нама је и један капетан Генералштаба Војске Србије, али он одлази да провери је ли све у реду.

Наиме, очекујемо први долазак Војске Србије на Равну Гору и прво одавање војних почасти генералу Дражи Михаиловићу. Сви осећамо историјски значај догађаја и о томе причамо. Осећај је неупоредив са оним од 13. маја 1990, током првог организованог доласка на Равну Гору. И то је био историјски дан, али, доминирао је страх. Равну Гору су надлетали полицијски хеликоптери, било је оклопних возила и кордона милиције под шлемовима и са аутоматским пушкама у рукама. После низа успутних контрола, негде до скретања за Брајиће милиција је пустила само нас двестотинак, на челу са Вуком Драшковићем. Ту је командир милиције, преко мегафона, захтевао да напустимо “лице места“, а како га нисмо послушали, уследила је тада чувена наредба: “Милицијо, поступи по наређењу!“

Милиција, мада бројна и наоружана до зуба, ипак је била неискусна, јер још није било масовних демонстрација, па ни много интервенција ове врсте. У њиховим очима се такође видео страх, који се преносио на нас, јер они су држали оружје, а ми нисмо знали на шта су све спремни. Знали смо само да су се њихови надређени – комунисти, бојали и самог помена Равне Горе.



Сада је, међутим, доминирао осећај поноса, због факта да ствари неумољиво долазе на своје место и да се задовољава космичка правда: Војска је већ одавно вратила немањићке ознаке и коме ће одавати почаст ако не једном од највећих генерала који је носио те ознаке – Дражи Михаиловићу.

Негде око пола два, испред цркве на Равној Гори паркирају се четири аутобуса, са око 200 припадника Војске Србије. То су официри, углавном из Генералштаба, и цивилна лица на служби у војсци, мушкарци и жене. Скоро сви су у цивилу. У униформи је онолико официра колико је предвиђено протоколом за церемонију одавања поште.

На платоу испред цркве постављени су сто и две столице, бежични микрофон и одговарајуће озвучење, како бих, по ранијем договору, одржао говор о историјском значају Равне Горе. Капетан ми даје микрофон, а пуковник, вођа пута, пита колико ће трајати говор: Ако ће трајати кратко, сви ће стајати, а ако ће трајати дуго, наредиће да сви поседају на траву испод цркве. Рекох, нека поседају. Ја сам, наравно, стајао.



Најпре сам се захвалио организаторима на тако великој почасти, да одржим говор на овом историјском догађају. Догађај је историјски, рекао сам, јер је ово први пут после 74 године да Равна Гора види војску са грбовима Немањића на рукавима и на капама. Последњи пут, таква војска била је овде септембра 1944. године, када се Врховна команда генерала Драже Михаиловића повукла са Равне Горе у Источну Босну, због надирања Црвене армије са истока. Изразио сам наду да ће ово постати традиција, односно да ће Равна Гора, као место дизања Трећег српског устанка, добити исти третман од државе, па тако и од војске, као и Орашац и Таково. Крађорђев Орашац, Милошево Таково и Дражина Равна Гора – то су све места у кругу од око 50 километара и није случајно што је то тако.

Потом сам поставио реторичко питање – зашто смо ми сада овде? – и у наставку говора подсетио да је Равна Гора, од децембра 1941. и током наредних неколико година, била једно од најпознатијих места у слободном свету, као симбол отпора тиранији и борбе за слободу. Није било значајнијег медија у Америци, Канади, Британији, слободној Француској и другим слободним земљама, који није помињао Равну Гору, генерала Дражу Михаиловића и његове четнике.

Наравно, од тог момента – прецизније, од 6. децембра 1941, Дражин штаб више није био овде, већ су Равну Гору “чешљали“ немачки стрељачки стројеви. Дража је отишао пут већих и недоступнијих планина, да би се на Равну Гору вратио тек у јулу 1943. године. И то на свега неколико дана, јер је уследила нова немачка операција – Операција “Моргенлуфт“.

Трећи пут, Дража се вратио на Равну Гору крајем јануара 1944, због Народног конгреса у селу Ба. И после тога је уследила немачка реакција и Врховна команда је поново отишла на југ. Тек у пролеће 1944, када су Немци повукли већи део јединица из Србије, ради окупације Мађарске, која је иступила из Сила осовине, Дражина Врховна команда је могла да остане на Равној Гори у дужем периоду. И остала је, до поменуте инвазије Црвене армије.

То би били краћи изводи из говора, после ког смо сви прешли код Дражиног споменика. Ту је прота Драго Јовановић одржао парастос Дражи, а потом и пригодан говор.



Пригодан говор, мимо протокола, али такође награђен аплаузом, одржао је и Љубинко Андрић (после рата, у области Вишеграда, у потрази за Дражом, комунисти су убили више десетина чланова његове фамилије).

Трећи део церемоније било је постављање венца испред Дражиног споменика, уз војнички поздрав.






Уследило је сликање присутних поред споменика, а потом последњи део планиране церемоније: додела признања Генералштаба владици ваљевском Милутину, проти Драги и мени. Владика је добио књигу са посветом, а прота и ја захвалнице.





На корицама захвалнице коју сам добио је грб Генералштаба, а унутра пише: “Република Србија – Војска Србије. Захвалница господину Милославу Самарџићу за пружену помоћ и подршку током посете припадника Војске Србије Равној Гори“. У дну захвалнице су печат и потпис надлежног пуковника. Ово је први документ ове врсте који сам икада добио од државе.



Пошто је ситуација у Србији таква каква је, договорили смо се да се ни вест о догађају, ни фотографије, не објављују неко време. Предложио сам официрима да се чланак и фотографије први пут објаве у “Српским новинама“ од 1. јуна, што су они прихватили.

Међутим, два дана касније, неко је на интернету поставио слику на којој официри салутирају Дражином споменику. То је одмах постала најпреношенија слика на фејсбуку и другим друштвеним мрежама.

Прва реакција званичника била је да је слика – фотомонтажа.

Министарство одбране, на чијем челу стоји комуниста Александар Вулин, огласило се 9. маја. У саопштењу је стајало да Војска Србије одаје почаст на местима утврђеним од стране овог и других надлежних министарстава, а да међу тим местима није Равна Гора. Потом је у саопштењу писало дословце ово:

“Делегација Војске Србије и Министарства одбране није положила венац на било ком месту које није обухваћено наведеним плановима и које није у складу са поменутим државним програмом, па тако ни на споменик Дражи Михаиловићу.“

Истог дана огласио се и један од дежурних “војних аналитичара“, Александар Радић, који, иначе, као ни Вулин, није служио војску, наводећи:

“Ипак, ако Министарство одбране није знало да припадници ВС одају почаст четницима, од њих очекујем одговоре ко се појавио на Равној Гори, која јединица и зашто. Шта год мислили, Југословенска војска у отаџбини је поражена снага у Другом светском рату и неприхватљиво је величати снаге које су колаборационистичке.“

Следећег дана, 10. маја, Војни синдикат Србије подржао је официре који су били на Равној Гори. Председник Војног синдиката, Новица Антић, изјавио је да је то био организовани догађај, и да је организација поверена лично начелнику Генералштаба генералу Љубиши Диковићу. Антић је подсетио и на Закон о изједначавању права бораца “два покрета током Другог светског рата“, као и на пресуду о поништењу суђења Дражи Михаиловићу.

Уследили су “рат саопштењима“ и јавна расправа. Комунисти свих фракција, владини и невладини, осуђивали су официре, али ипак преовладао је став који је изнео Новица Антић: Да у изласку официра на Равну Гору није било ничег противзаконитог. Напротив, противзаконито је то што војска не одаје почаст партизанима и четницима по систему пола-пола. Дакле – половина почасти партизанима који су се борили против Србије, и половина четницима који су се борили за Србију.

На жалост, ово решење, које произилази из закона, у ближој будућности неће моћи да се спроведе. Али, нема сумње да ће Војска Србије једног дана одавати почаст само четницима.


“Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, број 704, Чикаго, јун 2018.


VIDEO:

VOJSKA SRBIJE PRVI PUT NA RAVNOJ GORI - ВОЈСКА СРБИЈЕ ПРВИ ПУТ НА РАВНОЈ ГОРИ


Posted on You Tube by: "PoglediKragujevac"
Published on Jun 16, 2018




https://youtu.be/_hyOI5teXKc


http://www.pogledi.rs/%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Sunday, June 17, 2018

SERBIA'S ROYAL COUPLE IN PRANJANI: DELIVERY OF MORE THAN $18,000 FOR “IVO ANDRIC” SCHOOL AND HALYARD MISSION MEMORIAL SERVICE / КРАЉЕВСКИ ПАР У ПРАЊАНИМА: ИСПОРУКА ПОМОЋИ ВРЕДНЕ ВИШЕ ОД 18.000 ДОЛАРА ШКОЛИ „ИВО АНДРИЋ“ И ПОЧАСТ УЧЕСНИЦИМА ОПЕРАЦИЈЕ ХАЛИЈАРД / May 28, 2018

www.royalfamily.org
May 28, 2018

SERBIA'S ROYAL COUPLE IN PRANJANI: DELIVERY OF MORE THAN $18,000 FOR “IVO ANDRIC” SCHOOL AND HALYARD MISSION MEMORIAL SERVICE


Galovica Field in Pranjani wreath laying ceremony May 2018

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine together with Lifeline Chicago Humanitarian Organization members officially delivered the reconstructed kitchen and dining room to the primary school “Ivo Andric” from Pranjani. Their Royal Highnesses also attended a holy liturgy at the Church of the Lord of the Ascension and laid the wreaths on the monument at Galovica Field Memorial to the people who helped in the realization of the Halyard Mission.

The donation for the school, value more than 18,000 dollars was achieved thanks to Lifeline Chicago Humanitarian Organization whose patron is HRH Crown Princess Katherine, and Pittsburgh Tri State Area.

“I am very glad that we are here today with you in Pranjani. It is our special honor that we have our friends and donators from Lifeline Chicago here with us today. I’m happy to see that all the work has been done and that now you have a new school kitchen and the dining room, and all that thank to the Lifeline Chicago donation. I founded Lifeline with few friends 25 years ago in Chicago. For all these years many projects have been successfully done, we built new schools, kindergartens, we helped hospitals and homes for children without parental care. I am also glad that our people in the diaspora respect the tradition. Thank to Halyard Mission and saving the American pilots in the Second World War, we are returning back to Pranjani where everything started. Lifeline and its donors want to help this lovely people from this part of Serbia, whose kindness is remembered from the time of the Second World War. I am glad also that there are many people in diaspora who have a big heart, who want to help our country and who never forget their homeland. My husband HRH Crown Prince Alexander and I will continue to help as much as we can”, said HRH Crown Princess Katherine.

The official delivery was also attended by Mr. Zoran Pantovic, director of the primary school “Ivo Andric” from Pranjani, Mrs. Jadranka Dostanic, deputy of the Mayor of the Municipality Gornji Milanovac, Lt. Col. John Cappello, President of the Halyard Mission Foundation, Serbian Chetnik Freedom Fighter Nick (Beli) Mihajlovich and Lifeline Chicago representatives – Dr. Milena Tatic Bajich, the President, Mrs. Sonja Ogrizovich, the Secretary and Mrs. Melanie Sever, the Treasurer of Lifeline Chicago.

The Halyard Operation that took place in 1944 was the largest rescue operation of downed American and Allied airmen in history. More than 500 U.S. airmen were rescued, cared for, and protected by the people of Pranjani and Gornji Milanovac area. The historic markers, written in Serbian and English, give through pictures a brief insight into this incredible chapter in the history of World War II.



http://www.royalfamily.org/royal-couple-in-pranjani-delivery-of-help-value-more-then-18000-for-ivo-andric-school-and-halyard-operation-memorial-service/

*****

www.royalfamily.org
May 28, 2018

КРАЉЕВСКИ ПАР У ПРАЊАНИМА: ИСПОРУКА ПОМОЋИ ВРЕДНЕ ВИШЕ ОД 18.000 ДОЛАРА ШКОЛИ „ИВО АНДРИЋ“ И ПОЧАСТ УЧЕСНИЦИМА ОПЕРАЦИЈЕ ХАЛИЈАРД

Полагање венаца на Галовића пољу 2018

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина заједно са представницима хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго предали су обновљену кухињу и трпезарију основној школи „Иво Андрић” у Прањанима. Њихова Краљевска Височанства такође су присуствовала светој литургији у цркви Светог вазнесења господњег и положили венце на споменик на Галовића пољу посвећен свима који су помогли извођење операције Халијард.

Донација школи вредна више од 18.000 америчких долара реализована је захваљујући хуманитарној организацији Лајфлајн Чикаго, којој је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина, и „Три-стате“ област Питсбурга.

„Драго ми је да смо данас са вама у Прањанима. Данас имамо велику част да су са нама и наши пријатељи и донатори из организације Лајфлајн Чикаго. Срећна сам што видим да је вредан рад и труд уродио плодом и да данас имате нову школску кухињу и трпезарију, а све због донације Лајфлајн Чикаго. Ја сам основала ову хуманитарну организацију са неколико својих пријатеља пре 25 година у Чикагу. За све те године много је ствари урађено, изграђене су школе, вртићи, помагало се болницама и домовима за децу без родитеља. Драго ми је да наши људи у дијаспори поштују традицију и чувају своје обичаје. Захваљујући Хајлард мисији и спасавању америчких пилота у Другом светском рату ми се данас поново враћамо у Прањане где је све почело. И Лајфлајн и његови донатори желе да захвале и помогну дивним људима из овог краја чија је доброта остала упамћена у време Другог светског рата. Драго ми је да у дијаспори постоје људи великог срца који на сваки начин желе да помогну својој земљи и који нису заборавили своју домовину. Мој супруг Престолонаследник Александар и ја ћемо наставити да помажемо колико год можемо”, рекла је Принцеза Катарина.

Званичној испоруци су такође присуствовали г-дин Зоран Пантовић, директор основне школе „Иво Андрић“ из Прањана, г-ђа Јадранка Достанић, заменик председника општине Горњи Милановац, потпуковник Џон Капело, председник Фондације Операција Халијард, Ницк (Бели) Михаиловић, српски четник и борац за слободу, као и представници организације Лајфлајн Чикаго – др Милена Татић Бајић, председник, г-ђа Соња Огризовић, секретар и г-ђа Мелани Север, благајник ове организације.

Операција Халијард одиграла се 1944. и била је највећа операција спасавања оборених америчких и савезничких пилота у историји. Више од 500 америчких и савезничких авијатичара је спасено, збринуто и заштићено од стране народа из Прањана и околине Горњег Милановца. Историјска обележја, исписана на српском и енглеском, кроз слике и сведочења дају увид у ово невероватно поглавље историје Другог светског рата.



http://www.royalfamily.org/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D1%80-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%BE/?lang=cir

______________________________________________________________

Galovica Field in Pranjani wreath laying ceremony May 2018

Полагање венаца на Галовића пољу









*****

The official delivery of help for the school “Ivo Andric“ in Pranjani

Званична предаја помоћи ОШ „Иво Андрић“ у Прањанима

















www.royalfamily.org




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****


Saturday, June 16, 2018

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Зашто је Дража популарнији од маршала Тита / SUSRET SA ISTORIJOM: Zašto je Draža popularniji od maršala Tita / "Novosti" June 3, 2018

Novosti
Иван Миладиновић
03. јун 2018.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ:

Зашто је Дража популарнији од маршала Тита

Четнички генерал "уздрмао" позицију партизанског команданта; Отварање архива и откривање нових чињеница променили слику о прошлости.


Дража Михаиловић - Јосип Броз Тито

НЕДАВНА презентација истраживања о томе како различите генерације грађана виде спорне политичке теме у Србији, које је обавила група студената са Факултета политичких наука, показала је занимљиву слику о "омиљености" историјских личности. То се превасходно односи на "мртву трку" између Јосипа Броза Тита и Драгослава Драже Михаиловића и о њиховој историјској улози. У овом истраживању, у коме је просечна старост испитаника била 43 године, командант четничких формација је за један промил испред врховног команданта партизанских јединица. Дражину улогу као позитивну оценило је 59,2 одсто анкетираних, а Титову 59,1.

Резултат овог испитавања јавног мњења, без обзира на то што је обављен на релативно малом броју испитаника - мало више од хиљаду, може да има двоструко тумачење. Прво се односи на дубоку поделу у српском народу, иначе добродошлу заступницима те тезе. А друго је сасвим супротно и даје назнаке да је дошло до озбиљнијег сазревања млађих генарација у погледу на политичку прошлост.

Ако пођемо од старосне структуре испитаника, суочићемо се са чињеницом да је већина њих рођена и одрастала у Титовој Југославији. Њих су учили да је маршал крајње позитивна историјска личност, неприкосновени лидер и носилац ослободилачке борбе и антифашизма, а генерал Дража крајње негативан, као издајник и сарадник окупатора.

Шта су донеле године које су иза нас, с краја прошлог и почетком овог века, што ће утицати на промену става у односу на ову двојицу вођа двају покрета који су били у грађанском рату?

БРОЗОВ култ, негован и дограђиван готово пола века, попут клатна на зидном сату, додирнуо је једну крајњу тачку. Следствено томе, изгледа да и у животу, као и у физици - да би се то клатно умирило, мора најпре да додирне ону другу, супротну тачку. Другим речима, Титово животно дело морало је да прође ту фазу, од култа до провлачења кроз блато, док се клатно не умири.

Његове велике амплитуде у понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда су и због тога многобројна сведочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Све то је почело да крњи Титов апсолутни ауторитет и однос народа према наметнутој слици о непогрешивом вођи.

У једном од ретких тренутака отворености, Александар Ранковић, други човек револуције и нове Југославије, до Брионског пленума, рекао је: "У рату је Тито више пута западао у велике депресије и био деморалисан…"




ПРВИ Брозов напад малодушности забележен је 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови у Санџаку. Тог дана је одржана седница Политбироа на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку!

Да ли је тај покушај да поднесе оставку била грижа савест због одлуке, пред Хадсоном, енглеским официром, да пошаље раднички батаљон на Кадињачу, где су сви изгинули, у тренутку када је судбина Ужица била одлучена? Немачка офанзива није могла да се заустави. Али Кадињача је добила своју поему и постала партизански мит.

Следећа велика Титова обмана, према сведочењима чланова Врховног штаба, на којој је темељио своју командантску величину, била је "варка" са рушењем моста на Неретви 1943. "Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавештења Владе Шегрта да нас гони 20.000 четника…"

ТИТОВО понашање за време операције "Реселшпрунг", "Коњићев скок", односно за време десанта на Дрвар, такође мења створену идеализовану слику о њему.

Када су Немци схватили да се Титово склониште налази у дрварској пећини, напад су усмерили у том правцу. Уследила је баражна ватра и нико није могао да изађе из колибе у пећини. Маршалу је предложено брзо повлачење док је то још могуће. Тог тренутка код Тита се појавила она позната малодушност. Био је видљиво уплашен, па чак и успаничен.

Словеначки историчар Јоже Пирјевец о дешавањима у пећини пише:

"Жујовић се пробио до пећине и колибе. Нашао је Тита у свечаној униформи и Зденку у војној. Очито га је била уверила да се преда Немцима. Црни, коме је Тито већ дуго ишао на живце, није поступио баш обзирно. Потегао је револвер и почео викати: 'Шта то значи? Обукао си свечану униформу, али знај да им се жив нећеш предати. 'Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу а упропастиш и издаш нашу борбу?!' Претњом га је натерао да напусти склониште и коритом потока изађе из пећине."

Сва ова сазнања бацала су мрљу на светао лик маршала Тита. Истовремено, обелодањивање нових чињеница о генералу Драгославу Дражи Михаиловићу постепено га је рехабилитовало у очима обичног човека.

JЕДАН од првих потреса у конвенционалном погледу на историју изазвала је изјава руског историчара др Бориса Анатољевича Старкова, професора на Универзитету у Петербургу, да је Дража Михаиловић био сарадник војне совјетске обавештајне службе, објављена пре 20 година у "Вечерњим новостима". Тада се сазнало да је генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић био један од најважнијих људи совјетске службе на Балкану. Међутим, није он био класичан шпијун, агент у обичном смислу те речи. Пуковник Дража био је велики националиста и монархиста, и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље. Али Михаиловић, као искусни обавештајац, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, "црвена Русија", једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Југославију.

ПОТВРДА да су постојали односи на релацији Москва - Михаиловић јесте и Стаљинова дилема у децембру 1941. године, на кога да се ослони у Југославији. На четнике или пролетерске јединице? На Дражу, монархисту и националисту, или на Тита. Његови претходни покушаји да уједини та два покрета показали су се неуспешним. Оба сусрета која је Тито имао са Дражом била су под Стаљиновим притиском. Још 1942. године Москва је желела сарадњу са Дражиним јединицама. Али са тим се, изгледа, није сложила наша избегличка влада, која се налазила у Лондону.



То открива документ - низ депеша које је председник избегличке владе из Лондона слао у Каиро и у штаб Југославенске војске у отаџбини. Овај прворазредни историјски документ више је него јасан. Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четницима Драже Михаиловића него Титовом партизанском покрету. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра да за потребе четника формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца. Обавештајци Јефта Шашића ће доћи у посед ове документације одмах по ослобођењу Београда и предати је Моши Пијади, који је прослеђује Јосипу Брозу Титу. Документ је, иначе, пронађен у личној Титовој архиви.

ИСТОРИЈА је, међутим, вишедимензионална, њен циљ је да омогући да се једно време разуме и објасни а не да се пресуђује. Она, историја, као вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често супротстављају, подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему томе, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.

Четнички покрет Драже Михаиловића или Југословенска војска у отаџбини, како је званично називан, био је и остао један од најконтроверзнијих појава у Другом светском рату, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Целокупна судбина ових војних формација донекле подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено.

Последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен је поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Дража Михаиловић први који је у Србији, на целом југословенском простору, и чак у Европи, побио "антифашистички барјак гериле". Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео оружане нападе на окупаторску војну силу.

ПАРАЛЕЛНО с падом партизанске тврђаве у Ужицу, последњих дана новембра 1941, Немци су кренули на Равну гору у пет колона. Нису наишли на значајнији оружани отпор. Поједина документа казују да су неки Недићеви официри претходно дојавили Михаиловићу да се спрема офанзива на тај део Србије и да Дража наређује да се све јединице које су обезбеђивале тај простор повуку и распрше на разне стране.

Ипак, офанзива на Равну гору није била баш безуспешна. У извештају немачке 342. дивизије пише се да је у тој акцији 475 четника заробљено, а убијено 11 војника и један официр. Домогли су се двојице мајора, Александра Мишића, Дражиног првог сарадника, и Ивана Фрегла, начелника штаба Колубарског војно-четничког одреда, и још петорице официра. Ову двојицу мајора Немци ће стрељати 17. децембра у Ваљеву.

Сва ова сазнања гарнирана подацима да су четничке формације прве заузеле Краљево, да су Немци истовремено расписали потерницу за Титом и Дражом, да је генерал Лер пред стрељање написао да је лично од Хитлера добио наређење да му приведе генерала Михаиловића, живог или мртвог, лагано су мењала и однос према тој магловитој прошлости. Тако се мењала "скала омиљености" у јавном мњењу.


ПРВИ НАПАЛИ НЕМЦЕ

ОТКРИВРЕНО је да је четнички препад на Немце код села Љуљак кључни доказ да је Михаиловић први започео оружане сукобе с Немцима, а не припадници Титовог покрета. "Данас је сасвим извесно да је 28. маја 1941. код овог села нападнута немачка моторизована колона и да су се недељама после тога могли видети остаци спаљених камиона у јарку крај пута..." - написао је о том ратном догађају Васа Казимировић.

_________________________________

СВАЂА ЗБОГ СОВЈЕТСКИХ РУБАЉА

ПРИЛИКОМ сусрета Тита и Драже на Равној гори договорено је да се оружане акције координирају, да се ратни плен дели, да се Михаиловићевом штабу испоручи из фабрике оружја у Ужицу 1.200 пушака и извесна новчана средства. Заузврат, Михаиловић је Титу обећао да ће с њим поделити шта год падобраном стигне од Британаца. Много година касније, испоставиће се да су та "извесна новчана средства", можда, постала камен спотицања у постизању конкретнијег договора о сарадњи. Кад су у јесен 1941. партизани и четници заједно ослободили Ужице, припадници Титовог покрета први су ушли у ужички трезор Народне банке Југославије, у којем су пронашли огромну своту новца - више од 45 милиона совјетских рубаља. Четници су инсистирали на примени склопљеног споразума о равномерној деоби ратног плена. Међутим, Тито за то више није хтео да чује, већ је Михаиловићу понудио само петину заплењеног новца.



http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:730757-SUSRET-SA-ISTORIJOM-Zasto-je-Draza-popularniji-od-marsala-Tita


*******

LATINICA:

www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:730757-СУСРЕТ-СА-ИСТОРИЈОМ-Зашто-је-Дража-популарнији-од-маршала-Тита


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****