„Дара из Јасеновца” први српски филм у трци за Златни глобус / „Dara iz Jasenovca” prvi srpski film u trci za Zlatni globus / "Politika" Dec. 1, 2020

Politika

Dec. 1, 2020

„Дара из Јасеновца” први српски филм у трци за Златни глобус.

Детаљ са снимања филма "Дара из Јасеновца" (Видео исечак)

Филм „Дара из Јасеновца” у режији Предрага Гаге Антонијевића по сценарију Наташе Дракулић, српски кандидат за Оскара, амерички дистрибутери кандидовали су и за награду Златни глобус, саопштили су продуценти.

Селекциона комисија Златног глобуса прихватила је кандидатуру овог филма за све категорије, а не само за најбољи страни филм, а мала глумица Биљана Чекић кандидована је за најбољу женску улогу, раме уз раме са највећим холивудским именима.

„Ово је велико признање за филм 'Дара из Јасеновца', као и за српску кинематографију која доживљава свој повратак на светску позорницу'', саопштио је продуцент филма Макса Ћатовић.

Снимана на основу аутентичних сведочанстава преживелих логораша, „Дара из Јасеновца”, драма и први играни филм на тему хрватског усташког логора Јасеновац у Другом светском рату, осврће се на период 1942. године када после велике усташко-немачке офанзиве на Козари, у Босни и Херцеговини, локално становништво масовно завршава у концентрационим логорима.

Водеће улоге у филму играју глумци из Републике Српске Ања Станић Илић, Златан Видовић, Николина Фригановић, Сандра Љубојевић, Жељко Еркић и Горан Јокић, док су глумачку екипу из Србије чинили Марко Јанкетић, Игор Ђорђевић, Наташа Нинковић, Бојан Жировић, Јово Максић, Радослав Рале Миленковић, Вук Костић, Татјана Кецман, Петар Зекавица, Јелена Грујчић, Богдан Богдановић и многи други, преноси Танјуг.

У главној улози девојчице Даре нашла се Биљана Чекић, а остале улоге најмлађих заробљеника поверене су Марку Пипићу, Николи Радуљу, Рајку Лукачу, Анђели Јањић, Ангелини Доцић, Луки, Јакову и Симону Шарановићу.

Први део филма сниман је на локацији села Колут, у близини Сомбора, где је за потребе снимања зграда старе циглане са управним објектом претворена у злогласни логор Јасеновац, а други део на локалитетима Беле Цркве. Сценограф је Горан Јоксимовић.

http://www.politika.rs/scc/clanak/467920/Dara-iz-Jasenovca-prvi-srpski-film-u-trci-za-Zlatni-globus

*****

Politika

Dec. 1, 2020

„Dara iz Jasenovca” prvi srpski film u trci za Zlatni globus.

Детаљ са снимања филма "Дара из Јасеновца" (Видео исечак)

Film „Dara iz Jasenovca” u režiji Predraga Gage Antonijevića po scenariju Nataše Drakulić, srpski kandidat za Oskara, američki distributeri kandidovali su i za nagradu Zlatni globus, saopštili su producenti.

Selekciona komisija Zlatnog globusa prihvatila je kandidaturu ovog filma za sve kategorije, a ne samo za najbolji strani film, a mala glumica Biljana Čekić kandidovana je za najbolju žensku ulogu, rame uz rame sa najvećim holivudskim imenima.

„Ovo je veliko priznanje za film 'Dara iz Jasenovca', kao i za srpsku kinematografiju koja doživljava svoj povratak na svetsku pozornicu'', saopštio je producent filma Maksa Ćatović.

Snimana na osnovu autentičnih svedočanstava preživelih logoraša, „Dara iz Jasenovca”, drama i prvi igrani film na temu hrvatskog ustaškog logora Jasenovac u Drugom svetskom ratu, osvrće se na period 1942. godine kada posle velike ustaško-nemačke ofanzive na Kozari, u Bosni i Hercegovini, lokalno stanovništvo masovno završava u koncentracionim logorima.

Vodeće uloge u filmu igraju glumci iz Republike Srpske Anja Stanić Ilić, Zlatan Vidović, Nikolina Friganović, Sandra Ljubojević, Željko Erkić i Goran Jokić, dok su glumačku ekipu iz Srbije činili Marko Janketić, Igor Đorđević, Nataša Ninković, Bojan Žirović, Jovo Maksić, Radoslav Rale Milenković, Vuk Kostić, Tatjana Kecman, Petar Zekavica, Jelena Grujčić, Bogdan Bogdanović i mnogi drugi, prenosi Tanjug.

U glavnoj ulozi devojčice Dare našla se Biljana Čekić, a ostale uloge najmlađih zarobljenika poverene su Marku Pipiću, Nikoli Radulju, Rajku Lukaču, Anđeli Janjić, Angelini Docić, Luki, Jakovu i Simonu Šaranoviću.

Prvi deo filma sniman je na lokaciji sela Kolut, u blizini Sombora, gde je za potrebe snimanja zgrada stare ciglane sa upravnim objektom pretvorena u zloglasni logor Jasenovac, a drugi deo na lokalitetima Bele Crkve. Scenograf je Goran Joksimović.

http://www.politika.rs/sr/clanak/467920/Dara-iz-Jasenovca-prvi-srpski-film-u-trci-za-Zlatni-globus

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Interview with Serbian journalist and historian Miloslav Samardžić, on the foundations of the communist ideology, communism in Yugoslavia and America, and Trump / "Conservative Hardliner" Oct. 22, 2020

 Conservative Hardliner

October 22, 2020

Milos

Interview with Serbian journalist and historian Miloslav Samardžić, on the foundations of the communist ideology, communism in Yugoslavia and America, and Trump.

(Editor's note: This is an interview by our writer Milos in Serbia, with Miloslav Samardžić, a journalist and historian who knows very well the communists' insatiable thirst for power.  He gives us a walk through several points in history, and has an excellent perspective on the communist movement here in the United States.  In fact, in the final words in the interview, he makes an excellent point on why the communists' chances for success are nil, which was a perfect way for the interview to end.  It also never ceases to amaze me how someone like Milos or Miloslav, who live on the other side of the planet, understand our country better than seemingly every leftist who lives here.  We think you'll enjoy this interview very much, especially with the AntiFa-BLM Marxists failing everywhere.)

Mr. Samardžić, can you tell us something about your biography? How did you become interested in history, and especially in the WWII?

I graduated from the Faculty of Economics in the city of Kragujevac, and before that from the high school of journalism. As a freshman, I also graduated from the journalism school of "Večernje novosti" ("Evening news"), then the highest-circulation newspaper in Yugoslavia. I was one of their correspondents. Afterwards, I became an associate, and then the editor of the newspaper "Pogledi" ("Views"), a student newspaper of the University of Kragujevac. Journalism schools, as well as the experience from "Novosti", were crucial, both for my future career and for "Pogledi". Namely, in one student newspaper, I introduced professional standards. That was in 1987, when I became editor-in-chief.

At that time, I already had a year of experience with the secret police, which was called SDB, analogous to the KGB. Let me remind you, Yugoslavia was still a socialist, that is, a communist, country. The secret police had spies in all the companies, and they especially wanted to control the students. They called me for a so-called informative conversation the first time in early October 1986. The previous issue of "Pogledi" was banned by the decision of the public prosecutor in Belgrade, and burned. Half of the editorial office was replaced. I found myself in the remaining half, because I was editing the "University" section, within which the disputed articles for the prosecutor were not published. Those criticisms of the regime were, by the way, less than one percent of the criticisms that Trump receives today in some newspapers in America. But, even that little was not allowed.

That first "informative conversation", which, of course, I will always remember, had the goal of intimidating me. On the wall of the office hung a "Heckler", under which sat a huge inspector, who just kept silent and looked across at me. Across from me sat a smiling inspector, who, among other things, told me that the other one was serving them, for example, to take out the refrigerator on the 10th floor, when the elevator was not working...

Of course, my chair was much lower than theirs.

The one who laughed, talked a lot, obviously with the desire that I see he knew everything. Indeed, he knew in detail what we, the members of the editorial office, were talking about, not only in the office, but also on the street. In general, he knew very well the situation in the student press, as well as in the student movement, throughout the country. Later, I found out that they were tapping our phones and that several members of the editorial board and journalists worked for them. I think their motive was primarily fear.

Of course, they scared me, too. It was clear that they could do whatever they wanted to anyone. Under socialism, there is no control of the secret police, no association of civil rights activists, there are no civil rights either. On the contrary, there were laws according to which you could be convicted if you say something against them, even a joke, and especially if you criticize socialism in general and the "character and work of Josip Broz Tito" in particular. He passed away in 1980, after which they passed a law that, word for word, was called: "Law for the protection of the name and work of Josip Broz Tito".

But they didn't scare me for good. I served in the army in special units, the "Heckler" seemed like a toy to me in relation to the "Kalashnikov" that I carried, and especially to my former sniper. I practiced karate and some other Japanese martial arts. After all, I was 24, when everything looks different.

In short, they scared me, but not blocked me. Because of them, I published more slowly, but I still published. Thus, in November 1989, I published the first affirmative article about General Draža Mihailović. He was decorated in America, but in Yugoslavia, he was 100% satanized. If I had published it only a few months earlier, I would have ended up in prison no doubt. Then, however, exactly that month, dictator Ceausescu was killed in Romania, and with him many members of the secret police. This significantly influenced the events in Yugoslavia. Besides, Slobodan Milošević came to power in Serbia a little earlier. He was later satanized all over the world. However, he had a positive role at the time, as he was the first politician to oppose the cult of Josip Broz Tito. So, the cult of the dictator and the mass murderer, under whose picture they swore before each session. Until Milošević refused, in 1988. Also, Milošević reduced the pressure on students, and allowed a certain freedom of speech. He became a negative character only in 1990, when he delayed the announcement of the first free elections as much as possible and when it became clear that he did not want a real democratic system.

In general, shortly after that November 1989 issue, "Pogledi" became the most widely circulated political magazine in Yugoslavia, reaching a circulation of 200,000 copies. And formally, we were the first opposition newspaper since 1945.

Who were Marx and Engels, and what is the value of their writings and deeds?

As an economics student, I had to memorize their major work, "Capital", almost by heart. And other books, too, including the "Manifesto of the Communist Party". Which is, by the way, a great example of, as they say today, hate speech.

Practically all of us who have studied Marxism have seen that this ideology has no value. Controversial, or simply stupid things, were ridiculed by the professors themselves. By then, it was already possible.

Marxism is, in essence, a perversion of the principle of abstraction. This principle is applied in every science. It serves to separate the essential from the irrelevant, in order to determine the main currents. Marxism, therefore, takes one or more irrelevant details, and declares them to be not only important, but also crucial. That way, it can "prove" practically everything. Of course, with the help of the secret police, that is, coercion, because, as I said, it was punishable by law to challenge that quasi-religion.

Marxism, for example, proved that life is better in Albania than in Switzerland, not to mention America. America was highlighted in class as an example of a bad country, both externally (imperialism) and internally (oppression and exploitation of "working people and citizens"). Whenever there was talk of America, it was said that there were many murders, many drug addicts, prostitutes, and the like. In fact, I can't even remember what was, beside that, said in the Marxism classes. We have learned, and they have claimed that it has been scientifically proven, that the entire Eastern bloc was better for life than the entire Western world. By 1965, Yugoslavia's borders were closed, as they are today in North Korea. There were no passports (with some exceptions). When the borders were opened, millions fled to Western countries. But, again, when these people came to visit their relatives, they had to say that it was better in Yugoslavia. In the socialist system, everything is a lie, everyone lies to everyone.

One of the main characteristics of Marxism is that it deals with the distribution of social wealth, and not with the questions of how citizens can acquire wealth. Unfortunately, that is still, to a certain extent, a characteristic of leftists around the world.

Fortunately, in the 1980s, they introduced marketing to the faculties of economics, and I opted for that direction. We studied according to the American Philip Kotler. He visited Belgrade 7-8 years ago. He looked much younger to me than I imagined.

I read Karl Popper's book "Open Society" as soon as it was published in Serbian. The difference in relation to Marx and Engels is incredible. That book will last, while for the books of these two, definitely no one is fighting in libraries. With the exceptions of North Korea, Cuba, and China.

Who was Josip Broz Tito? What did the 4th Congress of the Communist Party of Yugoslavia in Dresden (1928) bring?

He was a Croat born in the village of Kumrovec, a locksmith's assistant by profession. As an Austro-Hungarian soldier, he took part in the attack on Serbia in 1914. He was a member of the so-called Devil's division, known for war crimes. After the war, he often changed jobs, because he was not very hardworking.

Throughout history, it has been difficult to find a Marxist successful in any profession. Going to Stalin's Soviet Union was crucial for Tito. There were the so-called purges, that is mass murders of their own citizens, declared "enemies of the people". The most common accusations were that someone was a foreign agent, usually from Great Britain or America. At one point, Tito realized that in order to advance, it was "only" necessary to say that someone was a foreign agent. That one would be killed, or sent to a camp in Siberia, and he would advance.

The Dresden Congress was the culmination of a change in communist politics in the Balkans. In the beginning, they have, as everywhere else, claimed that the capitalists oppressed the workers. But, in the elections in the Kingdom of Serbs Croats and Slovenes, the future Yugoslavia, in 1921, it turned out that members of national minorities who hated the country voted for the communists the most. For example, Albanians, who mourned the Turkish occupation, during which they were privileged over the Orthodox, or Hungarians, who mourned the Austro-Hungarian occupation. Thus, the Communist Party of Yugoslavia, by order from Moscow, puts the national question in the foreground instead of the class one. At that congress, they proclaimed the right to secession for Albanians and Hungarians, and the disintegration of Yugoslavia in general.

Who was General Dragoljub Draža Mihailović? What was the Yugoslav Army in the Fatherland, also known as the Chetniks, during the WWII? What were their goals and achievements?

He was a Serbian officer, decorated with the highest domestic and foreign decorations in the First and Second Balkan Wars and in the First World War. Between the two world wars, he graduated from the highest military schools in Yugoslavia and France. As a professor at the Military Academy in Belgrade, he promoted the "Chetnik war", that is, the guerrilla war. Earlier, the Chetniks, as special units, had only tactical significance. Mihailović gave them strategic importance, claiming that, when necessary, the entire army should become guerrilla. In particular, he believed that Yugoslavia could not defend itself from Hitler's tanks and planes in the frontal war, and that it should therefore immediately prepare food and ammunition depots in the mountains for the future guerrilla war. His idea was not accepted. But, after the collapse of all fronts, and the surrender of most of the army, in April 1941, he turned his theory into practice. On the mountain Ravna Gora, 80 km south of Belgrade, he formed the Command of the Chetnik detachments of the Yugoslav Army. It was the largest guerrilla in occupied Europe. It bound first four and then several German divisions, as well as several Bulgarian and Italian divisions. Only its sabotage group "Gordon" carried out 1,499 diversions and sabotages on the railways, during the Battle for Africa in 1942 and early 1943. That is, so many diversions and sabotages of this group were counted by the Germans, when they finally destroyed it, at the end of the summer of 1943. I think that is, for one sabotage group, a world record in the entire history.

Another name for the battle is the Battle for Supply. One of the closest routes for supplying German troops in Africa went through Serbia.

In September and October 1943, the Chetniks carried out the largest anti-Axis operation behind the lines of the great fronts. They were attacking the Germans towards the Adriatic Sea, expecting an Allied landing. However, it did not happen, and in the meantime, just at that time, the Western allies transferred support from the Yugoslav Royal Army, and the Kingdom of Yugoslavia in general, to the so-called partisans, who were terrorist formations of the illegal CPY. This was the result of the Western Allies' trade with Stalin.

During 1944, the Chetniks rescued over 500 American pilots, who were shot down by the Germans. This is the well-known Halyard Mission today, as the Americans called it. The American ambassador in Belgrade has been regularly coming to the place where the Chetniks built one of the three improvised airports for the evacuation of pilots, in the village of Pranjani near Čačak, for almost 15 years. He comes in gratitude for the rescuing of the Americans.

What were Tito's partisans during the WWII? What were their goals and achievements?

Terrorists. Their goal was to use the war to carry out a communist revolution. They expected that already in the fall of 1941 the Soviet Union would send paratroopers to Yugoslavia, who would defeat the Germans and put them in power. They expected, of course, that the Red Army would defeat the Germans on the Eastern Front in record time. It is interesting that the general public in Serbia still does not know that America sent to the Red Army, across the North Sea, more than 10,000 tanks, planes, trucks, then huge quantities of food, ammunition, etc. without which Hitler's troops would have hardly been beaten in 1943.

However, since the communists, which was already characteristic of that movement, looked at things unrealistically, in 1941 they proclaimed the so-called second phase of the revolution. The first phase is the conquest of power - they thought, therefore, that it was only a matter of days, with the help of Soviet paratroopers - and the second phase means the killing of real and potential enemies of their party. By the end of 1941, they killed at least 1,000 people in Serbia alone, by the rule those who were more rich, more respectable, and more successful. They were often clergy, too.

When they were expelled from here, at the beginning of 1942, they declared the second phase of the revolution in Montenegro and part of Bosnia and Herzegovina, again waiting for the Soviet paratroopers. They killed at least another 1,500 people then. In Herzegovina, they declared that every peasant who had more than two cows or 20 sheep was an exploiter of other peasants and must be killed.

That second phase of the revolution was most successful after the Red Army invaded Serbia in October 1944. After the Red Army tanks put them in power, they killed over 100,000 people in Serbia. One state commission, set up to list communist victims, reached 60,000 listed names, and then its work was obstructed.

As for the combat contribution of the partisans, it was in fact negative. That is, they only bothered the regular Yugoslav army (Chetniks). In two ways: first, by attacking it, and second, by its very existence, because the regular army is obliged to defend the lives of its citizens from terrorists, and also to defend the constitutional order. In a word, the communists diminished the fighting power of the army.

Why was General Mihailović abandoned by the Allies, and how communist Tito came to power in Yugoslavia in 1945? Was there an attempt from the American military mission to General Mihailović to bring him to power instead of Tito?

Because the goal of the Western Allies was to win the war with as few casualties as possible. They were terrified of the massacre from the First World War, they never wanted it to happen again, for their armies to suffer so much. That is why they transferred the main war effort to the Soviet Union. And successfully: while America had 270,000 and Britain 300,000 by the end of the war, the Soviet Union had nine million soldiers killed.

In encouraging Stalin to continue the war, the Western Allies at one point gave him the option of gaining access to the warm seas - the Adriatic Sea, as part of the Mediterranean Sea. Then they started praising Tito and criticizing General Mihailović. During 1944, however, they wanted to leave Yugoslavia in their sphere of Western interest. In that scenario, the communists would go to the polls after the war and, of course, they would be defeated. So that the partisans would remain only one small episode in history. However, Stalin saw through that. In the summer of 1944, he did not honor the agreement with the Western Allies on a simultaneous attack on Berlin. He stopped the attacks on Berlin, and turned south to occupy the Balkan countries. Churchill was shocked and then his urgent departure to Moscow followed, in October 1944, when he managed to save Greece. So, only Greece.

This turn of Stalin towards the Balkans was used by the Germans to launch the so-called Ardennes offensive against the Western Allies. At that time, they inflicted them great losses, as far as I remember, of about 60,000 killed and wounded. The Ardennes were a stain on the plan to minimize their own losses.

Before Churchill went to Moscow, Colonel Dr. Robert McDowell, from the OSS, came to General Mihailović's headquarters. That was at the end of August 1944. His plan was for the Germans in the Balkans to surrender to the Chetniks, so that they would get enough weapons to defeat the communists. Because, in the meantime, the Western allies gave the communists weapons and equipment for about 150,000 people. McDowell negotiated with the Germans and some of their officers agreed to surrender. Only one battalion of American paratroopers was supposed to land to Mihailović. The goal was that the American flags prevent invading of the Red Army. To declare the defeat of the Germans in the Balkans and to say that there was no need for the Red Army to come there. However, already in September 1944, the Red Army began to enter Serbia, and in October, at a meeting in Moscow, Churchill failed to cope with that. Thus, on November 1st 1944, McDowell returned with the job undone.

Was a danger of a communist revolution in the United States after the WWII real? Are there any communist forces in America right now?

It was not. I think it's not even now, but now the communists have a better chance. As an exam question from Marxism, I had the question "Communist Party of America". I remember that its main theorists, and leaders, were Paul Baran and Paul Sweezy. I also know for sure that the CPA headquarters was across from the Serbian Church of St. Sava in New York, Manhattan. It is that huge church, which burned down a few years ago. I know this because the CIA came to the priest and asked him to install wiretapping devices, that is microphones aimed at the building where the communists met. And one of those priests told me that later. They, of course, like almost all Serbs in America, gladly helped everything that was against the communists.

The CPA was funded by the Soviet Union until 1990. They gave them three million dollars a year. Gorbachev abolished it. As foreign agents, and mercenaries, the communists had no chance, even if they received much more money. That's when their chances grow. When they shut down the KPA, they founded several socialist associations and NGOs, got in touch with some controversial wealthy people, like Soros, who finance them, and finally, they got in touch with the Democratic Party. As William Engdahl wrote on the New Eastern Outlook website, all these riots in America, allegedly because of the Coronavirus, are actually the result of communist action. He sees this as an attempt at a communist revolution, with which I agree. Throughout their history, communists have used the difficult situation in a country to carry out a revolution. They did it for the first time in 1871, the so-called Paris Commune, when the French suffered a heavy defeat by the Germans. Then 1905, the first Russian revolution, when Russia lost the war to Japan. Then in 1917, when the Germans sent Lenin, with lots of gold, as the fifth column. I have already mentioned the example of Yugoslavia in 1941.

What do you think about President Trump, and what are your hopes for him?

I hope he wins. God forbid he loses! What worries me is that a number of people in Western countries have a naive, romantic view of communist ideas, or rather slogans. However, it has been proven that everything the communists say is a lie. They simply want to subdue you. If they win in America, America will have the system that North Korea, Cuba and China have today. That means opening a camp for unsuitable citizens, night arrests, mass murders, of course a drop in the standard of living of citizens, a drastic drop.

I am sorry that Serbia does not have such a party as the Republican Party. I think that, professionally speaking, it is the strongest party in the world, in the history of the world. It outlived both Marx and Engels and those other socialists (Hitler's) and who knows what else. It made a great choice with Trump and I believe that he will win once again. In short, I do not believe that the Democratic Party can overpower the Republican. Especially now that the Democratic Party has gone too far to the left, reaching the threshold of the communist revolution. Besides, I would like to remind you that the communist revolution has never succeeded in history without help from another country. In the case of America, there is no that other country.

https://conservativehardliner.com/interview-serbian-journalist-and-historian-miloslav-samardzic-foundations-communist-ideology

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

PETICIJA: СПОМЕНИК ГЕНЕРАЛУ ДРАГОЉУБУ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ У БЕОГРАДУ / PETITION: Monument to General Mihailovich in Belgrade, Serbia

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић је први устаник окупиране Европе од нацизма, чувар и носилац најдрагоценијих слободарских тековина српског народа.

Носилац најзначајнијих признања од америчког и француског председника, генерал кога су се на крају Другог светског рата одрекли и краљ и савезници а он се њих одрекао није, човек који је осуђен у монтираном комунистичком процесу, мученик који је убијен под велом тајне и не зна му се гроб.

Ако су одлуком Народне скупштине републике Србије припадници покрета Драже Михаиловића изједначени са партизанима у антифашистичкој борби, онда захтевамо да се српска престоница одужи генералу Михаиловићу подизањем споменика у центру Београда.

Бранимир Нешић, издавачка кућа Catena mundi

https://www.peticije.online/289545

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

Croatia’s fascist movement is on the rise yet again / "The Independent-UK" June 25, 2020

The Independent - UK
Menachem Z. Rosensaft
June 25, 2020

Croatia’s fascist movement is on the rise yet again

Germany has outlawed the symbols of its Nazi past. It’s time the same was done in Croatia to stop the rehabilitation of the Ustaša movement while authorities turn a blind eye.

Fascism was and is a far-right, authoritarian and ultra-nationalist ideology. It is predicated more often than not on a belief in racist or ethnic superiority coupled with often violent xenophobia, antisemitism, and other forms of bigotry. During the Second World War, home-grown fascist movements throughout Europe joined Nazi Germany in perpetrating genocide and crimes against humanity against minorities in their respective countries. The Croatian Ustaša organisation was one such movement.

In the so-called Independent State of Croatia, a Nazi-puppet state carved out in 1941 from what had been the Kingdom of Yugoslavia, the fanatically nationalist and separatist Ustaša, led by Ante Pavelić, aggressively and ardently murdered hundreds of thousands of Serbs and tens of thousands of Jews, as well as many Roma and Croatian anti-fascists.

For some time now, we have been witnessing a widespread attempt to rehabilitate and legitimize the Ustaša by characterizing it and its members as patriots rather than as cold-blooded murderers and war criminals. This is a falsification of history, made worse by the fact that similar scenarios are being played out across eastern and central Europe.

Still, the glorification of the Ustaša in Croatia, often with the tacit if not blatant support of authorities, stands out as the most egregious manifestation of such malignant historical revisionism. At a time when Americans are removing and tearing down monuments to men who supported slavery, it is unseemly that large segments of Croatian society seem oblivious to the horrific crimes committed in its name by the Ustaša.

In order to carry out their genocidal scheme, the Ustaša established a network of concentration camps infamous for their brutality and comparable to the barbarity of the German death camps. The most notorious of these was Jasenovac, often referred to as the “Auschwitz of the Balkans,” where, according to the US Holocaust Memorial Museum, somewhere between 77,000 and 104,000 Serbs, Jews, Roma, and Croat opponents of the Ustaša regime were brutally murdered. The Jasenovac Memorial Site has identified by name 83,145 victims who perished there.

And yet, extremist right-wing elements in Croatia have for years tried to sanitize the interrelated connotations of Jasenovac and the Ustaša.

In 2016, Jakov Sedlar, a controversial Croatian filmmaker, produced a documentary film entitled Jasenovac – the Truth which portrayed Jasenovac as a benign labour camp whose number of victims had been greatly exaggerated. After attending the film’s widely-publicised premiere, Zlatko Hasanbegović, the extreme-nationalist Croatian minister of culture, declared that, “This is the best way to finally shed light on a number of controversial places in Croatian history.”

In 2018, the journalist Milan Ivkošić grotesquely wrote in Croatia’s most-read daily, Vecernji list, that while conditions at Jasenovac may have been severe, “there was fun in the camp. There were sporting matches, especially football, concerts, theatrical performances . . .”

Fun? In Jasenovac?

In an oral history interview taken by and maintained at the US Holocaust Memorial Museum, former Jasenovac prisoner Milo Despot described witnessing how a Ustaša unit took more than 100 Serb girls on a barge, ordered them to take off their clothes and then grabbed them by their hair, cut their throats, and threw their corpses into the river.

In another testimony, Mara Vejnovic said that she saw the Ustaša kill a group of children with poisonous gas in a Jasenovac barrack.

Equally troubling is the widespread use of the Ustaša slogan “Za dom spremni,” or “Ready for the Homeland,” as a euphemism for racist or xenophobic slurs that are, in theory at least, prohibited under Croatian law. “Za dom spremni” was the Ustaša equivalent of the Nazi “Sieg Heil” salute, and its present-day use leaves little to the imagination. When the term is shouted by Croatian fans at a football match against an Israeli team, the crowd hears the antisemitic dog-whistle loud and clear.

A case in point is the ongoing controversy surrounding Marko Perković, the popular ultra-nationalist Croatian singer known as Thompson, who for years has prominently shouted and sung “Za dom spremni” during his performances with only minimal adverse consequences.

Most recently, the Court of High Misdemeanors in Zagreb ruled that Perković’s use of this fascist salute did not violate public order and breach the peace. The Croatian Constitutional Court subsequently reiterated that “Za dom spremni” was an Ustaša greeting of the Independent State of Croatia, and that its use is inconsistent with the Croatian Constitution. The fact remains, however, that the Croatian authorities, for the most part, turn a blind eye to the reintegration of Ustaša terminology into their country’s contemporary culture, and, by extension, into the wider Croatian political mindset.

In sharp contrast, Zoran Milanović, Croatia’s president, has demonstrated tremendous courage and integrity in publicly opposing and condemning any legitimization of the Ustaša. To the fury of right-wing elements and the Croatian war veterans’ minister, he has called for the removal of a “Za dom spremni” plaque in a town near Jasenovac. President Milanović also left a ceremony commemorating a 1995 Croatian offensive against Serb separatists when several participants sported T-shirts with the Ustaša slogan.

The time has come for the international community to speak out loudly and clearly against any glorification or rehabilitation of those movements and individuals that perpetrated some of the most gruesome crimes in history. Germany has outlawed the symbols of its Nazi past. Croatia must now effectively prohibit and prosecute all evocations of the Ustaša.


Menachem Z. Rosensaft is associate executive vice president and general counsel of the World Jewish Congress. He teaches about the law of genocide at the law schools of Columbia and Cornell Universities.


https://www.independent.co.uk/voices/croatia-fascism-nazi-usta-a-sasenovac-antisemitism-zoran-milanovi-a9583146.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Андрићеве симпатије за Дражу Михаиловића / "Нови Стандард" May 25, 2020

Нови Стандард
Иван Миладиновић
May 25, 2020

Андрићеве симпатије за Дражу Михаиловића

Како је откривено да је Иво Андрић током окупације симпатисао Дражу Михаиловића и равногорски покрет, и зашто је хрватски национализам сматрао најопаснијим

Субота, пети децембар 1964. године, у стану Александра Вуча окупило се шире друштво: Иво Андрић, Душан Матић, Родољуб Чолаковић са супругама и Криста Ђорђевић. Јулијана Лула, Вучова супруга, позната надреалисткиња, спремила је гала вечеру. Домаћин, као и обично, приликом оваквих седељки, које су биле готово редовне, имао је специјални задатак да своје госте обавести о ономе што се збивало у београдској чаршији, али и шире. Био је пун новости и све је знао.

Вучо: „Брана Црнчевић дошао у Књижевни клуб у Загреб и питао: ’Ко је вечерас дежурни усташа у клубу.’ Људи схватили спрва као шалу, али кад је поновио, они реаговали и избацили га напоље.“

Чолаковић: „У Београду су одмах подузете мере: скинули му драму с телевизијског програма и оформљена је партијска комисија. Допада ми се таква брза и ефикасна реакција.“

Иво Андрић, скида наочаре, брише их, снебива се, збуњено се смешка и као да неће, прозбори: „Знате (кажу тако је увек почињао реченице) недавно у Дервенти, под прозором хотела у коме сам одсео разговарају две коне (комшинице):

– Чу л’ ти ноћас ону грмљавину и јеси ли се припала?

– Ма, како не бих чула, а припала сам се да не може горе бит. Грми и сјева, а у мене у кући све чланови партије.“

СКРИВЕНИ „ЗНАКОВИ“

А тачно десет година раније, скоро у дан, пре ове седељке на којој ће будући нобеловац осмислити типичан босански виц о Партији, Андрић је 13. децембра 1954, по сопственој жељи (мада постоје сведочења да га је на овај корак годинама убеђивао баш присутни Родољуб Чолаковић) примљен у Савез комуниста Југославије. Одлуку о томе, после дискусије, донела је Основна организација Савеза комуниста Србије при Удружењу књижевника Србије. Образложење је прочитао секретар партијске организације Милорад Панић Суреп. Била је то круна његових активности омеђених годинама 1944. и 1954.

Андрић је улагао велику енергију и савесно испуњавао дужности члана Управе Удружења књижевника у Београду, затим Управе Удружења књижевника Србије, а онда председника прве организације југословенских писаца – Савеза књижевника Југославије; народни је посланик за срез Травник, већник Трећег заседања ЗАВНОБиХ-а, члан Уставотворне скупштине и Президијума Народне скупштине БиХ, посланик је Већа народа Народне скупштине ФНРЈ; члан је делегација које бораве у Совјетском Савезу 1948. и у Турској 1953. године; потпредседник је Друштва за културну сарадњу Југославија–СССР, председник Друштва за културну сарадњу Босна и Херцеговина – СССР, члан Управног одбора Друштва за културну сарадњу Југославија – Француска; члан је Савезне комисије за упис народног зајма, Комитета интелектуалаца за одбрану мира, Управе Југословенског удружења за Уједињене нације, Одбора за иностране послове; члан је Уметничког савета за кинематографију, члан Савета за књижевност при Министарству за науку и културу у Влади ФНРЈ; члан је Националне комисије ФНРЈ за Унеско; члан Савезног одбора Народног фронта Југославије (на чијем је челу маршал Тито)…

Иво Андрић седи за столом у свом стану у Београду током 1960-их

(Фото: AFP/Profimedia)

Према доступној библиографији то је његов најплоднији период. Поред три романа и нове збирке приповедака, објављена су 162 његова рада – приче, репортаже, путописи, одломци из романа, говори и записи, чему треба додати и многобројна предавања одржана у разним приликама и различитим поводима.

Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи – записао је Иво Андрић у Знаковима поред пута, као да је хтео да посредно појасни поједине „знакове“ из његовог богатог животног пута књижевника и дипломате о којима се мало зна и који су остали недовољно разјашњени. Иво Андрић је живео и умро с много тајни. И данас су тешко објашњива нека његова опредељења у животу и политици. Од разочарања у Загреб и Хрвате, и приклањања Србима, преко високог позиционирања у дипломатији свих Влада Краљевине, до сарадње са послератном влашћу и пријем у чланство Комунистичке партије Југославије 1954. године.

ДОСЛЕДНО ЈУГОСЛОВЕНСТВО

И ратне београдске године славног нобеловаца обавијене су велом мистерије. Када је као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, враћан у Београд, понуђено му је, као Хрвату, да може да оде у Загреб и прикључи се дипломатској служби Павелићеве државе. Одлучно је одбио ову понуду и одлучио да ратне године проведе у српској престоници. Док рат букти у целој Европи, Иво Андрић стиже у окупирани Београд. Првог дана јуна 1941. усељава се у подстанарску собу код адвоката Бране Миленковића и његове мајке Каје, у стан на првом спрату, у Призренској улици број седам. Ушао је само с два кофера. И ту ће, између та четири зида, имати смирења и животног одушка да наредних година напише На Дрини ћуприју, Травничку хронику, Госпођицу, дела која ће му две деценије доцније донети Нобелову награду.

Његови биографи, пишући о тим годинама, бележили су да се Андрић „држао резервисано“ и трудили се да нагласе његово немирење с окупацијом, и позивали су се на његово одбијање да потпише антикомунистички Апел српском народу и предлог Српске књижевне задруге да објави избор његових приповедака. Овим одлукама он је показао свој став према окупаторима и Недићевој квислиншкој „држави“. Улазак ослободилаца у Београд 20. октобра 1944, вод црвеноармејаца, дочекао је на Теразијама с Миланом Ђоковићем и Рашком Димитријевићем. Стајали су на почетку Призренске улице, педесетак метара од Андрићевог стана. Када је поред њих прошла претходница, петорица црвеноармејаца, Андрић је рекао: „Шта да им дамо? Победнике треба даривати“, записао је Милан Ђоковић у својим дневницама.

Одмах после ослобођења и успоставе власти Титових партизана, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире с новом стварношћу, почињу да говоре о Андрићу као „водоноши комунистима“, да се „упрего у комунистички јарам и вуче ли вуче узбрдо“. Делом чаршије кренуле су приче о његовој недоследности, прерушавању, издаји моралних начела, превртљивости и прилагођавању политичким околностима, конвертитству. Да је заборавио како је краљевском режиму служио предано и послушно. Многи су се питали да ли је „морао да се толико понизи?!“ Да ли је то због неких „досијеа које комунисти имају, којим га уцењују?“ Прилепили су му етикете „језуита“, „фра Иван-бег“, „дон Иво“…

У таквим околностима није чудно што се нико није присетио да је Андрић био у свом југословенству више него доследан. Био је то од тренутка када је почео политички мислити. И на самом почетку, чим је осетио ширење антијугословенског расположења у Хрватској, у загребачким Новостима осмог новембра 1918. објављује програмски чланак под насловом „Незвани нека шуте“. А када је српска војска ослободила Београд, цео дан је шпартао загребачким улицама огрнут српском заставом. Уосталом сви његови младобосанци су у основи били југословенски националисти, чак и они који нису били за то да се „меша српско вино са југословенском водом“. А потом већина их је завршила у некој од варијанти социјализма.

Човек његовог осећаја за танане историјске нијансе и дубоког промишљања узрочно-последичних односа између савремености и прошлости морао је да буде свестан целокупне трагедије рата и невиђеног цивилизацијског пада који је изазвала националистичка мржња. Зашто би онда сумњали у његову искрену мисао да још једном покуша да се вољно интегрише у изградњу новог поретка, да допринесе новој Југославији па макар то било с комунистима.

Иво Андрић испред чувене ћуприје на Дрини у Вишеграду (Фото: pastvu.com)

У вили Стојчевцу код Сарајева, другог августа 1966. године, бележи у Дневнику Родољуб Чолаковић, у присуству Авда Хума, после доручка Иво говори о (Мустафи) Мујки Голубићу. Били су другови из ђачких клупа у Сарајеву. Волео је Иво Мујку, називао га витезом, правдољубивим и истинољубивим, чистим и честитим. За њега је говорио да није био заокупљен интелектуалним проблемима, али да је био човек од акције. Каже да је имао смисла за хумор. Волео је Мујке – каже Андрић – да се постави заштитнички и онда је био кадар да се за онога кога брани и побије. Дружили су се у Бечу 1923. године. Мустафа илегалац, шеф Коминтерниног одељења за Југославију, а Андрић краљевски дипломата. Да ли је у тим бечким шетњама дошло до неке (обавештајне) сарадње. Прејака и преслободна теза. Али није немогућа. Поготово када су та два карактера у питању. Можда ту лежи одговор зашто је Иво постао „водоноша комунистима“, зашто је постао потпредседник Друштва за културну сарадњу Југославија – СССР, зашто је на бини, на Првомајској паради у Москви 1948, стајао десетак метара од Стаљина.

ФЛЕРТ С ДРАЖОМ

У годинама које су следиле, у затвореним круговима, дискретно се шири прича да је он током окупације симпатисао Дражу Михаиловића. Неки од његових савременика то бележе у тајним рукописима који ће на светлост дана изаћи много деценија доцније. Андрићев флерт са Равном Гором и Дражом постаје омиљена тема у емигрантској публицистици и мемоарима које су објављивали истакнути припадници четничког покрета. Коста Ст. Павловић, шеф кабинета предратних и емигрантских краљевских влада, објавио је у књизи Поезија и проза (Женева, 1977) да је „његова повученост (Андрићева, за време окупације) била, по речима неких заједничких пријатеља, само привидна, јер се био прилично уплео у покрет отпора, и то на страни генерала Драгољуба Михаиловића, коме је чак, једном писменом поруком, изразио подршку“.

Вођа четничког покрета, наводно, био је усхићен када му је пренета порука књижевника из Београда. Исти аутор записује у свом Ратном дневнику 1941–1945: „У четвртак, 23. децембра 1943, добио сам прве вести од Младена Жујовића. (…) Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору.“ Младен Жујовић је иначе био члан Централног националног комитета, из иностранства.

О Андрићевом равногорском педигреу пише и Димитрије Ђорђевић, професор историје на Калифорнијском универзитету, а од 1970. члан је САНУ. У мемоарима Ожиљци и опомене он каже: „Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета.“

Синиша Пауновић у тексту објављеном 1991. у НИН-у пише да је Александар Белић, председника Српске академије наука, 1942. године скренуо пажњу Иву Андрићу да генерали, међу њима и његова рођена браћа Владимир и Емил, говоре да је Михаиловић „шупљоглавац“ и „пијандура“. Иво је на то одговорио да је Дража – „нови Карађорђе“.

Сведочанство на ову тему оставио је и Коста Тимотијевић у запису „Зашто је лева грађанска интелигенција починила класно издајство?“ у коме пише: „Многи су чекали ослобођење са зебњом у срцу (…) Марко Ристић и Аца Вучо обрађивали су Иву Андрића, спасавајући га од одласка на Равну Гору. Наводно је имао и униформу сашивену.“

Споменик Дражи Михаиловићу и Црква Светог Ђорђа на Равној Гори (Фото: BrankaVV/Wikimedia Commons)

Иронијом судбине, како то код нас почесто бива, и ма како то наизглед парадоксално звучало, једини опипљив документ о Андрићевим везама с равногорцима налази се баш у његовом партијском досијеу у Картотеци ЦК СКЈ. Реч је о документу који је настао три и по месеца по пријему писца у редове „радничке авангарде“. По свему судећи, ова одлука актива Удружења књижевника је изазвала буру у партијском врху. Разноразни душебрижници, партијске бирократе, овисници чаршијских распредања, почели су да ваде испод тепиха све грехе бившег дипломате, нарочито његово драње за време рата, зачињено питањем – шта ће он међу нама. На делу су била озбиљна закулисна настојања да се оспори Андрићев улазак у СКЈ. Остало је забележено да је Ђуро Пуцар рекао Чолаковићу „док си ти лио крв, Андрић је био амбасадор“.

Тај спис је заправо изјава коју су потписали 30. марта 1955. године Марко Ристић и Александар Вучо, на којој је следећа напомена: „Марко Ристић и Александар Вучо, који су се за време окупације често виђали са И. Андрићем, о његовом држању за време окупације дали су ову изјаву: ’Антинедићевац од првог дана, Андрић је с одобравањем и дивљењем примио прве вести о устанку у Србији, и побијао је тврђење недићеваца, капитуланата, и кукавица, да је тај устанак ’преурањен’. Искрен родољуб, човек који је у току Првог светског рата лежао три године у аустријским затворима, Андрић је веровао да су тзв. националистичке снаге оне које се налазе на челу оружаног устанка, али не остајући слеп пред чињеницама, он постепено увиђа да су те снаге, са Дражом Михаиловићем, издајничке, и поштено ревидира извесне своје заблуде и илузије. После једне искрене морално-политичке кризе, Андрић се у тренутку ослобођења нашао спреман да обнови и напретку своје домовине лојално помогне. Његова добронамерност и искреност у том тренутку нису могле бити стављене у сумњу и то можда баш зато што његово опредељење није било плод неког наглог, опортунистичког обрта, него једног спорог, поштеног ’испита савести’.“

Овај, у јавности мало познати документ, открили су Ратко Пековић и Слободан Кљакић и објавили га у малчице прећутаној књизи Ангажовани Андрић 1944-1954. Да би сведочење Ристића и Вуча добило на тежини и примирило подозрив део руководства, истог дана „Карактеристику“ за Иву Андрића пишу и Милорад Панић Суреп, Душан Костић и Ерих Кош. „То значи“ – закључују Пековић и Кљакић – „Андрићеви контакти са четницима нису били непознаница за неке угледне и утицајне представнике нове власти после 1944. године, а вероватно ни за њене репресивне органе, оличене у Кноју и Озни.“

РАЗЛАЗ С КОМУНИЗМОМ

Како је време одмицало, Андрић се лагано, њему својствено, разилазио с југословенским комунизмом. У писмима Родољубу Чолаковићу пише да осећа да га обузима нека тескоба. Вели „да се треба полако повлачити са сцене, одлазити из гужве“. Нису позне године у питању, него све више политичких неспоразума око њега. У стану код Андрићевих, 22. децембра 1965, њих двојица разговарају о Осмом конгресу Савеза комуниста Југославије и новом статуту. Иво каже: „Није у питању оваква или онаква организациона форма Савеза него међународни односи. Могло се решити и другачије, а да се не потцењује нико. Овако, шта ћемо значити пред светом расцепкани на шест литература. Медиокритети ће добити, они и јесу најгрлатији. А добру књигу превешће свако, не питајући је ли аутор Хрват или Македонац. Али медиокритети ће галамити да и њих треба преводити ради афирмације националних култура.“

Његова нада у југословенски комунизам зачета 1945. почињала је да се гаси и он наговештава буру и трагичан расплет који се примицао. У дневничкој белешци од четвртог јула 1969. Чолаковић цитира његово писмо да се „у одређеној међународној констелацији“ Југославија може распасти. То је било 21 годину пре њеног стварног распадања, и заиста у одређеним међународним околностима. У фебруару 1970. пише да му је Густав Крклец испричао како у Загребу због национализма нема атмосфере за рад. А Андрић на то додаје: „Ово је само почетак, видећете шта ће се све из оваквих ставова излећи.“ Пет месеци доцније, средином јуна, поново се исповеда Чолаковићу – из Сарајева се увек враћа с мешовитим осећањем – „узнемири ме онај добро познати задах шовинизма и растужи сазнање да више немам снаге за путовање“. За Крлежу каже да не зна како ће завршити с оним што ради: „Некада велики Југословен, сад постаје провинцијални Хрват, оно што је некада страшно жигосао.“

Четири године касније, када је посао око Устава из 1974. био готов и стављена тачка на заједничку државу, човек који је познавао Гаврила Принципа и Хитлера, и који је знао шта све људи људима могу да учине, тврди да му је хрватски национализам најопаснији „због снаге која иза њега стоји – Католичка црква, моћна, с неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром (…) у атмосфери која унаказује душе људи нечим ирационалним и злим“.

Иво Андрић као амбасадор Краљевине Југославије у Берлину (Фото: blic.rs)

Флерт с Дражом није био једини разлог за накнадно преиспитивање партијске подобности будућег нобеловца. Над Андрићем се те 1954. године надвила и сенка Милована Ђиласа. У историји наше послератне књижевности остао је готово непознат податак да је баш у последњем броју часописа Нова мисао, који је забрањен 10. јануара 1955. због Ђиласовог текста „Анатомија једног морала“, објављен, први пут, велики одломак романа Проклета авлија „опрезног“ Иве Андрића. Објављивање Проклете авлије требало је да буде и литерарно сведочанство, метафора о ужасима логорског живота 20. века. Иво Андрић је прихватио да у том надстраначком часопису штампа своје дело. Одломак из Авлије није био једини контакт са овим часописом. У другом броју објавио је обимну повест „Немирна година“ а припремио је реферат о „Психологији стваралаца данас“. Ова забрана, из које ће се изродити први политички дисидент из социјалистичког лагера, утицала је на Иву, као да је на себи осећао да га стално прате неке неповерљиве и невидљиве очи.

НОБЕЛ И ТИТО

А када је стигла вест из Стокхолма да је добио Нобелову награду, невелик, трособан стан је препун. Сјатили су се тамо писци и домаћи и страни новинари. Како су извештавале новине, телефон не престаје да звони, „зову новинари из Беча, Стокхолма, Рима, Париза и траже интервјуе“. Једини није био узбуђен лауреат.

„Мени се чинило да је био уплашен… Андрић је знао какву ће завист изазвати ловор који је стављен на његову главу јер су државни фаворити за то признање били неки други писци. Знао је опет, ако се покрене прича о њему, да ће се сви најлакше сложити да је он гори од свих. Милован Ђилас је тада био у затвору и он се плашио да ће га страни новинари питати за њега. Предраг Палавестра ми је испричао да га је Андрић замолио да у случају да се то деси он ускочи са неким другим питањем па ће одговорити њему, а заборавити на претходно питање“, сећа се тих дана Матија Бећковић.

Добрица Ћосић, у белешкама о сусрету с Андрићем, из периода Нове мисли, пише: „На моје питање да ли је Проклета авлија метафора за 1948, Информбиро и Голи оток одлучно је одговорио да му то није било у памети… Тим поводом је доста убедљиво одбијао сваке данашње филозофске и идеолошке импликације и тенденције у Проклетој авлији и својим делима.“

После доделе Нобелове награде Добрица Ћосић је у више наврата покушавао да убеди Јосипа Броза да приреди пријем за Иву Андрића. Највећи син наших народа и народности смиловао се тек после годину дана. Протокол председника Републике, којим је руководио Сплићанин др Словен Смодлака, важио је за један од најбољих у свету. Али, авај, у случају нашег нобеловца, случајно или намерно направљен је велики пропуст. Обавештене су све званице осим Андрића. Он је сазнао тек када су га на дан пријема позвали и питали да ли му је потребан превоз до Белог двора. Није преостало ништа друго до да се Иво и супруга Милица спреме наврат-нанос и седну у такси.

У салону за пријем, поред Тита, били су Јован Веселинов, Крсте Црвенковски, Добрица Ћосић и Богдан Црнобрња. Послужени су кафом и соком. Добрица је оставио забелешку о овом сусрету: „Била је доиста мучна та изнуђена приредба одавања државне почасти великом писцу. Тито маршалски званичан, Андрић амбасадорски уштогљен и дипломатски конвенционалан, Јованка весела и радознала ’како друг Андрић пише?’, Милица Бабић господствено дистантна. (…) Очекивао сам да ће нас Тито задржати на ручку с обзиром да нас је примио у 11 сати и да смо били послужени само кафом и лимунадом. Тачно у 12 Тито је одложио своју лулицу са допушеном цигаретом и устао; устали смо и сви ми за њим; па смо се руковали с лажном срдачношћу. (…) Тито ме задржа на часак да ми каже: ’Неки много скроман човјек овај Андрић.’ Сагласио сам се.“

Јосип Броз Тито предаје Иву Андрићу Орден Републике са златним венцем (Фото: Музеј историје Југославије)

Пријем је уприличен, поменусмо, готово годину дана након што је Андрић добио „Нобела“, 10. октобра 1962. Пре кафе и лимунаде писцу је уручен Орден Републике са златним венцем „за нарочите заслуге у дугогодишњем раду на пољу књижевне, културне и јавне делатности“.

https://www.standard.rs/2020/05/25/andriceve-simpatije-za-drazu-mihailovica/

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****