Saturday, November 30, 2013

CROATIA'S "JADOVNO" TRAGEDY REVEALED TO SERBS IN LEICESTER, UNITED KINGDOM / "Allvoices" November 24, 2013

www.allvoices.com
Dusan Bastasic
"Jadovno 1941 Association"
November 24, 2013

The visitors were presented with the exhibition placed on seventeen boards which, besides Banja Luka, Novi Sad, and Belgrade, travelled all over Republika Srpska and Serbia, and reached even New York and London.
 
The founder and President of "Jadovno 1941 Association"
Dušan Bastašić held a short lecture titled:
"Gospić group of camps, the first liquidation centre in the NDH".

At the Church of Holy Great-Martyr George in Leicester in Great Britain, last Saturday [November 16, 2013], there was a holy mass, the Temple Patron Holy Great-Martyr George's Day was celebrated, and two new icons were blessed.

The holy mass was led by retired Archpriest-Stavrophore Milutin Kostić, who had for many years been the rector of St. Sava Temple in London. He was assisted by archpriests-stavrophores Vido Vuković, the Rector of Bedford, Nikola Kotur, the Rector of Oxford, Radmilo Stokić, the Rector of Darby and Leicester and Priest Goran Slavnić, the Rector of Plaški.

The celebration continued at the Chetnik Movement Home, where the “My Jadovno” exhibition was opened. The visitors were presented with the exhibition placed on seventeen boards which, besides Banja Luka, Novi Sad and Belgrade, travelled all over Republika Srpska and Serbia, and reached even New York and London.

The visitors, most of them descendants of the victims of the criminal regime of the Independent State of Croatia, were faced, some of them for the first time, with all the horrors of the legalised crime conducted in the summer of 1941 in the Gospić group of camps.

The exhibition by Predrag Lozo, Dragoslav Ilić and Dušan Bastašić was organized by the Church of Holy Great-Martyr George in Leicester and the Association of Citizens "Jadovno 1941” from Banja Luka. As in London, the exhibition in Leicester was made possible thanks to the crucial help of Mr Aleksandar Simić and his family, the Jadovno benefactors from London, as well as Mr Boško Zečević, the Secretary of the Movement.

Immediately after the exhibition was opened, at the Movement's conference room, the founder and President of "Jadovno 1941 Association" Dušan Bastašić held a short lecture titled: “Gospić group of camps, the first liquidation centre in the NDH”. During the lecture, the video display showed photos and documents testifying the suffering of 38,000 Serbs who were killed in only 132 days, the time for which the Gospić-Jadovno-Pag complex of death camps, the predecessor of the Jasenovac system of death camps, was operational. Among the murdered were 73 priests of the Serbian Orthodox Church. During the lecture, the room with over 200 guests was completely silent. The painful truth about one of the many almost forgotten execution sites for the Serbian people opened the question of our collective attitude towards the history of suffering and stressed the need to transfer that moral to younger generations. Not only because of our responsibility towards our ancestors, but also because of our care for the biological and spiritual survival of our offspring.

The host of Saturday’s gathering, Rector of Darby and Leicester Radmilo Stokić, while celebrating both the Temple's and his family’s patron’s day, in his inspired speech stressed the importance of prayer and celebration of our new martyrs who died just because of their Orthodox faith and because they were Serbs. He announced that the exhibition, after Leicester, would be moved to Darby and some other cities where a large Serbian community in Great Britain lives.

Rector of Plaški Priest Goran Slavnić, himself a descendant of Jadovno victims, in his speech reminded us that the Cathedral of the Presentation of the Blessed Virgin Mary in Plaški, is the centre of the Eparchy of Gornji Karlovac that suffered greatly and whose Episcope Sava Trlajić himself died in Jadovno in the summer of 1941.

During Saturday’s gathering, the Serbs from Great Britain and the Church of the Great-Martyr George in Leicester, collected and donated 800 euro to the "Jadovno 1941 Association" from Banja Luka.

While thanking them for their hospitality and the donation to the Association, Dušan Bastašić said that again there is proof that regardless how far from the homeland we live and how long it had been since we visited our native land, we carry within us a genetic code, the spirit of our ancestors as well as family and national historical legacy. This legacy remembers forever that the history of the Serbian people, regardless of the geographical and spiritual area, is heroic and full of suffering. A part of that suffering are Jadovno, Jasenovac, Donja Gradina, Pag, Prebilovci, Garavice, churches in Sadilovac and Glina, Grubišno Polje, Čelebići, Drakulić, Šargovac, Šušnjar, Miloševićevo and many other execution sites we did not mention where our relatives and compatriots suffered for the Faith of Christ.


Dusan Bastasic Jadovno 1941 Association

"Jadovno1941" is based in Banja Luka, Republika Srpska, Bosnia and Herzegovina, and is a Stringer for Allvoices.

http://www.allvoices.com/contributed-news/16019498-jadovno-tragedy-revealed-to-serbs-in-Leicester


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Thursday, November 28, 2013

A THANKSGIVING TRIBUTE TO THE AMERICANS FROM GENERAL DRAZA MIHAILOVICH - American liaison officer Lt. Colonel Albert B. Seitz of the OSS remembers...

General Draza Mihailovich
 
Lt. Colonel Albert B. Seitz [American Office of Strategic Services OSS]
 
''As we proceeded out over the Adriatic my mind flashed back to one incident which will always have great meaning for me. Before I was leaving my tour of Serbia, the Minister [General Mihailovich] had expressed a desire to do something to honor America saying 'Here we have Slava, the day of our patron saint. What is America’s slava?'
 
"I thought for a moment and said, 'We have four great days: Christmas, New Years, Independence Day, and Thanksgiving. Christmas we love because it is the day of Christ. New Years we enjoy because we look with hope to it, but on its Eve we celebrate, sometimes not too wisely but too well, and often the day itself finds us with aching heads. Independence day would be wonderful except for the sadness of sacrifice and mourning that sweeps the South from the cause of our Civil War. Thanksgiving is our day, our Slava, because that day we give Thanks to God for our founding Fathers and the beginning of our country and freedom.'
 
"Mihailovich replied, 'Good, we would honor America and on the Eve of that day each mountaintop of Serbia will have a fire lighted by our peasants.'
 
"On Thanksgiving Eve three Americans standing in a tiny village high in the Serbian mountains saw a huge fiery “A” come into being. Then another, and one after another the other fires appeared until eleven peaks were outlined.
 
"This I remember. A magnificent tribute to America from a truly great man."
 
 
 
Lt. Colonel Albert B. Seitz, OSS
American liaison officer
with General Draza Mihailovich
WWII
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****

Шта је то Равногорски покрет? / Пише: Милослав Самарџић / “Слобода“ Чикаго, 10. и 25. новембар 2013

“Слобода“
Чикаго, 10. и 25. новембар 2013
Погледи
Пише: Милослав Самарџић

Село Ба, церемонија на затварању Светосавског конгреса, 28. јануара 1944. С десна на лево: академик Драгиша Васић, капетан Звонко Вучковић (иза), Дража, др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић (иза), капетан Божа Перовић, Антон Крејчи (иза), пуковник Лука Балетић, др Адам Прибићевић (иза), др Владимир Бјелајчић (заменик старешине Савеза сокола) и непознати
 
Дража је користио термине и “четници“ и “равногорци“, али, суштина приче је да Равногорски покрет у формално-правном смислу није постојао и да га је управо зато Народна скупштина рехабилитовала 2004. године. Испало је политички корисно, а правно небитно, јер у ствари нико није рехабилитован
 
У Србији данас има више регистрованих установа са Равном Гором у имену, од кафана до асоцијација, али нема ни једне са четничким, или са именом ђенерала Драже. Не зато што то нико не жели, већ зато што је законом забрањено – или макар није дозвољено – јер Дража и четници још нису рехабилитовани.

Скупштина Републике Србије донела је 2004. године закон о изједначавању, не четника или Југословенске војске, него припадника Равногорског покрета, са такозваним Народноослободилачким покретом. Тако је, према слову закона, само са равногорског имена скинута црвена анатема.

Зашто само са њега?

Комунисти су деценијама користили термине “четници Драже Михаиловића“ и “Четнички покрет“, установљене још док је трајао рат. И пресуда ђенералу Дражи почиње речима да је крив што је “организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом ‘четници Драже Михаиловића’ и тзв. ‘југословенска војска у отаџбини’.“

Тек 1980-тих они почињу да прелазе на термин “Равногорски покрет“. Када је 2000. године Субнор објавио још једну верзију цензурисаних стенограма са суђења ђенералу Дражи, стављен је наслов “Суђење Равногорском покрету“, мада Равногорски покрет у пресуди није ни поменут.

И нова генерација државних историчара инсистира на термину “Равногорски покрет“. Чак је и у уџбенике историје увршћена фраза о Дражином доласку на Равну Гору 11. маја 1941. и оснивању Равногорског покрета, мада то није тачно, јер је Дража основао Команду Четничких одреда Југословенске војске, са знаком мртвачке главе на печату.

У прегледу терминологије коју је користио лично ђенерал Дража, на првом месту су четници. Још пре рата он је био познат по теорији четничке војне, којом је четништво подигао са тактичког на стратешки ниво, односно од “малог рата“, где су четници помоћне трупе, до “великог рата“, у коме четници постају основне трупе, наравно у случају слома главних фронтова. Како је до тог слома дошло априла 1941, а знајући да је Врховна команда са делом јединица успела да се склони на територију под контролом Савезника, Дража оснива Команду четничких одреда, и то као део Југословенске војске. Крајем 1941. године ту Команду он ће преименовати у Команду Југословенске војске у Отаџбини, опет подразумевајући да су Врховна команда и део војске на другом месту. Од јуна 1942. Команда ЈВуО и Врховна команда Југословенске војске мењају надлежности: прва постаје Врховна команда, а друга Команда ЈВ у избеглиштву. Од тада је ђенерал Дража начелник штаба Врховне команде Југословенске војске – дакле, свих трупа Краљевина.

Ово је утицало да се у његовом речнику целог рата смењују термини четници, војска и војници, с тим што од 1942. користи и термин равногорци.

Први познати ратни документ са Дражиним потписом настао је око 1. јуна 1941. и носи наслов “Упут за извршење задатака Четничких одреда Југословенске војске“. [1]

Упутство бр. 2, од 1. октобра 1941, насловљено је као “Четничко ратовање“, док Упутство бр. 5, од 14. фебруара 1942, пише колико ће која јединица имати “војника“. Пролећа 1942. Дража потписује и једно ненумерисано упутство, под насловом “Четничка борба“. [2]

У овлашћењима за рад појединим официрима, у ово доба се говорило о “организацији Југословенске војске у Отаџбини“. [3]

Распис командантима од 17. августа 1942. Дража завршава речима “Четнички поздрав свима“. [4]

Као циљ акције за уништење муслиманских усташа у Чајничком срезу, у директиви од 3. јануара 1943, Дража наводи заштиту од терора и успостављање “четничке власти’. [5]

У радиограму од 13. маја 1943, припаднике 2. равногорског корпуса Дража назива четницима, као и људство у Црној Гори, у извештају влади од 22. октобра 1943. [6]

Недуго потом, 31. октобра, Команди Црне Горе шаље следећу директиву: “Развијте што јачу четничку акцију“. [7]

А ово је Дражин распис свим командатима од 7. новембра 1943: “Где год има потребе, свуда развити четничку акцију, на целој територији Југославије“. [8]

Званично гласило Врховне команде звало се “Билтен Врховне команде Југословенске војске“. У овом Билтену се 21. новембра 1943. помиње “четничка акција“, док се 25. новембра преноси како је Америка “прославила четнички дан у целој једној својој држави“. [9]

У радиограму од 30. новембра 1943. Дража пише: “Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима потпуно су измишљени. Демантујте све ово.“ [10]

Ево још неколико карактеристичних Дражиних радиограма.

Крај 1943, свим командантима: “Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим непријатељима“. [11]

Свима, 15. марта 1944: “Љотић у последње време шаље на терен тајне патроле које желе да се придруже четницима ради пропагирања да се не боре против љотићеваца. Да беже, да сељаци не иду у четнике већ да баце оружје и да иду у градове, где ће наћи склониште…“ [12]

Свима, 26. марта 1944: “Муслимани у Херцеговини прилазе нама. Већ је формиран један четнички одред од 500 муслимана.“ [13]

Свима, 30. априла 1944, свима: “Сталне четнике у овим јединицама употребити за вође тројки, за десетаре, воднике, командире чета по потреби“. [14]

Реченица из прогласа “Срби и Српкиње“, лета 1944: “Покушај цепања српског народа на четири федеративне јединице у Титовом уставу, бесомучна кампања партизанске пропаганде против тобожње српске хегемоније, прогањање и убијање истакнутих Срба у целој нашој земљи, као и отворена сарадња усташких одреда са партизанима против четника, све то показује да тежиште партизанске акције није у борби против окупатора, у спровођењу социјалне реформе, него у разбијању српства и у тежњи да се нашем народу наметне окрутна диктатура једне клике…“ [15]

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Интересује ме колике су јачине словеначке четничке и истарске групе ђенерала Андреја“. [16]

Пуковнику Гојку Бороти, 22. марта 1945: “Мајор Мазић да активира четнике на своме простору“. [17]

Следе примери у којима ђенерал Дража користи термине, “војска“, “Југословенска војска“ и “Југословенска војска у Отаџбини“.

Слободану Јовановићу, 27. марта 1943, део протеста што је министар Милан Грол поменуо и партизане: “…Уместо овога, позивајте народ да ступа у редове Југословенске војске и да се окупе под војничке заставе. Комунисти представљају партијску војску.“ [18]

Влади у Лондону, 24. августа 1943: “Уверавам краљевску владу да ће Југословенска војска у Отаџбини још једном одиграти славну улогу на Балкану и целом свету још једном доказати своју високу војничку вредност у борби за краља, слободу и демократску Југославију…“ [19]

Свима, 12. октобра 1943: “Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада“. [20]

Мајору Милошу Марковићу, 17. новембра 1943: “Ако тражите дисципплину од народа, нека војска у томе предњачи“. [21]

Потпис на прогласу од 4. децембра 1943: “Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни национални комитет Краљевине Југославије“. [22]

Свима, 3. јануара 1944: “Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини…“ [23]

Из поздравног говора на Светосавском конгресу: “У име Краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом  народном и друштвеном послу… Југословенска војска под мојим вођством и ја лично били смо и доживотно остајемо верни и одани Врховном Команданту Њ. В. Краљу Петру Другом“. [24]

Свима, 11. марта 1944, о школи у Брајићима: “Назив школе биће Школа за резервне официре Југословенске војске у Отаџбини“. [25]

Свима, из Билтена ВК за 26. март 1944: “Народ и војска… су једнодушни и решени да истрају до крајње победе“. [26]

Свима, 7. априла 1944, из наредбе о чиновима и одликовањима: “За обележавање чинова у Југословенској војсци у Отаџбини и означавање одликовања, наређујем… Министар Војске, Морнарице и Ваздухопловства и Начелник Штаба Врховне команде, армиски ђенерал Драг. М. Михаиловић.“ [27]

Свима, 15. априла 1944: “Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења…“ [28]

Из чланка “Задаци Југословенске војске у Отаџбини“, “Глас Београда“, 15. мај 1944: “Поникао из народа, прекаљен у несрећи и опасности, данашњи војник Југословенске војске, свестан својих дужности према народу, и дисциплинован, ужива у народу пуну љубав и поштовање коме узвраћа љубављу и поштовањем, јер извор његовог родољубља и лежи у народним патњама којима он својим безграничним поштовањем хоће да учини крај. У југословенској војсци дисциплина пре свега…“ [29]

Свима, 4. јула 1944, почетни став: “Свима командантима Југословенске војске у Отаџбини“. [30]

Генералу Ајзенхауеру, 6. јула 1944: “Искрцавање савезничких трупа на обалу Нормандије проузроковало је неописано одушевљење у редовима Југословенске војске“. [31]

Генералу Вилсону, 8. новембра 1944: “Предосећајући развој догађаја, у вези са инвазијом Савезника на Балкан, био сам наредио општу мобилизацију свих снага Југословенске војске у Отаџбини за 1. септембар ове године“. [32]

Колико се зна, термин “Равногорски покрет“ ђенерал Дража је први пут употребио 3. јула 1942. године, у радиограму капетану Симеону Оцокољићу: “Нови Равногорски покрет образује у својој глави Стојановић. Нема ништа од тога. Командовање је централисано…“ [33]

У распису свима од 30. јула 1942, Дража је писао: “Народ се мора уверити да су му једини пријатељи Равногорци и да од њих треба очекивати слободу и срећан живот“. [34]

А ово је радиограм војводи Јевђевићу, од 8. октобра 1942: “Сада, када се озбиљније и потпуније него икада досад у нашој историји ради на стварању једне потпуно хомогене српске јединице, дужност је свих Равногораца да настану да се једном за свагда престане са локалним и уским погледима појединаца, који самим овим доказују да нису на висини“. [35]

У то време равногорско име се први пут појављује у називима неких организација. Биле су то омладинске и женске организације: Југословенска равногорска омладина (ЈУРАО) и Југословенска организација равногорски (ЈУОРА), а потом и Женска равногорска организација санитета (ЖРОС).

“Већ трећу годину наши људи раде у Равногорском покрету, израђују потребне основе нашег јавног и друштвеног живота“, стајало је, поред осталог, у једном Дражином говору, објављеном у Васкршњем броју гласила Делиградског корпуса, “Слобода или смрт“, 1943. године. [36]

“Да би наша пропаганда обухватила сву земљу и цео народ“, ђенерал Дража 25. децембра 1943. наређује оснивање “народних равногорских одбора“, и то сеоских, општинских, среских, окружних и покрајинских. У истој наредби именује команданте покрајинских одбора, користећи израз: “На челу покрајинских одбора стоје…“ То су заправо били покрајински војни команданти (Трифуновић, Ђуришић, Лукачевић, Ђујић…).“ [37]

Истог дана Дража издаје и “Упутство бр. 2“’, у коме у шест тачака прописује задужења равногорских одбора, која се своде на националну пропаганду.“ [38]

У Врховној команди пропагандом се тада највише бавио др Ђура Ђуровић.

Такође 25. децембра 1943, Дража потписује и наредбу “да се за сваког борца устроји Војничка равногорска књижица, по формулару који следује…“ [39]

Ове војничке књижице штампале су јединице широм земље, а највише их је остало сачувано из Динарске четничке дивизије. Књижице су овераване печатима, на којима се уз назив јединице и скраћеницу ЈВуО обично налазио државни грб (у неким случајевима и знак мртвачке главе).

Ђенерал Дража је 2. марта 1944. тражио да се убрза стварање равногорских одбора, “јер су (се) ови одбори показали као одлични у свим крајевима где су образовани“, уз напомену: “Скрените пажњу да команданти воде рачуна да се у образовању одбора не сме појавити ни трунке страначке политике. То мора бити искључиво на националној основи и да чланови ових одбора буду најисправнији и најагилнији људи, потпуно одани нашој организацији.“ [40]

У наредном периоду бележи се чешћа употреба равногорског имена.

Из Дражиног расписа свима, од 23. марта 1944: “Команданти бригада имају да по свим општинама, у сарадњи са равногорским народним одборима, прикупе праве податке о комунистичким злочинима“. [41]

Свима, 9. априла 1944: “Команданти срезова у заједници са равногорским одборима образоваће радне чете“. [42]

Свима, из Билтена Врховне команде ЈВ за 21. април 1944: “Преко наших команданата из свих покрајина, народ и војска о ускршњим празницима изразили су у својим честиткама пуну оданост, верност и приврженост краљу, равногорској мисли и њеном вођству…“ [43]

Свима, 30. априла 1944: “Команданти срезова преко народно-равногорских одбора и радних чета регулисаће обраду њихових имања“ (мисли се на имања мобилисаних). [44]

Свима, 15. маја 1944: “Народни равногорски одбори треба да дају за сваког који се стави под преки суд своју оцену да ли је дотични крив или није, и то сеоски и општински за домородце, а срески одбори за оне са других територија“. [45]

Из чланка у “Гласу Београда“, од 15. маја 1944: “Историја и наша традиција саткали су посебни карактер нашега народа, чија је прва врлина безгранична љубав према слободи. Из тог карактера развио се и Равногорски национални покрет са кореном у народу и његовом духу“. [46]

Свима, 30. јула 1944: “Наређујем: да се материјалне потребе не могу одузимати од народа, само преко равногорских одбора и команданата срезова. Узете потребе плаћати или дати признанице на узето. [47]

Свима, 31. августа 1944: “Равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ револуција правде и слободе.“ [48]

Свима, 25. новембра 1944: “НАРЕЂУЈЕМ: Свима официрима, подофицирима, редовима и осталим сарадницима Равногорског покрета да све своје силе и све своје моћи уложе у службу српског народа, његовог јединства и слободе“. [49]

Путпуковнику Душану Смиљанићу, 26. новембра 1944: “Одржите морал код Ваших људи, а Ви то можете, јер сте прави Равногорац, не само на језику, већ и делима својим…“ [50]

Свима, 26. децембра 1944: “…Поред овога, равногорски просветари има да спроводе равногорску идеју кроз трупу. Сваки војник мора бити равногорац и он до дубине мора бити прожет равногорском идејом.“ [51]

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Немам ништа против ни против једне групације која се тамо ствара и појачава са заробљеницима, али бих највише волео да се Ви појачавате, као стари равногорац“. [52]

Према томе, Дража говори о “четницима“, “војницима“ и “равногорцима“, о “четничкој акцији“ и о “равногорској идеји“, о Југословенској војсци и Југословенској војсци у Отаџбини, али држава Краљевина Југославија и њен демократски уставни поредак никад нису под знаком питања. Како је то неко давно рекао, демократски систем има пуно мана, али је најбољи од свих постојећих система. Равногорска идеја је тежила уклањању тих мана и зато је била прогресивна, насупрот комунистичкој, која је подразумевала укидање демократског система.

У свим овим цитатима јасна је разлика између формалног и неформалног коришћења термина. Термин “Равногорски покрет“ био је неформалан. Њиме су означавани или сви припадници покрета, или само цивилни припадници, али Равногорски покрет није постојао у формално-правном смислу: није имао печат, председника, председништво, конгрес, скупштину, нити ма каква тела. Главно политичко тело у земљи звало се Централни национални комитет Краљевине Југославије и до јесени 1943. године имало је само саветодавну и пропагандну функцију. Ово је Дражин распис свима од 23. октобра 1943:

“Централни национални комитет Краљевине Југославије кога сам ја тајно образовао још 1941. године и у коме се налазе људи најчистије прошлости, преузео је политичку функцију у земљи. Овај комитет броји око 50 чланова из свих покрајина. Заступљен је и раднички сталеж преко новообразованих радничких синдиката. Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада. Ово примити добро пошто Централни национални комитет води само националну и државну политику. Његово величанство краљ и влада одавно су обавештени о његовом постојању. Вођење државних и војних послова сад је у сигурним рукама.“ [53]

Др Живко Топаловић, председник Социјалистичке странке, долазећи на Равну Гору крајем 1943. године подразумева да је ЦНК Краљевине Југославије заправо “Равногорски покрет“. Другим речима, он није признавао да је ЦНК био то што је био, све док у његов састав нису ушли и социјалисти – што су уобичајена правила политичке игре, а не формално-правна питања.

Равногорски одбори, оснивани од краја 1943, били су потчињени Централном националном комитету Краљевине Југославије, састављеном од представника различитих странака. Као и одбори политичких странака које нису улазиле у састав ЦНК, и они су учествовали у припреми Народног конгреса (не “Равногорског конгреса“), који ће се 27. и 28. јануара одржати у селу Ба. На том конгресу и једни и други ступају у коалицију звану Југословенска демократска народна заједница и од тада ЦНК постаје орган те коалиције.

Председник ЈДНЗ био је др Живко Топаловић. Председник ЦНК (од тада ратне скупштине Краљевине Југославије) постаје др Михало Кујунџић из Демократске странке, предратни председник Народне скупштине. Председник Извршног одбора ЦНК (ратне владе, тада практично резервне) био је др Стеван Мољевић (из ЦНК, односно Самосталне демократске странке), а извршни секретар др Ђура Ђуровић (из ЦНК, односно Демократске странке).

После Народног конгреса у селу Ба, равногорски одбори постају инфраструктура Југословенске демократске народне заједнице. У прогласу “Срби и Српкиње“ из лета 1944, Дража је писао: “Спроводимо организацију Равногорских одбора, односно сеоских и општинских одбора Југословенске демократске народне заједнице. Ти одбори се организују слободним избором свих честитих људи и исправних грађана односних места.“

Општи закључци били би следећи.

Прво, Краљевина Југославија није капитулирала априла 1941, већ је постојала до 1945. године. Сво време је имала краља, владу, војску и слободну територију.

Друго, Југословенска влада у Лондону постојала је до јуна 1944, када је под притиском Британаца расформирана, да би је заменила Привремена Југословенска влада на челу са Шубашићем. Ова Привремена влада тражиће своју легитимност све до 29. новембра 1945, а прецизније речено, до периода после тзв. Трећег заседања Авноја, када је међународно призната.

Треће, јуна 1944. Централни национални комитет Краљевине Југославије постаје ратна скупштина Краљевине Југославије, а његов Извршни одбор Југословенска влада. Из последње влада у Лондону остао је исти само један министар – ђенерал Дража. Проглас о преузимању власти у земљи, тј. на слободној територији, ЦНК објављује 1. јула 1944. Тај проглас гласи:

“Централни национални комитет проширен је према одлуци конгреса у Ба. Он је изабрао своје председништво и поделио се на одборе према природи послова. Сви политички и невојнички послови спадају у надлежност комитета. Следствено, судски, окружни начелници, обласни национални комитети и равногорски одбори имају се убудуће обраћати за објашњења и упутства само на Извршни одбор Централног националног комитета.

Сва упутства, прописи и наређења која изда комитет обавезни су за равногорске одборе и све наше грађанске власти. Шефови пропаганде добијају главне линије за пропаганду од Централног комитета. Ово доставити среским равногорским одборима, обласним националним комитетима где постоје, судским окружним начелницима, окружним и среским командантима.“ [55]

Постоји и једна докторска дисертација, такође под менторством званичних историчара, која говори о “државотворности Равногорског покрета“. Наиме, њихова основна теза је да државе – Краљевине Југославије – није било после априла 1941, јер је капитулирала, и да се онда Равногорски покрет изнова борио за државотворност, упоредо и равноправно са још једним покретом – “Народноослободилачким покретом“.

Тако се то већ деценијама понавља на хиљадама страница “научних“ радова. ЦНК се или не помиње, или се помиње погрешно, као ЦНК Равногорског покрета – док се сво време о телу које су комунисти сматрали југословенском скупштином, тзв. Авноју, и његовом Извршном већу, говори као о битним факторима.

Да ли то неко ради намерно, или не, углавном, посматрање Равногорског покрета као покрета у формално-правном смислу, своди се на симетрију са тзв. Народноослободилачким покретом и давање значаја потоњем, уз негирање значаја установа Краљевине Југославије, укључујући и одрицање њеног постојања после априла 1941.

Исто тако, све чешће се Дражина организација источно од Дрине назива равногорском, а западно од Дрине четничком, што је такође неисторијски, јер док је постојала Краљевина Југославија није било легалне границе на Дрини. Дража лично, као и његови људи, нису марили ни за ендехазијску, ни за комунистичку границу на Дрини.

Потребно је објашњење у вези једног прогласа радницима објављеног у брошури “Уочи ослобођења“ августа 1943. године. Проглас су наводно потписали ђенерал Дража и чланови Извршног одбора ЦНК “за Равногорски покрет“ са једне и представници синдиката “за Радничке синдикате“ са друге стране. Наведено је само Дражино име, на следећи начин: “Дража Михаиловић, с.р.“ [56]

Према бирократским правилима, како онда, тако и касније, скраћеница “с.р.“, односно “својеручно“, користи се у ситуацијама када се неко у ствари не потписује својеручно, пре свега јер је то физички исувише захтевно (велики тираж прогласа). Подразумева се да је тај неко потписао оригинални примерак, кога у овом случају нема, а свакако га није ни било, јер се Дража није потписивао испод назнаке “за Равногорски покрет“.

Судећи по стилу, а и по времену догађаја, проглас је дело синдикалног функционера др Милана Шијачког. Он је лета 1943. дошао у Дражин штаб и пао је договор око садржаја прогласа, тј. Шијачки је добио задатак да га утаначи и објави. У разговору је свакако помињан термин Равногорски покрет, тим пре јер је Шијачки касније, у својој књизи “Наш пут“, инсистирао на њему. Шијачки је пре рата био функционер Демократске странке, а по свој прилици и државне синдикалне организације, супарничке Топаловићевим опозиционим синдикатима. У својој књизи он критикује Топаловића и могуће је да зато инсистира на термину “Равногорски покрет“, о коме Топаловић у својим мемоарским записима говори све најгоре. У сваком случају, овај проглас не може оборити тезу да Равногорски покрет формално-правно није постојао.

Зашто је, онда, Народна скупштина Републике Србије 2004. године рехабилитовала “Равногорски покрет“?

Из два разлога.

Прво, зато што није постојао, тј. они у ствари нису рехабилитовали ништа и никога. Оно што је потребно, то је признање да је Краљевина Југославија постојала до 1945. године и да је данашња држава њен правни наследник. Тиме се аутоматски ствари стављају на своје место.

Друго, зато што им је било потребно да још више учврсте позиције тзв. НОП-а. Рехабилитовање “Равногорског покрета“ изведено је везивањем са тзв. НОП-ом, преко изједначавања “два покрета“, чиме је потоњи још једном легализован. Током рата, тзв. НОП је наравно постојао, али као терористичка организација.


ИЗВОРИ:

1 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 93.
2 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 105, 106, 114.
3 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 116.
4 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 230.
5 Зборник докумената, том 14, књига 2, Београд 1983, 17.
6 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 143; Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, Сијатл 1981, 226.
7 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 2/1.
8 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1
9 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1 и АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
10 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
11, 12, 13 и 14 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
15 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.
16 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
17 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
18 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4/1.
19 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1/1.
20 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
21 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
22 и 23 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
24 Ж. Топаловић, На Равној Гори, Крагујевац 1999, 164.
25 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
26, 27 и 28 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
29 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 33.
30 и 31 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
32 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 400-403.
33 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
34 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 123.
35 Зборник докумената, том 14, књига 1, Београд 1985, 658-662.
36 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 16.
37, 38 и 39 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
40 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
41, 42, 43 и 44 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
45 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6/1.
46 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 31.
47 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5/1.
48 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 277-278.
49 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 419-420.
50 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 1/1.
51 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22/1.
52 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
53 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
54 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.
55 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
56 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 2. том, Београд 1998, 39.
 
СКРАЋЕНИЦЕ:

АВИИ – Архив Војноисторијског института (данас: Војни архив, Београд),
ЧА – Четничка архива.

(“Слобода“, Чикаго, 10. и 25. новембар 2013)


http://www.pogledi.rs/sta-je-to-ravnogorski-pokret/



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Wednesday, November 27, 2013

Postupak za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, posle 10 meseci prekida, biće nastavljen krajem Decembra 2013 / O rehabilitaciji Draže 24. decembra / "B92" November 26, 2013

B92
Izvor: Tanjug
November 26, 2013

Beograd -- Postupak za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, posle 10 meseci prekida, biće nastavljen krajem sledećeg meseca u Višem sudu u Beogradu.

Draža Mihailović 1946
 
Ročište je zakazano za 24. decembar, rekla je danas Tanjugu portparolka suda Dušica Ristić.

Postupak rehabilitacije prekinut je 22. februara, jer je sud morao da sačeka pravosnažno rešenje o utvrđivanju datuma smrti Mihailovića, jer zvaničnih dokaza o njegovoj smrti nije bilo.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu kao datum smrti Mihailovića utvrđen 17. jul 1946. godine, pošto je sud utvrdio da je tog datuma streljan.

Viši sud bez tog rešenja nije mogao da nastavi postupak i donese odluku da li će usvojiti zahtev za rehabilitaciju generala.

Zahtevom za rehabilitaciju Mihailovića traži se od suda da poništi presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava.

Rehabilitaciju je zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović, a pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, sa akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesokar međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

Predlagači zahteva tvrde da Mihailoviću nije bilo omogućeno pravo na odbranu i da nije video svog advokata do početka suđenja. On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.


http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=11&dd=26&nav_category=12&nav_id=782078


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****




Radko Polič [koji u seriji „Ravna Gora” igra potpukovnika Rudolfa Ukmara] : Biće ponovo Jugoslavije / "Blic Online" November 24, 2013


Blic
Simonida Milojković
24. 11. 2013.

Znam da ću ja, Radko Polič nakon ove epizode večeras sigurno dobiti po glavi i da će mi zameriti što ljubim kraljevsku jugoslovensku zastavu - priča čuveni slovenački glumac, koji u seriji „Ravna Gora” igra potpukovnika Rudolfa Ukmara.


- Mene još zovu jugonostalgičarom, ali to izgovaraju kao psovku. Moja domovina je ceo ovaj prostor i kada dolazim u Beograd imam osećaj kao da dolazim kući. Rođen sam 1942. tokom Drugog svetskog rata, a moja porodica je izbegla u Beograd baš kad je bilo oslobađanje. Bio sam klinac, ali se sećam kako su lovili Dražu, pa smo pratili njegovo suđenje... Ali, odjednom su ga likvidirali i svaka je priča prestala. Kao da ga nikada nije bilo. Kada mi je Radoš rekao da snima „Ravnu goru”, pitao sam ga: „Ko će ti to dozvoliti?!“ Rekao mi je da mu je ovo životni zadatak. Pet godina je kopao po dokumentaciji i arhivama, istraživao i došao do saznanja. To me je fasciniralo. Pomislio sam: ovaj čovek je našao istinu i hoće tu istinu da pokaže svima.

Kažu da ova serija opet otvara neke rane koje nisu zarasle.

- Nikada neće ni zarasti. Mi nismo prošli kroz katarzu Drugog svetskog rata jer nismo imali snage. Hvala Radošu što se usudio da ispriča neku drugu istinu. I nadam se da će ova serija ponukati neke ljude da javno progovore.

Koje ljude?

- Svi koji su doživeli golgotu za vreme rata. One koji su bili sa Dražom, one u partizanima, u ustašama u domobranima... da će neko ko je ćutao iz straha ili nemoći dobiti podsticaj da progovori, da produži ovu Radoševu istinu i da doda nešto svoje. Tek tada i tako može doći do pomirenja i do katarze. Tek nakon te istine moći ćemo da progutamo ono što se desilo 90-ih. U suprotnom, ovi zidovi će stajati hiljadama godina.

Koji zidovi?

- Ja sam Jugosloven i znam da ćemo nekada, kad-tad, ponovo biti zajedno. Naše granice su sada veće od kineskog zida. Zatvaramo se u političke i ideološke atare i ne možemo probiti kroz te zidove... Ali mi smo braća, ili polubraća. Svi smo Sloveni. Ali kad god treba nešto važno da se rešava u Kraljevini Jugoslaviji ili u SFRJ, mi uzmemo pa se pokoljemo. Dok bude gudura na ovom prostoru, dok bude kame i noža i dok se svi ne pokoljemo, ovde neće biti mira, što reče Andrić.

Kako u Sloveniji reaguju na seriju?

- U Ljubljani mi je pre nekoliko dana čovek prišao na ulici, stego mi ruku i rekao: „Bravo Ratko, gledao sam ‘Ravnu goru”’. O Drugom svetskom ratu smo snimali filmove koji ništa ne govore, u kojima se samo puca i Bata Živojinović je pobio 10 miliona Nemaca. Klinci to ne mogu da gledaju, pitaju gde je poruka i šta smo mi stvarno radili tokom rata, osim što smo - kako filmovi kažu - kokali Nemce i Italijane i bili najjača vojska na svetu! Najbolju poruku od svih ratnih filmova koje sam gledao imaju „Lepa sela lepo gore”. To je film koji treba uvrstiti u obaveznu nastavu u školama.


http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/422160/Radko-Polic-Bice-ponovo-Jugoslavije


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Sunday, November 24, 2013

VIDEO: EPIZODA 3 "Ravna Gora" serija "Sunovrat" - November 24, 2013



Posted on You Tube by "Милош Ђукановић"
Published on Nov 24, 2013

Ravna Gora Ep.03 - Sunovrat

"U selu Planinica, na prostranoj njivi obasjanoj suncem, radi cela porodica Taralića.

"Najednom, deda Obrad opazi kako se iznad njive, prema obodu brda, pomalja silueta čoveka. Iz dubine dolazi muškarac u vojničkoj uniformi, gura bicikl pored sebe, na guvernali mu visi vojnički karabin.

"Negde u Slavoniji, u rano aprilsko jutro 1941. godine, rastrojene čete 41. pešadijskog puka kraljevske vojske su u povlačenju. Sa lošim vestima i još gorim stanjem na frontu, vojska se sve više rasipa. Međutim, malobrojni, vođeni vojničkom čašću i patriotizmom, ipak shvataju da moraju da krenu u odlučnu borbu protiv okupatora. Kuje se novi plan za odbranu otadžbine."




http://youtu.be/mNXz6EWf4js


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Трећа епизода “Равне Горе“: Четници су ту, само да пусте браде / ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ November 24, 2013

Погледи
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
24. новембар 2013

Војници певају, шенлуче, пуцају кроз прозор, натежу флашу са ракијом, замало да се побију. Тако рећи, Булајићеви четници су већ ту…

 
Ни у трећој епизоди ТВ серије “Равна Гора“ – нема Равне Горе.
 
Прва сцена почиње прерачуном у датумима: делови 41. пешадијског пука окупљени су 11. априла негде у Барањи, а у ствари Дража их је још 9. априла пребацио преко Саве, у Босну. Наредник се жали да војска још није испалила метак на Немце, што се заиста није видело још од прве епизоде. Овај наставак зове се “Суноврат“ и прикладан је Бајићевом опису Југословенске војске. Међутим, она је у Априлском рату 1941. године убила 1.500 немачких војника. Већ тај податак говори да су ствари изгледале другачије него што се овде сугерише.
 
Иначе, уместо Немаца, војници из досаде гађају свраке, а један наредник их због тога шамара.
 
Та прва сцена траје шест минута, а друга је још дужа: 10 минута. Радња се дешава у селу Планиница, у породици Таралић. Сељаци су и даље тупави, свађају се око поделе земље, вичу једни на друге. Уочљиво је да су прозори на кући прљави. Пред крај те сцене ипак се појављују неки позитивни јунаци: насмејани, доброг изгледа и доброг држања. За сваки случај, наглашава се да је један учитељ. То су, наравно, комунисти. Они су већ наоружани, сакупљају пушке које војска баца – мада их ту тада још није бацала. Кажу: “Требаће“.
 
И трећа сцена је предуга, траје девет минута. Приказује војнике Југословенске војске у возу, 11. априла, западно од Ужица. Одмах се уочава контраст у односу на комунисте. Војници певају, шенлуче, пуцају кроз прозор, натежу флашу са ракијом, замало да се побију. Тако рећи, Булајићеви четници су већ ту, само им фале браде.
 
Неко је минирао пругу, па воз стаје. Тада се појављује машиновођа. Заиста је тешко разумети зашто је и он приказан као блентав?
 
У возу је и “син Драган“ (Окановић), који је раније био возач генерала Мирковића.
 
Очигледно је да је и он дезертирао, као и сва она војска у возу. У стварности, тешко да је толико дезертера тог датума било у тој области.
 
Четврта сцена је најдужа, траје 13 минута. Радња се одвија поново у Барањи, 11. априла увече. Појављују се две историјске личности: мајор Мирко Станковић и наредник Перовић, који су се касније придружили Дражи (у ствари, са њим су били најкасније 9. априла). Командант пука је Словенац у чину потпуковника. Прави Словенац, Ратко Полич, добро је одиграо оно што је од њега тражено, али он има превише година за тај положај. Команданти пукова у осмој деценији живота једноставно нису постојали. Он се мајору Станковићу жали што као Словенац није могао да добије виши чин, док су Срби напредовали у војсци. И ово је неутемељено: бивши аустроугарски официри не само што су напредовали, него су у старту добили чин више од оног који су имали у црно-жутој монархији, због чега су многи српски официри из протеста напустили војску. Расправа око пуковске заставе таје предуго, патетична је и неуверљива. Ту заставу наредник Перовић ће донети на Равну Гору.
 
Најзад следи једна краћа сцена: долазак војника Таралића, бегунца са Сипа, 12. априла у Планиницу, описан је за само два минута. “Само“ за ову серију, иначе и то је развучено.
 
И у шестој сцени појављује се неко нормалан: родитељи “сина Драгана“, кафеџије у селу Заовине испод Таре (да неће касније постати комунисти?). “Син Драган“ је сада у цивилу. Са собом је повео ону девојчицу коју је нашао у Зворнику. После пет минута она најзад каже да је из Београда и да се зове Милена.
 
У последњој, седмој сцени, један официр се 12. априла враћа кући, у Београд. Кућа је разрушена приликом бомбардовања. Он налази слику своје деце, а једно од њих је управо Милена, коју је одвезао “син Драган“. То је, ваљда, нека драма.
Број сцена је премали – више је прикладан позоришној представи. Сем тога, и кадрови су предуги. И да је радња сва ова три наставка смештена у један – и то би било предуго.
 
Зашто је дошло до оволико фактографских грешака у прве три епизоде?
 
На одјавној шпици пише да су стручни консултанти били проф. др Момчило Павловић и проф, др Предраг Марковић – прва два човека Института за савремену историју у Београду. Овај Институт и по законској процедури има монопол на Други светски рат, јер је неопходна његова потврда за пројекте који се раде државним новцем. Међутим, Павловић и Марковић се не баве Другим светским ратом, већ је он у опису радних места др Косте Николића и др Бојана Димитријевића. Прилично сам сигуран да код њих двојице Априлски рат не би био овако описан, да Мирковић не би носио сабљу већ официрски бодеж (заиста је чудно како је Бајић опасао сабљу једном пилоту, када је и он сам био пилот, макар у партизанском филму, и када, на крају крајева, ту нема никакве логике?), затим не би 41. пук и 11. априла оставили у Барањи, а што је најважније, они не би дозволили да се комунисти приказују овако афирмативно.
 
Уосталом, Николића и Димитријевећа комунисти су недавно тужили “за лажно сведочење“ на процесу за рехабилитацију ђенерала Драже. То је апсурд за себе: неко ко је познат по историјским фалсификатима нашао се да подноси тужбу за фалсификовање, а под фалсификовањем подразумева макар какву исправку тих фалсификата!
 
Елем, на сајту Института пише да су Павловићева специјалност политичка историја Југославије, историја Србије и Југославије после 1945, Косово и Метохија, социјална историја, итд. Био је коаутор само једне књиге о Другом светском рату, “Коста Миловановић Пећанац – биографија“, пре 10 година.
 
На сајту РТС-а 24. новембра је објављена Павловићева рецензија серије, уз овакву најаву: “Сценарио за играну серију `Равна гора`, као први део драмске трилогије `1941-1945`, аутора Радоша Бајића, своју коначну верзију добио је након детаљне анализе и консултација са стручњацима Института за савремену историју и њиховог директора професора др Момчила Павловића“.
 
Павловић пише да је први циљ серије да се “никако не одбацује антифашистичка борба српског народа“. Већ сама ова терминологија значи усвајање комунистичке пропаганде, јер “антифашистичке борбе“ није било у речнику армија Америке, Британије, Југославије, итд, већ је то парола комуниста, избачена оног момента када су их ти такозвани фашисти вероломно напали. Затим пише да се мислило на “стварање уравнотежене слике прошлости у широј јавности“, а све то ради “’промене историјске свести већине нашег народа“.
 
Дакле, Институт и државна телевизија праве договорну историју (“уравнотежену“) и мењају свест народа: то је типична соцреалистичка матрица размишљања, за коју смо веровали да је срушена 5. октобра 2000. године.
 
Пажњу привлаче и следеће изводи из Павловићеве рецензије:
 
“Мој задатак и задатак мојих сарадника је био да проверимо историјску тачност догађаја описаних у сценарију Радоша Бајића. Ту је искрсло неколико великих проблема… Тамо где има података, требало је извршити пажљиву реконструкцију. Тамо где их нема, требало је остати веран духу времена… Историјске личности приказане су верно, колико је то било могуће на овом степену историјских сазнања… О свим другим личностима, укључујући и Дражу Михаиловића, постоји још мање података него за Тита.“
 
Шта је то што није познато? Података у ствари има у изобиљу – може бити само да нису познати Бајићу, Павловићу и Марковићу, просто јер ово није њихов терен.
 
Као области научног интересовања др Предрага Марковића, на сајту Института наведени су “социјална историја, историја свакодневице, ментално мапирање“, и сл. Марковић је коаутор књиге “Тито – поговор“, у којој је диктатор приказан афирмативно. Као гост у емисији “Вече са Иваном Ивановићем“, на Првој српској ТВ, Марковић је на рачун Брозовог лика и дела изнео низ похвала. Конкретно, о ТВ серији “Равна Гора“, дао је изјаву за последњи број тједника “Време“ (21. новембар). Ту је рекао:
 
“Четници су и у рату имали озбиљан проблем са визуелним делом имиџа, што се види на фотографијама из тог времена. Изгледају као банда сеоских разбојника на теферичу.
Са друге стране, партизански имиџ је врло модеран, јер им пропаганду води Жорж Скригин.“
 
У стварности, реч је о неколико десетина фотографија са неугледним четницима, које су комунисти одабрали и потом стално прештампавали. Ако се погледају хиљаде фотографија, стиче се другачији утисак: четници су имали домаће униформе или српску народну ношњу, а илегалци грађанску ношњу. Када је реч о партизанима, Марковић очигледно о њима закључује на основу партизанских филмова, где изгледа као да су они имали фабрике одеће и обуће. А нису: 1941.су носили шта год, од 1942. превладавале су униформе “Независне Државе Хрватске“, а од 1943. британске униформе.
 
За поменути тједник Марковић је такође рекао:
 
“Кад видите жене из четничког покрета на фотографијама, оне изгледају као неке вране, док с партизанкама то није случај“.
 
Реч је о фотогртафији једне не баш лепе жене са шајкачом, коју су комунисти негде “ископали“ и онда је стално приказивали. Опет, када се узме у обзир целина, равногорке су биле два копља испред партизанских “другарица“.
 
Општи Марковићев закључак гласи:
 
“Прво Срби из Босне, а онда и остали, деведесетих су прихваитли тај имиџ који ни четрдесетих није добро изгледао, а камо ли деведесетих. То је та бизарна, гусарска, инфантилна идентификација са лошим момцима. Тај изглед је комбинација Анђела пакла и балканског разбојништва из 19. века.“
 
Марковића знамо као веома интелигентну особу, јер је још као студент побеђивао у загребачкој “Квискотеци“. Откуд онда, упркос томе, овакви стереотипи?
 
Можда је одговор у блиском сродству са једним од највећих и најтврдокорнијих комуниста – Добрицом Ћосићем?
 
То је велики проблем Србије данас: њихови рођаци су добро распоређени. Они не желе или не могу да прихвате ни елементарне чињенице, а другима не дају пролаз.
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****