Saturday, October 17, 2020


Генерал Драгољуб Дража Михаиловић је први устаник окупиране Европе од нацизма, чувар и носилац најдрагоценијих слободарских тековина српског народа.

Носилац најзначајнијих признања од америчког и француског председника, генерал кога су се на крају Другог светског рата одрекли и краљ и савезници а он се њих одрекао није, човек који је осуђен у монтираном комунистичком процесу, мученик који је убијен под велом тајне и не зна му се гроб.

Ако су одлуком Народне скупштине републике Србије припадници покрета Драже Михаиловића изједначени са партизанима у антифашистичкој борби, онда захтевамо да се српска престоница одужи генералу Михаиловићу подизањем споменика у центру Београда.

Бранимир Нешић, издавачка кућа Catena mundi

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

Thursday, June 25, 2020

Croatia’s fascist movement is on the rise yet again / "The Independent-UK" June 25, 2020

The Independent - UK
Menachem Z. Rosensaft
June 25, 2020

Croatia’s fascist movement is on the rise yet again

Germany has outlawed the symbols of its Nazi past. It’s time the same was done in Croatia to stop the rehabilitation of the Ustaša movement while authorities turn a blind eye.

Fascism was and is a far-right, authoritarian and ultra-nationalist ideology. It is predicated more often than not on a belief in racist or ethnic superiority coupled with often violent xenophobia, antisemitism, and other forms of bigotry. During the Second World War, home-grown fascist movements throughout Europe joined Nazi Germany in perpetrating genocide and crimes against humanity against minorities in their respective countries. The Croatian Ustaša organisation was one such movement.

In the so-called Independent State of Croatia, a Nazi-puppet state carved out in 1941 from what had been the Kingdom of Yugoslavia, the fanatically nationalist and separatist Ustaša, led by Ante Pavelić, aggressively and ardently murdered hundreds of thousands of Serbs and tens of thousands of Jews, as well as many Roma and Croatian anti-fascists.

For some time now, we have been witnessing a widespread attempt to rehabilitate and legitimize the Ustaša by characterizing it and its members as patriots rather than as cold-blooded murderers and war criminals. This is a falsification of history, made worse by the fact that similar scenarios are being played out across eastern and central Europe.

Still, the glorification of the Ustaša in Croatia, often with the tacit if not blatant support of authorities, stands out as the most egregious manifestation of such malignant historical revisionism. At a time when Americans are removing and tearing down monuments to men who supported slavery, it is unseemly that large segments of Croatian society seem oblivious to the horrific crimes committed in its name by the Ustaša.

In order to carry out their genocidal scheme, the Ustaša established a network of concentration camps infamous for their brutality and comparable to the barbarity of the German death camps. The most notorious of these was Jasenovac, often referred to as the “Auschwitz of the Balkans,” where, according to the US Holocaust Memorial Museum, somewhere between 77,000 and 104,000 Serbs, Jews, Roma, and Croat opponents of the Ustaša regime were brutally murdered. The Jasenovac Memorial Site has identified by name 83,145 victims who perished there.

And yet, extremist right-wing elements in Croatia have for years tried to sanitize the interrelated connotations of Jasenovac and the Ustaša.

In 2016, Jakov Sedlar, a controversial Croatian filmmaker, produced a documentary film entitled Jasenovac – the Truth which portrayed Jasenovac as a benign labour camp whose number of victims had been greatly exaggerated. After attending the film’s widely-publicised premiere, Zlatko Hasanbegović, the extreme-nationalist Croatian minister of culture, declared that, “This is the best way to finally shed light on a number of controversial places in Croatian history.”

In 2018, the journalist Milan Ivkošić grotesquely wrote in Croatia’s most-read daily, Vecernji list, that while conditions at Jasenovac may have been severe, “there was fun in the camp. There were sporting matches, especially football, concerts, theatrical performances . . .”

Fun? In Jasenovac?

In an oral history interview taken by and maintained at the US Holocaust Memorial Museum, former Jasenovac prisoner Milo Despot described witnessing how a Ustaša unit took more than 100 Serb girls on a barge, ordered them to take off their clothes and then grabbed them by their hair, cut their throats, and threw their corpses into the river.

In another testimony, Mara Vejnovic said that she saw the Ustaša kill a group of children with poisonous gas in a Jasenovac barrack.

Equally troubling is the widespread use of the Ustaša slogan “Za dom spremni,” or “Ready for the Homeland,” as a euphemism for racist or xenophobic slurs that are, in theory at least, prohibited under Croatian law. “Za dom spremni” was the Ustaša equivalent of the Nazi “Sieg Heil” salute, and its present-day use leaves little to the imagination. When the term is shouted by Croatian fans at a football match against an Israeli team, the crowd hears the antisemitic dog-whistle loud and clear.

A case in point is the ongoing controversy surrounding Marko Perković, the popular ultra-nationalist Croatian singer known as Thompson, who for years has prominently shouted and sung “Za dom spremni” during his performances with only minimal adverse consequences.

Most recently, the Court of High Misdemeanors in Zagreb ruled that Perković’s use of this fascist salute did not violate public order and breach the peace. The Croatian Constitutional Court subsequently reiterated that “Za dom spremni” was an Ustaša greeting of the Independent State of Croatia, and that its use is inconsistent with the Croatian Constitution. The fact remains, however, that the Croatian authorities, for the most part, turn a blind eye to the reintegration of Ustaša terminology into their country’s contemporary culture, and, by extension, into the wider Croatian political mindset.

In sharp contrast, Zoran Milanović, Croatia’s president, has demonstrated tremendous courage and integrity in publicly opposing and condemning any legitimization of the Ustaša. To the fury of right-wing elements and the Croatian war veterans’ minister, he has called for the removal of a “Za dom spremni” plaque in a town near Jasenovac. President Milanović also left a ceremony commemorating a 1995 Croatian offensive against Serb separatists when several participants sported T-shirts with the Ustaša slogan.

The time has come for the international community to speak out loudly and clearly against any glorification or rehabilitation of those movements and individuals that perpetrated some of the most gruesome crimes in history. Germany has outlawed the symbols of its Nazi past. Croatia must now effectively prohibit and prosecute all evocations of the Ustaša.

Menachem Z. Rosensaft is associate executive vice president and general counsel of the World Jewish Congress. He teaches about the law of genocide at the law schools of Columbia and Cornell Universities.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Friday, June 12, 2020

Андрићеве симпатије за Дражу Михаиловића / "Нови Стандард" May 25, 2020

Нови Стандард

Андрићеве симпатије за Дражу Михаиловића

Како је откривено да је Иво Андрић током окупације симпатисао Дражу Михаиловића и равногорски покрет, и зашто је хрватски национализам сматрао најопаснијим

Субота, пети децембар 1964. године, у стану Александра Вуча окупило се шире друштво: Иво Андрић, Душан Матић, Родољуб Чолаковић са супругама и Криста Ђорђевић. Јулијана Лула, Вучова супруга, позната надреалисткиња, спремила је гала вечеру. Домаћин, као и обично, приликом оваквих седељки, које су биле готово редовне, имао је специјални задатак да своје госте обавести о ономе што се збивало у београдској чаршији, али и шире. Био је пун новости и све је знао.

Вучо: „Брана Црнчевић дошао у Књижевни клуб у Загреб и питао: ’Ко је вечерас дежурни усташа у клубу.’ Људи схватили спрва као шалу, али кад је поновио, они реаговали и избацили га напоље.“

Чолаковић: „У Београду су одмах подузете мере: скинули му драму с телевизијског програма и оформљена је партијска комисија. Допада ми се таква брза и ефикасна реакција.“

Иво Андрић, скида наочаре, брише их, снебива се, збуњено се смешка и као да неће, прозбори: „Знате (кажу тако је увек почињао реченице) недавно у Дервенти, под прозором хотела у коме сам одсео разговарају две коне (комшинице):

– Чу л’ ти ноћас ону грмљавину и јеси ли се припала?

– Ма, како не бих чула, а припала сам се да не може горе бит. Грми и сјева, а у мене у кући све чланови партије.“


А тачно десет година раније, скоро у дан, пре ове седељке на којој ће будући нобеловац осмислити типичан босански виц о Партији, Андрић је 13. децембра 1954, по сопственој жељи (мада постоје сведочења да га је на овај корак годинама убеђивао баш присутни Родољуб Чолаковић) примљен у Савез комуниста Југославије. Одлуку о томе, после дискусије, донела је Основна организација Савеза комуниста Србије при Удружењу књижевника Србије. Образложење је прочитао секретар партијске организације Милорад Панић Суреп. Била је то круна његових активности омеђених годинама 1944. и 1954.

Андрић је улагао велику енергију и савесно испуњавао дужности члана Управе Удружења књижевника у Београду, затим Управе Удружења књижевника Србије, а онда председника прве организације југословенских писаца – Савеза књижевника Југославије; народни је посланик за срез Травник, већник Трећег заседања ЗАВНОБиХ-а, члан Уставотворне скупштине и Президијума Народне скупштине БиХ, посланик је Већа народа Народне скупштине ФНРЈ; члан је делегација које бораве у Совјетском Савезу 1948. и у Турској 1953. године; потпредседник је Друштва за културну сарадњу Југославија–СССР, председник Друштва за културну сарадњу Босна и Херцеговина – СССР, члан Управног одбора Друштва за културну сарадњу Југославија – Француска; члан је Савезне комисије за упис народног зајма, Комитета интелектуалаца за одбрану мира, Управе Југословенског удружења за Уједињене нације, Одбора за иностране послове; члан је Уметничког савета за кинематографију, члан Савета за књижевност при Министарству за науку и културу у Влади ФНРЈ; члан је Националне комисије ФНРЈ за Унеско; члан Савезног одбора Народног фронта Југославије (на чијем је челу маршал Тито)…

Иво Андрић седи за столом у свом стану у Београду током 1960-их
(Фото: AFP/Profimedia)

Према доступној библиографији то је његов најплоднији период. Поред три романа и нове збирке приповедака, објављена су 162 његова рада – приче, репортаже, путописи, одломци из романа, говори и записи, чему треба додати и многобројна предавања одржана у разним приликама и различитим поводима.

Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи – записао је Иво Андрић у Знаковима поред пута, као да је хтео да посредно појасни поједине „знакове“ из његовог богатог животног пута књижевника и дипломате о којима се мало зна и који су остали недовољно разјашњени. Иво Андрић је живео и умро с много тајни. И данас су тешко објашњива нека његова опредељења у животу и политици. Од разочарања у Загреб и Хрвате, и приклањања Србима, преко високог позиционирања у дипломатији свих Влада Краљевине, до сарадње са послератном влашћу и пријем у чланство Комунистичке партије Југославије 1954. године.


И ратне београдске године славног нобеловаца обавијене су велом мистерије. Када је као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, враћан у Београд, понуђено му је, као Хрвату, да може да оде у Загреб и прикључи се дипломатској служби Павелићеве државе. Одлучно је одбио ову понуду и одлучио да ратне године проведе у српској престоници. Док рат букти у целој Европи, Иво Андрић стиже у окупирани Београд. Првог дана јуна 1941. усељава се у подстанарску собу код адвоката Бране Миленковића и његове мајке Каје, у стан на првом спрату, у Призренској улици број седам. Ушао је само с два кофера. И ту ће, између та четири зида, имати смирења и животног одушка да наредних година напише На Дрини ћуприју, Травничку хронику, Госпођицу, дела која ће му две деценије доцније донети Нобелову награду.

Његови биографи, пишући о тим годинама, бележили су да се Андрић „држао резервисано“ и трудили се да нагласе његово немирење с окупацијом, и позивали су се на његово одбијање да потпише антикомунистички Апел српском народу и предлог Српске књижевне задруге да објави избор његових приповедака. Овим одлукама он је показао свој став према окупаторима и Недићевој квислиншкој „држави“. Улазак ослободилаца у Београд 20. октобра 1944, вод црвеноармејаца, дочекао је на Теразијама с Миланом Ђоковићем и Рашком Димитријевићем. Стајали су на почетку Призренске улице, педесетак метара од Андрићевог стана. Када је поред њих прошла претходница, петорица црвеноармејаца, Андрић је рекао: „Шта да им дамо? Победнике треба даривати“, записао је Милан Ђоковић у својим дневницама.

Одмах после ослобођења и успоставе власти Титових партизана, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире с новом стварношћу, почињу да говоре о Андрићу као „водоноши комунистима“, да се „упрего у комунистички јарам и вуче ли вуче узбрдо“. Делом чаршије кренуле су приче о његовој недоследности, прерушавању, издаји моралних начела, превртљивости и прилагођавању политичким околностима, конвертитству. Да је заборавио како је краљевском режиму служио предано и послушно. Многи су се питали да ли је „морао да се толико понизи?!“ Да ли је то због неких „досијеа које комунисти имају, којим га уцењују?“ Прилепили су му етикете „језуита“, „фра Иван-бег“, „дон Иво“…

У таквим околностима није чудно што се нико није присетио да је Андрић био у свом југословенству више него доследан. Био је то од тренутка када је почео политички мислити. И на самом почетку, чим је осетио ширење антијугословенског расположења у Хрватској, у загребачким Новостима осмог новембра 1918. објављује програмски чланак под насловом „Незвани нека шуте“. А када је српска војска ослободила Београд, цео дан је шпартао загребачким улицама огрнут српском заставом. Уосталом сви његови младобосанци су у основи били југословенски националисти, чак и они који нису били за то да се „меша српско вино са југословенском водом“. А потом већина их је завршила у некој од варијанти социјализма.

Човек његовог осећаја за танане историјске нијансе и дубоког промишљања узрочно-последичних односа између савремености и прошлости морао је да буде свестан целокупне трагедије рата и невиђеног цивилизацијског пада који је изазвала националистичка мржња. Зашто би онда сумњали у његову искрену мисао да још једном покуша да се вољно интегрише у изградњу новог поретка, да допринесе новој Југославији па макар то било с комунистима.

Иво Андрић испред чувене ћуприје на Дрини у Вишеграду (Фото:

У вили Стојчевцу код Сарајева, другог августа 1966. године, бележи у Дневнику Родољуб Чолаковић, у присуству Авда Хума, после доручка Иво говори о (Мустафи) Мујки Голубићу. Били су другови из ђачких клупа у Сарајеву. Волео је Иво Мујку, називао га витезом, правдољубивим и истинољубивим, чистим и честитим. За њега је говорио да није био заокупљен интелектуалним проблемима, али да је био човек од акције. Каже да је имао смисла за хумор. Волео је Мујке – каже Андрић – да се постави заштитнички и онда је био кадар да се за онога кога брани и побије. Дружили су се у Бечу 1923. године. Мустафа илегалац, шеф Коминтерниног одељења за Југославију, а Андрић краљевски дипломата. Да ли је у тим бечким шетњама дошло до неке (обавештајне) сарадње. Прејака и преслободна теза. Али није немогућа. Поготово када су та два карактера у питању. Можда ту лежи одговор зашто је Иво постао „водоноша комунистима“, зашто је постао потпредседник Друштва за културну сарадњу Југославија – СССР, зашто је на бини, на Првомајској паради у Москви 1948, стајао десетак метара од Стаљина.


У годинама које су следиле, у затвореним круговима, дискретно се шири прича да је он током окупације симпатисао Дражу Михаиловића. Неки од његових савременика то бележе у тајним рукописима који ће на светлост дана изаћи много деценија доцније. Андрићев флерт са Равном Гором и Дражом постаје омиљена тема у емигрантској публицистици и мемоарима које су објављивали истакнути припадници четничког покрета. Коста Ст. Павловић, шеф кабинета предратних и емигрантских краљевских влада, објавио је у књизи Поезија и проза (Женева, 1977) да је „његова повученост (Андрићева, за време окупације) била, по речима неких заједничких пријатеља, само привидна, јер се био прилично уплео у покрет отпора, и то на страни генерала Драгољуба Михаиловића, коме је чак, једном писменом поруком, изразио подршку“.

Вођа четничког покрета, наводно, био је усхићен када му је пренета порука књижевника из Београда. Исти аутор записује у свом Ратном дневнику 1941–1945: „У четвртак, 23. децембра 1943, добио сам прве вести од Младена Жујовића. (…) Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору.“ Младен Жујовић је иначе био члан Централног националног комитета, из иностранства.

О Андрићевом равногорском педигреу пише и Димитрије Ђорђевић, професор историје на Калифорнијском универзитету, а од 1970. члан је САНУ. У мемоарима Ожиљци и опомене он каже: „Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета.“

Синиша Пауновић у тексту објављеном 1991. у НИН-у пише да је Александар Белић, председника Српске академије наука, 1942. године скренуо пажњу Иву Андрићу да генерали, међу њима и његова рођена браћа Владимир и Емил, говоре да је Михаиловић „шупљоглавац“ и „пијандура“. Иво је на то одговорио да је Дража – „нови Карађорђе“.

Сведочанство на ову тему оставио је и Коста Тимотијевић у запису „Зашто је лева грађанска интелигенција починила класно издајство?“ у коме пише: „Многи су чекали ослобођење са зебњом у срцу (…) Марко Ристић и Аца Вучо обрађивали су Иву Андрића, спасавајући га од одласка на Равну Гору. Наводно је имао и униформу сашивену.“

Споменик Дражи Михаиловићу и Црква Светог Ђорђа на Равној Гори (Фото: BrankaVV/Wikimedia Commons)

Иронијом судбине, како то код нас почесто бива, и ма како то наизглед парадоксално звучало, једини опипљив документ о Андрићевим везама с равногорцима налази се баш у његовом партијском досијеу у Картотеци ЦК СКЈ. Реч је о документу који је настао три и по месеца по пријему писца у редове „радничке авангарде“. По свему судећи, ова одлука актива Удружења књижевника је изазвала буру у партијском врху. Разноразни душебрижници, партијске бирократе, овисници чаршијских распредања, почели су да ваде испод тепиха све грехе бившег дипломате, нарочито његово драње за време рата, зачињено питањем – шта ће он међу нама. На делу су била озбиљна закулисна настојања да се оспори Андрићев улазак у СКЈ. Остало је забележено да је Ђуро Пуцар рекао Чолаковићу „док си ти лио крв, Андрић је био амбасадор“.

Тај спис је заправо изјава коју су потписали 30. марта 1955. године Марко Ристић и Александар Вучо, на којој је следећа напомена: „Марко Ристић и Александар Вучо, који су се за време окупације често виђали са И. Андрићем, о његовом држању за време окупације дали су ову изјаву: ’Антинедићевац од првог дана, Андрић је с одобравањем и дивљењем примио прве вести о устанку у Србији, и побијао је тврђење недићеваца, капитуланата, и кукавица, да је тај устанак ’преурањен’. Искрен родољуб, човек који је у току Првог светског рата лежао три године у аустријским затворима, Андрић је веровао да су тзв. националистичке снаге оне које се налазе на челу оружаног устанка, али не остајући слеп пред чињеницама, он постепено увиђа да су те снаге, са Дражом Михаиловићем, издајничке, и поштено ревидира извесне своје заблуде и илузије. После једне искрене морално-политичке кризе, Андрић се у тренутку ослобођења нашао спреман да обнови и напретку своје домовине лојално помогне. Његова добронамерност и искреност у том тренутку нису могле бити стављене у сумњу и то можда баш зато што његово опредељење није било плод неког наглог, опортунистичког обрта, него једног спорог, поштеног ’испита савести’.“

Овај, у јавности мало познати документ, открили су Ратко Пековић и Слободан Кљакић и објавили га у малчице прећутаној књизи Ангажовани Андрић 1944-1954. Да би сведочење Ристића и Вуча добило на тежини и примирило подозрив део руководства, истог дана „Карактеристику“ за Иву Андрића пишу и Милорад Панић Суреп, Душан Костић и Ерих Кош. „То значи“ – закључују Пековић и Кљакић – „Андрићеви контакти са четницима нису били непознаница за неке угледне и утицајне представнике нове власти после 1944. године, а вероватно ни за њене репресивне органе, оличене у Кноју и Озни.“


Како је време одмицало, Андрић се лагано, њему својствено, разилазио с југословенским комунизмом. У писмима Родољубу Чолаковићу пише да осећа да га обузима нека тескоба. Вели „да се треба полако повлачити са сцене, одлазити из гужве“. Нису позне године у питању, него све више политичких неспоразума око њега. У стану код Андрићевих, 22. децембра 1965, њих двојица разговарају о Осмом конгресу Савеза комуниста Југославије и новом статуту. Иво каже: „Није у питању оваква или онаква организациона форма Савеза него међународни односи. Могло се решити и другачије, а да се не потцењује нико. Овако, шта ћемо значити пред светом расцепкани на шест литература. Медиокритети ће добити, они и јесу најгрлатији. А добру књигу превешће свако, не питајући је ли аутор Хрват или Македонац. Али медиокритети ће галамити да и њих треба преводити ради афирмације националних култура.“

Његова нада у југословенски комунизам зачета 1945. почињала је да се гаси и он наговештава буру и трагичан расплет који се примицао. У дневничкој белешци од четвртог јула 1969. Чолаковић цитира његово писмо да се „у одређеној међународној констелацији“ Југославија може распасти. То је било 21 годину пре њеног стварног распадања, и заиста у одређеним међународним околностима. У фебруару 1970. пише да му је Густав Крклец испричао како у Загребу због национализма нема атмосфере за рад. А Андрић на то додаје: „Ово је само почетак, видећете шта ће се све из оваквих ставова излећи.“ Пет месеци доцније, средином јуна, поново се исповеда Чолаковићу – из Сарајева се увек враћа с мешовитим осећањем – „узнемири ме онај добро познати задах шовинизма и растужи сазнање да више немам снаге за путовање“. За Крлежу каже да не зна како ће завршити с оним што ради: „Некада велики Југословен, сад постаје провинцијални Хрват, оно што је некада страшно жигосао.“

Четири године касније, када је посао око Устава из 1974. био готов и стављена тачка на заједничку државу, човек који је познавао Гаврила Принципа и Хитлера, и који је знао шта све људи људима могу да учине, тврди да му је хрватски национализам најопаснији „због снаге која иза њега стоји – Католичка црква, моћна, с неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром (…) у атмосфери која унаказује душе људи нечим ирационалним и злим“.

Иво Андрић као амбасадор Краљевине Југославије у Берлину (Фото:

Флерт с Дражом није био једини разлог за накнадно преиспитивање партијске подобности будућег нобеловца. Над Андрићем се те 1954. године надвила и сенка Милована Ђиласа. У историји наше послератне књижевности остао је готово непознат податак да је баш у последњем броју часописа Нова мисао, који је забрањен 10. јануара 1955. због Ђиласовог текста „Анатомија једног морала“, објављен, први пут, велики одломак романа Проклета авлија „опрезног“ Иве Андрића. Објављивање Проклете авлије требало је да буде и литерарно сведочанство, метафора о ужасима логорског живота 20. века. Иво Андрић је прихватио да у том надстраначком часопису штампа своје дело. Одломак из Авлије није био једини контакт са овим часописом. У другом броју објавио је обимну повест „Немирна година“ а припремио је реферат о „Психологији стваралаца данас“. Ова забрана, из које ће се изродити први политички дисидент из социјалистичког лагера, утицала је на Иву, као да је на себи осећао да га стално прате неке неповерљиве и невидљиве очи.


А када је стигла вест из Стокхолма да је добио Нобелову награду, невелик, трособан стан је препун. Сјатили су се тамо писци и домаћи и страни новинари. Како су извештавале новине, телефон не престаје да звони, „зову новинари из Беча, Стокхолма, Рима, Париза и траже интервјуе“. Једини није био узбуђен лауреат.

„Мени се чинило да је био уплашен… Андрић је знао какву ће завист изазвати ловор који је стављен на његову главу јер су државни фаворити за то признање били неки други писци. Знао је опет, ако се покрене прича о њему, да ће се сви најлакше сложити да је он гори од свих. Милован Ђилас је тада био у затвору и он се плашио да ће га страни новинари питати за њега. Предраг Палавестра ми је испричао да га је Андрић замолио да у случају да се то деси он ускочи са неким другим питањем па ће одговорити њему, а заборавити на претходно питање“, сећа се тих дана Матија Бећковић.

Добрица Ћосић, у белешкама о сусрету с Андрићем, из периода Нове мисли, пише: „На моје питање да ли је Проклета авлија метафора за 1948, Информбиро и Голи оток одлучно је одговорио да му то није било у памети… Тим поводом је доста убедљиво одбијао сваке данашње филозофске и идеолошке импликације и тенденције у Проклетој авлији и својим делима.“

После доделе Нобелове награде Добрица Ћосић је у више наврата покушавао да убеди Јосипа Броза да приреди пријем за Иву Андрића. Највећи син наших народа и народности смиловао се тек после годину дана. Протокол председника Републике, којим је руководио Сплићанин др Словен Смодлака, важио је за један од најбољих у свету. Али, авај, у случају нашег нобеловца, случајно или намерно направљен је велики пропуст. Обавештене су све званице осим Андрића. Он је сазнао тек када су га на дан пријема позвали и питали да ли му је потребан превоз до Белог двора. Није преостало ништа друго до да се Иво и супруга Милица спреме наврат-нанос и седну у такси.

У салону за пријем, поред Тита, били су Јован Веселинов, Крсте Црвенковски, Добрица Ћосић и Богдан Црнобрња. Послужени су кафом и соком. Добрица је оставио забелешку о овом сусрету: „Била је доиста мучна та изнуђена приредба одавања државне почасти великом писцу. Тито маршалски званичан, Андрић амбасадорски уштогљен и дипломатски конвенционалан, Јованка весела и радознала ’како друг Андрић пише?’, Милица Бабић господствено дистантна. (…) Очекивао сам да ће нас Тито задржати на ручку с обзиром да нас је примио у 11 сати и да смо били послужени само кафом и лимунадом. Тачно у 12 Тито је одложио своју лулицу са допушеном цигаретом и устао; устали смо и сви ми за њим; па смо се руковали с лажном срдачношћу. (…) Тито ме задржа на часак да ми каже: ’Неки много скроман човјек овај Андрић.’ Сагласио сам се.“

Јосип Броз Тито предаје Иву Андрићу Орден Републике са златним венцем (Фото: Музеј историје Југославије)

Пријем је уприличен, поменусмо, готово годину дана након што је Андрић добио „Нобела“, 10. октобра 1962. Пре кафе и лимунаде писцу је уручен Орден Републике са златним венцем „за нарочите заслуге у дугогодишњем раду на пољу књижевне, културне и јавне делатности“.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Saturday, May 16, 2020

Bosnia: Protesters condemn Mass for WWII Croat Nazi collaborators / "BBC" May 16, 2020

May 16, 2020

Bosnia: Protesters condemn Mass for WWII Croat Nazi collaborators

Security has been stepped in Bosnia-Herzegovina's capital Sarajevo ahead of a Mass to honour Croatia's Nazi collaborators in World War Two.

Photo: Reuters

Anti-fascists organisations and activists took to the streets of the city to protest against the religious service.

The annual event, usually held in the Austrian town of Bleiburg where Croatia's pro-Nazi Ustasha regime troops had gone to surrender to British forces, was moved to Bosnia because of coronavirus restrictions.

Photo: Reuters

Thousands of people marched in Sarajevo, as police closely watched. There were no reports of violence.

Photo: Reuters

The fascist Ustasha regime ruled Croatia as a puppet regime of Nazi Germany from 1941 to 1945, their country having been expanded to include all of Bosnia and some parts of Serbia.

During that period, they set about exterminating the Serb, Jewish, and Gypsy inhabitants.

Photographs showing victims of Nazi forces and the Ustasha regime had been placed along the route of the protest march.

Photo: AFP/Getty Images

Big crowds later gathered in the city centre, as the Mass was condemned by Sarajevo's mayor, the president of Croatia, and the World Jewish Congress. The Nazi-hunting Simon Wiesenthal Center described the event as a "travesty of memory and justice".

Photo: Reuters

Police sealed off the area around the Sacred Heart Cathedral, where the Mass was held on Saturday morning. Sarajevo Archbishop Vinko Puljic, who led the service, rejected all the accusations and said praying for victims' souls did not mean approval of their acts.

Photo: EPA

A similar memorial event was held in Croatia's capital Zagreb. Tens of thousands of Nazi-allied Croatian soldiers and their families fled to Austria at the end of World War Two. But British forces handed them over to Yugoslav partisans, who killed many of them at Bleiburg and on a forced march back to Yugoslavia.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at


Monday, April 27, 2020


General Dragoljub Draza Mihailovich


There is no grave site. There is no marker for his remains. It is as if they wanted to remove him not just from the earth but from the history of his country and the consciousness of his people. But they failed. Nowhere is this more evident than in those hills of Serbia they call Ravna Gora. And it is in those Ravna Gora hills where the true soul and spirit of Serbia can still be found.

July 17th is an important day for those who knew who he was and what he did. His name may or may not be familiar to you, but he may have been as important a figure in history as those whose names are imprinted in the national consciousness. He was Yugoslavia's General Draza Mihailovich, a Serb, whose life was taken from him on July 17, 1946. He was only 53 years old. He didn't die during the war, killed in battle. Instead, his life would end in the time of peace. He was a true hero, and he may have been one of the last of his kind in a part of the world that so desperately needs people like him today. As a child growing up very far away from where he made his mark, I came to know who he was in a very personal way.

Draza Mihailovich was born at the end of April 1893 in the small town of Ivanjica in the western part of the Kingdom of Serbia. He became an orphan as a young child, losing both his mother and father by the time he was only seven years old, and would be raised in Belgrade by close relatives. Through his uncles Draza developed an early love for the military and it would soon become his life. He excelled at the Military Academy and was groomed to become an officer. His fate would be sealed by virtue of the timing of his birth. His destiny was to become a participant in war after war, beginning with the First and Second Balkan Wars of 1912 and 1913, then WWI (1914-1918), and finally WWII (1941-1945) during which he attained the rank of "General" and his name and cause became known all over the world. To this day he remains among the most decorated military officers in history. General Mihailovich was the kind of officer any man would be proud to serve under.

He was a true believer in the ideals of freedom and democracy and wanted those ideals to be the hallmark of his beloved Serbia. He was not a political man, and this would prove to be both his great virtue and his undoing. He knew and understood his people and was loyal to both them and to the democratic Western Allies in whom he believed. When the Nazis attacked and occupied Yugoslavia in April of 1941 and her government and army surrendered, making Yugoslavia yet another in the long line of Hitler's successful conquests in Europe, Draza Mihailovich opted not to surrender, but to resist. With him he took less than 100 men into the hills of Ravna Gora, Serbia in early May of 1941 and began a successful guerrilla resistance that would be the first of its kind in all of Nazi-occupied Europe in WWII.

Mihailovich made his position clear to the Germans. When the Germans attempted an armistice, he was unequivocal: "As long as a single enemy soldier remains on our soil, we shall continue to fight...Our fighting spirit is based on the traditions of a love for liberty and our unflinching faith in the victory of our Allies."

The Germans did not capitulate or evacuate. Mihailovich was good to his word. Severe and cruel Nazi reprisals began against the innocent Serbian civilian population in order to stop the resistance. The Nazi order issued in September of 1941 was unequivocal: For every one German soldier killed, 100 Serbian civilians were to pay with their lives. For every one German wounded, 50 Serbian civilians would pay the ultimate price. Because he was a compassionate man who loved his people, Mihailovich was compelled to alter his means of fighting the enemy in order to spare the lives of the innocents. He and his fighters would prove very adept at the sabotage campaigns that were crippling to the Nazi war machine.

Mihailovich's resistance to the Nazi forces that had attacked and occupied his homeland would have far-reaching implications for the outcome of the entire war. The Allies, bigger and stronger than he and his guerrilla fighters would come to owe much of the success of the Allied campaign against Hitler to Draza Mihailovich and his Chetniks.

The most tangible legacy of the resistance initiated in Serbia by General Mihailovich and his Chetniks in May of 1941 against Hitler's war machine was this: Hitler would be forced to keep several of his divisions in Yugoslavia just to fight the guerrilla resistance that had by now grown in number and foiled his plans for an easy conquest of Serbia. The ultimate consequence of this would prove fatal for the German Army.

Because Hitler was forced to keep several of his divisions in Serbia, his plan for the invasion of Moscow (Operation Barbarossa) was delayed for several weeks in the spring of 1941. The delay proved to be critical. By the time the German forces were within reach of Moscow, the brutal Russian winter had set in, and that was a force the Nazis could not overcome. Had the German forces not been delayed by the Mihailovich resistance in Yugoslavia, Moscow may well have fallen and the course of history would have been much different. Do the historians highlight or even talk about this very significant aspect of WWII? No, not yet, and that is what needs to change.

As pivotal as this delay caused by the resistance was, in the eyes of those whose lives General Mihailovich and his Chetniks affected directly, a feat was later accomplished that was even more significant.

During the course of the Allied bombing campaigns of the Ploesti oil fields in Romania, Hitler's primary supply of oil in the summer of 1944, hundreds of Allied airmen were shot down over Yugoslavia by the Germans. Over 700 of these airmen, more than 500 of them Americans, would end up on Serbian territory, but behind enemy lines, because it was occupied by the Germans. These Allied airmen would be rescued and protected and nursed back to health by the Serbs loyal to Mihailovich who, at great risk to themselves, would shelter, feed, and protect these men who were foreigners on their soil. Ultimately, these airmen, to the very last one, would be returned safely to their homes and their families as a result of a series of evacuations from August through December of 1944 now known as "The Halyard Mission" that would become the greatest rescue of American lives from behind enemy lines in the history of warfare. It was a grand rescue under extreme duress for they were surrounded by the occupying Nazi forces. 500 American young men would return home to become fathers and husbands and grandfathers who would tell their children and grandchildren the story of how their lives had been saved so many thousands of miles away by a man named Draza Mihailovich. Today, there are many Americans among us, both young and old, who owe their lives to this man.

The most significant aspect of these rescues was that General Mihailovich evacuated these hundreds of Allied airmen after the Allies had betrayed and abandoned him. For me, that will always be the measure of this man who personified honor in the flesh.

General Mihailovich would turn out to be a very tragic hero. Due to political game-playing, a severe lack of foresight, and devastating betrayal, Mihailovich would be abandoned by the Allies. The communist enemy, the Yugoslav Partisans with Marshal Tito as their leader, against whom Mihailovich and his Chetniks had fought as hard as they had fought against the Nazis, would prevail. In one of the worst cases of judicial travesty and miscarriages of justice, Mihailovich, after being captured by the Yugoslav communists, was tried by a kangaroo court in Belgrade on fabricated charges of collaboration with the enemy, declared "guilty" on July 15th, sentenced to death with no appeal, and executed by the communists on July 17, 1946. Though they valiantly insisted on being present at the trial and being allowed to give their testimonies as witnesses, not a single Allied airman who had been saved by General Mihailovich was allowed in that courtroom. I can only imagine the pain in their hearts when they heard the news that their living, breathing hero had become a martyr.

Two years after General Mihailovich's death, U.S. President Harry Truman, under the advisement of General Dwight D. Eisenhower, posthumously awarded Mihailovich the Legion of Merit in the rank of Commander-in-Chief, the highest combat award America can bestow upon a foreign national:

''General Dragoljub Mihailovich distinguished himself in an outstanding manner as Commander-in-Chief of the Yugoslavian Army Forces and later as Minister of War by organizing and leading important resistance forces against the enemy which occupied Yugoslavia, from December 1941 to December 1944. Through the undaunted efforts of his troops, many United States airmen were rescued and returned safely to friendly control. General Mihailovich and his forces, although lacking adequate supplies, and fighting under extreme hardships, contributed materially to the Allied cause, and were instrumental in obtaining a final Allied victory."

March 29, 1948. Harry S. Truman

Unfortunately, this award would be instantly classified and remained so for 20 years. Why, you ask? Imagine how uncomfortable it would be to explain why your country was awarding a medal of such distinction to a man it had abandoned in war.

I learned about this man, Mihailovich, as a child growing up in my home in Chicagoland, far, far away from Serbia. I cannot remember a time in my life that I did not know of him. I became familiar with his kind, warm face and the truly glorious things he did under impossible conditions through my father, Rade Rebic. It would be through my own steps up the steep, snowy paths of the legendary Ravna Gora hills in Serbia in February of 1995, the same hills in which he had first begun his great resistance, that I would come to appreciate the honorable things that General Mihailovich did first hand. No, there is no grave site yet in Serbia, but there in those hills his spirit is everywhere, and his legacy has prevailed over death.

It is wonderful to know that in this modern age so many of us, both young and old, are committed to doing what we can to honor this legacy and keep it vibrant and alive. All Americans and freedom loving people need to come to know who this man was as well as the nature of his cause.

General Mihailovich did huge things much of the world doesn't even know about. He was a good man, a virtuous and honorable military officer, and a patriot who was willing to sacrifice himself for his people, his homeland, and the noble ideals he believed in. He was a decent human being - one of the few truly good guys in the badness that is war.

Happy Birthday General Mihailovich. Your life and your work were not in vain. Even if one day it is found, no gravesite can hold you, for your spirit and your legacy are eternal.

Aleksandra Rebic
April 27, 2020
Chicago, U.S.A.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at