Thursday, October 31, 2013

"Dočarao sam Dražu Mihailovića u pravom svetlu" - Glogovac / "Novosti" October 29, 2013


Novosti
Tanjug
29. oktobar 2013.
October 29, 2013

Čudno koliko znamo o Josipu Brozu, kroz milione slika, snimaka, podataka, samo ne znamo još uvek ko je, da li je on taj iz Kumrovca, dok o Draži Mihailoviću tačno znamo ko je i odakle je, ali ne znamo gde je sahranjen - rekao je Glogovac

Nebojša Glogovac / Foto V. Danilov
  
BEOGRAD - Glumac Nebojša Glogovac, koji u seriji "Ravna Gora" autora Radoša Bajića igra lik đenerala Draže Mihailovića, izjavio je Tanjugu da se trudio da ga "oživi u njegovom pravom svetlu".
 
"Nije velika mašta u pitanju, jer je lik istorijski. Trudio sam se da ga napravim kakav je bio, tako da taj lik u seriji nije ni moj ni rediteljev nego ponajviše Dražin", rekao je on.
 
Glogovac je u bioskopu "Roda sinepleks" prisustvovao projekciji prve epizode serije, čije emitovanje počinje 10. novembra na RTS-u. Serija prikazuje događaje u proleće 1941. - napad nacističke Nemačke i slom Kraljevine Jugoslavije, a zamišljena je kao prvi deo trilogije "1941-1945".
 
Poznati glumac napomenuo je da je "čudno koliko znamo o Josipu Brozu, kroz milione slika, snimaka, podataka, samo ne znamo još uvek ko je, da li je on taj iz Kumrovca, dok o Draži Mihailoviću tačno znamo ko je i odakle je, ali ne znamo gde je sahranjen".
 
"Ne znamo kako je govorio, kakvu je gestikulaciju imao i druge stvari koje bi meni kao glumcu bile dragoceene. Nešto sam pokušavao da otkrijem preko snimaka sa suđenja, nešto iz usmenih predanja ljudi koji su ga znali ili iz literature, koja nije obimna, ali postoji. Trudio sam se da ga oživim u njegvom pravom svetlu", istakao je on.
 
Povodom negativne slike o Mihailoviću u velikom delu javnosti, napomenuo je da je propaganda moćna stvar i podsetio da sto puta ponovljena laž postaje istina, a ako se ponavlja 40-50 godina, ulazi i u podsvest.
 
"To je igra komunističkog režima i pobednika iz Drugog svetskog rata, koji su se trudili da ocrne drugu stranu. Bili smo svedoci masovne hipnoze, što je ponižavajuće po inteligenciju, ali sada možemo da pričamo i istinu", dodao je on.
 
Serija za sada ima deset epizoda, a lik Mihailovića pojavljuje se u četvrtoj epizodi.
 
Glogovac je rekao da je danas prvi put gledao prvu epizodu, a znajući ceo scenario ocenio je da ona pruža "sjajnu bazu za razvoj ideje cele priče", koja ima puno junaka.
 
On je dodao da se u početku daje pozadina i jedne i druge strane i pokazuje šta je to što je odvuklo jedan deo naroda u borbu za boljševičku ideju, a šta su to tradicionalne vrednosti.
 
"Nadam se da će ova priča doprineti malo pametnijem i boljem gledanju na taj istorijski period", zaključio je Glogovac.
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@Hotmail.com
 
 
*****


PRETPREMIJERA "RAVNE GORE“ U BEOGRADU / "RTS - Radio-Televizija Srbije" October 29, 2013


RTS - Radio-Televizija Srbije
October 29, 2013

Prva epizoda serije "Ravna gora" Radoša Bajića, pretpremijerno predstavljena u Beogradu. Prikazivanje prvog ciklusa počinje 10. novembra na Prvom programu RTS-a.

Posle Kragujevca, prva epizoda dramske trilogije "Ravna gora" Radoša Bajića pretpremijerno je predstavljena u Beogradu, u prisustvu brojnih javnih ličnosti i ekipe serije. Prikazivanje prvog ciklusa jednog od najambicioznijih i produkcijski najzahtevnijih projekata Radio-televizije Srbije i Kontrast studija, počinje 10. novembra na Prvom program.

Minutom ćutanja, odata je počast generalnom direktoru RTS-a Aleksandru Tijaniću koji je pre četiri godine Radošu Bajiću predložio da snimi seriju sa velikom istorijskom težinom i društvenom odgovornoću. Obuhvaćeno je dramatično istorijsko razdoblje Drugog svetskog rata u Srbiji - kroz priču o tragediji jedne porodice, prikazane su patnje podeljenog srpskog naroda.

Reditelj i scenarista Radoš Bajić rekao je da želi pre svih da zahvali čoveku koga nažalost tragičnom sudbinom od juče više nema među nama.

"Da zahvalim čoveku koji me je decembra 2009. pozvao u svoj kabinet i pitao me je šta je to što će Radoš Bajić raditi posle serije 'Selo gori'. Da zahvalim čoveku sa kojim sam sedeo pre sedam dana u njegovom kabinetu i razgovarao o tome kako će izgledati današnji dan i kako ćemo i kada sledeće godine nastaviti naš projekat", rekao je Bajić.

U prvoj epizodi pod nazivom "Napad" pripoveda se o sudbonosnim trenucima neposredno uoči nemačke agresije na Kraljevinu Jugoslaviju i bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine.

"Ja u seriji igram Boru Mirkovića, kraljevog generala avijacije, čoveka koji je učestvovao u organizovanju 27-martovskog puča 1941. godine, veliki patriota, on je pomogao kralju da napusti Srbiju 1941. godine, jedna izuzetna ličnost, odan, patriota", kaže glumac Lazar Ristovski.

Glumac Lazar Ristovski, Milena Bajić, reditelj "Ravne gore" Radoš Bajić i glumac Nebojša Glogovac u bioskopu "Roda sinepleks" / Foto: Tanjug
 
 
Glumac Nebojša Glogovac kaže da je prva epizoda temelj cele priče, jer imamo naznake ljudi koji su opredeljeni za jednu ili drugu stranu.

Slobodan Ninković kaže da je želja da se prikaže nešto bez ikakvog navijanja, ni levo ni desno.

"Pomalo je tužno vratiti se toliko decenija unazad i biti svedok, makar i u seriji, početka stradanja srpskog naroda i još jedne podele koja traje i do današnjih dana", navodi glumac Milorad Mandić.

"Ravna gora" je produkciono rađena po svetskim standardima. Pažljivo birane lokacije, scenografija i kostimi uz obilje filmskih specijalnih efekata doprinose autentičnom oživljavanju jednog vremena.

Snimanje „Ravne gore“
 
 
VIDEO:
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@Hotmail.com
 
 
*****
 

Monday, October 28, 2013

"Država da se oduži i Dražinoj supruzi" - SPO / "Novosti" October 28, 2013


Novosti
Tanjug
28. oktobar 2013.
October 28, 2013


Povodom državnih počasti uz koje je sahranjena Jovanka Broz, Srpski pokret obnove traži od države da se posthumno oduži i Jelici Mihailović, supruzi generala Draže Mihailovića


 
 
Srpski pokret obnove (SPO) zahteva od države Srbije da se posthumno oduži i Jelici Mihailović (1895-1970), supruzi generala Draže Mihailovića, komandanta Vojske Kraljevine Jugoslavije u otadžbini, u Drugom svetskom ratu, saopštio je danas Pokrajinski odbor SPO za Vojvodinu.

U saopštenju "povodom državnih počasti uz koje je sahranjena Jovanka Broz, udovica doživotnog predsednika i diktatora nekadašnje SFRJ Josipa Broza Tita", SPO traži da se država oduži i supruzi "prvog gerilca Evrope", generala Mihailovića.

"Ako su udovici Josipa Broza, kako sada mnogi tvrde, posle smrti supruga bila ugrožena građanska prava, šta onda reći za Jelicu Mihailović?", navodi SPO.

Jedan sin joj je poginuo u ratu, ćerka i drugi sin su posle rata bili zatočeni na Golom otoku, dva puta je tokom rata bila u logoru, tri puta je tokom i posle rata ostala bez krova nad glavom a "oni koji su 1941. godine započeli grđanski rat među Srbima su joj, u montiranom procesu 1946. godine, osudili na smrt i streljali supruga", dodaje se u saopštenju.

SPO traži da bude ubrzana istraga o tome gde se nalaze posmartni ostaci generala Mihailovića i smatra da bi njihovo pronalaženje i sahrana uz najviše državne počasti, pored supruge Jelice, bilo "najmanje što bi država Srbija mogla da učini kako bi se, makar delimično, odužila udovici legendarnog đenerala, koja je bila klasičan primer žrtve komunističke tiranije", navodi se u saopštenju.



http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:461019-SPO-Drzava-da-se-oduzi-i-Drazinoj-supruzi


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Saturday, October 26, 2013

Dražu sada gledam drugim očima / "Novosti" August 16, 2013 [TV Serija "Ravna Gora"]


Novosti
Marija Dedić 
16. avgust 2013.

"TV Novosti" na snimanju poslednjih scena "Ravne gore" koja stiže na RTS u novembru

Snimanje serije "Ravna gora"
 
OD prve klape koja je pre godinu i mesec pala na Mokroj gori, ekipa serije "Ravna gora" prešla je hiljade kilometara, zaustavila se na više desetina lokacija, a poslednjih dana radila, gotovo bez prestanka, na 40 stepeni.
 

Konačno mogu da odahnu, jer je snimanje prvog dela projekta koji je najavljen kao najambiciozniji u istoriji srpske televizije, završeno.
 
- Osećam se kao da izlazim iz rata - otkriva nam scenarista i reditelj Radoš Bajić dočekujući nas na Kosmaju gde se ekipa "ulogorila" pred sam kraj.
 
- Iza nas je godina prepuna uzbuđenja, tenzije, velike borbe, rada i do iscrpljivanja. Teško je bilo. Radili smo u uslovima velike oskudice i ponižavajuće skromnog budžeta, ali uspeli smo da snimimo 10 epizoda na vrhunskom nivou. Zahvalan sam bogu što su svi zdravi i miran čekam 10. novembar kad počinje emitovanje.
 

Sunce prži, ali članovi ekipe, zanesenjaci, kako ih Bajić naziva, ne mare. Kosmaj "glumi" Struganik, gde je u rodnoj kući Živojina Mišića, "pala" odluka da se ide na Ravnu goru. Tu je, sa grupom svojih oficira i podoficira, 10. maja 1941. stigao Draža Mihailović. A dočekao ga je Aleksandar Mišić, sin slavnog srpskog vojvode sa kojim je Draža drugovao u prethodnom ratu.
 
- Draža je bio obrazovan, ozbiljan, profesionalni vojnik koji je voleo svoju otadžbinu i branio je na mnogim frontovima, od Solunskog fronta, do Drugog svetskog rata - priča Nebojša Glogovac o svom junaku.
 
- Bio je čovek koji je gajio ideju jugoslovenstva. Čovek koji se vojnicima obraćao sa "vi". Gospodin vojnik, a ne ostrašćena životinja koja ide okolo i šalje ljude u klanje.
 
 
Glogovac veruje u veliku gledanost serije i zbog intrigantne teme o kojoj se, kaže, nije pričalo zbog komunističke propagande.
 
- Trebalo je poraženu stranu što više ocrniti, ali postoje činjenice koje govore o časti Dražinih vojnika, o tome kako su se prvi borili protiv fašista, a kasnije sarađivali sa partizanima i mnogo puta im držali odstupnicu u borbama.
 
 
Da će se serija dopasti i njegovim vršnjacima, veruje Miloš Biković, uprkos istraživanjima koja pokazuju da mlade ne zanima ono što je bilo juče.
 
- Način na koji Bajić posmatra istoriju srpskog naroda me je dirnuo. A kad radite sa ljubavlju, uspevate da istoriju približite mlađima kojima je udžbenička prezentacija uglavnom dosadna. Mladi tako postaju svesni odakle su, ko su im preci, korak su bliže korenima, a ljude koji imaju korene nije lako kupiti - uveren je mladi glumac koji igra poručnika Garića, poput mnogih, dezorijentisanog u ratu.
 
Među 250 glumaca koji igraju u seriji je i Jelena Žigon koja će se ulogom Lujze Mišić, žene Živojina Mišića, vratiti na male ekrane posle dugogodišnje pauze.
 
- Iako Nemica, Lujza je divna Srpkinja.
 
Pratila je Mišića u Prvom svetskom ratu, a kada je on umro 1921. godine, sa sinovima je dočekala i Drugi svetski rat. Umrla je 1956. u bedi, kao i mnoge velike žene, poput Milunke Savić - kaže Jelena.
 
 
Od početka snimanja, seriju su pratila i pitanja poput onog: na čijoj strani će "Ravna gora" biti? "Draža" tvrdi - ni na čijoj.
 
- Serija se trudi da bude objektivna - kaže Glogovac.
 
 
- Omogućava gledaocu da shvati okolnosti jednih, koji su se opredelili za novu ideju komunizma iz Rusije, i drugih, koji su navikli na tradiciju. Tragedija cele priče je što su Srbi krenuli u bratoubilački rat zbog dve ideje. Tako nešto se valjda neće nikad ponoviti. A da li ćemo pomiriti četnike i partizane, ne znam. Krupna je to reč za period od 70 godina koliko traje raskol. Ali, u svakom slučaju, možemo doprineti razumevanju obeju strana.
 
I Bajić je uveren da će kad emitovanje počne, sve optužbe pasti u vodu.
 
- Ne plašim se ničega. Mislim da će se utrkivati svi da mi okače medalje, čak i Subnor koji me najviše napadao. Već su utihnuli i osetili kakvu priču pravimo.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****
 


Вечери Слободе - "Како сам градио Грачаницу у Херцеговини" - Бранко Тупањац / Српскa Народнa Одбранa у Чикагу петак 01. новембра 2013. године / Serbian National Defense in Chicago Friday Nov. 1, 2013


 
 
У петак 01. новембра 2013. године, у просторијама Српске Народне Одбране у Чикагу биће одржано вече посвећено часопису Слобода.
 
Тема вечери су Српска доброчинства, а гост ће бити
Бранко Тупањац.
 
Херцеговачка Грачаница је српски манастир чија манастирска црква представља верну копију цркве манастира Грачанице са Косова, задужбине краља Милутина (1282—1321). Саграђена је 2000. на брду Црквина изнад Требиња, са жељом да изврши тестамент требињског песника Јована Дучића. Његови посмртни остаци пренети су из Сједињених Америчких Држава и сахрањени у крипти манастирске цркве. Године 2000., поведени жељом да дарује свој родни крај, Бранко Тупањац и супруга Радмила су градњом овог комплекса задужили српски народ и себе уписали у књигу великих српских задужбинара.
 
Спомен комплекс чине црква Пресвете Богородице са звоником, владичански двор, библиотека, амфитеатар, галерија, салон за банкете, чесма и летња башта.
 
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@Hotmail.com
 
 
*****
 

Wednesday, October 23, 2013

Dr. Mladena Stojanovića, heroja i pokretača ustanka protiv okupatora na Kozari, su ubili Šoša, Nađ i Šiljegović?! / "Press Online" October 21, 2013


Press Online
Bojan Rečević
Prijedor 21. 10. 2013
Press RS
 
Mladi Prijedorčanin Milovan Malić razotkriva srpske podele
 
Petnaestogodišnji Milovan Malić iz Prijedora, koji je lane kao osnovac izazvao veliki interes javnosti objavljivanjem "Knjige o Dražinim četnicima", ovih dana piše i skuplja građu za svoju drugu knjigu o srpskim podelama "Ko će kome nego svoj svome", gde će po prvi put izneti šokantne činjenice o stradanju doktora Mladena Stojanovića, heroja I pokretača ustanka protiv okupatora na Kozari.
 
SAKUPIO NOVE DETALJE O SMRTI DR MLADENA... Milovan Malić
 
 
Ovaj učenik 1. razreda gimnazije "Sveti Sava" ekskluzivno za Press RS otkriva da su komandanta Stojanovića, pod četničkim znakom, u selu Jošavka 1942. godine ubili njegov zamenik Josip Mažar Šoša, Kosta Nađ i Boško Šiljegović.
 
Gestapove likvidacije
 
- Ovo tvrdi devedesetpetogodišnji Dragutin Ivić, koji je bio direktor Marksističkog centra Jugoslavije i za sve postoji video-snimak. Inače, Ivić, koji je poreklom s Kozare, danas svakodnevno ide u crkvu i moli boga da mu oprosti za sve loše što je činio prema svome srpskom narodu. Takođe, on za moju knjigu otkriva istinu o "Šošinom jarku" na Kozari, gde leže kosti ljudi koji su prvi ustali s Mladenom protiv fašista i ustaša - prenosi Malić.
 
On dodaje da je iza likvidacije dr Mladena zapravo stajao Gestapo, jer su Tito i komunisti u to vreme aktivno sarađivali sa Nemcima.
 
- Posle su i Mladen i njegove ubice proglašeni narodnim herojima, a ubistvo je namontirano Radi Radiću, oficiru Jugoslovenske vojske u otadžbini i trgovcu iz Prijedora, iako je on u to vreme bio u okolini Hercegovine. Ivić mi je potvrdio i da je 1941. na 1942. godinu na Kozaru stigao oficir koga je Mladenu poslao Dragoljub Draža Mihailović, komandant JVUO i prvi gerilac tadašnje Evrope. Međutim, Stojanović tada nije bio prisutan, a oficir se nikada nije vratio u Srbiju, jer su ga u tome osujetili Šošini ljudi za likvidacije. Takođe, petokraka zvezda na Kozari se snažno javlja tek nakon Mladenovog ubistva - tvrdi Milovan.
Kaže da je narod pre toga samo gledao da se spase od napada jakih ustaških snaga, a posle su formirane seoske straže.

- Nije bilo nacionalnih obeležja osim jugoslovenske kraljevske trobojke, a tada u Prijedoru nije bilo školovanijih, pametnijih i voljenijih ljudi od Stojanovića. Posebno se isticao Mladen i njegova porodica koja je dala tri sveštenika. I dok "crveni" i dalje propovedaju da je Kozara bila prvi komunistički ustanak, ja smatram da je to bio prvi srpski ustanak u Drugom svetskom ratu u kome se zajedno sa Srbima borio i deo muslimana - otkriva ovaj srednjoškolac.

Ko je Boško Dodoš?

On će u drugoj knjizi po prvi put predstaviti Boška Dodoša, zaboravljenog oficira kraljevske vojske u otadžbini iz Prijedora, koji je učestvovao u Drugom svetskom ratu.

- Jedne noći javio mi se čovek putem Fejsbuka i naveo da ima podatke o oficiru za kojeg nisam čuo. Rekao je i da ima njegovu sliku gde je u Zavidovićima sa potpukovnikom JVUO Božidarom Hamovićem i braćom Simom i Bogdanom Božićem... Dodoš je sa završenim ekonomskim fakultetom i tri naučena svetska jezika bio jedan od najobrazovanijih ljudi na ovom prostoru i ja sam, srećom, uspeo da u gradu pronađem njegovog sina Draška, koji je teško bolestan. Rasplakao se kada je video sliku. On nikada nije saznao gde su očeve kosti i kako je ubijen. Samo je u arhivu u Banjaluci našao da je Boško ubijen u pokušaju bekstva. Ništa više - kaže Malić i ne zaboravlja da pomene tekst o porodici Stojanović koji je napisao za jedan internet medij u Srbiji.

- Posebno sam se osvrnuo na Sretena Stojanovića, mlađeg Mladenovog brata, koji je bio akademik SANU i član Mlade Bosne (ranije Narodne odbrane). Zbog toga je kao Mladen hapšen i osuđivan u Sarajevu nakon atentata na Ferdinanda. Naime, 98 odsto Prijedorčana ne zna ko je bio Sreten. On je javno rekao da nikada neće ući u komunističku partiju. Voleo je pravoslavlje i Rusiju i bio je uključen u stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Komandovao je komitskim i četničkim odredima pred oslobođenje u Prvom svetskom ratu. U umetnosti i vajarstvu se školovao u Parizu. Umro je u Beogradu 1960. i ostavio nam bogat skulptorski opus - zaključuje naš sagovornik.



U planu uklanjanje biste ubice!

Malić će u saradnji s jednim od odbornika prijedorske skupštine pokrenuti pitanje uklanjanja biste Šoši Mažaru.

- Spomenik ubice je samo 200 metara udaljen od spomenika Mladenu koji je dao život za ovaj narod. To će biti uobičajena javna procedura. Odbornicima ćemo ponuditi neoborive dokaze, pa ćemo videti kako će da glasaju - ističe Milovan.

Srbima treba jedinstvo

Knjigu "Ko će kome nego svoj svome" Milovan radi uz pomoć Dušana Jojića, nastavnika istorije i srpskog jezika u penziji.

- Srpske podele su i danas aktuelne, a biće ih i dalje, jer ne učimo na tuđim, već na svojim greškama, pa nam se istorija ponavlja. Kao da imamo neki pragreh koji je nasledan i neraščišćen. Ja još nisam otkrio rešenje, ali biću srećan ako bar malo ispravimo te greške. Ljudima treba reći da nikada od svog postojanja nismo toliko stradali kao za vreme lažnog komunizma iza koga je stajao fašizam. Srbima treba jedinstvo, a partizane, gde je bilo najviše Srba, ne treba izjednačavati s komunistima i njihovim ideolozima da ne bude novih podela - kaže Milovan.


Bojan Rečević


http://pressrs.ba/sr/vesti/reportaza/story/47291/Dr+Mladena+su+ubili+%C5%A0o%C5%A1a%2c+Na%C4%91+i+%C5%A0iljegovi%C4%87%21.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, October 22, 2013

Пензије примају Немци, усташе и партизани, а не примају четници! / „Погледи“ October 22, 2013


Погледи
October 22, 2013


Поздрав усташе и партизана, 1943. године
 

Припадницима Вермахта Немачка је увек уплаћивала пензије, тј. учешће у рату рачунато им је као бенефицирани радни стаж.

Ове године [2013] Србија ће исплатити комунистима 140 милиона евра само на основу учешћа у рату (против Србије и српског народа). Тренутно се исплаћује 49.000 партизанских пензија! Од 2000. године партизанима је исплаћено преко 3 милијарде евра у кешу, плус разне бенефиције. Највеће пензије примају “народни хероји“, од којих је најпознатији Јово Капичић.

Према једним законом из 2004. године, за пензије се јавило око 3.000 четника, од којих данас већина није у животу. Пензију није добио ни један, јер је, поред изузетно тешког процеса доказивања учешћа у рату – супротно процедури која је важила за партизане – у закон уписана и једна апсолутно непролазна ставка: да се за добијање сваке четничке пензије мора сагласити и удружење партизанских ветерана, тзв. Субнор. То удружење се није сагласило ни у једном случају, а већ овај пример сасвим јасно говори у каквом времену живимо: припадници формације једне партије илегалне због тероризма, имају законско право да се изјашњавају о томе да ли ће припадници регуларне државне војске добити пензије или не!

О усташким и домобранским пензијама опширније у чланку из загребачког “Јутарњег листа“:

ЈУТАРЊИ ЛИСТ:
 
За војнике НДХ годишње
плаћамо 350 милиoна куна

Молим Хрватски државни архив да ми изда документацију да сам од 1941. до 1945. служио у Поглавникову тјелесном здругу, или у домобранима, или усташама, или као оружник. Молим горњи наслов да ми изда потврду да сам у некој од тих формација стекао тај и тај чин, добио то одликовање и да ми даде кратак опис кретања у оружаним снагама НДХ.

‘Домовинска војска’

Директорка Хрватског државног архива Влатка Лемић одговорила нам је да Хрватски државни архив, точније Одсјек за војно градиво тога архива, издаје споменуте потврде од 1993.

До краја 2012. захтјев за издавање потврде о судјеловању у оружаним снагама НДХ поднијело је 1683 грађана из Хрватске и БиХ. Највећи број захтјева поднесен је 1994. (382), 1995. (168) и 1996. (220). С годинама је број захтјева за потврде о судјеловању у оружаним снагама НДХ сплашњавао, а прошле их је године поднесено девет.

Захтјеве за издавање копија докумената о судјеловању у оружаним снагама НДХ, тврди равнатељица Влатка Лемић, грађани подносе због стјецања одређених права. Највећи дио њих је захтјев поднијело ради остварења права на мировину.

Ваља подсјетити да је Сабор 1993. донио измјене и допуне Закона о мировинском и инвалидском осигурању којима је припадницима оружаних снага НДХ, названих у том закону “домовинска војска”, омогућено да им се свака година проведена у оружаним формацијама НДХ рачуна као двије године радног стажа, а једнак критериј примијењен је на године које су припадници тих снага након 16. свибња 1945. провели у ратном заробљеништву. Законске измјене носе потпис тадашњега предсједника Заступничкога дома Сабора, Стјепана Месића.

Вјеродостојан папир

Равнатељица Влатка Лемић тврди да је чак око 70 посто грађана од 1683 који су у задњих 20 година затражили потврду о судјеловању у оружаним снагама НДХ-а од Хрватског државног архива добило негативан одговор или, прецизније, одговор да ХДА нема информација јесу ли или нису били припадници тих оружаних снага јер се већина војне грађе НДХ чува у Београду, у Војном архиву србијанског Министарства обране. Зато су велик дио подноситеља упућивали да потврду о судјеловању у оружаним снагама НДХ потраже у Војном архиву Србије.

У Хрватском државном архиву тврде да поднесене захтјеве нису категоризирали по врсти оружаних формација па не могу рећи колико их је тражено и издано за судјеловање у Павелићеву тјелесном здругу, колико за домобране, колико за усташе, а колико за оружнике.

На питање може ли се потврда Хрватског државног архива о судјеловању у оружаним јединицама НДХ третирати као вјеродостојан документ на темељу којег се стјече неко право, Влатка Лемић је одговорила:

“Ми потврђујемо тек то да се документ о нечијем судјеловању у оружаним снагама НДХ чува код нас, а потврду је ли тај документ вјеродостојан или није може дати само тијело које је тај документ произвело”.

Како тијела НДХ која су издавала документе о судјеловању у њезиним оружаним снагама више не постоје, занимало нас је како Хрватски завод за мировинско осигурање, који од 1993. издаје рјешења и исплаћује мировине припадницима оружаних снага НДХ, провјерава вјеродостојност докумената на темељу којих тој категорији одобрава повлаштене мировине.

Војни архив Србије

У Заводу за мировинско осигурање рекли су нам да су за издавање увјерења о припадности оружаним снагама НДХ надлежне двије ветеранске удруге, дакле удруге грађана: Друштво ратних ветерана Хрватски домобран и Друштво бивших војника регуларне хрватске војске. Тим удругама грађани су морали предочити потврду Хрватског државног архива, или неки други, по могућности изворни, документ да су били припадници снага НДХ. Они који нису имали никакав писмени документ о припадности тим снагама морали су наведеним удругама приложити своју фотографију из оружаних снага НДХ или потврду надлежног Уреда за обрану РХ те овјерене изјаве двају свједока.

Потврде које су издавале двије споменуте ветеранске удруге, увјеравају нас у Заводу за мировинско осигурање, саме по себи нису биле довољан доказ за остварење повлаштене мировине. Посебно тијело Мировинскога завода проводило је доказни поступак, а тек након извођења доказа Завод је, тврде, доносио рјешење о мировини.

Према подацима Завода за мировинско осигурање, припадника усташких јединица, припадника Поглавникова тјелесног здруга, домобрана и оружника, или чланова њихових обитељи који након њихове смрти насљеђују мировину, данас је 13.011., а до краја ове године за њихове мировине укупно ће се издвојити 348,000.000 куна.

Посебно нас је занимало колико је потврда о судјеловању у оружаним снагама НДХ издао Војни архив србијанског Министарства обране. Добили смо само штури одговор да нису надлежни за издавање те врсте потврда.


Извор: Јутарњи Лист

http://www.pogledi.rs/penzije-primaju-nemci-ustase-i-partizani-a-ne-primaju-cetnici/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

“ŠPIJUNI MAJKE SRBIJE" - NOVA KNJIGA MARKA LOPUŠINE

 
 
 
Reporter “Novosti” i publicista Marko Lopušina objavio je kod izdavačke kuće “Prometej” svoju novu knjigu “Špijuni majke Srbije”. Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih 300 godina radili u korist države i srpskog naroda. U knjizi “Špijuni majke Srbije” su, između ostalih, opisani lik i dela tajnih agenata Save Vladislavića, Sime Nešića, Dragutina Dimitrijevića, Vere Pešić, Duška Popova, Milana Stojadinovića, Stevana Dedijera, Bobi Fišera, Jovice Stanišića i Vukašina Maraša.

Lopušina ovom knjigom obeležava četiri decenije novinarskog rada. Karijeru je počeo u beogradskom “Džuboksu” i “Studentu” 1972. godine. Danas je reporter “Večernjih Novosti”. Posle Priznanja izdavačke kuće “Narodna knjiga” u 2003. godini Lopušina je postao najbolji publicista u Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2004. je od strane UNS proglašen za najboljeg novinara u Srbiji.

Nosilac je ordena Vuk Stefanović Karadžić za doprinos novinarstvu, srpskoj kulturi, informisanju i očuvanja identiteta Srba u dijaspori.

Vlasnik je najnovije nagrade “Zlatno pero 2013.” Srpskog kulturnog društva “Štajerska skupnost” iz Maribora.

Knjiga “Špijuni majke Srbije”, biće promovisana na Sajmu knjiga u Beogradu. Može se nabaviti, (zajedno sa knjigom “Ubice u ime države”, o državnim likvidatorima u emigraciji i u Srbiji), kod izdavača “Prometej”, Novi Sad:

   preko sajta www.prometej.rs
-    preko telefonskog broja 0800 323-323


http://www.vestinet.rs/pogledi/ispovest-titovog-spijuna-svi-titovi-politicki-trikovi


Marko Lopušina
www.lopusina.com


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****


Monday, October 21, 2013

THE KRAGUJEVAC MASSACRE of October 1941 - A Legacy of 'Never Forget' / By Aleksandra Rebic


Monument to the victims of the Kragujevac Massacre
of Serbian civilians by the Nazis in October of 1941.
Photo courtesy of Wikipedia Commons.
 
 
THE KRAGUJEVAC MASSACRE
of October 1941:
A Legacy of 'Never Forget'
 
By Aleksandra Rebic

The policy was the Nazi response to the first successful organized uprising in occupied Europe. The Serbian resistance forces under the command of Serbia’s General Draza Mihailovich not only threatened Germany’s southern flank in Europe and her occupation of Serbia after Yugoslavia fell to Hitler in April of 1941, but critically delayed Hitler’s planned attack on the Soviet Union that summer. The Germans retaliated, but it wasn’t in the usual way - man to man, soldier to soldier. The method of Nazi retaliation initiated against the Serbs was unprecedented, and the target was the civilian population. Hitler’s aim was to suppress the Serbian insurgency against the Nazis and to do so by the most brutal means. He intended to literally terrorize the Serbs into submission by going after their most vulnerable citizens, and he decreed his intention via the new “law” in Serbia that took effect in the late summer of 1941.

Although there are so many documented atrocities that were committed against civilians during the course of World War Two throughout Europe, there are still those atrocities that stand out as singular examples of man’s capacity for inhumanity against man. The Kragujevac Massacre of October 1941 is one of those singular examples, and it would have a profound effect on the way that General Mihailovich and his Chetnik forces would conduct their military operations against the enemy German forces ever afterward.

On September 6, 1941, after a series of successful Chetnik attacks against German forces in western Serbia, Adolph Hitler issued the unprecedented reprisal decree that for every German killed, 100 Serbian hostages would be executed. For every German wounded, 50 Serbs would be shot. This decree was posted throughout Belgrade, Serbia on September 13, 1941.

General Boehme, the German Commanding General of the occupation forces in Serbia from September 16 to December 2 of 1941, issued three orders to supplement Hitler’s decree. These orders were dated September 25, October 14, and November 10th of 1941. “Order to the German Army in Serbia” was the first of Boehme’s orders, and it was unequivocal in its lack of mercy:

As a result of the Serbian rebellion, hundreds of German soldiers have been killed. Our losses will be enormous unless we crush the rebellion without mercy.

"Your task always is to be in total control of every village in this country in which German blood was shed also in 1914.

"The heavy hand of our retribution must be felt by the entire population of Serbia. Those who show them pity, thereby deny pity to their own. Any such person will be court-martialed, whoever he may be.

[Danau Zeitung, German newspaper]

October of that same year, 1941, would prove just how “unequivocal” the lack of German mercy against their chosen victims would turn out to be. At the end of September, continued Serbian successes against the advancing Wehrmacht forces in a Chetnik anti-Axis action that took place between Gornji Milanovac and Kragujevac in Serbia resulted in 10 Germans killed and 26 Germans wounded. The German forces that were deployed at that time in the Serbian city of Kragujevac were under the command of Major Paul Koenig. In response to the German casualties, Koenig ordered a “comprehensive reprisal” to be carried out against the Serbian civilians living in Kragujevac, even though no attacks had been made in that city against the Wehrmacht!

The reprisals began on October 19th as Germany military forces burned several villages and several hundred Serbian civilians were executed in the Groznice area. But, that did not satisfy the Nazis. On October 20th, 2,300 men and young boys were rounded up, all between the ages of 16 and 60. In this group were included civil servants from city offices that the Germans raided, who were not engaged in any military actions. But the crowning atrocity was the inclusion of 300 innocent children from the high school and 18 teachers who were ripped from their classrooms. On October 21, 1941, those lives were mercilessly ended. All in all, the estimated number of civilians who were executed in Kragujevac and the surrounding areas in those couple of days in October of 1941 is 2,800.

German troops lead their Serbian victims to the execution site.
 
The Serbian victims of the Kragujevac Massacre
are assembled by the Germans at the execution site.
 
 
The reprisal quota was indeed fulfilled and more so. When an inquiry was made as to why civilians in Kragujevac had been chosen for execution when there had been no German casualties in that city, the answer was simply that “not enough hostages to fulfill the quota had been found elsewhere”.
 
In memory of the innocent Serbian children who were executed that October 21st day in 1941 in Kragujevac, poet Desanka Maksimovic wrote the following tribute:
 
The Bloody Fairytale
 
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
that a company of schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.
 
They were all born
in the same year,
their school days passed the same,
taken together to the same festivities,
vaccinated against the same diseases,
and all died on the same day.
 
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
that a company of schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.
 
And fifty-five minutes
before the moment of death
the company of small ones
sat at its desk
and the same difficult assignments
they solved: how far can a
traveler go if he is on foot…
and so on.
 
Their thoughts were full
of the same numbers
and throughout their notebooks in school bags
lay an infinite number
of senseless A’s and F’s.
 
A pile of the same dreams
and the same secrets,
patriotic and romantic,
they clenched in the depths of their pockets.
And it seemed to everyone
that they would run
for a long time beneath the blue arch
until all the assignments in the world
were completed.
 
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
that a company of small ones
died a martyr’s death
in one day.
 
Whole rows of boys
took each other by the hand
and from their last class
went peacefully to slaughter
as if death was nothing.
 
Whole lines of friends
ascended at the same moment
to their eternal residence.
 
Desanka Maksimovic
 
 
*****
 
It is almost indescribable how deeply this tragedy impacted on the people of Serbia. The impact on General Mihailovich was particularly profound. Though he had participated in several wars, beginning with the Balkan Wars of 1912 and 1913, followed by World War One and now World War Two, he now realized that to continue to attack German occupational forces indiscriminately would mean national suicide for his beloved Serbian people, as the October tragedy proved. Mihailovic, who as a participant in the First World War had witnessed his beloved Serbian nation losing one third of its population and her army suffering enormous casualties, with 450,000 active soldiers at the beginning of the war declining to 60,000 by the time of the Salonica Front breakthrough of September 1918, would adjust his resistance policy to consider the benefit and effectiveness of each action against the German enemy in proportion to the human cost in Serbian civilian lives. General Draza Mihailovich genuinely cared about human cost and would conduct himself for the rest of the war accordingly.
 
General Dragoljub Draza Mihailovich WWII
 
 
Such wartime decisions are testament to just how completely dedicated to his nation and the welfare of her people General Mihailovich was and remained. Those to whom the tragedy of October 1941 in Kragujevac never meant anything, later attacked Mihailovic for “not killing enough Germans”. The people that rendered these charges against General Mihailovich would later prove to be of inferior character, while Mihailovich would emerge as a man of true character, not only as a military commander, but as a truly good human being in the badness that is war. Even as he was being charged falsely by the Allies for “not being active enough against the enemy,” he would save hundreds of Allied lives from sure death at the hands of the enemy when he could have walked away and left them to the wolves.
 
Though the legacy of Kragujevac remains a tragic reminder of the inhumane nature of war, so, too, the legacy of General Mihailovich and his thoughtful response to such a tragedy transcends such brutality and reminds us that even in war there is humanity.
 
 
Aleksandra Rebic
October 2013
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****