Wednesday, May 31, 2017

"COMMISSION of INQUIRY" formed in New York to seek Justice for General Draza Mihailovich as Belgrade Trial draws near

Aleksandra's Note: The Yugoslav Embassy charged that the establishment of the Commission of Inquiry in May of 1946 in New York by the Committee for a Fair Trial for General Mihailovich was an ‘affront to the integrity and independence of the Yugoslav Courts’. Chairman Hays responded to the Yugoslav Embassy charge in the following letter sent to Yugoslav Charge d’Affairs, Dr. Sergije Makiedo in Washington: [Published in the New York Sun, May 17, 1946]

With all deference to your expressed feeling, we must inform you at once that the activities of the commission of inquiry in no way question the integrity or independence of the Yugoslavian courts. Your government declined the request of our State Department to permit American servicemen to present evidence to your courts of facts within their knowledge. This request has been renewed within the last few days. If this testimony is not to be heard in your courts, we propose to hear the evidence under appropriate safeguards and report it to your courts in the hope that it will be received and considered."

In my opinion, the best testament to who General Draza Mihailovich and his Chetniks and the Serbian people loyal to them actually were is to be found in the testimonies presented at this Commission of Inquiry in New York in 1946.

I'll be forever grateful that their testimonies were captured for posterity, forever.

Aleksandra Rebic
May 31, 2017


On May 13, 1946, the Committee for a Fair Trial for General Mihailovich announced that a Commission of Inquiry had been established in New York for the purpose of taking testimonies of American officers and airmen whose request to be heard as witnesses at the trial of General Draza Mihailovich in Belgrade had been refused by the Tito government.

The following is a transcript of the first day’s proceedings of the Commission of Inquiry.


In the Matter of Deposition of American and Allied Military Personnel.

New York Lawyers Association
New York

May 13, 1946


Arthur Garfield Hays, Esq. (Chairman)
Theodore Kiendl, Esq. (leading Wall Street lawyer)
Hon. Charles Poletti, (former governor of New York), and Adolph Berle, Esq. (former Assistant Secretary of State for Latin-American Affairs)

Mr. Porter R. Chandler, former Assistant United States Solicitor-General, served as Counsel to the Commission, and supervised the examination of the witnesses who were under oath.

Commission of Inquiry


Porter R. Chandler, Esq., and William H. Timbers, Esq.

Counsel for the presentation of evidence on behalf of American and Allied Military Personnel, Office and P.O. Address: 15 Broad Street, Borough of Manhattan, City of New York.



"This Commission, ladies and gentleman, was set up at the request of the Committee for a Fair Trial for Draza Mihailovich

"Our purpose is to call witnesses who have information about what happened in Yugoslavia. We want to make our proceedings as informal but as objective as possible. We are anxious to have witnesses not only examined but cross-examined, and to have any other witnesses who may be called at the request of any party, who has pertinent information about anything on this subject.

"A few days ago I wrote a letter to the Charge d’Affairs of the Yugoslavian Embassy reading as follows:"

May 8, 1946
Dr. Sergije Makiedo
Charge d’Affairs
Yugoslavian Embassy
1520 – 16th Street, N.W.
Washington, D.C.

Dear Sir:

The Committee for a Fair Trial for Draza Mihailovich has set up a Commission of Inquiry. This Commission will take the testimony of witnesses in America who can throw light upon the activities of Draza Mihailovich at a time when these witnesses were in a position to observe the facts. As I understand it, under Yugoslavian law, hearsay evidence is admissible and the testimony of such witnesses might be considered by a Yugoslavian court. In pursuance of the above, a committee of lawyers, of which I have the honor to be provisional chairman, will undertake to examine witnesses at hearings to begin at 2:00 p.m. on Monday, May 13,1946. Such hearings will take place at the New York Country Lawyers Association, 20 Vesey Street, New York, New York.

We as lawyers have none but an objective point of view about the situation. We are anxious to have witnesses not only examined but cross-examined by those who are interested.

May we suggest that your Government be represented at these hearings? Any advocate (lawyer or not) appointed by you will receive every courtesy, have the right to call witnesses before the Commission, and to cross examine witnesses who may testify. If your Government does not wish to go this far, we suggest you send an observer who will be able to report upon our activities. We request your cooperation along any lines you may suggest.

We wish to point out that in our view these hearings and the taking of this testimony are in line with the apparent policy of our Government, which made a request to your Government that the court in Yugoslavia, before which the trial will take place, receive the testimony of American aviators, intelligence officers and others from America who have pertinent testimony to present.

Yours truly,

(Signed) Arthur Garfield Hays
Provisional Chairman of the
Commission of Inquiry

"In reply I received a letter dated May 9th:"

Mr. Arthur Garfield Hays
Provisional Chairman of Commission of Inquiry
C/O Hays, St. John. Abramson & Schulman
120 Broadway
New York 5, N.Y.

Dear Mr. Hays:

Your letter of May 8th to Dr. Sergije Makiedo arrived just after his departure from the city for the weekend. However, your letter will be called to his attention immediately upon his return Monday morning.

Very truly yours,

(Signed) Charlotte Muzar,


“We are now ready to proceed unless one of the other members of the Committee has anything he wants to present. Mr. Poletti? Mr. Kiendl?”


“No, I have not.”


The general purpose of this hearing has been outlined by the chairman of the Commission. We are here today to obtain depositions of United States and Allied Military personnel who may have any knowledge that would be material bearing upon the charges against General Mihailovich.

"Before going ahead with any of the testimony I should like to call to the Commission’s attention a few facts of background history in order that we may be oriented a little as to time and circumstances leading up to this session. In this portion of the opening I shall try not to touch upon anything that is in the least degree controversial, but merely to set out that General Mihailovich did not surrender, but went into resistance in June or July 1941. [Correct month is May of 1941.]

"It was on June 22, 1941 that war broke out between Germany and Russia.

"The rest of the war is still fresh enough, I think, in our minds so that we won’t have to go into the question of dates.

"I have a tabulation of the particularly important dates, so that if any member of the Commission wants to ask any questions about it I will try to answer the best I can.

"I think that is all.”


“Thank you. Before we proceed with the first witness I want Dorothy Thompson to make a statement about the Committee for a Fair Trial for Mihailovich and about the setting up of this Commission.”
“Mr. Hays and ladies and gentleman…
"We are opening today a Commission of Inquiry in the Case of Draza Mihailovich, who has been arrested by the Yugoslav government, established by Marshal Tito and his Partisans, and is, we are informed, about to face trial on charges of treason, and collaborating with the German occupation forces in Yugoslavia.
"This Commission, which is composed of eminent lawyers and jurists, headed by the liberal attorney and champion of civil rights and liberties, Mr. Arthur Garfield Hays, also has the support of many eminent and responsible men of public affairs, including governors, senators, journalists, the former Undersecretary of State, Mr. Sumner Welles, and others, who joined in an appeal to the Department of State for a fair trial for General Mihailovich. It is a voluntary action, but it has precedents. Mr. Hays, the chairman of this Commission, presided over the inquiry into the case of the persons charged by the Nazi government with having set fire to the German Reichstag. The inquiry, which was made by individuals caring forjustice, was instigated by the possibility that the accused, being tried by their political opponents, would not be allowed the prerogative commonly allowed to the most obviously guilty and even self-confessed criminals, before the courts of civilized nations.
"In the case of General Mihailovich, this inquiry is the result of a refusal on the part of the Yugoslav government and its courts, to accept the evidence of some 500 flyers who were rescued by General Mihailovich during the very period in which he is accused of having collaborated with the Germans. It is also made, in our eyes, imperative by the fact that General Mihailovich has been condemned in advance, by an official statement that, and I quote:
His crimes are far too horrible to allow discussion of whether he is guilty or not.’
"And, finally, in the case of General Mihailovich, American honor is involved, for during part of the time in which he is presumed to have been dealing with the Germans, American officers were in liaison with him, and acting as his advisors.
"General Mihailovich has signed, according to news dispatches, a confession. But our law does not admit confessions alone as satisfactory evidence. Even before courts where there is no political or other prejudice, experience has too often demonstrated that confessions alone, made voluntarily or under possible pressures, are insufficient evidence of guilt, and must therefore be backed by definite or circumstantial evidence.

"This Commission of Inquiry is not prejudiced for or against the guilt of General Mihailovich. It is our intention, however, to see that evidence of substantial fact, barred from the trial in Yugoslavia, is brought to the attention of the public. This is necessary in the interests of justice to a man who was once, at least, and certainly, a brave ally of our people and our country in this war. It is also necessary for greater historic accuracy.

"…Even after Teheran – in 1944 – Mihailovich continued to rescue American fliers, who parachuted into territory held by his Chetniks, from the bombing raids on the Rumanian oil fields – raids, which despite the distance and consequent hazards, were carried out by our forces and not by the Russians.
"It was obvious, furthermore, that these rescues were not made for a prize from us, for we continued to recognize Tito and recognize his government to this day.

"Although we are opposed to meddling in the internal affairs of other nations, it is clear in this case that Americans have been directly concerned. The charges involve a former ally, who during periods when he was accused by the Yugoslav Partisans in Yugoslavia and abroad of collaborating with the Germans, was actually being advised by American officers. He served for many months directly under the Allied High Command in the Eastern Mediterranean theater. It would be infinitely preferable if the evidence to be presented here were to be heard before the court in Belgrade. It is because this has been ruled out that this Commission is conducting its inquiry here. It is our hope that the evidence submitted here, all of which will be evidence of fact, may become part of the historic record. It is further our hope that the fact that this inquiry is taking place may persuade the Yugoslav government to reverse its decision, and permit American officers to enter their evidence in the Belgrade trial and foreign observers to be present, and thus contribute to the promotion of mutual respect, trust and good will between the Yugoslav nation and the United States, who so greatly contributed to the liberation of Yugoslavia from the hated German yoke.
"With this thought, I turn this session over the honorable members of the Commission of Inquiry in the case of Draza Mihailovich.”
“Thank you, Miss Thompson.
"Colonel Chandler, before you proceed I would like to say that if there are any people here representing the Yugoslav government, either the Embassy or the Consul, who wish to announce themselves, I would be very glad to have them take part in the proceedings as any of them wishes and to examine witnesses if they desire.”

Outside the hearing room at the County Lawyers Association is a plaque which contains the following statement by Elihu Root, a distinguished former Secretary of State of the United States:

Justice is above all governments, above all


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at



Tuesday, May 30, 2017

Поводом рехабилитације Николе Калабића: Операција “Хајка“ против Горске краљеве гарде / "Pogledi" May 26, 2017

May 26, 2017

Поводом рехабилитације Николе Калабића: Операција “Хајка“ против Горске краљеве гарде

Говор потпуковника Николе Калабића

Фебруара 1944. године око 10.000 Немаца, Бугара и љотићеваца опколило је око 1.200 Калабићевих четника.

Два дана после напада на Смедеревски корпус, 17. фебруара 1944, осовинске трупе започињу операцију и против Горске краљеве гарде капетана Николе Калабића. У напад је кренуло седам батаљона Немаца, којих је овом приликом било највише, и љотићеваца, а у току операције придружени су и делови 70. пука бугарске војске. Нема тачних података о бројном стању непријатеља, али је свакако реч о око 10.000 војника. У ово доба Гарда још није била потпуно завршила организацију на новододељеном терену (Космај и Младеновац), тако да је због тога, али и због лоших временских услова, фебруара 1944. године Калабић имао свега око 1.200 војника под оружјем, сврстаних у пет бригада: 1. опленачку, 2. орашачку, 3. космајску, 4. младеновачку и Јуришно-пратећу.

Осовинске трупе опколиле су четнике на простору између Космаја и Рудника. Фронт са севера, истока и запада држали су Немци и Бугари, а са југа љотићевци. Други пук љотићеваца – који су они сматрали најбољим од својих пет пукова – под командом Марисава Петровића, посео је положаје на десној обали набујале реке Јасенице, од Тополе па узводно према Руднику. Калабић је одлучио да се управо на овом сектору изврши пробој обруча.

Трећег дана офанзиве немачки командант, пуковник Дизенер, похвалио је есесовце и љотићевце за “сјајно“ држање. Али онда је, такође према немачким документима, наступила “криза“ код 2. батаљона љотићевског 2. пука. Овај батаљон Немци су једва спасили од уништења, а Калабићев противнапад забринуо је окупатора у тој мери да је лично фелдмаршал фон Вајкс, командант Југоистока, морао да обилази своје јединице (есесовце и љотићевце) код Аранђеловца и Тополе.[11]

Оно што Немци називају четничким противнападом у ствари је био пробој обруча на реци Јасеници. Потпоручника Божидара Панића, командира 1. чете 1. батаљона 4. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде, почетак “Хајке“ затекао је на Космају. Ево како он описује борбе своје јединице:

Једна јединица Гарде

“Када смо добили извештај да смо блокирани, целе ноћи смо путовали са Космаја. Био је велики снег, око пола метра, а топло време, лапавица. Били смо мртви уморни. Са љотићевцима смо се борили прса у прса, код Маслошева (село изнад Тополе, на Јасеници – прим. аут). Ту су нас сачекали у заседи. Мобилисали су много сељака и наоружали их. Држали су положаје све до Шаторње. Припуцали су мучки, из заседе. Ту нам је погинуло  једно Циганче, које смо заробили у партизанима, па је пошло са нама. Љотићевски метак га је погодио у груди. Е, онда смо се ми припремили… Марисав Петровић, љотићевски командант, замало ми је умакао. “Пресекао“ сам од Маслошева, савијао сам лево крило. Јурио сам га до гвозденог балвана на Јасеници, између Пласковца и Овсишта. Када смо савладали ове љотићевце, обруч је био пробијен. Онда смо прешли Јасеницу и дошли овде, у Велики Шењ (околина Крагујевца – прим. аут). Приликом преласка Јасенице, која је била много набујала, удавило нам се неколико војника, мислим пет или шест. Било је то у Блазнави. Држали смо се за руке, али се ланац прекинуо. После 15 дана, када је прошла опасност, вратили смо се на Космај.“[12]

И јединица потпоручника Драгована Радуловића, команданта 3. батаљона Јуришно-пратеће бригаде Горске краљеве гарде, тог фебруара затекла се на Космају. На немачки притисак са севера, Јуришно-пратећа бригада почела је да се повлачи ка југу, према Руднику. У околини Тополе и Радуловићева јединица наилази на љотићевце, са којима води “тешке борбе, нарочито у школи у Винчи“. Радуловић сведочи:

“Ту је потпуковник Миодраг Палошевић ‘Палош’ из Врховне команде, који се тада налазио код нас, лично са митраљезом нападао на школу. Викао је: ‘Удри крџалије, мајку им…’ Приликом преласка набујале Јасенице удавило се доста наших. Потом се одиграла страшна борба са Немцима у Љуљацима. Журили смо да им поставимо клопку, али су они стигли пре нас и поставили су нама клопку. Ту је погинуо наредник Филип, веома вешт човек, и многи војници. После смо се вратили на Космај.“

На питање о непријатељским губицима, Радуловић одговара:

“Љотићевци су много страдали, за немачке губитке не знам, из Љуљака смо се извукли у бегу. Бугара је увек страдало, са њима смо и иначе често имали тешке борбе.“[13]

Према немачким изворима, Горска краљева гарда је претрпела “осетне губитке“ у тешким двонедељним борбама (од 17. фебруара до 4. марта), вођеним у најгоре доба године; снег је био савезник боље опремљеним и наоружаним окупаторским трупама. Такође према немачким документима, једну од ових борби делови Гарде водили су “прса у прса“, против 2. батаљона 5. СС моторизованог полицијског пука.[14]

Иако је Гарда успела да пробије обруч, Немци су били задовољни исходом “Хајке“, јер су, према једном њиховом извештају од 22. фебруара, “банде биле разбијене и  изгубиле јединство командовања“. Према месечном извештају немачке Команде Србије од 15. марта, “мобилне ДМ снаге имале су тешке губитке у средњој Србији услед успешних подухвата“. После окончања “Хајке“ издата је похвална наредба свим јединицама које су учествовале у операцији. Речено је да су, са незнатним губицима, осовинске трупе убиле 81 и заробиле или ухапсиле 931 особу (међу којима, успут, и 70 комуниста), заплениле 261 пушку, једну штампарију, пет архива, седам складишта хране, итд. Ово су збирни подаци за све јединице обухваћене операцијом, тј. за Гарду, Церски, Мачвански и Смедеревски корпус.[15]

У накнадним претресима терена Немци су заробили девет рањених четника Гарде. Одвели су их у логор на Бањици и 20. марта стрељали у Маринковој Бари крај Београда.[16]

У вези Операције “Хајка“ Калабић је послао Дражи три извештаја. “Двадесет деветог фебруара имали смо борбу са љотићевцима у Овсишту и Маслошеву. Резултат наша два мртва и један рањен, а љотићеваца 12 мртвих и доста рањених“, наведено је у његовом радиограму од 1. марта.[17]

Следећег дана, с напоменом “допуњујем“, Калабић пише:

“У борби учествовао лично Марисав Петровић. Разбијени су да ни два заједно нису. Љотићевци имају 25 мртвих и доста рањених. Дошла су им јака појачања Немаца и Бугара. Дошли су и авиони. Повукао сам људе ка Гружи. Потпоручник Глишић ми је ухваћен после очајне борбе.“[18]

Трећи радиограм Калабић је послао 10. марта, пошто је Дража тражио проверу једне вести која је стигла до њега. Наиме, неко је обавестио Врховну команду да један од официра Гарде, потпоручник Клисић, ради за Немце, на што је Калабић одговорио:

“Ухваћен је од стране Немаца потпоручник Клисић код Аранђеловца. Његов командир чете наредник Виторовић погинуо је у истој борби, тако су Немци успели да стварно заплене нешто пушака. Клисић је ухваћен на превару и сада је у затвору. Не верујем да је фиктивно ухапшен.“[19]

Мајор Владимир Комарчевић, командант суседне јединице, Посавско-колубарске групе корпуса, писао је истог дана Врховној команди: “Извештен сам да се Калабић једним делом повукао у Гружу, а другим делом ка Црногорском срезу, јер су на његовом терену јаке потере Немаца и љотићеваца.“[20]

И повлачење у Гружу било је отежано због поплава. У овој области река Гружа могла се прећи само преко моста у селу Љуљаци. Крајем фебруара ту је најпре прошао пуковник Јеврем Симић, главни инспектор трупа, са својом пратећом јединицом, гоњен једним батаљоном љотићевског 2. пука. Са јужне стране реке Груже налазила се 3. чета 4. батаљона 1. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса, којом је командовао наредник Љубиша Умељић. Један од Умељићевих четника, Драган Цековић, сведочи:

“Једно јутро се зачу митраљеска и минобацачка пуцњава из правца брда Кадијевац. Угледали смо како се преко брда креће колона четника, а око њих су падале и експлодирале минобацачке мине. Била је то четничка јединица под командом пуковника Јеврема Симића – Дршке, која је прешла пут Крагујевац – Г. Милановац и реку Гружу у Љуљацима, под велом мрака. Љотићевска јединица за њима, као да је закаснила да их стигне, пре преласка реке, отварала је минобацачку ватру из далека, са каменичке стране.“[21]

Те ноћи Калабић је коначио у селу Коњуша, а следећег јутра његова претходница кренула је преко моста у Љуљацима. Међутим, онај љотићевски батаљон, којим је командовао Васо Јеличић, током ноћи је поставио заседу са друге стране реке. Да би прикрили намере, љотићевци су претходног дана мобилисали младиће у Љуљацима да им помогну у одношењу тешког наоружања за Крагујевац. Они су заиста отишли, али су се током ноћи вратили другим правцем, што Љуљачани нису приметили. Митраљеска паљба покосила је осам четника, чија тела су љотићевци изложили поред кафане у Љуљацима. Како су сведочили мештани овог села, мртве четнике љотићевци су шутирали, псујући им “мајку и Краља Петра“.[22]

Потом су, из правца Горњег Милановца, наишли Немци са камионима, па се испред Љуљака одиграла и борба коју описује потпоручник Радуловић.

О ситуацији после Операције “Хајка“, Калабић је известио Дражу радиограмом од 9. марта:

“Комунистичких група на рејону нема. Осећа се понегде њихов потајни рад. Један део љотићеваца повукао се за Крагујевац, још 300 остало у Опленцу, око 300 у Младеновачком срезу. Увек су заједно са Немцима. Немаца на целом рејону око 500. Један пук Бугара у Космајском и Орашачком срезу. Притисак окупатора је попустио. Сви насилно мобилисани (од стране љотићеваца – прим. аут) побегли. Говори се о одласку љотићеваца у Санџак и Црну Гору. Народ се добро држи.“[23]

11 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 143.

12 и 13 М. Самарџић, Истина о Калабићу, 84-85.

14 и 15 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 144.

16 ИАБ, Бањичке књиге логораша. Девет гариста воде се под редним бројевима 19.800-19.808.

17 и 18 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.

19 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1. Изгледа да је реч о истом официру кога Калабић помиње 2. марта, а да су дешифранти једном написали Глишић, а једном Клисић.

20 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.

21, 22 С. Ћировић, На трагу злочина, 40, 41.

23 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.


АВИИ – Архив Војноисторијског института

ЧА – Четничка архива

ИАБ – Историјски архив Града Београда


– Авакумовић Иван, Михаиловић према немачким документима, “Наше дело“, Лондон, 1969.

– Самарџић Милослав, Истина о Калабићу, “Легенда“, Чачак, 2003.

– Ћировић Слободан, На трагу злочина, “Нова светлост“, Крагујевац, 2002.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Tuesday, May 23, 2017

VIDEO / Деда Драга [Драгутин Ашковић] чува успомену на спасавање савезничких пилота ["Хаљард"] / "PTC" May 21, 2017

Hедеља, 21. мај 2017.

Деда Драга чува успомену на спасавање савезничких пилота

У акцији спасавања савезничких пилота 1944. године, названој "Ваздушни мост", из Србије је у организацији Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михајловића евакуисано преко 500, већином америчких пилота. Највећи број је евакуисан са импровизованог аеродрома у селу Прељина код Чачка, где се и обележава годишњица мисије назване "Хаљард". Историјски подаци кажу да је у септембру 1944. и тридесетак пилота и официра евакуисано из Коцељевачког краја, али се о томе није много говорило. У селу Свилеува, организатор изградње писте у тамнавском крају, Драгутин Ашковић, најстарији у селу и једини сведок-учесник тог догађаја, не дозвољава да се та прича заборави.

Драгутин Ашковић

Рат му је прекинуо официрско школовање у Загребу, али је међу најписменијим као командир омладине за Посавотамнавски срез, учио младе од слова до математике. И у деведесетшестој деда Драго не заборавља како је позвао 120 младих из села. За два дана направили су импровизовани аеродром.

"То је била ледина скроз и имало је бедемчића, стока ишла па правила стопе, они су то мотикама и будацима равнали, оне рупе набијали. Узели смо креч од кречара а њихови пилоти су знали како изгледају те макете", сећа се Драгутин Ашковић.

Двадест америчких пилота, један француски пилот, два америчка санитетска официра и неколико италијанских војних старешина, били су уз велико обезбеђење у кући Марковића, најимућнијег домаћина у селу. Деда Драга је са њима био два дана, договарали су се са командом у Авијану. Евакуисани су авионима "ДЦ-3" 17. септембра 1944. године.

"Погледали смо – узбуркали се од Медведника једно десетак малих ловачких авиона, као пчеле кад се роје. Док они се разиђоше, утом два авиона иду отуда и дођоше овамо и кад су видели те макете, направише круг и онда један се спусти, и други пође да се спушта. Имала су два храста велика, па је закачио једним крилом и мало га поцепао. После су га они крпили", каже Драгутин Драга Ашковић.

Писта је почињала на јединој заравни на побрђу атара села Свилеува. Била је дуга око 700 метара и у близини није било кућа.

"Ово је био безбедан крај, није било Немаца у близини, ово је била територија четничка током целог Другог Светског рата а и због близине Босне, одавде је Дрина удаљена двадесетак километара ваздушном линијом", каже Зоран Живановић, виши кустос Завичајног музеја у Коцељеви.

Спасавање пилота у Свилеуви деценијама је било у сенци друштвених размирица. За деда Драгу дилема никада није било.

"Спасити човека, дати му живот, продужити, је ли може нешто да буде драже? Не може", каже Драгутин Драга Ашковић.

Поносан је деда Драго и на школске еполете потпоручника, и на Сремски фронт, ослобађање Београда и орден за храброст. Поносан и што ће прича о помоћи америчким пилотима у коцељевачком крају осим његовом унуку остати и унуцима других људи.



If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Monday, May 15, 2017

МИЋА ПЕТРОВИЋ - Чувар српске родољубиве песме у дијаспори - ГОСТ НА "РАДИЈУ СЛОВО ЉУБВЕ" !


...говори о свом животу - 60 година у послератној Српској националној емиграцији у С. Америци и песмама тог доба.
Мића Петровић - Чувар српске родољубиве песме у дијаспори

"Један од најпознатијих певача српске народне родољубиве песме ван отаџбине и њен чувар од ишчезавања у дијаспори, г. Милан Петровић из Канаде који живи у Торонту где је 1976. године основао дискографску кућу "Мipex records" са циљем да заустави нестанак родољубиве музике, пристигле са српским емигрантима у свет, говори за Слово љубве - како је овај школовани композитор сакупљао четничке и друге песме, где се родољубива песма очувала, на шта је највише поносан, ко му је помагао и како види будућност српске родољубиве песме, у расејању као и у отаџбини. У садржајној дискографији су заступљене и мелодије из Првог и Другог светског рата, комитске и песме Југословенске војске у отаџбини – четничке песме, које су у бившој Југославији биле забрањене за снимање и извођење. Међу појединим песмама посвећеним важним догађајим из српске историје, за ову емисију је г. Петровић одабрао да чујемо поједине старе, аутентичне мелодије које нам уз његову повест откривају слику једног времена и живота Срба у дијаспори."

Емисија траје сат времена. Саслушајте је кад имате времена.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at

Wednesday, May 10, 2017


Сабор на Равној гори 13. маја 2017.
Традиционални Сабор на Равној гори ове године биће одржан у суботу, 13. маја на платоу код храма Светог Георија и споменика генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу на планини Равна гора.
Сабор по 27. пут организује Српски покрет обнове поводом годишњице устанка Равногорског покрета против окупације Краљевине Југославије у Другом светском рату.
С почетком у 11 часова у храму на Равној гори биће служен парастос генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу и свим погинулим и умрлим официрима, војницима, сарадницима и симпатизерима Равногорског покрета и Југословенске војске у Отаџбини.
Представници СПО положиће 13. маја венац на споменик генералу Михаиловићу.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at

Tuesday, May 09, 2017

Прослава 76. годишњице доласка пуковника Драгољуба Михаиловића на Равну гору [8. мај 2017.] / Celebration of the 76th anniversary of the arrival of Colonel Dragoljub Mihailovic on Ravna Gora

Удружење Краљевина Србија
Филип Пејковић
9. мај 2017.

Одбори и повереништва Удружења Краљевина Србија  са територије централне Србије предвођени потпредседником Извршног одбора, г, Сашом Станисављевићем, присуствовали су 8. маја 2017. прослави коју Равногорски покрет традиционално организује у знак сећања на дан када је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић дошао на Равну гору и први у поробљеној Европи подигао устанак против нацистичког зла.

Свечаност је отпочела Светом Литургијом у цркви на Равној гори, да би потом уследило окупљање јединица и формирање ешалона припадника Равногорског покрета. Након парастоса жртвама нацистичког и комунистичког терора на гробу Крсте Кљајића, и обраћања председника Равногорског покрета и гостију, уследио је културно уметнички програм.
Честитамо нашим пријатељима из Равногорског покрета на одлично организованој прослави и на чувању успомене на бесмртног ђенерала Дражу и његове борце!

Kingdom of Serbia Association
May 9, 2017
Members of the Kingdom of Serbia Association from Central Serbia, led by Mr. Sasa Stanisavljevic, Executive Board’s Vice President, attended the celebration which Ravna Gora movement traditionally organizes to commemorate the day when Colonel Dragoljub Mihailovic came to Ravna Gora and first in imprisoned Europe raised the uprising against Nazi evil on the St. Mark’s, May 8, 2017.
We congratulate our friends from Ravna Gora movement on well organized celebration and we thank them on preserving the memory of the immortal General Draza and his fighters!
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

Saturday, May 06, 2017

Veći deo Crne Gore bio u redovima Ravne Gore / "Novosti" April 25, 2017

25. april 2017

Veći deo Crne Gore bio u redovima Ravne Gore

Srpsko IK društvo "Nikola Vasojević" odgovara premijeru Markoviću. Vojvoda Pavle Đurišić 1941. godine pomogao u oslobađanju Berana.

UPORNI Stanovnici Berana ne odustaju od podizanja spomenika vojvodi Đurišiću
Foto Rabrenović
ISTORIČARI okupljeni oko Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Nikola Vasojević" iz Berana reagovali su povodom izjave premijera Duška Markovića i na njegovu poruku da "Crna Gora nije Ravna gora".

- Poznato je da je u Drugom svetskom ratu prvi gerilac porobljene Evrope general Dragoljub Draža Mihailović razvio barjak slobode i borbe protiv fašizma upravo na Ravnoj gori. A, evo činjenica koje govore da je slobodarski Ravnogorski pokret prvi napao nemačke fašiste dok tada partizana nije bilo, a veći deo Crne Gore se borio u Ravnogorskom pokretu.

Profesor Radoje L. Knežević, jedan od učesnika u puču 27. marta, a potom ministar dvora, u više navrata je pisao kako su 28. maja 1941. pripadnici Dražine, tad još malobrojne vojske, napali nemačku motorizovanu kolonu kod Ljuljaka, na putu Kragujevac - Gornji Milanovac.

Dragoslav Stranjaković, predratni profesor istorije na Beogradskom univerzitetu, poratni stradalnik kao ravnogorac i nastavnik na bogosloviji, uspeo je da u Parizu objavi knjigu "Titov pokret i režim u Jugoslaviji 1941-1946.", pod pseudonimom Branko Lazić.

Četnički prepad na Nemce kod sela Ljuljaci za njega je ključni dokaz da je Draža Mihailović prvi započeo oružane sukobe sa Nemcima, a ne pripadnici Titovog pokreta, pišu istoričari iz Berana premijeru Markoviću, podsećajući ga da "polazeći od činjenica, za napad na nemačku motorizovanu kolonu kod Ljuljaka na dan 28. maja 1941. može se reći sasvim pouzdano samo to - da je do njega uistinu došlo".

Još je bezbroj činjenica koje takozvani premijer ne zna, da zna ne bi govorio neistine. Svedoci smo da je kod nas poslednjih dvadesetak godina, a u svetu i mnogo ranije, objavljen popriličan broj tekstova i publikacija u kojima se dokazuje da je Dragoljub Draža Mihailović prvi koji je u Srbiji, na celom jugoslovenskom prostoru, i čak u Evropi, pobo "antifašistički barjak gerile". Tvrdi se da je prvi počeo da stvara vojnu organizaciju i prvi počeo sa oružanim napadima na okupatorsku vojnu silu, kažu istoričari iz Berana, naglašavajući da u tim dokazima dominiraju tri datuma - 15. april, 11. i 28. maj 1941. godine.

Mihailović je 15. aprila doneo odluku da ne položi oružje i "proglasi jugoslovenske planine za svoja uporišta". Na dan 11. maja počeo je da "sprovodi u djelo tu odluku", a 28. maja 1941. otpočeo je i oružanu borbu protiv vojne sile nemačkog okupatora u Srbiji...".

- U Crnoj Gori vojvoda Pavle Đurišić se 1941. godine nalazio na čelu rodoljubivih snaga koje su oslobodile Berane od italijanskog okupatora i zbog toga zaslužuuje da mu vlada Crne Gore u gradu na Limu konačno podigne trajno obeležje. Decenijama Pavlu Đurišiću je nepravedno pripisivan epitet izdajnika. Došlo je vreme da to priznaju vlasti u Crnoj Gori - navodi se u saopštenju.


ZAHTEVAMO od Vlade Crne Gore i premijera Duška Markovića da shodno demokratskim standardima koji važe u svim zemljama demokratije, gde je svima dozvoljeno pravo na grob i spomenik, da omogući podizanje spomenika vojvodi Pavlu Đurišiću u Beranama i Gornjem Zaostru, selu gde se tokom Drugog dvetskog rata nalazio ravnogorski štab za Crnu Goru - ističe se u saopštenju Društva "Nikola Vasojević".


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Friday, May 05, 2017

Комисија о Степинцу ће можда радити и дуже од годину дана / Komisija o Stepincu će možda raditi i duže od godinu dana / "Politika" May 3, 2017

Аутор: Јелена Попадић

Комисија о Степинцу ће можда радити и дуже од годину дана

Из врха СПЦ одбацују тврдње у хрватској штампи да је проглашење Алојзија Степинца за свеца „готова ствар” јер су, наводно, сви документи које је предочила српска страна „комунистички фалсификати”.

Заседање православно-католичке комисије у Пожеги: на једној од слика на зиду је Степинац са ореолом (Фото Пожешка бискупија)

Cамо неколико дана након што је патријарх Иринеј потврдио за „Политику” да Ватикан српским истраживачима спречава приступ архивима у којима су документи значајни за сагледавање историјске  улоге надбискупа Алојзија Степинца, у хрватском „Вечерњем листу” објављен је текст у којем се тврди да „србијанска” страна није представила ниједан доказ о кривици злогласног кардинала.

Сви документи које је СПЦ представила на састанцима православно-католичке комисије, како пише овај лист, одбачени су као „неваљани” или зато што су „комунистичке кривотворине”. Позивајући се на неименоване изворе, тврде да је Степинчева канонизација – сасвим извесна.

Иако се СПЦ није званично огласила поводом писања хрватске штампе, патријарх Иринеј је изјавио за један наш таблоид да је реч о новинарским причама и спекулацијама које „немају везе са истином”. Патријарх тврди да постоје документи, пре свега из совјетских извора, који доказују да је Степинац био умешан у злочине почињене на територији НДХ.

„Вечерњи лист” је пре два дана посветио целу насловну страну Степинчевој канонизацији и раду мешовите православно-католичке комисије, коју је оформио папа Фрања са задатком да размотри Степинчево деловање пре, за време и после Другог светског рата. Закључак обимног текста је да „србијански повјесничари и епископи СПЦ-а комисији нису предочили ниједан ваљан документ којим би се оспорила Степинчева улога у Другом свјетском рату, тј. раздобљу које је најспорније за СПЦ”.

Насупрот томе, у СПЦ-у тврде да чињенице које су до сада изнете на састанцима мешовите комисије не иду на руку Католичкој цркви, али да је одлука о Степинчевој канонизацију искључиво у рукама папе Фрање.

У току јучерашњег дана огласио се и Драго Пилсел, хрватски новинар и теолог, који је писање „Вечерњег листа” назвао кампањом дезинформисања. „Немојте се бојати истине о Степинцу ако заиста вјерујете да је заслужио част олтара и да буде као такав примјер кршћанског живота цијеломе свијету”, поручио је јуче Пилсел и још једном поменуо да је неопходно да буде отворен ватикански архив како би представници СПЦ дошли до драгоцених докумената о деловању кардинала Степинца.

Спорење око недоступности ватиканског архива први пут је поменуто након последњег састанка мешовите комисије у Пожеги, 20. и 21. априла. У јавност је процурела информација да представник Свете столице и модератор рада комисије Бернард Ардура онемогућава нашим истражитељима приступ ватиканском архиву због чега је српска делегација оштро протестовала.

Извори блиски српском делу комисије тврде да су другој страни представили документе који бацају ново светло на деловање Алојзија Степинца и његову улогу у НДХ. Паралелно са састанцима комисије, како сазнајемо, српски историчари укључени у рад трагају за релевантним документима, а како кажу за наш лист, за тако обиман посао није довољно годину дана, на колико је орочен рад овог мешовитог тела које би требало да извештај преда папи Фрањи.

Представници СПЦ-а још нису затражили да разговори о Степинцу буду продужени, али ће највероватније ускоро то учинити, сазнаје „Политика”.

Иначе, први састанак комисије одржан је у јулу прошле године у Ватикану, а последњи је заказан за 7. и 8. јун у Подгорици, када ће се расправљати на тему „Надбискуп Степинац и комунистички прогон од 1945. до 1960. године”. Занимљиво је истаћи да се наша црква придржава договора склопљеног на првом састанку ове комисије и наши чланови не желе да коментаришу постигнуте договоре или евентуалне тачке спорења. То се не може рећи за хрватске бискупе јер медији у Хрватској већ месецима полемишу о најразличитијим детаљима са ових седница.

Степинац крив за покрштавање

Музеј жртава геноцида доставио је члановима мешовите комисије научни и стручни елаборат о покрштавању православних Срба у НДХ, односно о верском геноциду почињеном под окриљен Римокатоличке цркве, каже за наш лист Вељко Ђурић Мишина, директор овог музеја. Како наглашава, најзначајнију улогу у томе имао је управо надбискуп Степинац.

Иначе, овај историчар је пре три месеца изјавио да је дубоко разочаран радом комисије и ту тврдњу је поновио још једном, не желећи да открива разлоге незадовољства.


Autor: Jelena Popadić

Komisija o Stepincu će možda raditi i duže od godinu dana

Iz vrha SPC odbacuju tvrdnje u hrvatskoj štampi da je proglašenje Alojzija Stepinca za sveca „gotova stvar” jer su, navodno, svi dokumenti koje je predočila srpska strana „komunistički falsifikati”.

Заседање православно-католичке комисије у Пожеги: на једној од слика на зиду је Степинац са ореолом (Фото Пожешка бискупија)
Samo nekoliko dana nakon što je patrijarh Irinej potvrdio za „Politiku” da Vatikan srpskim istraživačima sprečava pristup arhivima u kojima su dokumenti značajni za sagledavanje istorijske  uloge nadbiskupa Alojzija Stepinca, u hrvatskom „Večernjem listu” objavljen je tekst u kojem se tvrdi da „srbijanska” strana nije predstavila nijedan dokaz o krivici zloglasnog kardinala.
Svi dokumenti koje je SPC predstavila na sastancima pravoslavno-katoličke komisije, kako piše ovaj list, odbačeni su kao „nevaljani” ili zato što su „komunističke krivotvorine”. Pozivajući se na neimenovane izvore, tvrde da je Stepinčeva kanonizacija – sasvim izvesna.
Iako se SPC nije zvanično oglasila povodom pisanja hrvatske štampe, patrijarh Irinej je izjavio za jedan naš tabloid da je reč o novinarskim pričama i spekulacijama koje „nemaju veze sa istinom”. Patrijarh tvrdi da postoje dokumenti, pre svega iz sovjetskih izvora, koji dokazuju da je Stepinac bio umešan u zločine počinjene na teritoriji NDH.
„Večernji list” je pre dva dana posvetio celu naslovnu stranu Stepinčevoj kanonizaciji i radu mešovite pravoslavno-katoličke komisije, koju je oformio papa Franja sa zadatkom da razmotri Stepinčevo delovanje pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata. Zaključak obimnog teksta je da „srbijanski povjesničari i episkopi SPC-a komisiji nisu predočili nijedan valjan dokument kojim bi se osporila Stepinčeva uloga u Drugom svjetskom ratu, tj. razdoblju koje je najspornije za SPC”.
Nasuprot tome, u SPC-u tvrde da činjenice koje su do sada iznete na sastancima mešovite komisije ne idu na ruku Katoličkoj crkvi, ali da je odluka o Stepinčevoj kanonizaciju isključivo u rukama pape Franje.
U toku jučerašnjeg dana oglasio se i Drago Pilsel, hrvatski novinar i teolog, koji je pisanje „Večernjeg lista” nazvao kampanjom dezinformisanja. „Nemojte se bojati istine o Stepincu ako zaista vjerujete da je zaslužio čast oltara i da bude kao takav primjer kršćanskog života cijelome svijetu”, poručio je juče Pilsel i još jednom pomenuo da je neophodno da bude otvoren vatikanski arhiv kako bi predstavnici SPC došli do dragocenih dokumenata o delovanju kardinala Stepinca.
Sporenje oko nedostupnosti vatikanskog arhiva prvi put je pomenuto nakon poslednjeg sastanka mešovite komisije u Požegi, 20. i 21. aprila. U javnost je procurela informacija da predstavnik Svete stolice i moderator rada komisije Bernard Ardura onemogućava našim istražiteljima pristup vatikanskom arhivu zbog čega je srpska delegacija oštro protestovala.
Izvori bliski srpskom delu komisije tvrde da su drugoj strani predstavili dokumente koji bacaju novo svetlo na delovanje Alojzija Stepinca i njegovu ulogu u NDH. Paralelno sa sastancima komisije, kako saznajemo, srpski istoričari uključeni u rad tragaju za relevantnim dokumentima, a kako kažu za naš list, za tako obiman posao nije dovoljno godinu dana, na koliko je oročen rad ovog mešovitog tela koje bi trebalo da izveštaj preda papi Franji.
Predstavnici SPC-a još nisu zatražili da razgovori o Stepincu budu produženi, ali će najverovatnije uskoro to učiniti, saznaje „Politika”.
Inače, prvi sastanak komisije održan je u julu prošle godine u Vatikanu, a poslednji je zakazan za 7. i 8. jun u Podgorici, kada će se raspravljati na temu „Nadbiskup Stepinac i komunistički progon od 1945. do 1960. godine”. Zanimljivo je istaći da se naša crkva pridržava dogovora sklopljenog na prvom sastanku ove komisije i naši članovi ne žele da komentarišu postignute dogovore ili eventualne tačke sporenja. To se ne može reći za hrvatske biskupe jer mediji u Hrvatskoj već mesecima polemišu o najrazličitijim detaljima sa ovih sednica.
Stepinac kriv za pokrštavanje
Muzej žrtava genocida dostavio je članovima mešovite komisije naučni i stručni elaborat o pokrštavanju pravoslavnih Srba u NDH, odnosno o verskom genocidu počinjenom pod okriljen Rimokatoličke crkve, kaže za naš list Veljko Đurić Mišina, direktor ovog muzeja. Kako naglašava, najznačajniju ulogu u tome imao je upravo nadbiskup Stepinac.
Inače, ovaj istoričar je pre tri meseca izjavio da je duboko razočaran radom komisije i tu tvrdnju je ponovio još jednom, ne želeći da otkriva razloge nezadovoljstva.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at