Sunday, October 31, 2010

Дражина рехабилитација - утисци (2) October 30, 2010 / Милослав Самарџић

Милослав Самарџић



Рочиште за рехабилитацију ђенерала Драже од 29. октобра 2010. године остаће упамћено по сведочењу једног од оборених америчких авијатичара које су спасили четници, потпуковника у пензији Милтона Френда. Иначе, као што се и очекивало, рехабилитација није проглашена, а утисак потписника ових редака је да се то скоро неће ни десити.

И ово рочиште је одржано у Окружном суду у Тимочкој улици. Било је најава да ће се процес, због великог интересовања, преместити у Палату правде, тј. у већу судницу, али то се није десило. Ова судница заиста је мала, предвиђена је за око 20-так особа. Ипак, ту се некако сместило двоструко више људи: судско веће, подносиоци предлога, затим заступник противника подносиоца предлога, као и акредитовани новинари. Овом приликом, исправљена је грешка са прошлог рочишта, па сам се у судници нашао и ја, као један од подносилаца предлога за рехабилитацију.

Најпре је говорио председник судског већа, судија Александар Ивановић. Рекао је да се после претходног рочишта суд обратио државној Комисији за проналажење Дражиног гроба, са захтевом да пошаље недавно добијена британска документа о ''суђењу столећа'', и то преведена на српски језик. Међутим, Комисија је послала само делимично преведена документа. Остатак треба да се преведе ускоро и да се проследи суду и предлагачима.

У међувремену, најважнији делови ове британске грађе објављени су у штампи. Тако се могло видети да ту нема ничег битног. Много важнија су британска документа објављена у књигама, рецимо, Дејвида Мартиина, браће Живана и Радоја Кнежевића или Станише Р. Влаховића. Ова потоња, под насловом ''Зборник докумената из Британске архиве'', има доста грађе и у вези процеса ђенералу Дражи 1946. године. Поред осталог, ту се види како је британски амбасадор у Београду, Ралф Стивенсон, сматрао да су комунисти неспособни да спроведу суђење како треба, додајући: ''Било би далеко боље за режим да је (Титова) влада изјавила да је Дража био убијен у току хватања док је покушавао бекство''.

Елем, после судије говорио је заступник подносилаца захтева, адвокат Зоран Живановић. Рекао је да подносиоци остају при свему до сада реченом: да у процесу не може учествовати ''друга страна'', јер се рехабилитација законом дефинише као једностраначки процес, у коме се утврђује само то да ли је пресуда донета из политичких и идеолошких разлога; да противници подносиоца предлога не могу додавати кривицу, јер се по закону не може судити преминулима; најзад, да Закон о кривичном поступку не дозвољава понављање кривичног поступка, осим на захтев јавног тужиоца.

Живановић је после овога предложио да се саслуша амерички авијатирач Милтон Френд, поред осталог и због тога што се у оптужници против Драже тврдило да су четници убили четири оборена америчка пилота. Комунисти су чак навели имена тих пилота, али они су се одмах јавили из Америке, понудивши се да дођу у Београд као сведоци. Заправо, понудила се веће група пилота, али комунистичка влада им није дозволила да сведоче.

Суд је прихватио предлог адвоката Живановића, али пре него што је Милтон Френд ушао у судницу, судија је поставио два питања: да ли подносиоци предлога за рехабилитацију поседују извод из матичне књиге умрлих за Дражу и да ли поседују пресуду којом је он осуђен на смрт?

Одговор адвоката Живановића на оба питања био је негативан. Судија је тада рекао да поседује три пресуде, које се делимично разликују: једна има образложење, једна нема, а једна има делимично образложење. Све три пресуде су од од 15. јула 1946. и носе исти број: 1/46. Налазе се у Војном архиву, у документима са суђења, под ознаком Документациона јединица бр. 52. Ове документационе јединице добили су прошле године и суд и подносиоци предлога. Адвокат Живановић тврдио је да је реч о записнику са процеса, који има у једном примерку, док је судија Ивановић одговорио да пресуде не личе на стенограме. Углавном, ово је још једно од питања на којима ће се расправљати и на наредним рочиштима.

Милтон Френд је војник од каријере, учествовао је у три рата: У Другом светском рату, Корејском и Вијетнамском рату. Пошто има 88 година, судија му је понудио да не устаје док говори. Међутим, Френд је то одбио и сво време је стајао. Његово сведочење трајало је доста дуго, читав сат, ако не и више. Разлог овоме је превођење. Утисак је да овлашћени судски тумач не барата баш најбоље војном терминологијом. Милтон, с друге стране, тешко изговара српска имена људи и места. Заправо, већ утврђивање тачног назива места у коме је Милтон рођен узело је барем два минута. На крају је судија замолио Милтона да назив тог места напише.

Френд је био навигатор у тада највећим бомбардерима на свету, Б-24. На Дан Д, 6. јуна 1944. године, његов бомбардер полетео је у једној огромној групи авиона према нафтним пољима у области Плоештија, у Румунији, која су била од виталног значаја за немачку ратну машинерију. У повратку, немачки ловац ''месершмит 109'' погодио је Милтонов авион изнад Источне Србије. Сви пилоти су искочили, али један није преживео пад. Милтона и његове другове прихватили су ''четници Драже Михаиловића'' (он је користио тај термин, док су и судија и адвокат говорили ''Југословенска војска у Отаџбини'').

На крају, судија је најавио да ће на следећем рочишту, заказаном за 9. новембар, у 10 сати, у овој истој судници, говорити противник предлагача, бивши партизан и функционер милиције Ристо Вуковић. Судија није рекао ни да хоће ни да неће прихватити Вуковићево сведочење. Пре него што то одлучи, жели да чује шта Вуковић има да каже.

Милтон Френд и његова супруга дошли су у Београд самоиницијативно и о свом трошку. Френд је о процесу рехабилитације сазнао од своје пријатељице, Александре Ребић из Чикага. У Србији је први пут од 1944. године и утисци су му изванредни. Посетио је престолонаследника Александра, Војни музеј на Калемгдану и, наравно, Прањане.

Френдови су Американци Мојсијеве вере. То је важно напоменути јер су и раније, међу свим пилотима које су спасили четници, српском народу највише покушавали да се одуже Јевреји, од Дејвида Мартина до Ричарда Фелмана.


Ричард Фелман и Милтон Френд
Chicago, May 1994
Photo by Aleksandra Rebic



http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=17323&start=60
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****

Saturday, October 30, 2010

ODRŽANA SVEČANOST POVODOM DODELE NAGRADA NA KONKURSU „MISSION HALYARD“ u petak 22. oktobra 2010.godine u Zrenjaninu u školi „Dositej Obradović“



Aleksandra's Note: On Friday, October 22, 2010, the "Dositej Obradovic" school in Zrenjanin, Serbia celebrated the "Halyard Mission" with the recognition of the winners of the essay contest that had been held over the summer. Special guest at the festivities was Major Eric Rice, the USAF Air Attache of the U.S. Embassy in Belgrade, the American officer who succeeded Lt. Col. John Cappello who was transferred to Tel Aviv this year. This very special event recognized the six students who won the essay contest, and two of their essays are published below. The benefactor of the contest was Mr. Michael Papich of California. The text of the essays is in Serbian, as is the description of the event written by Mr. Simo Corovic. Even if you do not read Serbian, I hope you will enjoy the photos and the two videos of the festivities that are posted here.

I salute all of you who participated in this event. As important as it is to recognize the significance of the "Halyard Mission" in America, it is equally as important that the young people of Serbia come to know what this mission was all about, why it was such an important event in Serbian-American relations, and why it needs to be imprinted in Serbian history for all future generations to learn about and be proud of.

Congratulations to you all!

Sincerely,

Aleksandra Rebic

******






Dobrodošli u Zrenjanin!


Zrenjanin je najveći grad srpskog dela Banata i njegov je politički, privredni, kulturni i sportski centar. Zrenjanin je, po površini teritorije koja mu administrativno pripada (1326 km2), najveći grad u Autonomnoj pokrajini Vojvodini i drugi u Republici Srbiji, a u njemu živi oko 140 hiljada stanovnika i više od 20 nacija. Razvija se s tradicijom dugom gotovo sedam vekova, jer se kao naselje pod imenom Bečkerek po prvi put u istorijskim spisima pominje još 1326. godine.

Welcome to Zrenjanin!

Zrenjanin is the biggest city of the Serbian part of Banat and it is its political, economic, cultural, and sports center. According to the square area of the territory that administratively belongs to it (1,326 km2), Zrenjanin is the biggest city in the Autonomous Province (AP) of Voyvodina and the second one in the Republic of Serbia, with around 140 thousand inhabitants and over 20 nations living in it. Its development has lasted for almost seven centuries, because, as a settlement under the name of Beckerek, it was first recorded in historical documents way back in 1326.







*******

ODRŽANA SVEČANOST POVODOM DODELE NAGRADA

 NA KONKURSU

„MISSION HALYARD“


U petak 22. oktobra 2010.godine u Zrenjaninu u školi „Dositej Obradović“ održana je svečanost povodom završetka konkursa „Mission Halyard“ za učenike osnovnih i srednjih škola sa teritorije grada Zrenjanina. U toku 2010. godine škola „Dositej Obradović“ obeležava jubilej 50 godina od osnivanja škole, pa je tim povodom organizovan konkurs koji je započeo 9. aprila 2010.godine kada je školu posetio američki vojni ataše u Beogradu gospodin John Cappello i održao predavanje o spašavanju američkih pilota na teritoriji Srbije u drugom svetskom ratu. Žiri sastavljen od profesora pročitao je sve literarno istorijske eseje koje su učenici dostavili u školu, nakon čega su izabrani najbolji.



U kategoriji učenika osnovnih škola nagrade su osvojili : 1. Ivan Janku 2. Jovana Kljajić 3. Ikonija Karalić. U kategoriji učenika srednjih škola nagrade su osvojili : 1. Leta Majstorović 2.Dunja Sel 3.Tanja Milojević.


Svojim prisustvom svečanost u školi su uveličali predstavnici Vojske Srbije : Pukovnik Zvonimir Pešić (Načelnik Odeljenja za civilno-vojnu saradnju generalštaba Vojske Srbije), major Srećko Andjelković ( Načelnik Odeljenja za opšte i zajedničke poslove Vojnog muzeja ) i gospođa Snežana Djokić, urednik u Medija centru Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva Odbrane Srbije.


Američku ambasadu predstavljao je major Erik Rajs [Eric Rice] (Vazduhoplovni ataše ambasade SAD u Beogradu ), a iz Kancelarije za odnose sa javnošću bila je prisutna Dragana Obradović.


Svečanosti je prisustvovala Načelnica Srednje-Banatskog Okruga Tanja Dulović, a Skupštinu Grada predstavljao je Zamenik predsednika skupštine Grada Zrenjanina Predrag Jeremić.


U svečanoj atmosferi, nakon izvodjenja himne “Bože Pravde”, u prisustvu brojnih novinara, profesora, učenika i njihovih roditelja direktor škole Jovica Keljački zajedno sa majorom Rajsom uručio je prigodne poklone nagradjenim učenicima. Direktor se posebno zahvalio gospodinu Michael G.Papich iz San Diega koji je poslao i novčani deo nagrade za učenike.


Nakon dodele nagrada, učenici škole priredili su umetnički program, a školski hor pod vodjstvom Ivane Petričić izveo je dve pesme, jednu na srpskom, i jednu na engleskom jeziku. Učenici su na video bimu prikazali kompjutersku prezentaciju geografskih odlika Sjedinjenih Američkih Država.


Ovoj svečanosti pridružilo se i Udruženje žena pod imenom “Dositej” koje je priredilo veliku izložbu ručnih radova u prostorijama škole. Major Rajs se posebno zahvalio ženama iz ovog Udruženja na poklonu koji je dobio ( ručni umetnički rad ).


Svečanost se završila koktelom i druženjem gostiju, roditelja učenika i profesora u školi. Dogovoreno je da konkurs o misiji Halyard postane tradicionalan, što znači da će škola u saradnji sa ambasadom i Ministarstvom Odbrane u toku sledeće godine na sličan način organizovati konkurs za učenike sa teritorije Srednje-Banatskog Okruga. Zvanice su se složile da je ovo jedan od najboljih načina da se istina o misiji Halyard otrgne od zaborava i da joj se u istoriji da mesto koje ona to zaslužuje.

Simo Ćorović


ALL PHOTOS BELOW BY GORAN MIHAJLOV

Left to Right: Dragana Obradovic, Public Affairs Office, Embassy of the U.S.A.,
Major Eric Rice, USAF Air Attache in Belgrade;
Pukovnik Zvonimir Pesic, Nacelnik Odeljenja za civilno-vojnu saradnju generalstaba Vojske Srbije; Tanja Dulovic, Nacelnica Srednje-Banatskog Okruga; Predrag Jeremic, Zamenik predsednika skupstine Grada Zrenjanina; Jovica Keljacki, direktor skole "Dositej".
Zrenjanin, Serbia October 22, 2010. Photo by Goran Mihajlov. 












Major Eric Rice, USAF Air Attache in Belgrade, U.S. Embassy
with Serbian children in Zrenjanin, Serbia October 22, 2010
Photo by Goran Mihajlov







Left to Right: Dragana Obradovic, Public Affairs Office, U.S. Embassy in Belgrade; Branislava Kralj, Professor of English; Simo Corovic; Major Eric Rice, USAF Air Attache, U.S. Embassy in Belgrade. Zrenjanin, Serbia October 22, 2010.
Photo by Goran Mihajlov


******


Istorijsko-literarni rad



Operacija Halyard



Učenik: Leta Majstorović
Škola: Zrenjaninska gimnazija
Razred: III – 3


Noćno nebo prošarano munjama. Udari groma nagoveštavaju snažnu oluju. Izuzev toga, sve je mirno. Ipak... U daljini se nazire lelujava bela tačka kako zbunjeno traži svoj put.

„Provera položaja B-24 Liberatora.“

„Nalazim se u blizini cilja, kod granice, uskoro bi trebalo da ugledam naftna polja. Prijem.“

Par trenutaka kasnije. U italijanskom vojnom štabu za kontrolu letova, oglasio se zaglušujući zvuk koji je značio nevolju. Dva vojnika su brzo pritrčala komandnoj tabli i ugledala zeleni kružić koji je treperio na radaru. Brzo su ga priključili radi identifikacije.

„B-24 Liberator, da li ste u opasnosti? Recite vašu poziciju?“

„(...), pogođen sam. Ponavljam, pogođen sam.“

„Informacija primljena. Da li je avion ozbiljno oštećen?“

Zvuk šuštanja je zaglušivao glas na prijemniku.

„Avion je onesposobljen, jedino mi preostaje da se katapultiram.“

„B-24 Liberatore, to uradite u krajnjem slučaju, jer...“ Prekid veze.

Poslednji zvuk je bilo strašno krčanje, što je moglo da znači da je pilot katapultiran ili... Ili je avion eksplodirao.

U komandnoj sobi, vladalo je vanredno stanje. Piloti su javljali da uprkos snažnom nevremenu, nemački avioni-lovci, uspevaju da lociraju i obaraju savezničke avione. Sazvan je hitan sastanak. Utvrđena je lokacija pada više aviona - to je bila Srbija.

Iako nisu znali da li su pogođeni piloti živi, svi su se nadali i upućivali svoje molitve u njihovom pravcu.

Nekoliko dana kasnije.

Mnogo kilometara dalje.

Duž vedrog neba i sunčanog dana, miris slame i nepoznatog jela probudili su mladog čoveka.

Sitnim ali ishitrenim koracima, dečak se približavao mladiću. Kad je konačno prišao njegovom ležaju, smogao je hrabrosti da nadvije svoju razbarušenu, crnu glavu nad vojnikom. Ugledavši zelene oči kako uplašeno lutaju po prostoriji kao da traže sigurnost u nečem poznatom, nečem već viđenom, uplašio se i odjurio do roditelja vičući kako je stranac konačno budan.

Sa druge strane. Ošamućen, dezorijentisan, zbunjen, uložio je mnogo snage kako bi otvorio oči. Snop jake svetlosti, koja je dopirala sa krovnog prozora, naterala ga je da ih na trenutak ponovo zatvori i vrati se na sigurno mesto. Onda je ponovo otvorio oči. Nalazio se u nepoznatoj sobi okružen slamom, koja ga je bockala sa svih strana. Nije mogao da se seti gde se nalazi niti kako je tu dospeo, ali ovo mesto mu je pružalo utisak spokoja. Odjednom nad njim su se nadvile kao gar crne oči i mala, smešna, crna glavica, koja se kad ju je on pogledao, nestala žurnim koracima ka drugoj sobi vičući nešto na nekom, njemu stranom jeziku. Dok je on razmišljao koji je jezik u pitanju u sobu su ušetale dve prilike, koje su predstavljale veću verziju dečaka.

Žena crne kose, obučena u najlepšu cvetnu haljinu koju je imala, došla je da se upozna zajedno sa svojim mužem, koji je bio ugledni trgovac tog kraja, sa ranjenim vojnikom koji je već nekoliko dana ležao bez svesti u njihovom domu. Sad kad je konačno budan, imali su priliku da vide ko je on i šta mu se desilo.

Pitali su ga za ime, poreklo, o nesreći koja ga je snašla, o njegovom zdravlju danas... On ih je samo posmatrao i slušao, iako ni jednu reč nije razumeo. U njihovom glasu osetio je ljubav i iskrenu zabrinutost. Odlučio je da im se predstavi na svom jeziku, koliko mu je zdravlje dozvoljavalo, jer se nakon nekoliko rečenica obavezno nakašljavao i morao da pravi pauze. Ipak je i dalje bio iscrpljen od dugog ležanja i krv je tek počinjala da mu jače struji kroz telo, dajući mu živost i veću pokretljivost.

„Šta misliš odakle je?“ Upita zamišljeno žena kojoj je bilo ime Danica, svoga muža Dragu.

„Po odeći mislim da je iz daleke Amerike, ali to nije ni bitno, bitno je to da se on verovatno hrabro borio na strani naših Saveznika i da mu je neko srušio avion i njega ranio. Pružićemo mu svu pomoć koja mu je neophodna kako bi se oporavio i vratio svojoj domovini, ma gde ona bila.“ Drago je znao dosta stvari van njihovog malog mesta Pranjani, jer je ipak bio trgovac koji je dosta vremena provodio na putu upoznajući se sa raznim ljudima i njihovim pričama. Sticao je dosta znanja o svetu, Americi i ratu koji je besneo trenutno najviše po Evropi.

Kad su ga ljubazni ljudi napustili, ostao je sam sa svojim mislima. Nekoliko trenutaka kasnije, začuo je otežano disanje nedaleko od njega. Smogao je snage da ustane, držeći se sa teške grede koje su podupirale i krasile sobu. Kad je došao do izvora zvuka, iznenadio se. Iza velike gomile slame, ležao je još jedan vojnik. Primakao mu se i blago ga okrznuo rukom. Drugi vojnik se momentalno probudio i snažno ga uhvatio za ruku, tako da je prvi vojnik izgubio ravnotežu i pao do njega, mumlajući. Videvši da priča engleski, nasmejao se, ustao sa ležaja i pomogao prvom vojniku da ustane.

„Znači konačno si se probudio, zabrinuti smo bili svi za tebe, mislili smo da si u komi. Ali sad je sve u redu, vidim možeš i da hodaš. Oporavićeš se ti brzo, ne brini ništa. Danica i Drago su jako dobri ljudi, pomogli su mnogobrojnim vojnicima da se oporave a nekima čak i da se vrate u domovinu. Odakle dolaziš?“ Reče vojnik koji je spavao, mladiću koji je bio u nesvesti.

„Ja nisam jedini ovde? Gde se to mi nalazimo i ko su Dra-go i Da-ni-ca?“ Odgovori zbunjeni mladić i postavi nekoliko pitanja, a imao ih je na desetine. Imao je poteškoća da izgovori ova njemu čudna imena.

„Ja sam došao ovde pre tri nedelje, bio sam među prvima koje su spasili ovi dobri ljudi. Sad nas ima već nekoliko desetina, razmešteni smo po seoskim domovima. Ti si došao pre nekoliko dana bez svesti i doneli su te kod mene u slučaju da se probudiš da možeš da ugledaš poznato lice. Drago radi u štabu na Ravnoj Gori za čuvanje, starenje i prebacivanje naših pilota. On je pripadnik Kraljevke Vojske pod komandom generala Mihailovica. Danica je njegova ljupka žena, koja sprema nesvakidašnja ali veoma ukusna jela, dopašće ti se njena kuhinja siguran sam.“ Stiven se nasmešio i pružio ruku mladiću na čijem se licu konačno pojavi blagi osmeh i osećaj sigurnosti posle svega što mu se desilo.

„Ja sam Stiven i pomoći ću ti oko svega što ti bude bilo potrebno. Važi?“

„U redu. Hvala. Moje ime je Mark, nadam se...“ Zatim se nakašlja duboko, pročisti grlo i nastavi rečenicu: „Nadam se da će sve biti u redu i da ću se uskoro vratiti svojoj porodici.“

Stiven ode da pomogne Danici oko postavljanja ručka, a zatim da se poigra sa dečakom koji se zvao Pavle. Za to vreme Mark se iscrpljen vratio da spava. Sanjao je košmare, pad aviona, vatru, silovitu ekspoloziju, jutarnju rosu i ruke koje ga odnose sa vlažne zemlje, a zatim mrak. Prekid.

Stiven je mogao da se sporazumeva sa meštanima Pranjana, jer je njegov otac radio u ambasadi u Beogradu i jos odmalena ga je učio srpski. Njegovo poznavanje srpskog jezika bilo je veoma značajno u novonastaloj situaciji gde je on predstavljao sponu između pridošlih stranaca i lokalnog stanovništva. Iako je izvršena jedna misija prebacivanja do Italije, zatim do Amerike, Stiven nije hteo da napusti Pranjane. Hteo je da pomaže ranjenicima i Dragi, koji ga je spasao one tamne noći kad mu je smrt kucala na vrata. On mu je spasao život. Izvukao ga je iz tamne i vlažne jame pre Nemaca, koji su bili poslati u potragu za preživelim pilotima sa naredbom da ih ubiju. Meštani su mu donosili lekovito bilje za njegove rane, Danica mu je spremala jela koja su ga svakim danom činila sve jačim i jačim, a Drago mu je pružao neizmernu podršku i sate razgovora o ratu, hrabrosti i izbavljenju.

Mark je krenuo Stivenovim stopama. Kad se oporavio, odlučio je da pomaže novim pilotima u njihovom oporavku, meštani su ga voleli jer je uvek bio spreman za neku akciju, svima je pomagao ukoliko bi mu neko zatražio pomoć. Devojkama je pokazivao i učio ih je kako da plešu. Tako da su uskoro svake nedelje organizovane igranke, na kojima bi se zaboravile ratne neprilike, jezičke barijere i kulturne različitosti.

Mali Pavle je bio omiljena razonoda palih pilota, jer ih je uveseljavao i davao nadu da će se vratiti kući svojim sinovima. Za uzvrat on je malo po malo učio njihov jezik, igru, običaje. Pavle je raznosio poruke po celom selu. Novosti, vesti, događaje, sve je on znao i upućivao ih je na pravu adresu. Zato je sve vojnike rastužila ali i probudila veliku nadu, sledeća vest.

To jutro počelo je kao i svako obično, mirno, da bi oko podneva kulminiralo. Sve je bilo tiho, žene su prale velike količine odeće, druge su spremale obilne ručkove, neke su pomagale oko vidanja rana i previjanja. Muškarci su radili u polju, neki su tražili ranjene pilote po okolnim njivama i brdima. Pripadnici Kraljevke Vojske Generala Mihailovica spasavali su pilote i donosili ih, često ranjene i povređene, u selo Pranjani. Svakog dana ih je bilo sve više i više u Pranjanima, a i po okolnim selima. Svakidašnjost je prekinuo užurbani Drago, koji se ranije vratio iz štaba na Ravnoj Gori noseći očigledno veoma važne vesti. Svom sinu Pavlu, dao je važno i hitno pisamce koje je dečak trebalo da odnese Stivenu.

Stiven je već nekoliko nedelja radio sa još stotinu vojnika, a pomagali su mu i meštani na visoravni iznad sela koja se zvala Galovića poljana. Oni su dobili zadatak da raskrče lokalitet i da ga produže za nekoliko metara. Iako nisu znali o čemu se radi, predano su pristupili zadatku.

Kad je mali Pavle našao Stivena, uručio mu je pismo. Stiven je brzo pogledom šarao po papiru da bi na kraju seo i zaplakao. Nekolicina pilota mu je prišlo, pitajući ga o čemu se radi. On je ćutao. Nekoliko trenutaka kasnije, brzim pokretom ruke sklonio je suze sa lica i rekao : „Vraćamo se kući.“

Pavle je razumeo šta je Stiven rekao, naljutio se i otrčao kući. Kad je stigao do sela besno je vikao majci kako neće da njegovi novi prijatelji idu kući i da ih je jako zavoleo. Zatim je počeo gorko da plače. Plakao je sve dok se Stiven i Mark nisu vratili i utešili ga da njihov odlazak neće pokvariti njihove odnose i da nikad neće moći da zaborave njegovo prijateljstvo.

Kad je Stiven izgovorio čarobne reči da konačno idu kući, zavladalo je opšte slavlje. Piloti su igrali od sreće, neki su pevali himnu, drugi se zahvaljivali Bogu, da bi na kraju svi setno zaključili kako će im nedostajati ovo divno gostoprimstvo, koje su im pružili ovi dragi, do juče nepoznati ljudi.

Sutradan su saznali da je visoravan koju su ravnali zapravo njihova avionska pista sa koje će se obavljati letovi ka domovini. Galovića polje će predstavljati početak njihovog puta kući, a ujedno i kraj jednog lepog druženja u neobičnoj i stranoj zemlji Srbiji.

Dani su prolazili, a broj stanovništva se polako smanjivao sa svakim dolaskom i odlaskom aviona. Iako su bili srećni što su hrabri piloti konačno dobili šansu da se vrate u svoju rodnu zemlju, seta i tuga su zavladali kod meštana. Znali su da vojnici moraju da odu, da se vrate i da ih u njihovoj zemlji Americi, čekaju porodice, prijatelji, roditelji. Meštani su ih ipak prihvatili kao nove članove velike porodice i bilo im je žao, kao da su se opraštali od porodice.

Letovi su nastavljeni. Zaglušujuća buka čula se svakodnevno ujutru, da bi uveče ostao samo trag. Trag aviona koji odnosi lepa sećanja na nove prijatelje i ostavlja prazninu u srcima.

Prebacivanje američkih pilota sa tla Srbije, bila je najveća vazduhoplovna misija spašavanja u II svetskom ratu. Ova operacija nazvana Halyard, predstavljaće vezu između dva tako daleka naroda, a opet tako bliska.

Poslednji avion koji je došao da pokupi poslednju grupu palih pilota nije bio radosno dočekan. On je trebalo da preveze prve pilote koje su ovi hrabri meštani spasili i krili od Nemaca. Te pilote su ljudi najviše voleli. Možda zbog toga što su bili najduže sa njima, možda zbog toga jer su pomagali svojim sunarodnicima iako to od njih nije bilo traženo. A možda je u pitanju i neka druga stvar, nije bitno. Bitno je to da ovaj poslednji avion odnosi Marka i Stivena. Drago, Danica i Pavle su ceo dan proveli sa njima misleći da će tako svi zaboraviti na taj avion i da će on odleteti bez njih. Ali Drago nije bio sebičan, odveo ih je na avion jer je znao da negde daleko neko očekuje njihov povratak kući i broji trenutke do njihovog dolaska. Znao je da ljubav pokazuješ upravo postupkom, pustiti nekoga da ode. To je najteži ali ujedno i najhrabriji potez koji je Drago učinio.

Na samom polasku, Stiven i Drago su ukrstili poglede. Obojica su imali modro plave oči, koje odišu odlučnošću. Iako je Drago bio samo par godina stariji od Stivena, on ga je naučio da se nikad ne predaje i da kulturna različitost ne predstavlja nikakvu prepreku iskrenom i čistom prijateljstvu. Stivenu je skliznula jedna mala suza. Suza nade za ponovnim susretom.

Šezdeset pet godina kasnije.

Dok nebo biva čisto, odjednom se pojavljuje trag.

Tanka, bela, horizontalna linija narušila je nebesko prostranstvo. Trag tek proletelog aviona podsetio je na neka davna vremena. Vremena hrabrosti i prijateljstva. I dok trag aviona polako nestaje i stapa se sa nebom, trag koji se nalazi na srcu svakog učesnika u operaciji Halyard, zauvek će ostati vidljiv. Vazdušni most će predstavljati spone između dalekih naroda.

Isto ono selo, isto vedro nebo sa zlatnim prelivima, isti cvrkut ptica i miris sena i opojnog livadskog cveća. Let je bio dobar i miran. Ovog puta. Lukav smešak je ulepšao izborano lice. Lupanje na vratima, slabo i nesigurno, a zatim jače, odlučnije. Tromim koracima, sedi čovek sa elegantnim crnim štapom približava se vratima. Polako dolazi i otvara sada toliko teška vrata i ugleda starca sa snažnim držanjem, vragolastim smeškom i modro plavim očima. Kao nekad. Ne tako davno, priča opet počinje.


Leta Majstorović
2010


________________



MISIJA HALJARD


Tanja Milojević III6
Zrenjaninska Gimnazija
Mentorka: prof. Vera Popović
16. jun 2010. Zrenjanin


Za ljude koji dobro poznaju istoriju, pojam Misije Haljard mnogo znači, ali za veliku većinu ostalih neupućenih u ovu nauku ne mnogo. Za dobre poznavaoce engleskog jezika prva asocijacija mora da je izvlačenje ili užad za podizanje jedara. Ali Misija Haljard je mnogo više od toga. Ona obuhvata period od maja 1944. do februara 1945. kada je situacija u čitavom svetu bila veoma nestabilna. Tada su se na zapadu Srbije, u jednom seocetu zvanom Pranjani nadomak Čačka, promenile sudbine života oko 600 ljudi. To su bili američki, britanski, kanadski i po koji ruski avijatičar. Njih su četnicu i srpski narod prihvatali u svoje domove da bi se, kada dođe vreme tajno evakuisali sa improvizovane piste u blizini sela.

SITUACIJA U SVETU I U SRBIJI U PERIODU 1944/1945


SAD je 1941. godine ušla u rat kao zemlja „saveznica“ protiv „sila osovine“. Hiljadu devetsto četrdeset i treće godine Italija je kapitulirala. Tada se 15. Korpus vazdušnih snaga SAD-a premešta iz Tunisa na Apeninsko poluostrvo. Glavni aerodromi su bili kod Fođe, Barija, Mandurija, Leće i Brindizija, a glavni ciljevi 15. Korpusa vazdušnih snaga su pre svega bili izvori nafte i rafinerije protivnika. Najveći snabdevač naftom Nemačke bila je rafinerija kod mesta Ploešti u Rumuniji, čak 80 posto. Svi napadi na Ploešti odigravali su se preko Jadrana, Bosne, Crne Gore, Srbije i Bugarske.


Kako su se saveznici i sile osovine tj. američki i britanski vazduhoplovci i Nemci najčešće sukobljavali na tim relacijama mnogi od saveznika su često završavali na teritorijama Srbije, jer su njihovi avioni bili obarani.


Za to vreme, u Srbiji je vladao građanski rat. Pristalice kralja Petra II sa generalom u otadžbini Dragoljubom Mihailovićem i pristalice komunizma sa Titom na čelu oformili su 2 pokreta, četnički i partizanski. I četnici i partizani su podržavali „saveznike“, Veliku Britaniju, SSSR i Ameriku. Međutim, juna 1944.godine Britanija je uskratila podšku četničkom pokretu zbog sumnji da sarađuju sa protivnicima. Kasnije se ispostavilo da su optužbe bile lažne jer ih je sam partizanski pokret lansirao u englesku javnost. Treba razumeti da se u takvoj ratnoj situaciji nije moglo znati šta se tačno dešava u određenim delovima sveta i da su partizani baš to iskoristili. Naj taj način su sebi obezbedili bolju opremljenost vojske, čvršću vezu sa Velikom Britanijom i lakšu pobedu nad četnicima. Oblasti u kojima su delovali partizani obuhvatale su Zapadnu i centralnu Bosnu i delimično Crnu Goru, dok su četnici zauzimali čitavu Srbiju i Istočnu Bosnu.

PRIPREME I POČETAK MISIJE


Kao što je već napomenuto 15. vazduhoplovni korpus SAD-a je vršio stalne napade na rafinerije kod Ploeštija. Ti napadi su postali učestaliji početkom 1944.godine, pa su i rezultovali većim brojem stranih avijatičara na prostorima Srbije jer su krahovi aviona bili uobičajena stvar. Njima su nadležni davali uputstva da ukoliko padnu na teritoriju Srbije, traže partizane i znak crvene petokrake zvezde. Ali svedočenja tih avijatičara govore suprotno: „...Posle pola sata stajanja u mestu, iznenada začusmo glas:“Amerikanci“. Podigosmo ruke i ukrutismo se kao ukopani. Tri čoveka nam se sjuriše u susret. Dok smo stajali uplašeni, zagrliše nas, poljubiše i odmah ponudiše cigaretama. Rekoše nam da su oni borci đenerala Mihailovića i da ništa ne brinemo. Nama je bilo važno da nismo pali Nemcima u ruke, mada su nam u bazi rekli da u slučaju prinudnog napuštanja aviona nad teritorijama Srbije, potražimo partizane...“, svedoči Gas Braun, jedan od prvih avijatičara koji je bio pod zaštitom četnika i srpskog naroda nakon prinudnog sletanja u Srbiju.


Ove nenajavljene „posete“, najviše američkih avijatičara, đeneral Dragoljub Mihailović je iskoristio da opere obraz četnika i da i svetu i narodu dokaže da su njegovi ljudi i više nego časni. Naravno da se sve moralo dobro organizovati jer je broj avijatičara postajao sve veći iz dana u dan. Obrazovano je više sabirnih centara u Istočnoj Srbiji, Pomoravlju, Zapadnoj Srbiji i u blizini Vrhovne komande . Svaki spašeni Amerikanac je uz pratnju, pešaka odvođen do najbližeg centra.


Još septembra 1943. kapetan Službe za strategijske zadatke Amerike(OSS) Džorđž Musulin je došao u Srbiju radi koordinacije u spavasavanju i evakuaciji spašenih američkih vazduhoplovaca. On je sa komadantom Prvog ravnogorskog korpusa, Zvonkom Vučkovićem, odlučio da je najpodobnije mesto za izgradnju aerodroma selo Pranjani tj. Galovića poljana u blizini tog sela.


Uređivanje poljane za sletanje i uzletanje aviona je počelo marta 1944. Srpski narod je uložio mnogo truda, vremena i snage za izgradnju piste. Bilo je potrebno zatvoriti sve rupe na poljani pomoću kamena koji je dovlačila stoka i izravnati teren. Posle jednomesečnog napornog rada, improvizovana pista je konačno bila gotova.


Dva britanska oficira su tada zaključili da pista ne ispunjava sve uslove za sletanje i uzletanje aviona. Međutim, Britanska vlada odlučuje da povuče svoje misije iz Srbije i tada im je mukom izgrađena pista dobro došla. Dvadeset i devetog maja 1944. godine tri transportna aviona „Dakota“ su evakuisala 40 američkih i 20 britanskih avijatičara. Sa njima je tada otputovao i kapetan američke obaveštajne službe Džorđž Musulin. On će se vratiti u Srbiju kroz neka dva meseca kao šef misije Haljard.


Zanimljivo je to da su Britanci odmah juna prestali da pružaju podršku četnicima, što praktično znači da su iskoristili trud Srba i same Srbe da bi pobegli iz njihove zemlje i okrenuli im leđa.


Ali to nije ubilo duh i snagu četnika i srpskog naroda. Nije im uostalom ništa drugo preostalo nego da se nadaju slobodi i da stvore nešto od onoga što su imali oko sebe. Pomoć Amerikancima nisu uskratili iako su oni samo nekoliko meseci ranije, 16. i 17. aprila bombardovali Beograd.


Već početkom avgusta kapetan Musulin se vraća u Srbiju sa poručnikom Majklom Rajačićem i telegrafistom Arturom Džibilijanom. Tada počinje ponovni rad na pisti tj. produžavanje piste za još 70 metara. Ti radovi su obavljeni za nedelju dana i konačne dimenzije piste su bile 570 metara po dužini i 30 metara u širini.


Veliki problem je nastao prilikom stupanja u vezu sa Komandom 15. korpusa vazdušnih snaga SAD-a u Bariju koja je svakoga dana menjala radio-šifru. Grupa američkih avijatičara je nakon pada jednog „liberatora“ uspela da izvadi odašiljavač, ali je izazov bio sastaviti šifru koju bi samo određeni ljudi Komande u Bariju mogli da dešifruju i razumeju. Zajedničkim snagama pomoću određenih reči i pojmova uspeli su da ugovore dolazak aviona 9.avgusta uveče i 10. ujutru. Tužna je istina da Komanda 15. korpusa nije želela da stupi u direktan kontakt sa Glavnim štabom đenerala Mihailovića. Čak ni spisak koji su im dostavili sa imenima zbrinutih avijatičara nisu želeli da iskoriste i obaveste zabrinute familije da su oni živi i zdravi.

U MEĐUVREMENU...


Većina avijatičara koja je čekala evakuaciju boravila je u Srbiji poduži vremenski period. Na osnovu njihovih svedočenja možemo zaključiti da nisu imali ni na šta da se požale. Svaki od njih je iz srpske kuće dobijao najbolje što se imalo. Poslednji krevet ili ćebe, najbolju hranu i naravno neizostavnu šljivovicu spominje većina Amerikanaca. „...Šta uopšte da kažem o srpskom narodu i borcima đenerala Mihailovića kada su me povređenog nosili na leđima skoro kroz celu Srbiju? Čim sam stigao kod njih, major Siniša Ocokoljić je odmah poslao ljude po lekara u Petrovac na Mlavi da dođe da mi izvadi šrapnele iz noge. Radio je oskudnim hiruškim priborom. Učinio je to vrlo stručno. Hvala mu! Sad nemam nikakvih posledica od ranjavanja. Hranili su nas tri puta dnevno najbolje što su mogli. Osećam da im dugujem život, a ne samo zahvalnost...“, svedoči Robert Nikolas Vlahos, koji je mogao da završi u kandžama Nemaca da nije bilo srpskih seljaka i četničkih boraca da ga pokupe nakon pada. Postoji još veliki broj zahvalnih Amerikanaca koji su posvedočili o svom nenadanom boravku u Srbiji. Nijedan od njih nije imao primedbu na gostoprimstvo Srba.


Način na koji su komunicirali je takođe zanimljiv. Kada bi četnici naišli na nekog savezničkog avijatičara ili ga spasili, prvo bi ga upitali:“Amerikanac?“ ili ovaj njih „Partizani?“ ili „Mihailović?“. Prirodno, svaki Amerikanac se osećao uplašeno, ali širok osmeh, zagrljaj i cigareta bi rešili stvar. Ubrzo nakon toga bi još uvideli da ljudi ovde ne žele nikome da naude i da gosta, još pogotovu gosta vojnika poštuju kao svetinju.


Istini za volju, tada se u Srbiji mogla naći šačica ljudi koji govore engleski. Takođe, osim kapetana Musolina, poručnika Lalića i Rajačića, koji su bili jugoslovenskog porekla i koji su znali srpski, niko od Amerikanaca nije znao ni jednu jedinu reč srpskog. Pa ipak razgovora je bilo, razumevanja je bilo, lepih momenata koji su svima ostavili makar malo lepšu boju na sećanja iz rata je bilo. „...Različiti jezici su bili problem, ali ne i prepreka. Uspevali smo da saopštimo ono što mislimo jedni drugima. Prosta rečenica je obično sastavljena od reči iz dva ili tri jezika, plus mahanje rukama, krivljenje lica i crtanje slika...“, priča Ričard Felman.


I ćerka jedne gospođe se priseća kako joj je majka pričala, jer je ona tada bila mala, da su piloti bili divni, da su pazili na njih decu u kući, zabavljali ih, hranili dok su stariji odlazili da rade.

DOLAZAK SPASILAČKIH AVIONA


Tog 9. avgusta uveče grmljavina aviona se začula oko 12 sati. Došlo je osam aviona uz pratnju tzv. aviona zujalica, aviona koji su služili za odbranu transportnih aviona. Ukrcavanje u avione je obavljeno brzo. Prvo su smešteni ranjeni i bolesni, a potom oni koji su najduže boravili u Srbiji. Ukupno 241 osoba. Oko sedam izjutra još osam aviona je evakuisalo isti broj ljudi. Na isti način su ponovljene evakuacije 12., 15., 18., i 29. avgusta. Tada je i kapetan Musulin prepustio misiju kapetanu Niki Laliću. Ukupan broj do tada evakuisanih ljudi bio je 475 američkih avijatičara i oko 80 stranih državljana.


Sve je proteklo u redu jer je prostor čuvalo oko 8000 hiljada boraca JVuO(Jugoslovenska Vojska u Otadžbini) tj.vojske koju je oformio đeneral Mihailović. Manji problem je nastao jedino kada su se u prvoj grupi aviona jednom zaglavili točkovi u blatu. Ali to je brzo sanirano ekspeditivnošću srpskog naroda koji je prisustvovao čitavom događaju.


Veliko razočarenje Srba, ali i spašenih Amerikanaca je usledilo nakon dolaska većinom praznih aviona iz Barija. Bilo je razumljivo da oni pošalju bar nekakvu pomoć s obzirom na savezništvo i velike žrtve srpskog naroda. Kasnije se saznalo da su avioni iz Barija kretali puni, ali da su većinu tereta izbacivali na partizanskim teritorijama ostavljajući opreme dovoljne samo za njihove ljude. I Amerikanci su tu bezobzirnost osetili, ali protiv politike nisu mogli. Obećali su đeneralu Mihailoviću da će u svojoj zemlji govoriti samo istinu o tome šta se ovde dešavalo i kako su tretirani i to su i učinili. Imamo njihova svedočanstva kao pisane dokaze.


Ispraćaj Amerikanaca je tekao brzo iz predostrožnosti. U znak zahvalnosti, Amerikanci su bacili iz aviona svoju obuću, jer je to bilo jedino vredno što su imali. I jedni i drugi su tek tada osetili međusobnu bliskost koju su ostvarili za tih nekoliko meseci zajedničkog života. Osetili su još da im je to prijateljstvo zauvek promenilo živote i da je čovek, ako ništa drugo, sposoban da razvije komunikaciju i u najtežim uslovima i situacijama. Baš ta veza sa ljudima im je dala razlog da se ne osećaju kao tuđinci među srpskim narodom.


U nastavku, Haljard misija na čelu sa Nikom Lalićem je primorana da se premesti u Koceljevo u Mačvi zbog pritiska partizana. Odatle je bilo lakše osposobiti pistu jer je prostor bio ravan. Evakuacija je nastavljena 17. septembra 1944.godine, ali već krajem septembra je opet premeštena. Ovoga puta u Bosnu, odakle su se iz sela Boljanići u periodu od 22.oktobra do 1.novembra nastavile evakuacije. Nik Lalić je 27.decembra sa tog istog uzletišta napustio Srbiju i tom prilikom ponudio đeneralu Mihailoviću da mu se pridruži, ali ovaj nije želeo da svoj narod napusti kada je najteže. U Boljanićima je još samo februara 1945.godine izvršena evakuacija oko 40 ljudi, što praktično označava kraj operacije Vazdušni most.

U ZAPEĆKU ISTORIJE


S obzirom da je Josip Broz Tito ubrzo stupio na vlast u Srbiji, Amerčka Vlada je dugo zataškavala svedočenja svojih državljana o misiji Haljard kako ne bi došlo do međunarodne uvrede. Tek 29. marta 1948.godine američki predsednik Hari Truman je posthumno odlikovao đenerala Mihailovića najvišim ordenom SAD-a za strance, ordenom časti.


O samoj misiji Haljard, u istorijskom smilu, možemo reći da je to jedan od najvećih avijatičkih poduhvata evakuacije naočigled protivnika i da je zbog toga vaoma značajna. U društveno-sociološkom smislu ona je mnogo više od toga. To je misija koja prevazilazi jezičke, rasne, nacionalne i političke barijere. Učesnici misije su se borili protiv mračnih sila rata svojom dobrom voljom, komunikacijom, rizikom i spremnošću na sve(čak i kada su Nemci pretili da će spaliti čitavo selo ukoliko im ne predaju spašene pilote, Srbi to nisu želeli da urade). U njoj se veliča život, bez obzira na sve. I baš kao i u životu, ni o samoj misiji ne možemo govoriti samo dobro ili samo loše. Ali ono što iz nje možemo naučiti je da čoveku u nevolji uvek treba pomoći, da je rat nešto što ne donosi ništa lepo, i da se na kraju sve svodi na ljude koji poštuju, pre svega život, a onda i druge ljude oko sebe bez obzira na njihovo poreklo. I to je vaspitna vrednost ovog događaja gledajući iz perspektive pojedinca. Što se tiče one šire, političke perspektive, poslužićemo se onom čuvenom Ciceronovom izrekom: „Istorija je učiteljica života“. Još samo da „đaci“ počnu da je slušaju.




Tanja Milojević
16. jun 2010. Zrenjanin


Prim.autora:ovaj rad je napisan nepristrasno i ne podržava ničije političke stavove i uverenja.


__________________

Video 1 of 2 "Halyard Mission" Svecanost
Zrenjanin, Serbia Oct. 22, 2010
Filmed by Milovan Gligorevic


Posted by "Pavle821"





http://www.youtube.com/watch?v=BT4M2-rmeLk

*****

Video 2 of 2 "Halyard Mission" svecanost
Zrenjanin, Serbia Oct. 22, 2010
Filmed by Milovan Gligorevic





http://www.youtube.com/watch?v=rM93NDH8pug&feature=mfu_in_order&playnext=1&videos=zbd3IRlMaRU


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Friday, October 29, 2010

Američki avijatičar: Četnici su nas spasili / BLIC Online Oct. 29, 2010

BLIC Online
October 29, 2010

Beta

29. 10. 2010. - 20:03h
Foto: Ž. Šafar


Američki avijatičar Milton Frend (88) svedočio je danas pred većem Višeg suda u Beogradu u postupku za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića i rekao da su ga u junu 1944. od nemačkih trupa u Srbiji spasili četnici sa Mihailovićem na čelu.
 
 
 
Frend danas ispred Višeg suda u Beogradu


Frend je na sudu rekao da je u Mihailovićevoj bazi u Pranjanima zatekao i druge pripadnike savezničkih snaga iz Kanade, SAD i Velike Britanije, koje su četnici spasili od nemačke vojske.

Kako je posvedočio, kada je 1946. Mihailović uhapšen američki avijatičari su hteli da dođu u Beograd da svedoče u njegovu korist, ali im je američka vlada rekla da su to odbile vlasti tadašnje Jugoslavije, uz obrazloženje da su krivična dela koja je on izvršio toliko teška da njihovo svedočenje ne može ništa da promeni.
 
Sud je odlučio da na sledećem ročištu u decembru sasluša Ristu Vukovića, koji je penzionisani savezni policijac i koji je tražio da bude protivnik predlagačima jer ima dokaza zbog koji Mihailović ne bi trebalo da bude rehabilitovan.
 
Zahtev za rehabilitaciju podneo je 2006. godine unuk Dragoljuba Mihailovića, Vojislav Mihailović. Zahtevom je zatraženo poništenje presude od 15. jula 1946. godine kojom je komandant četničkog pokreta osuđen na smrt, uz prethodno oduzeta građanska prava.
 
Dragoljub Mihailović je posle rata osuđen zbog zločina i saradnje sa okupatorom i streljan je 17. jula 1946. godine. Do danas nije javno objavljeno ni gde je streljan, ni gde je i kada sahranjen.
 
 
 
Kako je prenela televizija B92, Frendman je jedan od 520 američkih pilota i vojnika koji su spaseni za vreme Drugog svetskog rata.
 
 
 


http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/214432/Americki-avijaticar-Cetnici-su-nas-spasili


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Obezbeđenje sprečilo sukob četnika i partizana / Politika Online / October 29, 2010

POLITIKA Online

M. Derikonjić

objavljeno: 30.10.2010.

Sudsko veće, u procesu rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića, došlo do tri presude koje se razlikuju u tehničkim detaljima


Protivnik rehabilitacije (levo) nosio je transparent „Draža i četnici – Hitlerovi saradnici” (Foto Z. Anastasijević)


 Američki veteran Drugog svetskog rata Milton Frend (88) izjavio je juče na ročištu povodom zahteva za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), da su mu u toku Drugog svetskog rata četnici spasili život. Pred sudskim većem Višeg suda u Beogradu on je ispričao da je bio navigator na bombarderu koji se 6. juna 1944. godine srušio na teritoriji Srbije i da su, njemu i njegovim ranjenim kolegama, Mihailovićeve trupe ponudile sklonište i odvele do štaba u Pranjanima gde ih je primio „komandant”.

– U bazi u Pranjanima sam prvi put video Mihailovića u uniformi bez vidljivih obeležja njegovog čina. Bio je ljubazan prema nama. Obećao je da će nam obezbediti zaštitu. Posle nekoliko dana po nas je došao avion i mi smo prebačeni u Italiju – naveo je Frend.

Penzionisani američki pilot ispričao je i da je, kada je 1946. godine u SAD saznao da je Tito uhapsio Mihailovića i da se protiv njega vodi postupak, oko 500 avijatičara, koje su pripadnici JVuO spasili tokom rata, poželelo da dođe u Beograd i svedoče u njegovu korist. Komunisti su, kako je posvedočio Frend, odbili da prihvate njihovo svedočenje uz obrazloženje da su krivična dela koja je izvršio tokom rata toliko teška da svedočenje u njegovu korist ne može ništa da promeni.

– Posle ovoliko godina želeo sam da dođem iz SAD i kažem istinu o tome šta se tada dogodilo – naglasio je američki avijatičar.

Predsednik sudskog veća Aleksandar Ivanović saopštio je na jučerašnjem ročištu da je Vojni arhiv sudu dostavio tri presude, od 15. jula 1946, kojima je Mihailović oglašen krivim, a koje se međusobno razlikuju. Objašnjavajući strankama u postupku o kakvim je različitostima reč, sudija je rekao da je prva presuda kucana na mašini latiničnim pismom i da su u njoj navedene kazne na koje su Mihailović i ostali okrivljeni osuđeni, ali da one nisu obrazlagane. Druga presuda, prema rečima sudije, kucana je ćiriličnim pismom i sadrži i presudu i njeno obrazloženje, a da treća, kucana latinicom, uopšte nije završena.

Sudija je, na kraju ročišta, najavio da će u nastavku postupka zakazanom za 9. decembar, saslušati penzionisanog funkcionera SUP-a i pripadnika NOB-a Rista Vukovića, koji osporava pomenuti predlog za rehabilitaciju, i to kako bi odlučio da li će ga prihvatiti kao „suprotnu stranu”. Zakonom o rehabilitaciji nije predviđeno učešće suprotne strane u postupku, već jednostranost postupka, uz utvrđivanje da li je neka presuda doneta iz političkih i ideoloških razloga.

U prizemlju suda, juče se pre početka ročišta okupilo nekoliko pristalica „đenerala Draže”, ali i njegovih protivnika. Sa vidno istaknutom fasciklom na kojoj je pisalo „Draža i četnici – Hitlerovi saradnici” na klupi, tik uz ulaz u zgradu, sedeo je stariji čovek, neprekidno gledajući dvojicu „suparnika” koji su u sud došli sa četničkim obeležjima. Posle kraće prepirke između njih je došlo do svađe, pa u jednom trenutku moralo je da interveniše i sudsko obezbeđenje.



M. Derikonjić


objavljeno: 30.10.2010.


http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Obezbedjenje-sprecilo-sukob-cetnika-i-partizana.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****
 

WWII US Airman (Milton Friend) Tells Court About Serbia Rescue / Associated Press October 29, 2010

Aleksandra's Note: Media organizations, both national and local, and worldwide have published this story issued by the Associated Press News Service (AP) and the Canadian Press News Service (CP).


Associated Press
BELGRADE, Serbia October 29, 2010, 01:38 pm ET


A former U.S. soldier told a Serbian court Friday how he and his fellow service members were rescued during World War II by fighters led by a Serb guerrilla who was later executed as a traitor by the postwar Yugoslav communist authorities.

Retired U.S. Air Force Lt. Col. Milton Friend, center, gestures as he speaks to members of the media, surrounded by sympathizers of the Serbian WWII royalist guerrilla in front of a court building in Belgrade, Serbia, Friday, Oct. 29, 2010. Friend, a retired U.S. airman, has testified before a Serbian court reviewing the case of a Serb royalist guerrilla who was executed as traitor by the postwar Yugoslav communist authorities. Friend was rescued by Gen. Draza Mihailovic's fighters after being shot down over the Balkans. Photo: AP Marko Drobnjakovic
Retired U.S. Air Force Lt. Col. Milton Friend, center, talks to sympathizers of the Serbian WWII royalist guerrilla in front of a court building in Belgrade, Serbia, Friday, Oct. 29, 2010. Friend, a retired U.S. airman, has testified before a Serbian court reviewing the case of Serb royalist guerrilla who was executed as traitor by the postwar Yugoslav communist authorities. Photo: AP Marko Drobnjakovic


Milton Friend, now 88 and living in Boynton Beach, Florida, testified before a court reviewing the 1946 verdict against Gen. Draza Mihailovic.

Friend is one of some 500 U.S. Army soldiers whose planes were shot down over the Balkans during the war and who were rescued by Mihailovic's fighters.

The soldiers were hidden in villages by the Serbian guerrilla fighters, known as Chetniks, who were led by Mihailovic. The prewar military officer launched the first Balkan resistance against the Nazis in 1941, before turning against the communists led by Marshal Josip Broz Tito.

The U.S. then organized what became the largest rescue operation of Americans behind enemy lines during a war. The operation prompted U.S. President Harry Truman to posthumously award Mihailovic the Legion of Merit.

However, in Yugoslavia, Mihailovic was accused of treason by the new authorities and executed after a brief trial in 1946. The Communists said Mihailovic had collaborated with the Nazis and that his troops committed atrocities against non-Serbs in the former Yugoslavia.

A sympathizer of the Serbian WWII royalist guerrillas, left, and a sympathizer of the Serbian WWII communist guerrillas argue in front of a court building in Belgrade, Serbia, Friday, Oct. 29, 2010. A retired U.S. airman has testified before a Serbian court reviewing the case of Serb royalist guerrilla who was executed as traitor by the postwar Yugoslav communist authorities in 1946. His followers and relatives are seeking to exonerate him claiming the trial was staged.
Photo: AP Marko Drobnjakovic


Friend denied this during the hearing at Belgrade's Higher Court. He said that the U.S. airmen had tried to testify in favor of Mihailovic during the initial trial in 1946, but that the then communist Yugoslav authorities rejected that.

"This is why I am here now," he told the judges.

Friend said that back in 1946 he and the other U.S. Army airmen were "astonished" to hear about Mihailovic's arrest. They chartered a plane and flew to Washington, collecting more than 600 pages of testimonies in favor of Mihailovic.

Friend described Mihailovic as "warm, pleasant and calm." He said that Mihailovic wore no insignia or emblems to mark his military ranks during their two meetings.

The proceedings to exonerate Mihailovic were launched at the request of his followers and relatives who claim the trial against him had been staged and politically motivated.



(This version corrects that Friend was then flying with the U.S. Army, not the U.S. Air Force, which became a new branch of the military in 1947.)


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****