Аутор: Мирјана Сретеновић
January 31, 2017
Сузе и беле птице поред камена Јасеновца у Њујорку
Помен жртвама холокауста и јасеновачког логора одржан у Парку холокауста у Бруклину, у присуству преживелих логораша.
Потпис Полагање венаца на камен Јасеновца у Парку холокауста (Фото: Н. Т.)
Oд нашег специјалног извештача
Њујорк – У Парку холокауста у Бруклину српска делегација поставила је венац на камену Јасеновца и Аушвица, у знак сећања на жртве страдале у логорима током Другог светског рата. На чистом простору, само у присуству птица које су се оглашавале изнад нас, дирљив и емотиван тренутак за све присутне: Берија Литучија, оснивача њујоршког Института за изучавање Јасеновца, Гидеона Грајфа, стручњака за Аушвиц, Ину Ставицки, председницу меморијалног Парка холокауста, Милана Милановића, амбасадора при УН, српске научнике, и посебно за преживеле логораше Јелену Радојичић и Гојка Рончевића који су целу породицу изгубили у логорима у НДХ. Они су поменули своје најближе и захвалили нашој држави што им је омогућила да у својој деветој деценији дођу да се поклоне на овом месту, као и Јеврејима који су поставили камен за све који су настрадали.
Опело је одржао свештеник Владислав Радујковић. Глумица Вјера Мујовић прочитала је поему „Јама” Ивана Горана Ковачића, а Ана Софреновић песму „Отвори ми, брате” Стивена Хантингтона, борца против расизма из Кеније, оснивача Јединственог светског форума за мир (Куцао сам на твоја врата/куцао на твоје срце/ да бих имао огњиште, да бих имао лежај. /Зашто ме одбијаш?/Отвори ми брате/Зашто ме питаш да ли сам из Африке, да ли сам из Азије, да ли сам из Америке, да ли сам из Европе?/Отвори ми брате./Зашто ме питаш за дужину мог носа, дебљину усана, боју коже и за име мојих богова./Отвори ми брате./Нисам црн, нисам црвен, нисам жут, нисам бео./ Само сам човек./Човек свих времена, човек свих поднебља, човек који ти наликује./
Шеф српске делегације Владимир Божовић у свом говору одао је пошту јасеновачким и свим жртвама холокауста.
– Налазимо се поред камена на којем пише Јасеновац. Та једна реч у себи садржи стотине милиона суза, јецаја, јаука и свега страшног што су наша браћа, наша крв, наша кост, наш ген преживели. И овај камен, и ове беле птице које лете изнад нас, које нам гласове неке можда од њих доносе, сведоче и памте као што ми морамо да памтимо за њихову неизговорену реч, неизговорену мисао, и патњу, и сузу, и сваки дечји јецај, да се сећамо ако јесмо људи и ако јесмо народ. И зато се придружујем захвалности светом јеврејском народу који зна и поштује своје жртве, од којег морамо учити и с тим народом заједно се сабирати и заједно сведочити злу које је и почело само речју и само речима, а онда је постало страшније од ичега што се на кугли земаљској десило након Христовога распећа. Само је оно страшније, јер смо сина Божијега којег нам је Господ послао, не препознавши га, распели. У име страдалих, у име нас, у име наше деце, стојимо овде и памтимо да се то више никада нигде не понови – рекао је Божовић.
Сведоци смо, додао је, да нисмо као народ учинили све, да смо каснили, да морамо да стојимо и да се стидимо пред жртвама, али ово је почетак и све што се последњих година ради у нашој историографији охрабрује да наставимо даље.
Драгана Радојичић, директорка Етнографског института САНУ, рекла је за наш лист да су сви присутни после много година имали велику част да учествују у једном великом националном задатку, у оквиру пројекта који је осмишљен у Министарству спољних послова РС, захваљујући амбасадору др Љиљани Никшић, који је посвећен успомени на настрадале у Јасеновцу.
– Посебно бих истакла децу логораше. Њихово страдање је толико страшно да човек изгуби сваку реч, дах, мисао, све застане оног тренутка када помислимо да су деца били заточеници, да су била мучена и убијана. Речи деце логораша су толико потресне да сваком човеку треба да се урежу дубоко у сећање. Наш програм у САД био је посвећен незабораву на жртве – од посете УН, уручивања плакета преживелима у логорима, фасцинантне изложбе, научног скупа, па до тренутка када смо се поклонили сенима страдалих, на једином месту у свету где се налази камен сећања на Јасеновац, а то је у Њујорку, на простору САД, где смо доживели један осећај који се не може описати. Осетили смо потребу и узбуђење да то пренесемо, да ли оним птицама које су се налазиле поред реке, онако белим и чистим, као што је чиста невиност дечје душе која је страдала у стратиштима; да пренесемо читавом свету. Јер онда је наша мисија велика и огромна када свет сазна за бол и патњу коју је преживео наш народ. Када то чују сви. Ово је почетак учења о култури сећања која код нас није толико развијена. Можда су управо Јевреји они који нам могу показати и помоћи који је то прави пут и начин на који бисмо могли да развијемо, од деце до одраслих, саосећање за бол и патњу коју су наши људи преживели у најстрашнијим тренуцима за време Другог светског рата – рекла је Драгана Радојичић.
Едукација којом се осигурава сећање на прошлост, развија одговорност и спречава покушај ревизије, кључна је реч више пута поновљена и у седишту УН када је реч о одговорности да се у свету шири прича о холокаусту. Наша држава ће, како је рекао Владимир Божовић, настојати да се један дан у свим српским школама посвети одласку у Јасеновац и едукацији о овом масовном губилишту. Да садашња деца знају, а будућа памте.
http://www.politika.rs/scc/clanak/373225/Suze-i-bele-ptice-pored-kamena-Jasenovca-u-Njujorku
*****
Politika
Autor: Mirjana Sretenović
January 31, 2017
Suze i bele ptice pored kamena Jasenovca u Njujorku
Pomen žrtvama holokausta i jasenovačkog logora održan u Parku holokausta u Bruklinu, u prisustvu preživelih logoraša.
Потпис Полагање венаца на камен Јасеновца у Парку холокауста (Фото: Н. Т.)Njujork – U Parku holokausta u Bruklinu srpska delegacija postavila je venac na kamenu Jasenovca i Aušvica, u znak sećanja na žrtve stradale u logorima tokom Drugog svetskog rata. Na čistom prostoru, samo u prisustvu ptica koje su se oglašavale iznad nas, dirljiv i emotivan trenutak za sve prisutne: Berija Litučija, osnivača njujorškog Instituta za izučavanje Jasenovca, Gideona Grajfa, stručnjaka za Aušvic, Inu Stavicki, predsednicu memorijalnog Parka holokausta, Milana Milanovića, ambasadora pri UN, srpske naučnike, i posebno za preživele logoraše Jelenu Radojičić i Gojka Rončevića koji su celu porodicu izgubili u logorima u NDH. Oni su pomenuli svoje najbliže i zahvalili našoj državi što im je omogućila da u svojoj devetoj deceniji dođu da se poklone na ovom mestu, kao i Jevrejima koji su postavili kamen za sve koji su nastradali.
Opelo je održao sveštenik Vladislav Radujković. Glumica Vjera Mujović pročitala je poemu „Jama” Ivana Gorana Kovačića, a Ana Sofrenović pesmu „Otvori mi, brate” Stivena Hantingtona, borca protiv rasizma iz Kenije, osnivača Jedinstvenog svetskog foruma za mir (Kucao sam na tvoja vrata/kucao na tvoje srce/ da bih imao ognjište, da bih imao ležaj. /Zašto me odbijaš?/Otvori mi brate/Zašto me pitaš da li sam iz Afrike, da li sam iz Azije, da li sam iz Amerike, da li sam iz Evrope?/Otvori mi brate./Zašto me pitaš za dužinu mog nosa, debljinu usana, boju kože i za ime mojih bogova./Otvori mi brate./Nisam crn, nisam crven, nisam žut, nisam beo./ Samo sam čovek./Čovek svih vremena, čovek svih podneblja, čovek koji ti nalikuje./
Šef srpske delegacije Vladimir Božović u svom govoru odao je poštu jasenovačkim i svim žrtvama holokausta.
– Nalazimo se pored kamena na kojem piše Jasenovac. Ta jedna reč u sebi sadrži stotine miliona suza, jecaja, jauka i svega strašnog što su naša braća, naša krv, naša kost, naš gen preživeli. I ovaj kamen, i ove bele ptice koje lete iznad nas, koje nam glasove neke možda od njih donose, svedoče i pamte kao što mi moramo da pamtimo za njihovu neizgovorenu reč, neizgovorenu misao, i patnju, i suzu, i svaki dečji jecaj, da se sećamo ako jesmo ljudi i ako jesmo narod. I zato se pridružujem zahvalnosti svetom jevrejskom narodu koji zna i poštuje svoje žrtve, od kojeg moramo učiti i s tim narodom zajedno se sabirati i zajedno svedočiti zlu koje je i počelo samo rečju i samo rečima, a onda je postalo strašnije od ičega što se na kugli zemaljskoj desilo nakon Hristovoga raspeća. Samo je ono strašnije, jer smo sina Božijega kojeg nam je Gospod poslao, ne prepoznavši ga, raspeli. U ime stradalih, u ime nas, u ime naše dece, stojimo ovde i pamtimo da se to više nikada nigde ne ponovi – rekao je Božović.
Svedoci smo, dodao je, da nismo kao narod učinili sve, da smo kasnili, da moramo da stojimo i da se stidimo pred žrtvama, ali ovo je početak i sve što se poslednjih godina radi u našoj istoriografiji ohrabruje da nastavimo dalje.
Dragana Radojičić, direktorka Etnografskog instituta SANU, rekla je za naš list da su svi prisutni posle mnogo godina imali veliku čast da učestvuju u jednom velikom nacionalnom zadatku, u okviru projekta koji je osmišljen u Ministarstvu spoljnih poslova RS, zahvaljujući ambasadoru dr Ljiljani Nikšić, koji je posvećen uspomeni na nastradale u Jasenovcu.
– Posebno bih istakla decu logoraše. Njihovo stradanje je toliko strašno da čovek izgubi svaku reč, dah, misao, sve zastane onog trenutka kada pomislimo da su deca bili zatočenici, da su bila mučena i ubijana. Reči dece logoraša su toliko potresne da svakom čoveku treba da se urežu duboko u sećanje. Naš program u SAD bio je posvećen nezaboravu na žrtve – od posete UN, uručivanja plaketa preživelima u logorima, fascinantne izložbe, naučnog skupa, pa do trenutka kada smo se poklonili senima stradalih, na jedinom mestu u svetu gde se nalazi kamen sećanja na Jasenovac, a to je u Njujorku, na prostoru SAD, gde smo doživeli jedan osećaj koji se ne može opisati. Osetili smo potrebu i uzbuđenje da to prenesemo, da li onim pticama koje su se nalazile pored reke, onako belim i čistim, kao što je čista nevinost dečje duše koja je stradala u stratištima; da prenesemo čitavom svetu. Jer onda je naša misija velika i ogromna kada svet sazna za bol i patnju koju je preživeo naš narod. Kada to čuju svi. Ovo je početak učenja o kulturi sećanja koja kod nas nije toliko razvijena. Možda su upravo Jevreji oni koji nam mogu pokazati i pomoći koji je to pravi put i način na koji bismo mogli da razvijemo, od dece do odraslih, saosećanje za bol i patnju koju su naši ljudi preživeli u najstrašnijim trenucima za vreme Drugog svetskog rata – rekla je Dragana Radojičić.
Edukacija kojom se osigurava sećanje na prošlost, razvija odgovornost i sprečava pokušaj revizije, ključna je reč više puta ponovljena i u sedištu UN kada je reč o odgovornosti da se u svetu širi priča o holokaustu. Naša država će, kako je rekao Vladimir Božović, nastojati da se jedan dan u svim srpskim školama posveti odlasku u Jasenovac i edukaciji o ovom masovnom gubilištu. Da sadašnja deca znaju, a buduća pamte.
http://www.politika.rs/sr/clanak/373225/Suze-i-bele-ptice-pored-kamena-Jasenovca-u-Njujorku
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
