Monday, December 31, 2012

New Year's Greeting to General Draza Mihailovich from General Dwight D. Eisenhower

Dwight D. Eisenhower
General Draza Mihailovich
The following New Year’s greeting
 was sent by General Dwight Eisenhower,
who was to become the Supreme Allied Commander in Europe, to General Draza Mihailovich,
on January 1, 1943:
“The American forces in Europe and Africa send greetings to their comrades in arms,
 the resourceful and gallant Yugoslav military units under your splendid leadership.
 These brave men who banded together on their native soil to drive the invader from their country are serving with full devotion the cause of the League of Nations.
May the New Year bring them full success.”
General Dwight D. Eisenhower
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at

NEW BOOK! In English: "SECOND BRIGADE - First Licko Dinaric Chetnik Division 1941 - 1945" by Dusan Lukich, with English translation by son John Jovan Lukich

"I thank my late father Dušan (January 3, 1917 - November 27, 2006) for writing this book and I hope that those of you who read it will further appreciate the sacrifices of the Serbian people who lived through the horrors of the Ustasha and Communists. As well, I hope that you will have even greater respect for the Četnik fighters of Draža Mihailović - who bravely fought against all odds not for territorial gain or power, but rather so that the Serbian people - their nation, religion and customs - would not be wiped off the map in the Tromedja area of Lika and elsewhere."

John Jovan Lukich
November 2012

21 years ago, back in 1991, my late father Dušan Lukich published a book describing the events in the Tromedja area of the former Yugoslavia during WWII.

It was a massive project for him, but one he felt compelled to complete for, as he states in the book, the truth about events in the Tromedja area of the former Yugoslavia during WWII needed to be told. As important, he wanted to ensure that the names of those who suffered, fought and died during that time, in that part of the country, would be remembered for their sacrifice. Therefore, the book is not a story about him as much as it is an historical reference document and his contribution to the history of the Ravna Gora movement.

The book was originally written in Serbian Cyrillic using a Cyrillic typewriter for each of its 335 pages. I translated this book and did not attempt to update it in anyway (other than adding a map at the end of the book).

Druga Brigada (The Second Brigade) is now available in English.

The original book is long out of print and only a very few original copies are left. I took on this project with the hopes that it can now reach a larger audience than in 1991 due to the massive changes in technology since then, and since it is now in English, it will reach a whole new group.

The English version of the book is now available as an eBook, and also available as a printed bound book.

Depending on your eBook device (and country), here are the various links where you can find this eBook:

Amazon US:

Amazon UK:

Amazon CAN:

(also Amazon Japan, Spain and Italy)





(original distributor)

Barnes and Noble:

For those of you wishing a hard copy book printed on demand, you can order a copy at:

Amazon US:


Amazon UK:

If you know of anyone else who would be interested in this book, please feel free to forward this email:

Thank you

John Jovan Lukich


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Sunday, December 30, 2012

An American Hero - Curtis "Bud" Diles - Halyard Mission veteran

By Francie Weakley
December 15, 2012
Words in the Clouds

Curtis Diles (left), with a friend in Italy, 1945, returned to safety
and survived the war after being rescued
by the Mihailovich Serbs.

There are those people in life that are born unto their destiny, that come into life to be something special. They choose not their path, nor do they accept it willingly, it just is for them, despite their not even seeking it. You cannot create these people; you cannot groom them for their destiny is contained within every cell of their being. They cannot be drawn into a comic book or cast into a made for TV movie and yet they have little glory in their lives, for they choose not to seek out the glory and the recognition for they are not Super Heroes, they are true life heroes and what they accomplish in life as they walk along their path they do quietly with dignity and honor.

One such man has always been a hero to me, long before I realized his contributions to this country during World War II. That man, amazingly good looking, with a smile that lit up every room he walked into, and every heart he touched, is my uncle, Curtis Diles; “Uncle Bud”, as I knew him growing up. As a child I admired him, his laugh and the depth of love he showed his children and his family. My mother’s brother was the man that I wanted as a father; he was a gentle giant in my mind. Always there to ask how things were, to inquire about how things were at home. I still feel his hand on my shoulder, that gentle reassuring little squeeze that let me know he was there. But behind all of that there was something more to this man, something that I would not discover until many years later as I embarked on my journey to obtain a college degree.

As a History Minor I had a set course of studies, which included a semester or two studying the events of World War II. It was through these semesters, a trip to the library and a grab for books that would support my thesis statement that I discovered something about my Uncle Bud; something that would confirm that the man I saw as a hero when I was little was in fact the truest form of the word. For this man, this unassuming, gentle soul was in fact a hero. He was the kind of hero that didn’t make broad statements, proclaim his victories or fly over tall buildings in a single leap, though he was a flyer of sorts it was a subtle flight and it was a dramatic decent that led him to heroism.

You see, my Uncle Bud was a member of the U.S. Army Air Corps after having been drafted in September 1943 at the age of eighteen, an age that we would now consider to be just a baby. But in 1943 times were different, males became “men” earlier in life and they went off to war, they defended this country and their comrades. They were fighters and they were patriots, but not all of them were heroes and though some gave their lives to defend our country, earning the status of “hero” in the process, others came home to teach us by example. My Uncle Bud was one of those, an example and a boy that became a man, a hero and a father in very short order as a Nose Gunner in a B-24 Liberator.

It was on a mission out of his home base in Southern Italy to bomb German Oil Fields, his 17 of 35 total missions, which his B-24 would take a direct hit from the German Anti-Aircraft artillery, forcing its crew to parachute to safety. The safety of terra firma, not the safety of families or even other U. S. troops, for they were escaping a plane that was surely going to crash, all for the uncertainty of what awaited them on the ground that they would eventually rest their weathered jump boots. They had been warned about hostile forces in the area, and more particularly those that may be collaborating with the Germans. With a plane that was doomed to crash there was little choice in the matter for the men aboard that plane, face certain death or hope to elude those that wished to place them into Prisoner of War Camps.

So it was on September 8, 1943 my Uncle Bud was listed as “Missing In Action” by the military. Days later my grandparents would receive that dreaded Western Union telegram which read, 
The Secretary of War desires me to express his deep regret that your son Sergeant Curtis Diles Jr., has been reported missing in action since Eight September over Yugoslavia. If further details or other information are received you will be promptly notified."
With this, my grandparents and his brothers and sisters and other family members waited for news, news that he was alive and safe. The oldest son, my grandfather’s namesake was missing and that was all there was to know for times were different then, not everyone had phones, there were not televisions in every home broadcasting the details of the war that raged in Europe, news came slowly in those days the heartache felt by the families as they waited was tantamount to having dental surgery without Novocain. And while his family waited for some encouraging news, to hear their son and brother was alive, this nineteen year-old kid had been rescued by an unlikely group of people.

It was the people that my Uncle Bud had been warned about, the “Serbs”, working under Gen. Draza Mihailovich and The Resistance that would rescue him and keep him from being captured by the Germans. For nearly ten days he would be hidden and protected by this group of Resistance Fighters, they would feed him and provide him with a safe harbor to rest his head and sleep. It would not be long before the unlikely rescuers would contact the United States and arrange for the extraction of the Americans, and that rescue will not include just my Uncle Bud, but hundreds of other Americans that they had saved.

The rescue would not be without risks however, for it required the Airmen that had been shot down to take a dangerous trek through a region that was rife with the enemy forces. There would be no trains, plans or cars to provide these men with transportation to their rendezvous with extraction. They would walk, not a mile or two, but nearly two-hundred treacherous miles, over mountains and through densely wooded areas in frigid temperatures; often times hiding from the enemy and sleeping in barn lofts along the way. The thought of rescue and the hope of their being reunited with their families and other service members far outweighing the ever daunting risk of capture that they faced along the way. Food would be scarce along the way and yet my Uncle Bud and the other Airmen maintained their strength to complete the journey to their rendezvous point.

It would be the Office of Strategic Services, (OSS), having been established just one year prior to my Uncle having been drafted and the precursor to the CIA; that would ultimately lift my Uncle Bud and others to safety. Operation Halyard as it would be known, would ultimately result in the rescue of many Airmen, but it would not have happened had the Serbs and the OSS not worked together to build an airstrip for planes to land on and carry the men back to their base in Italy. It would not have happened had the Resistance Fighters not drawn German Troops away from the American’s hiding places with their own gunfire. Many things came into play to save my Uncle Bud, the help of the Resistance Forces, the charity of Serbian Families and his own tenacity and determination.

Ultimately, Uncle Bud would not go home to The States and spend time with his family like so many others that had been shot down and rescued before and after him. He would receive The Purple Heart and he would continue to fly, as a nose gunner, on many more missions. More importantly he would continue to live out his destiny of being a true American Hero and he would do it with grace, for this was not a choice he made, but what he was born to do, who he was destined to be.

His status as a Hero in my eyes was not based upon his military service, for that knowledge would come much later in my life. He became a Hero to me as I watched him, sitting at my Grandmother’s kitchen table, drinking coffee and watching his wife with eyes that only twinkled with the ultimate “true love”. He was a hero as I watched him with his children, the gentle but loving hand he had with them, the love that he had for his brothers and sisters. It may have been that somewhere, deep inside of him, that there was a sense of gratitude that he was alive; that he survived not only being shot out of the air, but celebrated his rescue by a generous group of people; which in turn fostered his desire to show compassion to others as it was shown to him. Regardless, he could jump tall buildings in a single bound in my eyes; rescue a little girl that was frightened of her own father and show her that there were good men in the world.

He became a Hero to many, including myself, after those days as a member of the Army Air Corps. He was a Hero to my Grandmother that often called him to fix something after my Grandfather had passed away, to his wife, my Aunt Inez, which he gave a wonderful life and together raised amazing children. To his Grandchildren who carry his genetic traits, the embodiments of his life and spirit and to my own Grandson that met him recently for the first time. For it is that sometimes, when you want it the least, when you have no desire to seek it out, your soul and your spirit, your manifest destiny finds you and it guides you to do and be something very special. Uncle Bud is one of those people an American Hero, a Legacy of Honor and Integrity to all those that know him and he will always have that place, that little corner in my heart where I can feel his hand on my shoulder, that gentle little squeeze that tells me he is there and I am safe.

Francie Weakley


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Одржана трибина ПУТЕВИМА АВАЛСКОГ КОРПУСА / "Србослов" Dec. 28, 2012

Жана Живаљевић
Decembar 28, 2012

У најстаријој згради у Обреновцу, Градској библиотеци, која датира из доба Kњаза Милоша, одржана је прва трибина на тему „Путевима Авалског корпуса“ у организацији Равногорског покрета општинског одбора Обреновац.

Ово је прва трибина о Равногорском покрету икад одржана у овом месту. У пуној сали Градске библиотеке прва се присутнима обратила управница Градске библиотеке Ивана Јаношевић. Уз добродошлицу, она је присутнима обећала сарадњу са организаторима око промовисања писане речи везане за равногорски покрет у Посавини и обреновачком крају, као и за дела свих Обреновчана на ову тему. Књигу Милисава Марковића „Са Дражом у победу или смрт - Путевима Авалског корпуса“ која је била инспирација за ову трибину и књижевне вечери у знак захвалности, а по аманету покојног аутора Милисава Марковића, госпођи Ивани Јаношевић предао господин Слободан Радовановић из Београда, пријатељ покојног аутора.

Госпођа Јаношевић је, захваљујући се, обећала да ће ова књига имати своје посебно место у завичајном делу Градске библиотеке. О поручнику Милисаву Марковићу неколико речи су рекли господин Слободан Радовановић и Милисављев рођак господин Саша Марковић из Конатица. Марковић је посебно истакао страдање аутора и његове породице и мештана села Конатице под комунизмом, чји је командант у време рата био капетан ЈВуО Радован Марковић Шваба, његов деда и стриц аутора Милисава Марковића. Село Конатице код Обреновца дала је Равногорском покрету око 1700 бораца у Конатичком батаљону Авалског корпуса ЈВуО. Марковић је додао и то да је свим палим Конатичанима, Авалцима и Равногорцима Милисав подигао споменик у центру села, на својој земљи, а Слободан Радовановић и председник РП ОО Обреновац, господин Жељко Александрић су на овој трибини покренули акцију уређења околине споменика. Следећи се обратио господин Миша Матић, покретач часописа „Равногорац“ и уредник електронског медија „Србослов“. Његово обраћање преносимо у целини:

„Пред нама је књига, први пут издата пре више од 11 година, која је заслужила много већу пажњу, од оне коју је задобила, чак иако је касније поново издата. Таква је судбина већине дела која откривају прави значај и суштину борбе ђенерала Драгољуба Михаиловића и његових бораца. Малобројни су аутори који су говорили уопште о Београдској групи корпуса, под командом пуковника, командоса Александра Саше Михаиловића. То није случајно. Прво, Београд и територија београдских корпуса, највише је страдала и током рата, а и у ликвидацијама и хапшењима, након 20. октобра 1944., друго, насељена је после рата победницима и њиховим поданицима, жељним пљачке и освете. Сви коју су били упознати са њиховим пореклом и неделом, сматрани су за непожељне сведоке које треба уклонити са лица земље. Таква судбина била је намењена и књизи и аутору потпоручнику Милисаву Кићи Марковићу. Међутим, као верујући људи, знамо да у Господа нема случајности и ево истине пред нама!

На почетку ћу се прво осврнути на мане ове књиге, јер ако трагамо за истином, обавеза нам је да поменемо и оно што не иде у корист овог дела, како би онима који ову значајну и обимну књигу желе да депласирају, дали до знања да њихова запажања немају суштински карактер, већ само скретање пажње на крајње небитне детаље. Ево о чему се ради: ово дело је препуно аутентичних, личних сведочења аутора, из тих сведочења, поред осталог, видимо да нам аутор најискреније говори о својим запажањима, али увиђамо да аутор, на помен било које речи везане за Равногорски покрет реагује веома емотивно и наивно, тако да се његова сведочења добијена из „друге руке“ не могу озбиљно, са историографског аспекта, узимати у обзир. Ако се при том зна о деловању Удбине управе за дезинформисање, постаје одмах јасно, са које стране ветар дува. Сва посредна сведочења у овој књизи немају тежину коју нам дају његова аутентична сведочанства. Као најбољи пример тога је тврдња Милисава Марковића, о стрељању ђенерала Михаиловића на Ади Циганлији, о којој му говори Ознин чувар затвора, тобоже му указујући на место где је закопан први герилац поробљене Европе. Да то не може бити истина потврђују чињенице да су на том месту, прошле године пронађене животињске кости, а један од главних комунистичких пропагатора, на то место забада надгробни крст и тера свештенике да држе опело без тела покојника. Ову причу о показивању Чича Дражиног гроба од стране ознаша, затворских чувара, испричала су још најмање два припадника ЈВуО, заточених у затвору на Ади цингалији, јула 1946. стога се та прича мора посматрати као дезинформација, коју су комунисти убацили међу народ, а заробљени равногорци у њу поверовали, па и дан данас стварају лажну дилему, трошећи време на бескорисне расправе, које неће ништа доказати.

Таква је била и прича о издаји потпуковника Николе Калабића, чија је невиност јасно, па и судски доказана, али и даље изазива јефтине расправе, како би скренула причу са праве теме, а та права тема су заправо комунистички злочини и позив на одговорност за те злочине. Уз такву забрану истине, треба додати и скарадно писане лажи од стране тзв. историчара НОБ-а, чија свест и знање нису дорасли ни свршеним аналфабетним курсистима, а камо ли људима од науке и ауторима уџбеника из којих српска деца и младеж треба да уче о својој историји.

Др Павле Мешковић је у својим делима описао рад Београдских илегалаца, под командом мајора Жарка Тодоровића Валтера, али о војном деловању ЈВуО, Милисав Марковић први нам открива праву истину, јер сам учествује у акцијама које води главнокомандујући Београда, мајор Саша Михаиловић. Као припадник Авалског корпуса, Кића Марковић нам даје праву слику Београда, Обреновца и околних места у периоду рата, јер Авалски корпус најдуже од свих корпуса ЈВуО остао на свом терену. Догађаји и описи везани за тај период остају као трајни документ забележен у овој књизи.

Међу детаљним описима многих догађаја током рата, најбитнији историографски податци дати су у опису догађаја у Вранићу, децембра 1943. Многе лажи изречене поводом овог догађаја и дан данас праве несагледиве штетне последице по ЈВуО, а довољан је податак да је та лаж била једна од доказа на основу кога је на смрт осуђен генерал Драгољуб Дража Михаиловић. Бројни лажни сведоци су дефиловали кроз судницу јуна и јула 1946. са тврдњом о некаквом масовном покољу деце, жена и стараца, којим је тобоже командовао лично мајор Трифковић. Иако се у књизи не помиње, кад је реч о суђењу ђенералу Михаиловићу, морам да поменем и име Видосаве Тркуљац, која је у то доба живела као избеглица у Вранићу. Доведена је да сведочи о том такозваном злочину, али када се Чича Дражи обратила речима: Господине ђенерале, изазвала је бес тужиоца Милоша Минића, које јој наређује да се Чича Дражи обраћа са: Оптужени. Њен одговор је гласио: Можда је за вас оптужени, за мене је ђенерал! Извели су је брзо из суднице и није дочекала следећи дан.

Потпоручник Милисав Марковић нам, као непосредно присутан, даје потпун опис и списак чињеница, које детаљно и поименце расветљаваују целу причу, о којој смо слушали лажи током скоро 70 година, без могућности одбране. За масовни покољ недужног становништва је проглашена одмазда за 12 закланих четничких рањеника. Стрељано је за одмазду 38 мушких, војно способних глава из кућа где су страдали рањени равногорци. Заслепљен бесом због побијених сабораца, одмазду је извршио потпоручник Спасоје Живановић Зека, родом из Мале Моштанице, на чију иницијативу су рањници смештени у село Вранић. О партизанском методу дневног скривања на тавану и ноћног масакрирања четника писали су многи, а међу првима Лука Степановић у свом делу „Равна Гора победити мора“. Зека Живановић је следећег дана по одмазди приведен пред преки суд мајора Трифковића, који му је скинуо еполете и одузео оружје које су носили официри, а у документацији Преког суда је забележено да се процес привремено обуставља, а да ће се наставити када дође до мира или прилике то дозволе. Слику такозваног злочина у Вранићу коју су створили комунисти, имамо прилику поново да гледамо већ преко десет година, од када међународна заједница од одмазде међу војноспосбним становништвом, ствара „злочин и геноцид у Сребреници“, попут комуниста, лажно увећавајући број и мењајући карактер жртава. Оваква паралела између комуниста и тзв. међународне заједнице, поткрепљује се и комунистичким интернационализмом и савезништвом запада са комунистима, које датира од 29. новембра 1943. тј. од Техаранске конференције, од стране савезника и заседања Авноја у Јацу, са Брозове стране. Оба скупа су се догодила истог дана, на дан смрти Марије Терезије. Овим чињеницама о догађају у Вранићу, Милисав Марковић нам показује суштину непријатељства комуниста према српству и модел који сви србомрзи примењују и дан данас, наравно, модификујући га према приликама. Тако су већ 70 година овдашњи комунисти у милости запада, али не зато што запад воли њих, већ зато што жели да стави Србе и Србију под контролу, па одржава на власти над Србијом и Србима најгоре. Када би се појавили још гори, они би у срцу и новчанику запада заузели место комуниста! До сад се нису појавили гори који би тај зликовачки континуитет боље наставили од комуниста и њихових биолошких и идеолошких потомака.

Милисав Марковић нам од почетка књиге открива позадину и суштину читавог Равногорског покрета и борбе краљевих војника како против немачких окупационих снага, тако и против комуниста и љотићеваца, а на крају и против такозваних савезника, који су наоружавали комунисте и давали им подршку из ваздуха током Босанске голготе, када су сви удружени, коначно сломили војску генарала Михаиловића. Није постојала оружана сила на територији тадашње Југославије, која није нападала на ЈВуО. Та војска је, ван свих конвенција и моралних норми, остала несахрањена и неопојана. Уз опис Босанске голготе мајора Аце Милошевића, који је објављен и у овој књизи као и у књизи поручника Душана Трбојевића, добијамо и опис Милисава Марковића, али са стране војника Авалског корпуса, који држи одступницу читавог покрета, па са та два описа у једној целини имамо потпуну слику голготе Чича Дражиних једница. Причом о борбама око Девјачког гроба аутор нам описује карактер војника Авалског корпуса када покушавају да спасу рањену 19 годишњу партизанку, српкињу из Грачанице, која је до који тренутак пре рањавања слала најгор псовке и увреде равногорцима. Када је издахнула, сахранили су је и њен гроб обележили надгробним крстом. Погибија оца и сина, Љубе и Живорада Љубојевића натераће сузу у око и најтврђем срцу, а опис херојске погибије пуковника Светислава Трифковића треба да остане свим Србима за пример, част и понос.

Ево шта нам посебно за ову прилику о Босанској голготи каже један од преживелих, капетан Урош Шуштерич из Љубљане, чије Вам личне поздраве и најбоље жеље овим путем преносим:

"Припадници бригада, корпуса и Група корпуса назвали смо повлачење из Србије у октобру 1944 г- " БОСАНСКА ГОЛГОТА ", која је почела тада и у страшним данима борби, глади, болести и без сваке опскрбе ипак изборила невероватним јуначким подвизима у борбама стварање слободне територије на делу Источне Босне. Пао сам у ропство после борби за Хан Пијесак и Тузлу у јануару 1945 и одведен у лагер у Немачку. Проживео сам јунаштва, али је судбина Авалског корпуса јединствени исказ храбрости и љубави до своје Отаџбине, коју су својим животима платили ти јунаци. Вечита им слава и хвала ! Нека послуже свим генерацијама као узор војника, који су знали зашто се боре!!"

Војвода Триглавски Урош Шуштерич, капетан ЈВуО

Значајни део ове књиге, посебно за нас у Србији, је опис живота у исељеништву. Милисава Марковића, једног од ретких Авалаца, који преживљавају и Босанску голготу и Брозове казамате, после бекства из земље, када је 16. децембра 1956. препливао хладну Муру, у исељеништву дочекују са захтевом да га „упишу у четнике“. Понижавајуће за неког ко је учествовао у свим страдањима за слободу Отаџбине од 1941. Али то није случајно. Они који први дочекују Марковића, знају да је он као борац Авалског корпуса био присутан и на Вучијаку 1945. када су суђени они који нису извршили команду ђенерала Драже о концетрацији снага у Босни и пробоју у Србију. Они који су команду извршили положивши животе на олтар српства и даље командују небеском Србијом. Милисав, преживевши сва најгора Брозова мучилишта, од затвора у Шапцу. на Ади Цингалији, Сремској Митровици, у којој је у то доба живело 5.000 становника и 14.000 утамничених четника, преко принудног рада код Дечана и Винче до најозлоглашенијег логора у Европи, Лоњског поља, не може да испрва увиди делаовање Удбе у исељеништву, али касније кроз раскол у Српској Православној Цркви то увиђа и у потпуности нам даје јасан приказ тог стања, објављујући у овој књизи факсимиле писама вођа српске четничке емиграције, у коме један другог оптужују за најнечаснија дела. Овакву слику о српској емиграцији у Америци дао је и велики др Перо Слијепчевић, али почетком 20. века. Она је таква и дан данас. Као да се ништа није променило. Милисав Марковић је ово поглавље са писмима оставио само са фактима, без коментара, а за препоруку читаоцима је да га прочитају, као и све што је написано у овој веома значајној књизи за историографију ратног и поратног дешавања. Овим мемоарима, аутор нам преноси у аманет величанствену идеологију и Чича Дражин завет, који свој корен има у Косовском завету, јер је генерал Михаиловић, заправо нови Лазар нашег доба. Наша је прва обавеза да тај аманет даље преносимо генерацијама које за нама долазе, до тренутка када голгота данашње Србије постане Васкрс Лазареве и Чича Дражине Србије. Милисав Марковић и његова генерација су се одужили Отаџбини, ред је на нас!“

У име организатора публици и домађинима се захвали господин Жељко Александрић, отворивши дискусију о књизи у којој су присутни узели учешће. На питања присутних одговарали су Миша Матић и Жељко Александрић, а најваљена је студија о страдалим припадницима ЈВуО из Барича.

Као посебан гост трибине најављен је Младен Кесеровић, човек који је на правди Бога од комуниста страдао од свог детињства, па скоро до дана данашњег. Одрастао је као сироче, јер су му у 14. години комунистички зликовци убили оца Драгутина, а мајку Веселинку без кривице утамничили. Никад се није предавао нити издао свог оца и његово дело, па је зато више пута хапшен, затваран, суђен.... Због погоршаног здравља није могао да присуствује трибини, али је делагација коју су сачињавали Слободан Радовић, Миша Матић и Драгољуб Смиљанић, посетила Младена Кесеровића и уручила му књигу Милисава Марковића, у којој је његов отац, пуковник Драгутин Кесеровић, командант расинско Топличке групе корпуса више пута помињан. Скуп је, после трибине, настављен у просторијама обреновачког равноворгорског одбора.

Жана Живаљевић


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Thursday, December 27, 2012

"...He asked that I place the Serbian and American flags side by side. He (Curtis "Bud" Diles) wanted to display his loyalty to both countries."

Aleksandra's Note: Curtis Diles, 87, one of last remaining living Halyard Mission American WWII veterans now resides in a nursing home in Ohio. His loving daughter Diane was kind enough to share this amazing photo that he requested be sent to me. These are the images that Curtis "Bud" Diles has chosen to put on his door: A photo of himself as a young man in the American military, an image of the Serbian flag, and an image of the American flag. Diane writes:

"He didn't like the way I had them positioned initially, and he asked that I place the flags side by side. He wanted to display his loyalty to both countries...He loves the Serbs with every fiber of his being. I have never been around my father when he hasn't talked about his love and appreciation for Mihailovich and the Serbian people that saved his life. It is because of the Serbs that my dad, his 4 children, his 15 grandchildren, and now 6 (almost 7) great-grandchildren are alive today. For that, we all thank you."

Curtis "Bud" Diles - one of the "Forgotten 500" and member of the Greatest Generation. Is it any wonder that we want them to live forever?


Aleksandra Rebic

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at

Da se kupi: "STRELJANJE ISTORIJE" - Robert Makdauel



If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at


Wednesday, December 26, 2012

Трибина у Обреновцу: Путевима Авалског корпуса - четвртак 27. децембра 2012. године у Обреновцу, у Градској библиотеци, са почетком у 19 часова.

25 децембар 2012

Прва јавна трибина са темом Авалског корпуса и Равногорског покрета у Обреновцу уопште, биће одржана у четвртак 27. децембра 2012. године у Обреновцу, у Градској библиотеци, са почетком у 19 часова.

Равногорски покрет Општински одбор Обреновац организује трибину о књизи потпоручника ЈвуО Милисава Марковића Киће: „Са Дражом у победу или смрт – Путевима Авалског корпуса“.

На трибини ће говорити: Миша Матић, уредник сајта Србослов и дипл. инж. Слободан Радовановић, пријатељ Милисава Марковића.

После излагања биће отворена јавна дискусија о овој књизи и Авалском корпусу ЈвуО.

Подсећамо, трибина ће се одржати у Градској библиотеци у Обреновцу, Милоша Обреновића 182. Почетак је у 19:00 сати.

Улаз слободан.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Thursday, December 20, 2012


мр Драган Крсмановић
виши архивиста
Аутор је члан
Српског либералног савета

АПСТРАКТ: У раду се разматра однос Југословенске војске у отаџбини и генерала Михаиловића према Јеврејима како на нивоу званичне политике тако и у практичном деловању при чему се конататује да је тај однос у целини био позитиван.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: ЈВуО, генерал Михаиловић, Јевреји, антифашизам

Јеврејски народ је кроз своју дугу и трагичну историју доживео многа страдања и искушења. Ипак нити један прогон није се могао мерити са нацистичким погромом којим је цео јеврејски народ предат уништењау.

Посебно тежак положај Јевреја био је у Србији. Земља захваћена оружаним устанком и сама изложена страшним репресалијама давала је нацистима добар изговор да се, још пре доношења одлука о „коначном решењу“, отпочне са ликвидацијом целокупне јеврејске популације.

Без сумње је да је уништење Јевреја плод одлука окупационих власти[1]. И цео систем уништења одвијао се под директном управом и уз ангажовање искључиво немачких полицијских органа.

Ипак оваква политика немачког окупатора имала је подршку једног дела власти и становника Србије.

Једина политичка снага која је у међуратном периоду својом идеологијом могла бити носилац антисемитизма била је организација „Збор“ коју је предводио Димитрије Љотић. Ипак њена политичка моћ била је веома ограничена и на парламентарним изборима 1935 године листа Димитрија Љотића је добила 27.705 гласова односно 0,89% а на изборима 1938. године Покрет „Збор“ Димитрија Љотића добијо је 30.734 гласа односно 1,01% гласова. Због овако лоших резулатата није ушла у парламент јер није прешла цензус од 40.000 гласова[2]. У нормалним, демократским, приликама она би и надаље таворила у предворју парламента без моћи да утиче на било какве значајне државне одлуке.

Окупацијом Србије ове снаге су добиле прилику да се ставе у службу окупатору служећи и његовим антисемитским мерама. Окупатор им није дозволио да се искажу у спровођењу директних антисемитских мера. Да ли због неповерења или због личног задовољства, ту привилегију задржао је искључиво за себе.

Српске квинслишке власти су свој антисемитизам показивале на два нивоа:

Кроз реализацију антисемитских мера које је прописао окуаптор. Полицијске власти, нарочито за то формирано VII одељење специјалне полиције, откривале су прикривене Јевреје[3] а брига о потребама Јевреја у логору Сајмиште (за шта су биле задужене српске власти) до њиховог уништења у мају месецу 1942. године била је недовољна[4]. Посебно је карактеристичан случај упућивања у логор на Бањици групе од дванаест, због здравствених разлога, отпуштених официра-ратних заробљеника. Они су директно са станице упућени у логор а убрзо и у Јајинце где су стрељани као таоци. За стрељање су одговорни Немци али је њихово изручење било у надлежности квинслишке владе Милана Недића.

Подржавање опште антисемитске климе у којој су Јевреји оптуживани за сва зла која су задесила човечанство. На видним местима су истицани плакати отворене антисемитске садржине. Штампана су многа антисемитска дела (па и злосретни есеј Јаше Томића „Јеврејско питање“[5].

Пропаганда је настојала да се за све сукобе, патње и злочине у Србији окриве припадници других народа, веома често Јевреји[6]. У том циљу организована је и специјална „антимасонска изложба“ на којој су од 22.октобра 1941.године па до 18.јануара 1942.године грађанима предочени подаци, наравно потпуно измишљени, о заверама и штетном раду Јевреја, масона и комуниста.

Наравно да се велика већина грађана Србије гнушала оваквих поступака. Јевреји су скривани, пружана им је помоћ у набавци лажних докумената а чак су и државни званичници пружали помоћ појединим Јеврејима[7] обично пружајући им подршку да напусте Србију и пређу у италијанску окупациону зону где је третман Јевреја био знатно блажи.

Одлука Скупштне Србије од 21.децембра 2004. године, да се Изменама и допунама закона о правима бораца, ратних инвалида и чланова њихових породица, призна право бораца и припадницима Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) актуелизовала је спорења о карактеру рата на просторима Србије фаворизујући његову слику као грађанског рата. У том рату, поред борбе против окупатора, тежиште је било на борба за превласт између два сукобљена антифашистичка покрета тежишна.

У овим расправама и међусобним оптуживањима однос према Јеврејима није без значаја. Јевреји као највећи страдалници Другог светског рата постали су „својеврстан лакмус“ којим се открива присуство фашизма у некој средини. Због тога није без значаја открити какав је однос Равногорског покрета, ЈВуО и њеног команданта генерала Драгољуба Михајловића био према Јеврејима и антисемитизму.

Комунистички покрет и НОВиПОЈ су своју приврженост антифашизму доказали између осталог и присуством значајног броја Јевреја у својим редовима од којих су неки били и на високим војним и политичким дужностима[8]. На просторима бивше Југославије јеврејска заједница је дала 149 носилаца „Партизанске споменице“, 10 народних хероја и 14 генерала. На територији Србије (без Бачке) у оперативним јединицама НОВЈ било је 521 борац од којих је 189 погинуло у рату а у позадинским 216 од којих је 112 дало своје животе[9]. Због својих прокомунистичких уверења велики број Јевреја је пришао комунитичком-партизанском покрету у коме су заузели значајна места у санитетској служби или као политички радници. Међу погинулих 392 борца са територије целе Југославије њих 201 су били медицинари а чак 68 политички комесари. Процентуално, јеврејска заједница је у рату дала већи број припадника од других народа на простору Југославије.

Јевреји су од самог почетка били припадници и другог антифашистичког покрета. Када се 6. маја 1941. године на Тари, одласком малодушних, коначно оформила група од седам официра и 24 подофицира и војника под командом генерала Михаиловића у њој је био и један Јеврејин. Радило се о Бенјамину Самоковлији[10], Јевреју из Босне у групи познатом по надимку „Џили“ (по познатом италијанском певачу). Био је омиљен међу друговима а са првом групом „четника“ добровољно се вратио за Босну[11].

Када је пуковник Михаиловић под притиском немачке офанзиве, у месецу новембру, покушао преговорима да отупи оштрицу немачких напада и добије у времену, командант немачког управног штаба генерал Харолд Турнер је његове предлоге оценио као неискрене између осталог и због тога што се „код Михаиловића налазе Јевреји које он штити“[12].

Сем код Јевреја који су од раније били повезани са комунистичким покретом општи став о оба антифашистичка покрета био је да се прикључе оном са којим прво ступе у везу, како је то у записнику пред специјалном полицијом изјавио др Курт Леви:“Намера ми је била да ухватим везу било са четницима било са партизанима и у ту сврху распитивао сам се код сељака о кретању наоружаних људи“[13]. Јевреји официри Војске Краљевине Јгославије покушали су да се повежу са одредима генерала Михаиловића[14].

Позната су и два документа која на јасан начин сведоче о односу руководству ЈВО а посебно генерала Михаиловића према Јеврејима.

Први је распис свим јединицама ЈВуО који је генерал Михаиловић упутио 7.априла 1944. године и којим је упозорио на случај антисемитизма у једном од равногорских часописа и најстроже наредио да се спречи сваки такав гест на крају упозоравајући да ће се са онима који би ширили такву пропаганду поступити по „закону“ као да пропагирају идеје љотићеваца, што је у ратним условима била најозбиљније упозорење.

РАСПИС: свим јединицама Југословенске војске у Отаџбини 7.4.1944. Тел. бр. 884

У једном од наших листова као да се осећа нота антисемитизма То је, пак, начисто да наш покрет не сме поћи тим путем. У овом рату страдали су Јевреји горе него ми Срби, а ми нисмо никада били против онога ко страда, па нећемо ни сада. У нас се никада није постављало питање Јевреја, већ питање режима. Ако не ваљају режими, не ваљају ни Јевреји, а ако су солидни режими и добар управни апарат, ваљаће и Јевреји. Али, у првом реду треба да ваљамо ми Срби. Антисемитски напад не сме да се појави ни у штампи ни у пропаганди. Забрањујем сваку грдњу, као и распиривање мржње према Јеврејима у говорима, на јавним састанцима или приватно по кафанама приликом изношења мишљења појединаца. Јевреји су људи као и остали народи, а у овом рату страдали су више чак и од нас Срба. Ако већ као прави хришћани не можемо да развијемо братску љубав према Јеврејима, онда не треба ни да распирујемо мржњу према њима.

Са сваким оним који буде у ма ком погледу ма шта рекао с намером да то буде против Јевреја, сматраћу као рад на остварењу програма љотићеваца, те ћу са оваквим поступати по закону и надлежности. Чича“ [15]

Други је саопштење комитета Јевреја, који се налазе у ЈВуО, од 4. јуна 1944. године, а којим је одато признање генералу Михаиловићу на његовим напорима у заштити Јевреја.

Број билтена 185, послато 4.6.1944. у 22.00

Број 1 билетена "Демократска Југославија"

Јевреји из Чехословачке, Мађарске, Румуније и Југославије, који су са нама, формирали су специјални Комитет, и поставили себи задатак да се представе Југословенским војним званичницима у нашој земљи, и да воде Јеврејске послове у иностранству.

Чланови овог комитета су:

Jandrih Hegel, из Берхова, као рпедставник Чехословачких Јевреја

Dr. Ing. Ferenz May, из Сегедина, који представља Мађарске Јевреје

Emil Lauber, који представља Румунске Јевреје и

Manojlo Irich, из Новог Сада који представља Јевреје из Југославије.

Комитет је издао следеће саопштење у име Јевреја који се налазе у Југословенској војсци:

1. Јевреји из Чехословачке, Мађарске, Румуније и Југославије, који се сада налазе у Југославији, боре се за демократију, раме уз раме са војницима Југословенске војске, под командом генерала Михаиловића, а против заједничког непријатеља Уједињених нација, Немчке и њених савезника.

2. Јевреји, грађани Чехословачке, Румуније и Мађарске се боре у специјалним Јеврејским одредима који су придружени Југословенској војсци.

3. Јевреји, грађани Краљевине Југославије, се боре као равноправни борци у јединицама Југословенске војске, у духу традиције из прошлих ратова за слободу.

4. Сви Јевреји поново изражавају своју захвалноист генералу Дражи Михаиловићу и његовим подређеним официрима, који су увек изузетно благонаклони према својим суграђанима који беже од Нацистичког терора, и који упркос свим жртвама, спсавају Јевреје из Немачких руку. [16]

Веома интересантан, а до сада необјављен је документ под називом „Мисли о мањинским проблемима уопште“ сачињен за потреба Централног националног комитета Равногорског покрета у пролеће 1944. године. Аутор реферата је непознат а он је сврстан уз реферет „Данашњи положај и улога појединих српских области у стварању хомогене српске државе“.

За разлику од односа према већини других националних мањина који је негативан, чак и шовинистички, однос према Јеврејима је доста умерен.


По попису од 31.јануара 1921. године било је у Југославији 64746 Јевреја (0,54% од целокупног становништва). По попису од 31. марта 1931. године било их је 68405 душа или 0,49%. У том периоду, дакле, њихов број је порастао само за 3659 или за 5,6%. И кад се узме у обзир да је у том периоду било и знатног досељавања Јевреја из иностранства (особито из Солуна), али и исељавања у Палестину, њихов природни прираштај изгледа знатно мањи него код осталог становништва, а то се може објаснити да су они у правом смислу градско становништво. Према томе, код нас није постојала опасност од бројног ширења Јевреја. Јевреји који су се били доселили из Немачке после 1934. представљали су само пролазну појаву. Сви Јевреји у Југославији су живели растурени по градовима, али тако да ни у једном насељу нису имали ни апсолутну ни релативну већину.

Од 68405 Јевреја, колико их је 1931. било у читавој Југославији, њих 47633 (дакле две трећине) живело је у српским земљама. Својим бројем они нису представљали никакву опасност. На њих је била повика, особито под дејством антисемитске пропаганде, због њихове улоге у јавном привредном и политичком животу, који је несразмерно већи него што би то одговарало њиховој бројној снази. Међутим, положај и држање Јевреја у читавој Србији били су такви да се на њих не можемо жалити. Наши Јевреји су се са много добра одужили Србији за гостопримство и са нама заједно страдали. Они ће нам несумњиво и у будуће бити пријатељи и од користи. (Подвукао Д.К.)

За време окупације 1941-1944. Јевреји у српским земљама су готово сасвим уништени. Они који се врате биће тако малобројни и тако материјално упропаштени да не само неће бити никаква опасност него ћемо бити дужни и да их помажемо.[17]

Не само на основу ових докумената већ и на основу сведочења многих савременика недвосмислено се може потврдити да равногорски покрет у целини није био антисемитски расположен и да је његово руководство настојало да подржи све Јевреје на територију коју је контролисала ЈВуО. Сваки Јевреј који би се обратио представницима ЈВуО био је узет у заштиту или пребачен на „слободну територију“[18]. Лични лекар генерала Михаиловића, уједно санитетски референт, био је Јеврејин Тибор Голдвајн који је са супругом Аном рат провео у непосредном Михаиловићевом окружењу[19]. Јевреја лекара било је у више корпуса ЈВуО[20] (Од Расинског до Озренског) а било их је и на другим дужностима. Како су Јевреји махом били образовани или су поседовали специфична знања били су углавном ангажовани на неборачким дужностима (на пример фотограф 1.бољевачке бригаде Тимочког корпуса)[21].

Јевреји су, обично под лажним, посрбљеним, именима били припадници јединица ЈВуО и на подручјима ван Србије[22]. Јевреји из Херцеговине су узвраћајући на новогодишњу честиткама својих сународника из САД за нову 1944. годину одговорили прогласом у коме се између осталог каже: „Јевреји који се боре у јединицама Југословенске војске шаљу поздрав америчким Јеврејима и изражавају најбоље жеље за Нову годину. Срећни смо што се боримо под командом генерала Михаиловића против непријатеља Југословенског народа. Од своје браће у Америци очекујемо пуну помоћ како би смо могли постићи заједнички циљ. Демократске слободе и казну за злочинце... [23].

Ипак, највише Јевреја било је у јединицама ЈВуО у источној Србији, Били су то углавном бегунци из Борског рудника које су прихватале околне јединице. Постојали су планови да се, у погодном моменту, препадом ослободе заточеници а у том циљу је била припремљена и група од тридесетак „интелектуалаца“ као језгро будуће јеврејске јединице[24]. Саопштењем у емисији телеграфске агенције „Нова Југославија“ од 30.04.1944. године објављено је одобрење да се у саставу ЈВуО формира посебна јеврејска јединица. Представници Јевреја из Бора упутили су преко штаба Крајинског корпуса молбу јервејским удружењима у САД да им се пружи материјална помоћ - у оружју, како би успешно организовали устанак[25].

У оквиру борбе против сарадника окупатора, илегалци ЈВуО су 18. маја 1944. године, извршили атентат и убили Цветана Ђордјевића Цеку, помоћника министра унутрашњих послова у влади Милана Недића, надлежан за државну безбедност који се, између осталог, истицао и у ревносном извршавању антијеврејских мера прописаних од окупационих власти.

Да ли је ли је било случајева да су Јевреји били жртве припадника равногорског покрета?

У извештајима Николе Калабића може се пронаћи да су припадници њему потчињених јединица у близини Мионице убили једну Јеврејку која се упутила „комунистима“ носећи са собом санитетски материјал. Истовремено у истој тој Мионици скривао се под заштитом равногораца Јеврејин Марко Рајцер, рукавичар из Београда[26].

Било је случајева да је у борби или ван ње неко од Јевреја који су били припадници комунистичког покрета био жртва припадника ЈВуО[27] али исто тако и примера да је неко од Јевреја, као припадник комунистичког-партизанског покрета у борби или ван ње лишио живота неког Србина[28]. Ни једна ни друга ствар не могу се генарилозовати.

Као пример трагичног положаја Јевреја, који су се прогоњени од Немаца нашли у вртлогу грађанског рата, сведочи и судбина Јосифа Анафа. Он се са породицом, након окупације, склонио из Београда у Пожегу па у Ариље у нади да ће избећи прогон. Потказани од суграђана његов син Јеша и зет Ешкенази су били ухапшени па уз помоћ подмићивања ослобођени. На крају су синови Јеша и Исак уз помоћ фалсификованих докумената и под српским именима преко Скопља отпутовали у Албанију и успели да преживе рат. Сви остали чланови породице угушени су на Сајмишту или стрељаи на Бањици укључујући и Јосифа који је стрељан 3.августа 1942.године. Све то није било довољно да се Анаф, одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача не нађе на листи злочинаца[29]. За злочинца га је препоручило што се у једном тренутку нашао на „погрешној“ страни у грађанском рату на тлу Србије и без обзира на то што су га по налогу Немаца ухапсили управо недићеви четници и спровели у Београд[30].

ЈВуО је била војска свих грађана Краљевине Југославије који су се ставили под њен барјак. Сваки Јеврејин који се одлучио да јој приступи био је добродошао[31]. Истовремено не само да није било никаквог расно или верско мотивисаног прогона Јевреја од стране припадника ЈВуО већ су они узимани у заштиту кад год је то било могуће. Апсурдно звучи али је и тачно, када су Јевреји били жртве идеолошког прогона то је само потврдило да су третирани равноправно као и Срби према којима је у грађанском рату ипак била уперена оштрица ове братоубилачке борбе.

Генерал Михаиловић је као министар војске и морнарице и начелник штаба Врховне команде био претпостављени над још две структуре Војске краљевине Југославије, Југословенском војском у заробљеништву и Југословенском војском у иностранству.

Јевреји су били значајно заступљени у официрском кору војске Краљевине Југославије. Од 476 активних официра из реда националних мањина њих 212 (45%) били су Јевреји а од 2786 резервних официра Јевреја је било 1460 (52%)[32]. Након слома Краљевине Југославије и капитулације њене војске у априлском рату 1941. године у заробљеничке логове је одведно преко 400 официра Јевреја. Већина официра је била смештена у логорима у Нирнбергу и Оснабрику[33] и према њима у почетку нису примењивани дискриминациони поступци. Почетком 1942. године немачке власти су отпочеле са дискриминационим мерама, противним Женевској конвенцији из 1929. године која је забрањивала дискриминацију заробљеника по верској и расној припадноасти, издвајањем Јевреја у посебне павиљоне (злогласни павиљон „Д“ у логору Оснабрик са баракама 37 и 38 само за Јевреје) и наређујући им да морају носити посебне ознаку.

Све ове мере као и честа пресељења заробљеника нису могла сломити чврст антифашистички дух заробљеника Јевреја. Захваљујући међународном надзору и солидарности огромне већине других заробљеника Јевреји – ратни заробљеници избегли су уништење[34].

Јевреји које је капитулација Југословенске војске затекла у иностранству или су успели да избегну из земље одмах су се укључили у антифашистичку борбу. Јевреји, чиновници у међународним представништвима наставили су рад под покровитељством избегличке владе у Лондону и Каиру. У лето 1944. године они су се, у оквиру унатарполитичког раслојавања, изјаснили „за Тита“ и приступили НОП-у.

Посебно је интересантно учешће Јевреја као припадника 10. Индијске дивизије. У оквиру ове дивизије, у логору између Газе и Јерусалима, налазио се моторизовани батаљон састављен од Словенаца који су заробљени као припадници италијанске војске и који су се изјаснили за ступање у Југословенску војску. Официри су им били углавном Словенци али је било и „ прилично Јевреји, наших држављана, или бивших држављана из Палестине“[35] .


Генерал Михаиловић је себе и своје присталице сматрао делом антифашистичке коалиције, извршавао је налоге избегличке владе која се налазила у Лондону под директном контролом Британаца. Делом и због тога, а још више јер генерал Михаиловић и огромна већина његових сарадници нису гајили антисемитска осећања, припадници ЈВуО сматрали су Јевреје као највеће жртве нацизма и пружали су им сваку могућу помоћ и подршку. И Јевреји који су избегли немачке прогоне налазили су помоћ и заштиту од припадника ЈВуО, укључивали се у њихове јединице и пружали им подршку.

Грнерал Михаиловић се налазио на челу једне хетерогене и децентрализоване организације у којој није увек било могуће остварити пуну контролу над својим снагама. Због тога се не може искључити могућност да је појединачно могло доћи до случаја нетрпељивости према Јеврејима. Посебно у условима грађанског рата Јевреји комунисти могли су бити идентификовани са политичким противницима – комунистима и тако изложени прогону. На исти начин и Јевреји комунисти могли као своје непријатеље идентификовати припаднике ЈВуО, без обзира што су оба покрета и комунистички и националистички били у суштини антифашистички.

мр Драган Крсмановић
Decembar 2012


[1] Немачке власти су већ од 16. априла 1941. године отпочели са посебним мерама према Јеврејима да би Наредбом војног заповедника за Србију, која се односи на Јевреје и Цегане од 31.маја 1941. године (објављеној у листу уредаба бр. 8) Јевреји дефинитивно били стављени под посебне расне прописе. ЈИМ, Х, К-2.

[2] Самарџић Милослав, Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета IV, Крагујевац 2007, 11-12.

[3] Детаљније о активностима квинслишких власти у прогону Јевреја у књизи Божовић Бранислава, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Београд 2003.

[4] Остало је познато обавештење Драгог Јовановића, управника града Београда које се односило на обезбеђење исхране логораша у логору „Сајмиште“: „Потребни артикли биће испоручени логору тек кад све остале потребе Београда буду задовољене“.

[5] Милорад Мојић, Српски народ у канџама Јевреја (Београд, Луч 1941); Лаза Прокић, Ко су они? (Београд 1941); Јевреји у Србији (Београд 1941); Георгије Павловић, Под шестокраком звездом (Београд, Просветна заједница 1943);

[6] Између осталог и књига «Крвава листа комунистичких злочина у Србији» објављена од стране Недићеве управе 1942. године у којој је набројан већи број Јевреја коминиста.

[7] Уз личну сагласносте генерала Недића спасен је председника београдске јеврејске општине др Фридрих Попес и његов секретар Морис Абинун, који је иначе директно сарађивао са комунистима. Недићеви службеници су били покровитељи Злате Кикел, Аврама Баруха, инжењера Станислава Јосифовића, итд. Костић Лаза, «Срби и Јевреји», Саутпорт-Канада 1988.

[8] Детаљније о Јеврејима припадницима НОП-а, Романо Јаша, „Јевреји Југославије 1941-1945. Жртве геноцида и учесници НОР-а“, Београд 1980.

[9] Мошић Александар, Учешће југословенских Јевреја у НОР, Зборник радова са научног скупа „50 година победе над фашизмом“, Београд 1997, 404-411.

[10] Мартиновић Ратко, Од Равне горе до врховног штаба, Београд 1989, 37.

[11] Према сећању поручника Фрање Сеничара. Кнежевић Радоје , Књига о Дражи, Винзор 1956, 12.

[12] Зборник докумената, том XIV, књига 1, 865.

[13] Чарапић Миле „Записник о саслушању др-а Курта Левија“, Ужички зборник (33/2009), 80.

[14] Симон Паун (посбљено име Сима Паук) из Вуковара, ухапшен је са групом илегално организованих официра БЈВ у рацији 24.децембра 1941.године у Београду.

[15]Војни архив, ЧА, 33-1-22 и 66-2-36

[16]Војни архив, ЧА, К-282-17-1-1

[17] Војни архив, ЧА, К-12-1-2

[18] Јеврејин Миша Данон је након бекства из Јасеновца прихваћен од припадника ЈВуО на планини Мотајници и преко њих се придружио партизанима. Велибор Малетић, Горски штаб 314, Србац 2009, 146. Јеврејке Малвина Вајс удата Хумски из Суботице и Бланка Карић из Београда су се 1942.године јавиле капетану Кости Маринковићу команданту четничког «Посавског одреда» (касније посавске бригаде ЈвуО) у Степојевцу који им је изричито потврдио да ЈВуО не прогони Јевреје и да могу остати без опасности у Степојевцу, што су оне и учиниле. Новости, фељтон Страдање српских Јевреја, Јаша Алмули, Бункер под креветом 21.12.2009.године.

[19] Авакумовић Иван, «Михаиловић према немачким документима», Београд 2002, 88.

[20] Самарџић Милослав, Разговори са равногорцима, Погледи, Крагујевац 2011, 187 и 304. Драгомир Спилманс, студент фармације из Суботице се након бекства из борског рудника прикључио јединицама ЈВуО и обављао дужности у санитетској служби; у болници Горске краљевске гарде у селу Горња Шаторња радила су три лекара од којих су двојица били Јевреји. Самарџић Милослав, Албум Динарске четничке дивизије у 1000 слика, Погледи 2012, 80. Шеф болнице Динарске четничке дивизије био је Јеврејин Људевит Деже, потпуковник, до рата начелник војне болнице Врбаске дивизијске области у Бањалуци.

[21] Самарџић Милослав, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета V, Крагујевац 2010, 713-715.

[22] Војни архив, НОВЈ к-223-12/1, Јеврејин Рудолф Каопфер ( посрбљено име Бранко Костић), интендант код Баћевића у источној Херцеговини.

[23] Родољуб или издајник, случај генерала Драже Михаиловића, 306. Порука потиче од бившег амбасадора Краљевине Југославије у Вашингтону Константина Фотића а обелодањена је на паралелном суђењу генералу Михаиловићу у САД 1946. године.

[24] Пилетић Велимир, Судбина српског официра, Крагујевац 202, 98.

[25] Војни архив, ЧА, К-277, бр. 4/1

[26] Скривао се код породице Лазаревић у улици Кумановска бр. 10 у Београду. Након бекства из Београда преко равногорске везе одлази у Мионицу после рата вратио се у Београд и касније иселио у Израел. Према изјави др Огњана Адума из ЈУРАО.

[27] Припадници ЈВуО (у то време још увек организовани као четници) стрељали су 15.марта 1942. године код Братунца седам заробљених бораца 2.пролетерске бригаде из ужичког краја између осталих и Рафајла Левија, аутомеханичара из Ужица; Шкоро Гојко,Терор и злочини у ужичком округу 1941-1945, 100.

[28] Мајер Јосиф-Тарцан, предратни скојевац, као комесар чете у Тамнавском батаљону заробљен је од стране Немаца и обешен 27.03.1942. године у Ваљеву. У лето 1941.године Мајер је учествовао у зверском убиству Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева. Самарџић Милослав, „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета I“,Крагујевац 2005,118.

[29] Одлуком о утврђивању злочина окупатора и његових помагача број 2903, Архив Југославије, Фонд Државне комисије. Под описом и квалификацијом злочина се наводи: „Водио је оружану борбу против партизана, као командант пожешког одсека“ а у делу који се односи на појединости злочина: „Анаф, комесар за исхрану у одредима Игњатовића и командант пожешког отсека водио је оружану борбу против НОВЈ. Чим је образован пожешки четнички одред ступио је у исти и обављао посао комесара за набавку намирница. У нападу пож. четничког одреда на Ужице против партизана Анаф се борио са пушком у руци а при одбрани Пожеге био је чак командант једног четничког одреда“.

[30] АЈИМ.Ал.1948,п.к.827. Далеко бољу судбину доживео је Никола Биненфелд, који је после рата у Крагујевцу осуђен на 18 месеци затвора због „сарадње са четницима“

[31] Божовић Бранислав, Специјална полиција у Београду 1941-1944., 178, Београд 2003, Случај Емила Пискара, за ким је Гестапо трагао као за „четничким куриром“. При томе се чак скретала пажња да је именовани, који је радио под лажним именом, „добро наоружан и собом носи ручне бомбе“.

[32] Поповић Небојша „Јевреји у Србији 1918-1941“, Београд, 130.

[33] Ознаке „Oflag XIII B“ и „Oflag VI C „

[34] Детаљније о Јеврејима у заробљеничким логорима Романо Јаша „Јевреји Југославије 1941-1945. жртве геноцида и учесници НОР-а“, Београд 1990, 179-183.

[35] Жујовић Младен, Ратни дневник 2, Врњачка Бања 2004, 232.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at