Tuesday, April 29, 2014

AN OPEN LETTER TO HIS HOLINESS POPE FRANCIS / By William Dorich - Publisher/Author April 21, 2014

Pope Francis
Photo: Wikimedia Commons

William Dorich

An Open Letter
April 21, 2014
His Holiness Pope Francis
Apostolic Palace
Vatican City 00120
Your Holiness:
As a double victim of Balkan genocide, I write this Open Letter to appeal to your humanitarian nature exhibited in recent public appearances.
In 1942, in the village of Vojnic, Croatia where my father was born, 99 Serbians were locked inside their church and burned to the ground by Nazi Croatians and their Catholic priests—17 of those victims were my relatives.  In 1995, during “Operation Storm” in Croatia when 230,000 Serbs were ethnically cleansed, the last 5 relatives of my name were too old and too sick to flee, I was notified a month later by the Red Cross that they were found with their throats slit. I have spent a lifetime of sorrow inflicted on me by the Catholic priesthood— thousands of victims like me deserve justice, not 16 years of legal obstruction.
In 1995, President Franjo Tudjman of Croatia bulldozed that Serbian church site in Vojnic along with the Jasenovac Concentration Camp and adjoining museum to erase from this earth the evidence of the brutal killing of over 700,000 Serbs, 40,000 Jews, 60,000 Roma and 90,000 Serbian children under the age of ten.  This makes today’s homosexual crimes of your priesthood pale in comparison.

In 1944 the word “Genocide” was coined, the following chilling words were spoken in testimony by Antun Miletich, a Croatian Jasenovac historian: “There is not a pen capable of describing the horror and terror of the atmosphere at Jasenovac. It surpasses any human fantasy. Imagine Hell, the Inquisition, a terror more dreadful than any that ever before existed anywhere, run by bloodthirsty wild animals whose most hidden and disgusting instincts had come to the surface in a way never before seen in human beings—and still you have not said enough.”

After WWII, Croatian President Ante Pavelic, fled through Fr. Krunoslav Draganovic’s “Vatican Ratline,” the escape route for 430 Catholic priests who fled to Argentina—priests whose hands were covered in the blood of their Serbian victims. Ante Pavelic became the “security advisor” to Juan Peron who issued 34,000 visas to Croatian war criminals.  Your Holiness grew up in Argentina and you became a priest in the 1950s when these war criminals flooded Argentina and were embraced by Juan Peron, his wife Evita and others in elite Catholic Church circles who protected and defended these war criminals from the clutches of the Nuremberg Tribunal, or from any prosecutions.

“Hope lives when people remember,” are the powerful words of Nazi hunter, Simon Wiesenthal that are prominently displayed at the Holocaust Museum in Beverly Hills, California.  Serbian Orthodox Christians will surely find it hopeless that the Vatican has managed to bury their war crimes along with their victims. For 70 years the Vatican has hid the evidence of your Genocide and forbade historians access to Vatican wartime archives. History will prove your deceptions a betrayal of Jesus Christ and his commandment, Thou Shalt Not Kill (Exodus 20:13).

I remind your Holiness of the powerful words of Avro Manhattan, a fellow Catholic in his 1965 book, Vatican Imperialism in the 20th Century. “The lessons we have learned from the emergence of the independent State of Croatia, where the religious and political totalitarianism of Catholicism was not only made to work, but put to death more than one million Serbian Orthodox Christians, should never be forgotten.  For it happened in our times, when the Catholic church—then, as now, posing as a victim of religious intolerance—was clamoring for freedom, while at the same time suppressing that same freedom for which she was vociferating so loudly in a tiny state where she had set up her kind of freedom, Catholic freedom: i.e. freedom for herself to eliminate whatever and whoever dared to resist her embrace.”

1941, Fr. Ivan Raguz yelled from a Croatian Catholic pulpit: “Kill all Serbs and Jews, including children, so that not even the seeds of the beasts are left.” Therein we clearly see the foundation, the pretext and the horror of Jasenovac.

As a double victim of genocide at the hands of Catholic priests and their Nazi minions, I realized by 1998 that I would never receive justice for the deaths of my family and relatives or justice for any of the tens of thousands of victims your priesthood created.  I therefore became the first Plaintiff in a class action lawsuit against the Vatican Bank and Dr. Jon Levy, my attorney, has been in contact with Cardinal Pell.  Who, like other Vatican contacts has proven feckless.

Dr. Levy has uncovered a Vatican Bank connection to looted assets not only from Serbia, but also from Germany, Austria, Slovakia, Hungary, Romania and the Ukraine. Dr. Levy has numerous irrefutable documents that attest to the Vatican money laundering of the spoils of the Holocaust. The Vatican Bank was involved in the conspiracy in moving these highly secreted funds from the Vatican Bank to Swiss Banks who moved the funds controlled by Ante Pavelic to banks in Argentina. Today, those funds represent several billion dollars, not including the outrageous religious art theft during WWII in the Balkans. In the mid 1970s the Vatican returned to the Serbian Orthodox Patriarchate a number of priceless manuscripts and centuries-old icons stolen from destroyed Serbian churches in Croatia—clear evidence the Vatican was a partner in these crimes.

The statute of Limitations never expires on murder. The Vatican has insultingly pretended that the statute does not apply to the priesthood, an unholy concept considering the murder of over one million victims in former Yugoslavia was perpetrated by ordained Roman Catholic priests.

After 70 years of Vatican secrecy I have been driven to resort to this Open Letter in order to gain your attention and to exposure the contempt the Vatican has shown to my legal council. I am therefore again making public these crimes against humanity and demanding that the Vatican Bank finally make restitution.

Your Holiness, if your compassion is indeed sincere, then I ask that you go beyond your public commitment in resolving the problems of homosexuality in your priesthood and that you guarantee you will open Vatican archives from WWII and that you make every effort that Cardinal Pell and the Vatican Bank begin dealing with my attorney on an honest level. Compensate the thousands of victims and provided the survivors with a public apology and beg our forgiveness. The Vatican and its Bank are not above the laws of man or the laws of the church and your unholy silence is sinful.

It is time for criminal Catholics to confess and Repent!

Considering the dissemination of this Open Letter is going to the general public who will have no historical context of the depth of these Vatican war crimes, I am including a brief example of the 430 Roman Catholic priests in Croatia who committed these hideous crimes with their own hands then fled through the “Vatican Ratline” for Argentina where they escaped justice:

God have mercy.

I look forward to your response.

Very truly yours,
William Dorich, Publisher/Author
Beverly Hills, CA 90212

Author of the 1991 book, Serbian Genocide 1941-45; Kosovo (1992); A Brief History of Serbian Music, (1997); Hilandar’s Octocentenary, (2003); Serbia: Faces& Places, (2011). His current book is: Memoirs of a Serbian American Dissident (2013). William Dorich is the recipient of The Order of St. Sava, the highest recognition bestowed on a layperson by the Holy Synod of Serbian Orthodox Bishops; An Award of Merit from the Serbian Bar Association of America and a Humanitarian Award from RAS, the International Serbian Organization. He was a correspondent for The American Srbobran for 15 years and his articles appeared in the Washington Times, The International Herald Tribune, The Wall Street Journal and numerous Serbian websites such as Britic, The Serbian Magazine of Great Britain.

ENC: Jasenovac Then & Now: A Conspiracy of Silence

Catholic bishop of Djakovo. Decorated by Fascist Ante Pavelic. Used terror to force several thousand Orthodox Serbs to convert to Catholicism. Took over the Serbian Orthodox churches in his jurisdictional area and ordered them destroyed such as the Serbian churches in Bracevci, Poucje, Depsin, Tenje, Dalj, Kucanci, Budimci, Poganovci, Borovo Selo, Trpinje, Pacetin, Cepin, Trnjani, Klokocevik, and Topolje. He followed the directives in the testament “The Return to the Faith of our Fathers,” written and published by St. Jeronimo in Zagreb, which was under the direct control of Archbishop Stepinac.

Catholic priest in Bosanski Novi, where he organized a concentration camp for Serbians and made himself the commander. Serbs were arrested and slaughtered in this camp on his orders. He insisted that he was doing what Archbishop Stepinac wanted and expected of him. For his work on behalf of the “Croatian cause,” Fascist Ante Pavelic decorated him.

Catholic priest who personally killed inmates at Jasenovac. He committed all of his murders with a small knife attached to his wrist that he liked to show to his victims before killing them. He carried this knife with him at all times, even when holding mass for Croat soldiers. Fascist Ante Pavelic decorated him.

Catholic priest in Divusa. Organized bands of killers and sent them to various Serbian villages to slaughter the men, women, and children. He instructed them specifically not to spare women and children. After the killings, he absolved all of the murderers of their sins. He was an extreme sadist. He would arrest Serbs, locking them inside his stable where he tortured them for hours before killing them. He announced from the church pulpit that the Serbian question in Croatia could only be solved with the “steel broom” (the gun). In his journal, he noted that on April 14, 1941 (four days after the establishment of the Independent State of Croatia) he ask for instructions from Archbishop Stepinac and continued in his journal: “I met with the leaders of all the surrounding parishes, and we agreed what we needed to do.” The following day he arrested a number of Serbian women, forced them to undress and ride naked on horses through the Croatian villages in his area. He then slaughtered them.

Catholic priest in Opuzen. Called on all Croats in his church sermons to begin digging Serbian graves. He organized groups of killers that went with him through the Serbian villages in his jurisdiction, killing the Serbs they found there and pillaging their properties. He killed the children by beheading them with a bayonet. He personally slaughtered 450 men, women, and children. Together with Fra Dr. Bilobrk, he committed great massacres of Serbs on June 28, 1941, Vidovdan—a religious national Serbian holiday.

Catholic priest in Prijedor. Special representative of His Holiness, the Pope. Personally participated in the mass killings of Serbs, including women and children. Preferred killing Serbs to expelling them. He insisted that they could, conceivably return some day to their homes. He personally arrested Serbian Orthodox priests in the area, tortured them, dismembered them, and murdered them. Fascist Ante Pavelic decorated him.

Catholic priest and chief-editor of the Catholic magazine “Katolicki Tjednik,” through which he promoted an unrelenting hatred toward the Serbs. In his writings, he insisted that Croatia could not be cleansed of Serbs in a “nice way” and added: “Pope Gregory VII didn’t clean up the Catholic Church in some nice way, but with force.”

Catholic priest and professor of Theology in Bjelovar who insisted that all Serbs in Croatia must be executed. Ruthlessly promoted hatred toward Serbs, especially toward Serbian Orthodox priests. He was later promoted to the position of instructor at the military school in Zagreb, where he worked more closely with Archbishop Stepinac and continued to promote hatred toward the Serbs.

Catholic priest from the Monastery of Gorica, near Livno. About twenty friars from this monastery participated with Peric in slaughtering about 5,000 Serbs from the Livno area. Dr. Peric first arrested the Serbian men from Livno and took them to the Koprivnica, between Bugojno and Rupres. He had them brutalized and executed. Some were tortured to death. He then arrested their mothers, wives, and children and ended their lives in the same way. The women were raped, their breasts were cut off—children were dismembered and their eyes were gouged out. The killers then cut off the heads of the children and threw them into the laps of their distraught mothers who screamed for mercy—their anguished cries encouraged further violence until they were slaughtered.

Franciscan priest who murdered Serbian Orthodox priest Djordje Bogic of Nasice after nailing him to a tree and pulled out his beard and ripped skin from his body torturing him to death. He cut off Bogic’s nose and tongue, then cut him open the full length of his stomach and wrapped his intestines around his neck. Fascist Ante Pavelic decorated him.

"Jasenovac Then & Now: A Conspiracy of Silence" can be found at the following link:

The Wall Street journal
The International Herald Tribune
The Arizona Republic
The Los Angeles Times
The Seattle Times
The Cleveland Plain Dealer
The Orlando Sentinel
The Orange Country Register
The New York Times
The Miami Herald
The Denver Post
The Cincinnati Enquirer
The Boston Globe
The Chicago Sun Times
The Baltimore Sun
The Atlantic Journal-Constitution
The Sacramento Bee
The Washington Post
The Rocky Mountain News
The Atlantic Journal-Constitution
The Charlotte Observer
The Indianapolis Star
The Kansas City Star
The Oregonian
The Daily News
The Courier-Journal
St. Petersburg Times
St. Louis Post-Dispatch
South Florida Sun-Sentinel
San Jose Mercury News
San Francisco Chronicle
San Antonio Express-News
Philadelphia Inquirer
Milwaukee Journal Sentinel
Houston Chronicle
Detroit Free Press
Chicago Tribune
Arizona Republic- Phoenix
The American Srbobran

Plus 35 other newspapers


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


Saturday, April 26, 2014


Portrait of General Mihailovich
by Jim Pollard

"Confidence thrives on honesty, on honor,
on the sacredness of obligations, on faithful
protection and unselfish performance.
Without them it cannot live."

Franklin Delano Roosevelt


Taking to the hills of Serbia with only a few Serbian patriots to mount the first real resistance to Hitler's occupying forces in Europe was impressive by all human standards. The guts it took and the resolve necessary for these men and their leader to initiate such a courageous act against the Nazi war machine that in 1941 appeared to be invincible seems almost inconceivable now. But it was real, and the magnificence of it has withstood the test of time to remain one of those pivotal moments in history when men stood up against monsters and said, 'No, you will not win.'
For many years now, I've told the story of General Draza Mihailovich and his chetnik freedom fighters and the Yugoslav Army in the Homeland. My father Rade has been telling it for much longer than that. It's a story that begs to be told. It's the story of a distinguished Serbian military officer who initiated and lead the first real resistance in occupied Europe against Adolf Hitler and who, for the duration of World War Two, remained true to the fight for freedom for his people and his nation. It is the story of a man who was and remained a loyal ally of the great democracies despite the terrible betrayal that would be perpetrated against him. It is the story of a man who has been gone for almost 70 years now and for whom there is still no gravesite in his homeland nor have his remains been found. Just imagine that.
This story, a story that would span four wars, began in April of 1893 in the lovely, bucolic village of Ivanjica in Serbia and came to an end on July 17, 1946 when immediately after a phony communist trial in Belgrade, a true travesty of justice, General Mihailovich was executed. Tito's communists, knowing what a true hero of the people Mihailovich was, made sure that no remains would be found or properly buried in the Christian Orthodox tradition. There was to be no marker, no shrine dedicated to the memory of a man who lived and died for the honor and survival of the people and country he loved, as well as for the success of the Allied cause he remained faithful to until the end of his life.
That day in July a new story began and has continued for almost seven decades now. That is the story of making sure that the significance of  General Mihailovich's life and life's work is made known for what it truly was and that the historical record properly and honestly reflects that legacy.
For all these years since his death, those who knew and understood the value of character exemplified by General Mihailovich in his actions against the enemy and in his faithfulness toward his people and his allies have kept his memory and legacy alive throughout the world.  No one truly dies unless they are forgotten. All of us who appreciate just how great a man General Mihailovich was and what made him a truly heroic figure in history must never allow him to be forgotten. That is the obligation we have been entrusted with and we carry that obligation willingly. Now that so many of those who lived that history and who fought alongside him are gone, it is up to us who have come after them and who know their story to keep that legacy alive. We must. We owe it to them, and most of all, to him.
Each one of us who knows the history of World War Two and appreciates the role that General Mihailovich played in that history has our own thoughts about what made him great. Mounting the resistance to the Nazis and their quislings in Yugoslavia and maintaining it despite the horrendous Nazi reprisals AND the genocide being committed against the Serbian civilians by the Nazi quislings in the Independent State of Croatia AND the tragic civil war with the Yugoslav communists AND the obstacles and pressures that the Western Allies burdened him with as he fought to remain true to the Allied cause is paramount. However, for me, there is something else that stands out and has become an even stronger indicator of who he was and why he is deserving of the honor and recognition that is bestowed upon true heroes. It's that thing that makes me proud to be a member of the same nationality that he was and to feel honored to be Serbian.

General Mihailovich remained a faithful Ally. The Western Allies did not remain faithful to him. Throughout the duration of the war he struggled to maintain the fight for freedom against the multiple freedom-crushing forces in his homeland and at the same time remain a worthy and loyal ally of the Western democracies. Despite his tremendous sacrifices and those of his people, and his steadfast loyalty, General Mihailovich would be betrayed and abandoned by those who had promised assistance but who would abandon him to the wolves that would ultimately take his life. Even as he watched the betrayal unfold and came to know that he had been unequivocally abandoned by the Western Allies, he remained loyal to their cause, but not only that. He remained loyal to them.
Even after the betrayal was complete, and he was left on his own against the Nazis and the Communists, General Mihailovich and his people would perform acts that were beyond honorable and that almost defy the imagination considering how selfless those acts were.
Many allied personnel found themselves wounded and  stranded in the former Yugoslavia in 1944 after the Allied leaders had turned their backs on Draza and his people. General Mihailovich could have left them to the wolves in retaliation or out of spite, but he did not. Instead, throughout  the latter half of 1944 he oversaw and enabled the evacuations of hundreds of Allied personnel who had been shot down by the Nazis and who had landed on Serbian territory that was occupied by the enemy. All of the evacuations were successful. Not one man was captured. Not one man was left to his own fate and at the mercy of the enemy. All were fed, housed, protected, and evacuated to safety to return to their homes and families and to go on with their lives. They all lived to tell stories about the war and about the man who had saved them. Many of them would spend the rest of their lives dedicated to telling this story and fighting for official recognition of the man who had made their survival possible. Even more importantly, literally thousands of people are alive today, because those men were saved by the Mihailovich Serbs. It is comforting to know that many of these people are very much aware of this phenomenon and recognize the grace that blessed the lives of their fathers and grandfathers.
The fact that General Mihailovich did indeed have other options is what will never cease to amaze me, and what lies at the heart of his story are the honorable choices that he made. He could have turned his back, justifiably so, but he didn't. He did the honorable thing, that unselfish thing, that reflects a "sacredness of obligation" which only true men of character, men of greatness, carry within them no matter what the circumstances are. I'm not qualified to judge what General Mihailovich's relationship with God was, but I can imagine. I can only hope that when God saw all the General did, that He was pleased.
Through the years I have had the privilege of coming to know many of the WWII veterans that are part of this great story, both Allied and Serbian, and to call them my friends. I never grew tired of their story. I'll not forget their passion and dedication to keeping this legacy alive. And now that so many are gone, it's up to us to keep telling that story. We must. That is our sacred obligation.

Progress has been made. Serbia has begun to slowly officially recognize the worthy legacy of the son whom she shunned for too long. The prestigious Legion of Merit Medal awarded to General Mihailovich by the United States in 1948 finally made it home in 2005, where it belongs. Though the old groups and organizations established years ago continue their remembrances and celebrations of his life, new groups and organizations have been established in his memory. It does the heart good to see the young people getting involved in keeping the legacy alive.
As the old guard passes on, it's up to us survivors to continue maintaining the goal of securing for General Mihailovich the official recognition and place in history that he deserves. The old guard did all the hard work. It's up to us to make sure that it was not in vain.
My father Rade has never given up. For over 70 years he has remained faithful to the cause that he fought for as a young man, a kid really, and has never wavered. His passion has been passed on to me, and I'm grateful for the opportunity to have gotten to know the Mihailovich story and to be part of carrying on his legacy. It's in my blood now. I can only hope that all of us who share that same passion will maintain the same faithfulness to the cause that our fathers and grandfathers did.
I know the day will come when General Mihailovich is given his proper due and his rightful place in history is permanently established with all the honor that he deserves. He was and remains a true soldier, a distinguished officer, an honorable leader, a faithful ally, and ultimately a decent human being who never turned his back on the sacredness of his obligations. That, by any measure, is what makes a man great.
It is this kind of greatness that makes General Mihailovich a man I wish I had known. As we mark 121 years since his birth this April weekend in 2014, let's remember the glory of his life, a life that began in the beautiful little Serbian village of Ivanjica back in 1893. Though he was on this earth for only 53 years, he left his mark forever.
Memory Eternal.
Glory to General Mihailovich!
Aleksandra Rebic
Chicago, IL U.S.A.
April 26, 2014



If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


26. априла (14. априла по старом календару) 1893. године у Ивањици је рођен ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, један од најодликованијих српских официра, учесник 4 рата, први герилац поробљене Европе, борац против две најмонструозније идеологије које су икада постојале – комунизма и нацизма, бесмртни српски Чича!

Урош Парезановић
121 година од рођења ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића
26. априла (14. априла по старом календару) 1893. године у Ивањици је рођен ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, један од најодликованијих српских официра, учесник 4 рата, први герилац поробљене Европе, борац против две најмонструозније идеологије које су икада постојале – комунизма и нацизма, бесмртни српски Чича!
Објашњење датума – Најчешће се као датум рођења ђенерала Драже наводи 27. април, што је грешка до које је дошло приликом пребацивања датума из старог у нови календар.
Дража је рођен у 19. веку, када је разлика између 2 календара била 12 дана – за један дан мања него што је данас, тако да када се датум пребацује у нови календар треба додати 12, а не 13 дана. Према томе 14. април по старом + 12 дана разлике даје 26. април. Због занемаривања ове чињенице, да је тад разлика била мања него што је данас, дошло се до погрешног датума 27. априла.
Урош Парезановић
26. април 2014.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

"На данашњи дан [26. април] навршава се 121 година од рођења ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у поробљеној Отаџбини."

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II
испред споменика на Равној гори
"На данашњи дан [26. април] навршава се 121 година од рођења ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у поробљеној Отаџбини.
На слици - Њ.К.В. Престолонаследник Александар II испред споменика на Равној гори.
Објашњење датума – Најчешће се као датум рођења ђенерала Михаиловића наводи 27. април, што је грешка до које је дошло приликом пребацивања датума из старог у нови календар.
Дража је рођен 14. априла 1893. по старом календару. У 19. веку је разлика између 2 календара била 12 дана – за један дан мања него што је данас, тако да када се датум пребацује у нови календар треба додати 12, а не 13 дана. Према томе 14. април по старом + 12 дана разлике даје 26. април. Због занемаривања ове чињенице, да је тад разлика била мања него што је данас, дошло се до погрешног датума 27. априла."
on Facebook.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

Friday, April 25, 2014

Монсињор Степинац: Злочинац или светац? / Пише: Мирослав Свирчевић

Reiss Institute
February 12, 2014
Мирослав Свирчевић
(Нови Стандард, 22. јун 2011)

Др Мирослав Свирчевић 2014

Монсињор Степинац: Злочинац или светац?

Aloysius Stepinac

Приказ књиге – Драгољуб Р. Живојиновић: „Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958″,. „Службени гласник”, Београд 2007.

Одговор на изузетно провокативно питање из наслова са ширим реперкусијама може се пронаћи у изврсној књизи нашег угледног историчара академика Драгољуба Р. Живојиновића: „Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958″. Премда садржински вишеслојно научно дело, засновано на бројној и разноврсној грађи из различитих архивских фондова (пореклом из САД, Велике Британије, Италије, Србије и др.), књига се чита у једном даху. Она детаљно расветљава односе Ватикана и уопште Римокатоличке цркве (у даљем тексту: Католичка црква), с једне, и југословенских власти (предратне и комунистичке), с друге стране – и то за време понтификата папе Пија XII, иначе веома загонетне и контроверзне личности унутар Католичке цркве. Ово историјско раздобље обухватало је низ драматичних догађаја који су из темеља потресли Европу и Балкан: ужас Другог светског рата; комадање Краљевине Југославије и стварање Независне Државе Хрватске (у даљем тексту: НДХ) ратне 1941. године; усташки геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима у току рата; грађански рат на раскомаданој југословенској територији; подела интерсних сфера у Европи и на Балкану између великих сила – победница у рату; обнова Југославије на комунистичкој идеолошкој основи; избијање Хладног рата; Тршћанска криза у односима Италије и Југославије: раскид југословенског државног врха са Стаљином и Информбироом; суђење надбискупу Алојзију Степинцу и његова потоња изолација; смрт папе Пија XII итд.

У таквим околностима овог историјског раздобља преламали су се укупни односи Ватикана и његових верско-политичких испостава према југословенској држави. Тим односима академик Живојиновић посвећује сву потребну пажњу – посматрајући их у контексту глобалне политике и интереса великих сила (Велика Британија, САД и СССР) у Европи и послератног преуређења међународног поретка на Балкану. Обиље занимљивих – до новијег времена, непознатих „шокантних” и „пикантних” – чињеница; закулисне дипломатске иницијативе папе Пија XII и његових емисара код западних савезника; војно-политички потези челника НДХ; држање хрватског католичког клера и Брозовог герилског покрета, те британских и америчких тајних емисара који су били добро упознати са стварним стањем на „крвавом балканском терену” – све то представља садржину Живојиновићевог слојевитог дела, које на појединим местима одише привлачношћу правог „политичког трилера”.


Пре свега, из књиге јасно произлази да су се Света столица и Католичка црква у НДХ, посебно њен епископат, залагали за трајно разбијање Југославије и очување НДХ и након завршетка Другог светског рата. Заправо, папа Пије XII никада није ни скривао своје незадовољство стварањем југословенске државе и њеном обновом по окончању рата. Стога Живојиновић истиче да се „развој политичких прилика у Југославији у међуратном периоду доживљавао у Ватикану као увреда за католичанство и његово понижавање од стране владајуће класе, тј. православних Срба”. То је по уверењу Ватикана заправо била неправда, која се морала исправити издвајањем католичких земаља – Словеније и Хрватске из Југославије, како би се заштитиле од православља и „туђинског поретка”. Због тога су Ватикан и папа Пије XII активно подржавали политичке тежње хрватског сепаратизма – укључујући и најекстремнији усташки покрет, заснован на идеологији тзв. хрватског државног права. Још у раздобљу између два светска рата Католичка црква је ставила на располагање усташама Завод св. Јеронима у Риму, који је представљао седиште њиховог окупљања у Мусолинијевој Италији. У њему су прављени планови о будућем деловању усташког покрета. Након завршетка Другог светског рата овај завод је служио за безбедну евакуацију усташа из обновљене Југославије и њихово пребацивање у прекоморске земље, посредством утицајних католичких прелата и англо-америчких тајних служби (тзв. „пацовски канали”). У суштини, Католичка црква је подупирала усташку идеологију, као и стварање НДХ 10. априла 1941. године, а потом и њене екстремну државну политику.

Иако су поједини католички великодостојници у Ватикану осећали стид због усташког погрома над Србима, Јеврејима и Циганима, па су чак и јавно протестовали због тога (нпр. кардинал Еуген Тисеран, префект Конгрегације за источне цркве), политика Ватикана према НДХ није се мењала током свих ратних година: поглавар Католичке цркве папа Пије XII остао је доследан у подршци НДХ, а на почетку рата отворено ју је подржавао као савезницу Сила осовине. Папа је сматрао да ће Хитлерова Немачка сигурно добити рат и постати супериорни господар „Нове Европе”. Ипак, нешто касније – после 1943. године – кад је постало јасно да ће антихитлеровска коалиција изаћи из рата као победник, папа је настојао – јавним и тајним дипломатским мисијама – пребацити НДХ у табор западних савезника. У сваком случају Ватикан и папа опстанак НДХ нису доводили у питање.

Папа Пије XII (цивилно име: Еуђеније Пачели, рођен 1876. године) био је у много чему необична личност: пореклом из аристократске породице, изванредно интелигентан, веома широког образовања, аскетског изгледа и држања, резервисаног наступа и говора – остављао је утисак надмености и хладноће у својим наступима. Занимљиво је да је управо он био главни преговарач са српском владом приликом закључења конкордата између Краљевине Србије и Ватикана у предвечерје Првог светског рата. У односу на поједине европске и друге народе показивао је или резервисаност или изразиту наклоност: Французима није много веровао док се Енглеза страховито плашио; Шпанце је настојао да држи по страни, док је Американце сматрао „незрелом децом међу народима”. А према Немцима и немачкој култури осећао је највеће поштовање и уважавање; сматрао је Немачку политичким и економским центром Европе. Изнад свега мрзео је комунизам и православље. Осовину Берлин-Рим сматрао је најбољим оруђем у борби против СССР-а, које је имало да спречи његову могућу хегемонију у централној и источној Европи.


Ове папине особине пресудно су утицале на профилисање политике Ватикана током Другог светског рата. Што се рат више ширио папина пристрасност и наклоност према појединим народима – све више је долазила до изражаја. Након ратне победе Немачке над Белгијом, Холандијом и Луксембургом 1940. године, Пије XII је оштро протестовао против немачког освајања ових земаља. Међутим, када је слична судбина задесила Норвешку, Данску, Грчку и Југославију, глас Пија XII није се чуо. Разлика у држању према поменутим земљама проистицала је из чињенице да су прве у највећој мери припадале католичкој сфери док су друге биле протестантске или већински православне.

У таквим околностима, политика и држање Ватикана према Краљевини Југославији били су у највећој мери предодређени папиним ставовима. Неуспех Свете столице да закључи конкордат са југословенског владом 1937. године само је распламсавао осветничко расположење код папе, које он није скривао од јавности. Нова прилика указала се папи Пију XII и његовим сарадницима да остваре своје намере према Србима и православљу формирањем усташког покрета, који је задобио подршку фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Политику Свете столице активно су спроводили католички прелати на тлу раскомадане Југославије. Стварање Љубљанске провинције и њено припајање Италији изазвало је велико одушевљење у Ватикану. Као разлог за то наводило се да ће се на тај начин „Словенци сачувати од Православне цркве и њеног притиска”.

У својој књизи академик Живојиновић  посебну пажњу посвећује загребачком надбискупу Алојзију Степинцу. За разлику од свог ватиканског покровитеља, Степинац је био другачије природе - истиче Живојиновић. Он је заправо био личност ограничених интелектуалних способности, али до крајности упоран, доследан у својим уверењима и послушан према вишим ауторитетима. Као изразити традиционалиста и конзервативац у католичким круговима, Степинац је био одлучан противник коренитих политичких реформи које би сигурно поткопале положај Католичке цркве у друштву. Био је одушевљени присталица НДХ од почетка до краја рата. Залагао се за њено очување и противио се обнављању Југославије у било ком облику. На самом почетку рата подржавао је усташки режим и ћутке прелазио преко његових масовних злочина на иноверцима, који су били почињени у „Кристово име”.

Став надбискупа Степинца следили су и други католички прелати у НДХ. У томе је посебно предњачио Иван Шарић, надбискуп врхбосански, који никада није ни прикривао своје усташке активности. Током рата водио је антисрпску и антијеврејску политику у НДХ, а говорио је и писао против „западних плутократа” и „јеврејских масона”. У јулу 1941. године Шарић је изјавио: „Ја сам такођер усташа [...] а дужност је сваког сина хрватског народа да буде усташа”. Такође, позивао је Хрвате и муслимане на сарадњу са немачким и италијанским окупаторима, а заједно са својим сарадницима чинио је све у циљу затирања православља на територији НДХ. Поред Шарића, сличне ставове заступали су и други високи католички прелати: Антун Акшамовић, бискуп ђаковачки; Петар Чуле, бискуп мостарски; фра Јосип Гарић, бискуп бањалучки; Јанко Шимрак, коад-јутор крижевачки и др. Исто тако, крчки бискуп Јосип Сребрнић поздравио је италијанску окупацију Далмације и стварање НДХ. Њему су се придружили сплитски бискуп Квирин Бонефачић, хварски бискуп Михо Пушић, те шибенски бискуп Јеролим Милета.


Нижи католички клер – уз неке изузетке – сарађивао је блиско с властима НДХ. У Априлском рату 1941. године многи од тих свештеника разоружавали су југословенске војнике, упућивали их у прихватне логоре, прикупљали оружје и преузимали локалну власт. У томе су посебно предњачили припадници фрањевачког реда. Листа свих имена била би сувише дуга, али међу најистакнутијима треба поменути дон Илију Томаса, Вилима Цецељу, Ивана Милетића, фра Петра Берковића, фра Велимира Шимића, фра Радослава Главаша, фра Карла Грабовца, фра Срећка Перића (јавно је позвао на убиство своје сестре пошто је била удата за Србина), Ивана Микана, Емануела Рајића и др. Неки су постали усташки „таборници” и повериоци: фра Дидак Ћорић, Мартин Гецина, Миливој Чекада (рођени брат Смиљана Чекаде, бискупа скопско-призренског, а потом и бањалучког), Драгутин Камбер и др. Други су били управници логора смрти или убице, као Мирослав Филиповић-Мајсторовић („фра Ђаволо”), или насилни покрштаваоци Срба, као Божидар Брало, Дионисије Јуричев и др.

Само су ретки католички прелати осуђивали усташку политику, али и то само парцијално. Тако је нпр. бискуп београдски Јосип Ујчић осуђивао погроме над Србима, али не и њихово насилно покрштавање. Један од ретких католичких свештеника који није подржавао усташки покрет био је Светозар Ритиг, који се од самог почетка рата прикључио Брозовом комунистичком покрету и борио против клерикализације државе.

Тако је изгледала слика Католичке цркве у НДХ. Нема сумње да је надбискуп Степинац знао шта су све чинили бискупи и нижи свештеници под јурисдикцијом његове надбискупије. Међутим, он је временом еволуирао у својим ставовима, постајући критичар усташког режима и његовог поглавника. До тога је дошло током 1943. године после капитулације Италије, када је постало јасно да ће и Хитлер изгубити рат. Због тога је настојао да преко папе Пија XII преведе НДХ на страну западних савезника. Зато политика истребљења Срба у НДХ, коју је усташки режим спроводио у континуитету, више није била пожељна за Католичку цркву јер је значајно умањивала изгледе Хрватске да избегне третман поражене стране и нацистичког савезника. Од тог момента Степинац је говорио да су зверства над Србима довела до јачања комунистичког покрета у НДХ, што је могло угрозити положај Католичке цркве и поткопати њене интересе на целом Балкану. А ако би до тога заиста дошло – сматрао је Степинац – било каква државност Хрвата била би доведена у питање по окончању рата. Због тога је покушавао да ступи у везу са савезничким емисарима како би им објаснио да је опстанак самосталне хрватске државе у интересу Запада.

На крају - када су велике силе одлучиле да ће Југославија бити обновљена на комунистичкој основи – Ватикан је то доживео као свој нови историјски пораз. Јосип Броз је крајем рата покушавао да се приближи Католичкој цркви и Ватикану, али је папа вазда одбијао да прими изасланике НКОЈ-а. Стога је сукоб Католичке цркве и нове Југославије био неминован, а Броз и КПЈ су желели да се „освете” Ватикану због отровне пропаганде коју је водио против НОП-а. Заоштравању њиховог сукоба допринела је и одлучност КПЈ да у границе обновљене југословенске државе укључи италијанска подручја на којима су живели Словенци и Хрвати на острвима, у Ријеци, Истри и Трсту. Ватикан је оштро устао против таквих намера нових југословенских властодржаца, што је додатно распламсавало међусобно неповерење и оштрину сукоба. Неколико високих прелата – компромитованих током рата (Иван Шарић, Грегори Рожман, Јосип Гарић, Крунослав Драгановић) – напустили су своје дијецезе из страха за сопствене животе. Многи католички свештеници из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине допали су затвора, процеси пред „народним судовима” одвијали су се убрзано и без права на правичну одбрану, док су убиства свештеника постала честа појава.


Међутим, најспектакуларнији међу овим судским процесима било је суђење надбискупу Степинцу у јесен 1946. године. Овај поступак је покренут на изричити захтев Јосипа Броза. Суђење је привукло велику пажњу домаће и светске јавности. Папа Пије XII је то суђење прихватио као лични изазов и провокацију вођа југословенских комуниста, те је уложио сав свој утицај и ауторитет у свету не би ли се Степинац ослободио и тако показао да је моћнији од новог харизматичног балканског самодршца. Посебно је ангажовао католичке хуманитарне организације у северној Америци и моћног њујоршког надбискупа Френсиса Спелмана, али то ипак није помогло Ватикану. САД и Велика Британија нису желеле изаћи у сусрет све јачим вапајима деморалисаног папе да се изврши довољно јак притисак на југословенски режим како би се Степинац нашао на слободи. Држећи се договора са Стаљином и Брозом, западне силе су се ограничиле само на вербалну осуду поступака комунистичких власти у Југославији истичући како судски поступак против Степинца није одговарао стандардима цивилизоване државе. За папу Пија XII и Ватикан само суђење представљало је прворазредну бруку и скандал: у њиховим очима Степинац је био једна невина жртва и мученик, који је страдао само зато што је био противник „безбожничког комунистичког режима”. Овакав став Пија XII делиле су и потоње папе: Јован Павле II за чијег је понтификата Степинац проглашен „блаженим”, те Бенедикт XVI, који је сличну оцену о Степинцу изразио током недавне званичне посете Загребу.

Алојзије Степинац је био оптужен због: сарадње с врхом усташке државе; честих сусрета с Павелићем и другим усташким часницима; католичења десетина хиљаде Срба: подршке коју је усташама пружао католички клер; проповеди у којима је подстицао на молитву за Павелића и „противнародног деловања” након окончања рата. Судске процес је вођен пред Већем Врховног суда НР Хрватске. Оптужницу је заступао Јаков Блажевић док је улогу Степинчевог браниоца имао адвокат Здравко Политео. Занимљиво је да је управо Политео бранио Јосипа Броза на тзв. „Бомбашком процесу”. Степинац је био осуђен на казну затвора с присилним радом у трајању од 16 година, губитак политичких и грађанских права у трајању од три године; у току издржавања казна му је преиначена на кућни притвор у родном Крашићу, у Жумберку.

У суштини, судски процес против Степинца био је доста непромишљено вођен, недовољно припремљен и с политичке тачке гледишта веома штетан. Сâм поступак више је личио на идеолошко-политички обрачун у коме је оптуженом унапред пресуђено, ма какве доказе у своју одбрану приложио, него на суђење у правној држави. То је на известан начин „рехабилитовало” Степинца. Он је несумњиво био одговоран за оно што му је јавни тужилац стављао на терет, али је доказни поступак изведен неспретно и уз бројна кршења правила процедуре и основних принципа правичног суђења. То је све послужило као изговор за бројне хрватске и иностране кругове, који су вазда истицали да је Степинац био политички осуђеник без доказане кривице. На известан начин и сâм Броз им је давао за право истичући да се „нова народна власт није плашила никога у свету коме комунистичка револуционарна логика није прихватљива”.


Из књиге академика Живојиновића јасно се може видети да су судбине папе Пија XII и надбискупа Алојзија Степница биле у нераскидивој вези. Обојица су се осећали као победници на почетку ратних збивања 1941. године, као што су се осећали и као губитници на крају рата 1945. године. Њихова историјска и животна мисија завршила се некако у исто време, победом комунистичке идеологије на Балкану и на прагу Хладног рата у биполарном свету. И један и други оставили су иза себе животно дело у окриљу Католичке цркве, па и на широј политичкој сцени,  које је у најмању руку проблематично. Остаје чињеница да су обојица били суштински  били наклоњени усташком покрету и да су на тај начин, макар прећутно, одобравали масовно зверско истребљење Срба, Јевреја и Цигана.

Све напред речено представља сиже књиге академика Драгољуба Р. Живојиновића. Међутим, у њој се могу пронаћи и неки подаци и детаљи који на читаоца заиста делују шокантно.

Из једног посебног меморандума Френклина Рузвелта упућеном њујоршком надбискупу Френсису Спелману 1943. године јасно се види да је председник САД био против обнове Југославије и да је нагињао очувању независне Хрватске и стварању независне Словеније, а у склопу стварања неке врсте подунавске (кон)федерације, на челу с надвојводом Отом Хабзбуршким. У том тренутку је Винстон Черчил био за очување стања quo ante (предратног), премда је у свакој згодној прилици наглашавао жаљење због распада Аустроугарске.

Занимљив је био и меморандум бискупа Алојза Худала у позним месецима рата (иначе истакнутог нацистичког симпатизера) упућен Јосипу Брозу преко Јосипа Смодлаке, представника НКОЈ-а у Италији, у коме се залагао за преуређење Балкана. У овом меморандуму анализирају се ондашње прилике у Подунављу и указује на „истинске потребе народа који ту живе”. Худал је, између осталог, предложио стварање тзв. Дунавске конфедерације, коју би сачињавале Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Југославија. То би по мишљењу овог католичког бискупа било најбоље решење за Аустрију, што би имао бити први корак ка европском јединству, првенствено економском. На челу Конфедерације налазио би се Врховни савет са секцијама у Београду, Пешти, Прагу и Бечу. Његово председништво мењало би се сваке три године. Није могуће утврдити чија гледишта је износио Худал – сопствена или неког моћног покровитеља. Брозова реакција не предлог није била позната. али је очигледно да је она за њега била неприхватљива.

Посебно су интригантне закулисне игре око шверца злата које су усташе опљачкале од својих жртава у НДХ. Пратећи траг љубљанског надбискупа Грегори Рожмана амерички обавештајци су сазнали да је део злата пребачен у Италију посредством британског пуковника Џонсона, други је био пренет у Рим посредством католичког свештеника и теолога Крунослава Драгановића. Трећи и највећи део, око 2.400 килограма, био је скривен у Берну. Злато је било намењено финансирању тајних усташких делатности. Према наводима америчких обавештајаца, Гретори Рожман и Иван Шарић су маја 1948. године стигли у Берн како би преузели бригу о опљачканом злату и усташким финансијама. Њихова намера је била да преко Италије транспортују злато евакуисаним усташама у Аргентину, где се већ налазио Анте Павелић. Након обављених банкарских трансакција Рожман и Шарић су затражили и добили америчке исељеничке визе. Из Швајцарске Рожман је отишао у САД, у Кливленд, а Шарић у Шпанију.

* * *

После пада Берлинског зида и глобалног комунистичког поретка 1989. године Ватикан је наставио у свом прозелитистичком деловању на Балкану тамо где је стао 1945. године. Очигледно је да Света столица жели да што пре надокнади „изгубљено” време током трајања комунизма, посебно стога што су се њени интереси данас потпуно поклопили с интересима САД и Велике Британије. А највећи Ватиканов противник на Балкану – Србија данас је посрнула и скрхана: морално, демографски, политички, војнички и економски. Србија 2011. године није Србија из 1914. или 1941. године. То Ватикан добро зна и зато жели што пре остварити своје верско-политичке циљеве ширења на исток преко српских земаља.

Главни циљ Ватикана - нестанак Срба из Хрватске и Војне Крајине - започет с Антом Павелићем и Алојзијем Степинцем 1941-1945. године, завршен је с Фрањом Туђманом и Фрањом Кухарићем 1991-1995. године. Католизација Црне Горе, промовисањем дукљанске идеологије на антисрпској основи, увелико већ даје своје прве резултате. Циљ Ватикана је јасан: одвајање Црногорске митрополије од Српске православне цркве и проглашење уније са Светом столицом, над којом би Загребачка надбискупија добила пуну црквено-правну јурисдикцију. На тај начин би се и већинско православно становништво, преко „монтенегринства” постепено претапало у Хрвате, према већ добро уходаном механизму примењеном у Босни, Херцеговини, Далмацији, Славонији, Жумберку и осталим „земљама под мисијом”. У северној Србији (конституисано као аутономна Војводина), нарочито после усвајања њеног неохабзбуршког статута, на делу је исти такав етничко-верски инжењеринг, с циљем да буде предмет пуне католизације и тиме одвојена од матичне државе. У том походу Ватикана једину препреку за сада представља Република Српска. Но, Ватикан се нада да ће и та препрека бити савладана. За то ће послужити Хашки трибунал, као нека врста постмодернистичке шпанске инквизиције. Пресудом за измишљени геноцид у Сребреници која је већ намењена Радовану Караџићу и Ратку Младићу жели се постићи да Република Српска формално и фактички буде уклоњена са политичке мапе. На тај начин унапред се криминализује било какав облик српске државности западно од Дрине, који се у старту сматра злочиначким. На концу, беатификацијом набискупа Степинца жели се постићи још један циљ – забашуривање и бацање у историјски заборав усташки геноцид над српским народом те улога Ватикана и Католичке цркве у њему.

Поставља се питање хоће ли већина Срба смоћи снаге да све то разуме и има ли српска држава адекватан одговор на овакав судбоносни изазов.

Др Мирослав Свирчевић је научни сарадник у Балканолошком институту САНУ



If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@Hotmail.com