Tuesday, April 30, 2013

Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије пуковнику Роберту Мекдауелу, септембра 1944.

 
Писмо захваљујући Српска историја на Фацебоок-у. 
 
Kliknite na svaku sliku da vidite bolje.
 

Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије
пуковнику Роберту Мекдауелу,
септембра 1944. (страна 1 od 4.)
 
Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије
пуковнику Роберту Мекдауелу,
септембра 1944. (страна 2 od 4.)
 
Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије
пуковнику Роберту Мекдауелу,
септембра 1944. (страна 3 od 4.)
 
Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије
пуковнику Роберту Мекдауелу,
септембра 1944. (страна 4 od 4.)
 
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****
 

Monday, April 29, 2013

Пуковник Мекдауел о Дражи - У књизи која је дуго била забрањена ["Стрељање историје"], амерички официр даје повољније оцене ђенерала Драже од свих аутора који су до сада о њему писали / ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ / April 25, 2013


Мекдауел (други с лева) и Дража, 26. августа 1944. у Брајићима,
прве вечери по доласку нове америчке мисије



Генерал Дража Михаиловић ни у једној књизи није добио толико похвала, као у делу америчког пуковника др Роберта Мекдауела “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“. Да је којим случајем неки странац оволико нахвалио Јосипа Броза Тита – његово име носиле би десетине улица широм Србије. Био би јунак играних филмова, а о цитатима у делима службених историчара да и не говоримо. Било је, наравно, и странаца који су хвалили комунистичког диктатора, почев од Черчила и његових људи задужених “за подршку Титу да преузме власт“, како је то дефинисао пуковник Мекдауел. Али, ти странци су углавном порекли своје похвале, почев опет од самог Черчила. Тај процес је свугде на Западу текао овим током: “Од шездесетак америчких официра који су неко време боравили код партизана, безмало сви су тамо дошли с великим симпатијама за тај покрет. Данас, међутим, тешко би се и за шесторицу њих могло казати да су присталице партизана“, записао је Мекдауел 1970-тих година.

У Дражином случају било је обратно: чак и они савезнички официри који су га током рата критиковали, после рата су га хвалили. Јер, и похвале Титу и покуде на рачун Драже долазиле су као последица политичког притиска. Када је тај притисак нестао, ствари су дошле на своје место.

Ко је био Роберт Мекдауел?

Рођен је 1894. године у Турској, у породици америчких мисионара. Током Првог светског рата био је британски обавештајац, а потом антибољшевички герилац у области Кавказа. Неко време остаје на Блиском Истоку бавећи се разним пословима и упознајући тамошње главне лидере, међу осталима и првог председника Турске Кемала Ататурка (о коме је имао изузетно високо мишљење, као и о његовом пријатељу и сараднику, краљу Александру Првом Карађорђевићу). Говорио је одлично, поред енглеског, турски, француски и немачки, делимичо арапски и руски, а служио се и српским језиком.

По повратку у Америку 1928. године постаје професор историје Балкана на Мичигенском универзитету. Још као професор, уочи избијања Другог светског рата, пише студије за потребе америчке владе и војске. Мобилисан је 1942. као војни аналитичар, управо за Балкан. Послат је у Каиро и хтео је одмах да дође у Дражин штаб, али то му је пошло за руком тек после много покушаја, 26. августа 1944. године. Британски премијер Черчил, главни противник Мекдауеловог доласка, уложио је максималан напор да осујети његову мисију. Тако је, под Черчиловим притиском, амерички председник Рузвелт практично одмах наредио Мекдауелу да се врати. Ипак, он је под разним изговорима остао са Дражом до 1. новембра. Из Барија је хитно враћен у Вашингтон, под забраном да ма шта говори. Остао је у војсци до пензионисања, 1959, а потом је написао књигу “Стрељање историје“. Међутим, издавача у Америци није било, како за Мекдауеловог живота (преминуо је 1980), тако ни касније. Срећом, један примерак рукописа Мекдауел је поверио познатом емигранту Мајклу Раденковићу. Тако је његова књига први пут објављена на српском, крајем 2012. године, у издању “Поета“ и “Рада“ из Београда, уз напомену на насловној страни: “Књига забрањена у САД“.

Пошто је видео комунисте на делу још у њиховој сарадњи са Немцима у окупираном Тбилисију 1918. године, Мекдауелу је ситуација у Југославији била јасна и пре него што је дошао у Каиро, а потом у Алжир и Бари. Ту је непрекидно добијао нове информације – са свих страна, па и од југословенских комуниста. Титови официри почели су да долазе у савезничке штабове почетком 1944. године. Било је највише Хрвата, затим муслимана, Словенаца и Италијана. Скоро сви су пре доласка у партизане служили у есесовцима, легијама и другим осовинским формацијама. “Неки од Хрвата су без снебивања помињали војну недостатност југословенских комуниста“, као и многе друге њихове мане, наводи Мекдауел. Били су разочарани у Тита и због избегавања борбе са Немцима, науштрб отвореног наметања комунистичке власти. С друге стране, ови новопечени комунистички официри су показивали “поштовање, чак и наклоност, према генералу Михаиловићу“.

Те информације, добијене са друге стране, и од припадника других нација (несрпских) помогле су пуковнику Мекдауелу да схвати како генерал Дража Михаиловић представља “не само најбољу, већ и једину прилику за обједињавање свих битних чинилаца у Југославији и њеној околини“, а такође, што је он сматрао још важнијим, “за праведно решавање поратних прилика на Југоистоку“.

Високо мишљење о Дражи имао је и председик Рузвелт. “Што сам у августу ипак успео да дођем до Југославије и генерала Михаиловића, ваља приписати пре свега искреном дивљењу председника Рузвелта према јунаштву и жртвама генерала Михаиловића, његових снага и српског народа при спасавању неких пет стотина америчких авијатичара оборених изнад Југославије – подухвата изведеног током 1944. упркос спознаје свих да су Србе и њиховог генерала председник Рузвелт и премијер Черчил препуситли комунистима“, пише Мекдауел.

За разлику од комуниста, који упркос својој мрачној идеологији исказаној кроз терор и масовне злочине, себе сматрају прогресивним а све друге реакционарима, Мекдауела су привукла управо Дражина напредна схватања. Тако, он пише:

“Чињеница је да је као генералштабни пуковник, Драгољуб Дража Михаиловић због својих напредних схватања био неомиљен, па и прогоњен између два светска рата, од конзервативнијих чинилаца у официрском кадру и влади, мада се током своје каријере истицао као изузетно способан војник. Но, генералов највећи допринос савезницима у Другом светском рату – извођење тајних операција у Југославији и ван њених граница против немачких комуникација у Југоиситочној Европи – имао је стратешког војног значаја само због активне подршке међу демократским првацима не само у Југославији већ на целом Југоистоку, с његових добро познатих прогресивних ставова.“

Поменутим тајним операцијама, у виду саботажа и диверзија, Мекдауел посвећује велики број страница и отуда наслов: “Кључна улога Срба у Другом светском рату“. О њима се не може говорити успут, па ће им бити посвећен посебан чланак. На овом месту, ради поткрепљења своје тезе о Дражиним напредним схватањима, Мекдауел цитира изузетно похвалне речи о њему, из пера социјалиста Дејвида Мартина и Ребеке Вест.

Општи Мекдауелов закључак о Дражи је следећи:

“Оно што сам желео да истакнем овом студијом јесте колико је утицај генерала Михаиловића и на пријатеље и на непријатеље мера његове истинске величине. Уз то, онима који су наследили нешто етике од философије и етике Источне Европе, још један доказ његове величине јесте одлука да не напусти поробљену отаџбину и да оде у изгнанство, мада је знао да га чека страшна смрт. Оживљавајући у сећању наше разговоре док смо на коњу или пешице ишли брдима и шумама Србије и Босне, или посећивали сеоска домаћинства, присећам се и снажног утиска који су на мене оставили и други видове његове величине. Пошто смо разговарали на француском, могуће је да су остали око нас мислили да разматрамо војну тактику и општу ратну стратегију, као што повремено и јесмо. Али генерал је најчешће наш разговор усмеравао ка другим темама, ка миру и будућности какву је желео не само својој отаџбини, већ и свој Југоисточној Европи па и Европи као целини…

Да је био у прилици да предводи слободну Југославију после рата – што би се и десило да премијер Черчил и председник Рузвелт нису тако грубо погрешили у својој процени – генерал Михаиловић остао би упамћен као један од малобројних, заиста великих лидера поратне Европе. Но, таквог смо човека ми из Велике Британије и Сједињених Дражава препустили Титу, да га срамно и свирепо погуби.“

Мекдауелова понуда Дражи да са њим оде америчким авионом, 1. новембра 1944. из Бољанића код Добоја, и Дражино одбијање, су добро познате чињенице. Мекдауел им се враћа још једном:

“Овде напомињем да је преко мене генерал сер Хенри Вилсон, главнокомандујући за Југоисток, генералу Михаиловићу послао једну веома љубазну поруку, позивајући га да се евакуише са мном, што је генерал одбио поручивши да би радије погинуо у својој земљи и међу својим народом, него живео у избеглиштву.“

После рата, Мекдауел је разговарао са претходним шефом америчке војне мисије у Дражином штабу, пуковником Алебертом Сајцом. Сумирајући њихове разговоре, он наводи:

“Пуковник Сајц и ја делимо дубоко поштовање према овом човеку који је усред страшног рата, и упркос огромној опасности по себе, могао тако да размишља и да има толико вере у будућност свога народа. Кроз личне контакте током и после рата јасно сам уочио да је и пуковника Сајца као и мене обогатило познанство са генералом који је ратовао иза немачких линија у Југославији.“

Док званична историја у Србији и данас сматра Тита великим, а Дражу слабим војсковођом, Мекдауел пише:

“Михаиловићево устројавање спонтаних устаника помесних Срба против немачке окупације, између маја и октобра 1941, у повезане војне операције са јасним тактичким циљевима довољно је, по себи, да посведочи његову величину као војсковође…“

Титова борбена тактика против Немаца, додуше само на речима, и даље је неупитна за већину домаћих историчара, док Мекдауел закључује:

“Слушајући објашњења самог генерала Михаиловића схватио сам да је чак и у тој, првој фази ратовања, настојао да Србе одврати од усредсређивања на освету и убијање што већег броја Немаца, и да их упути ка за њихово добро корисној дужности пружања што делатније подршке главним савезницима, јединима у прилици да униште нацисте.“

Још је драстичнија разлика у опису дисциплине у четничким редовима. Мекдауел најпре цитира речи америчког капетана Џорџа Мусулина:

“Оно што је на мене оставило највећи утисак јесте задивљујућа безбедносна дисциплина и војника и сељака. Амерички ваздухопловци (њих готово 400), сакупљени су са подручја које је захватало хиљаде квадратних миља, и сви су знали где се налазе. Немци су мучили и убијали сељаке, рушили им и палили куће, покушавајући да сазнају где се оборени авијатичари крију. Ти несрећни људи, које су британске и америчке власти напустиле, на немилосрдном удару и Немаца и Титових партизана, могли су за предају пилота добити више новца него што је ико од њих могао и да сања да ће икада имати, али ни један Американац није одан.“

Потом, Мекдауел додаје:

“У недељама у којима сам током лета и јесени 1944. и ја без престанка путовао кроз западну Србију и источну Босну и сам сам био највише запањен што су тако позно у рату месни националисти под командом генерала Михаиловића успешно контролисали подручја изван градова, пољопривредну производњу, па чак и локалну управу. Завојевачи – и Немци и партизански одреди под комунистима – кретали су се градовима и изван њих искључиво у стројевом или борбеном поретку, док су се ван градских атара поносно и слободно кретали наоружани мештани Срби.“

Америчког пуковника посебно су импресионирали српски сељаци, о којима пише:

“Српски сељаци – било у Србији, Босни или западној Југославији – на основу свега што сам временом видео и научио, могли би се описати насловом једне, својевремено веома запажене америчке или енглеске књиге: Једноставно живљење и високо размишљање. У том погледу, они су увек били заиста културни, а када би – не одвише често – изменили нешто у своме начину живота, чинили би то изкључиво зарад бољег обављања власти, војне службе, економских или интелектуалних послова. Али, ма како се прилагођавали они би, како то Французи кажу, `уто више остајали исти`. Генерал Михаиловић ми је често наводио сличну оцену српског менталитета и, док се суочавао са својим неизбежним поразом и смрћу, тешио се пре свега вером у сељаштво – било оно српско, југословенско или `балканско`.“

Занимљив је и Мекдауелов став о Мисији “Халјард“ – највећој акцији спасавања оборених савезничких пилота иза непријатељских линија. После приказа догађаја, он наводи:

“Морам, притом, истаћи извесне чиниоце у овој акцији због којих је ова епизода једна од најсрамнијих у нашој историји. Спасавајући авијатичаре националисти су сви од реда – од обичног сељака до генерала Михаиловића – много стављали на коцку трпећи приличне губитке не само у људству већ и у иначе оскудној муницији. Није се радило само о окршајима већ и о немачким репресалијама против цивила, који су сви преко Радио Лондона већ могли сазнати не само да су их Британија и Америка потпуно напустиле, већ и да их нападају као `фашисте` и `колаборационисте`. Но наша још већа срамота била је у томе да националисти готово да нису имали ни лекова ни санитетског материјала и да су, на запрепашћење америчког медицинског особља, операције обављане без анестетика, али да су за лечење америчких авијатичара давали најбоље што су имали, а да је наш једини гест захвалности био да се санитетски материјал и лекови утрошени за њихово лечење надокнаде строго према утрошку приликом њиховог укрцавања у спасилачке авионе.

Истовремено, што је нашем медицинског особљу било познато из непосредног искуства, у болницама успостављеним на Јадрану за југословенске партизане било је на располагању сваког могућег санитетског материјала који је трошен немилице, без вођења рачуна о стварним потребама.“

Комунистичком вођи пуковник даје веома ниску оцену, напомињући да је такво било и Дражино мишљење. Мекдауел пише:

“Услед такве процене Титових способности, генерал Михаиловић ми је рекао да је од почетка рата сматрао да, препуштен властитим способностима и могућностима, Тито није кадар да угрози опстанак националиста и њихову борбу против Немаца. Због тога се, и стратешки и тактички, мимо психолошког рата, генерал посветио углавном сузбијању раста партизанских снага у западној Југославији, за то задуживши своје локалне команданте. На почетку рата, наиме, такође на основу извора из партизанске организације, закључио је да Тито нема намеру да се троши нападајући Немце. Попут наших обавештајних служби, генерал је био свестан веза југословенске комунистичке партије са нацистима током рата.“




Милослав САМАРЏИЋ
(“Слобода“, Чикаго, 25. април 2013.)


http://www.pogledi.rs/pukovnik-mekdauel-o-drazi/



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Saturday, April 27, 2013

"Ђенералу" / Љиљана Лашић, глумица и песникиња


April 27, 1893 - July 17, 1946


 "Ђенералу"

Ни једна улица нема Твоје име, Ђенерале!
Ни један трг, ни сокак.
Твој булевар био је мрак,
у неком затвору.
А Равну Гору ко ће да тамничи?
Истину о ЧИЧИ крију по музејима војним...
Кажу, на бојним пољима падоше други војници...
Нема Те на слици у алеји великана,
...
не гори Ти вечни пламен.
Твој гроб је неки случајни камен поред пута...
Само ко залута ода Ти пошту...
јер не знамо где је?
Немаш маузолеје, ни почасне страже,
а историја лаже као брбљива жена,
зато Твог имена у читанкама нема,
мртвог Те крију:
За Србију изгибоше други кажу,
ми знамо да лажу,
Ђенерале, још се плаше!
Деле вас на њихове и наше,
мртве вас криве.
Ти немаш споменицу четрдесетпрве
а био си први!
Зато Те "повјест" мрви на комаде.
Без марша, параде, плотуна, лафета,
почиваш испод случајног дрвета,
поред реке...
Твоји су венци коров и клеке,
Чича, прича спутана ланцима,
без крста носиш свој крст,
Ђенерале у опанцима.




Љиљана Лашић
глумица и песникиња


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Happy Birthday, GENERAL DRAZA MIHAILOVICH - HERO OF THE PEOPLE FOR ALL TIME! April 27, 2013

DRAZA MIHAILOVICH,
DEAR GENERAL OF THE AGES
 
 
General Mihailovich
April 27, 1893 - July 17, 1946
 
 
I've known your name since childhood.
I've known your face since just as long,
And though I've never spoken with you,
And you were gone long before I was born,
I feel like I've known you for a lifetime.
 
I know enough about you, dear General of the Ages,
To know that you are someone worth knowing about.
Perhaps because you were a principled man,
You were doomed from the start.
Though this makes your story a tragedy,
Your story is just as much about Glory.
 
You had your allies and you had your enemies,
Though you would learn that the line between them
Is sometimes blurred.
Though your allies let you down
And allowed your enemies to prevail,
You remained steadfast to your principles
And did the right thing, no matter what,
Even after you were abandoned and betrayed,
And no amount of right thing that you did
Would win you back the favor
Of those who would forevermore be in your debt.
 
The more I learned about you, Cica Draza,
The more you became an embodiment of Honor
In a life filled with dedication to your country
And your homeland's people,
People whom were beloved to you
And you to them.
It is in seeing you among your people
That one sees your true essence.
It it easy to see why they loved you,
And why those of us who came after them
Share that sentiment.
You were a perfect blend of warm humanity
And disciplined nobility.
You remained a true man of the people
Until the day you died.
 
We who appreciate that will never abandon you,
Will never betray you,
And will remain forever dedicated to
Keeping your Memory alive.
Your legacy is a living thing, dear General of the Ages.
It continues to manifest itself in small and big ways,
And now,
As they search for your remains,
Your contributions once again come to the forefront,
Reminding us why it is imperative that we find you
And lay you to rest in the manner in which you deserve.
 
Your name will never die, nor your legend.
You are not a myth, you were a man.
We will continue to carry on,
Because you continued to carry on,
And did the right thing, no matter what.
 
The people whose lives you saved never forgot you,
And though many have passed,
They did not leave us without sharing their stories
So that we may rectify the wrongs of the past,
That which they tried so hard to do,
Even though they were met with obstacles
Around every corner,
And at every turn,
Just because of mere politics.
You transcended mere politics, General Mihailovich,
And that is what made you greater than those
Who carried your fate in their hands.
 
You, dear General of the Ages, you, refused to surrender
In the spring of 1941.
You refused to bow to the Nazi war machine
That put Yugoslavia in its crosshairs
And marched into your homeland with the iron boot
Of an enemy occupier.
By refusing to surrender and instead
Going into the hills of Ravna Gora
And raising the flag of resistance,
You foiled even the the Fuhrer himself.
By forcing Hitler to delay his plans
For his coveted Operation Barbarossa
For a pivotal five weeks,
It's quite possible that you singlehandedly
Turned the tide of the war.
And for that alone,
The free world owes you.
 
You, dear General of the Ages,
Saved hundreds of American lives
Even after America followed Britain's lead,
And left you to the wolves.
You were not bitter. You did not retaliate.
You did not leave the Americans and other Allies
To the wolves.
Not a single one who fell onto your territory in WWII
Perished or was captured,
Though Nazi occupied territory it was,
Just because you did the right thing,
No matter what.
 
This quality, perhaps, is that which I admire most
About you.
You remained a principled man
Until the day you were killed,
But you did not die on that day,
Nor will you ever.
We who remain dedicated to your memory
And your legacy,
Will make sure of that.
 
General Mihailovich, thank you
For being a Serbian hero
To which we can always look to for guidance
And inspiration.
Thank you for remaining loyal to your homeland
And to your people
Throughout the duration of your life,
Though you were given the option
To leave both behind,
To save yourself.
And thank you, most of all,
For being a man who embodied
The qualities of character
We should all aspire to,
Regardless of the circumstances.
 
Behind those warm eyes was the soul of a man
Who truly did have a soul
In all the badness that is war.
We have not forgotten you, Cica Draza.
History, regardless of how long suppressed,
Does not forget, either.
And if they never find you, dear General of the Ages,
Know that you already have a permanent resting place
In our hearts,
And that your spirit remains
Not only in your beloved homeland,
But everywhere that such a spirit prevails.
 
There is no end, there is no death,
To such a spirit as was yours.
 
 
 
Aleksandra Rebic
 
 
 
*****
 
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****

Thursday, April 25, 2013

Draža Mihailović ipak još nije "pravosnažno mrtav" / "Novosti" April 22, 2013

Novosti
Tanjug
22. april 2013. 14:49


Viši sud u Beogradu vratio je prvostepenom sudu na dopunu postupka "slučaj utvrđivanja smrti" komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića

Dragoljub Draža Mihailović

BEOGRAD - Viši sud u Beogradu vratio je prvostepenom sudu na dopunu postupka "slučaj utvrđivanja smrti" komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića, rekla je danas Tanjugu portparol suda Dušica Ristić.

Odlučujući o žalbi na rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojim je kao datum Mihailovićeve smrti taj sud odredio 31. jul 1946. godine, Viši sud je 11. marta vratio taj predmet na dopunu postupka, precizirala je Ristić.

Prvi osnovni sud još nije doneo novo rešenje, ali punomoćnik Srpskog liberalnog saveta (koji je pokrenuo postupak, kao i postupak za rehabilitaciju) advokat Zoran Živanović očekuje da će biti doneto do kraja aprila.

On je za Tanjug rekao da "sud praktično treba da donese novo rešenje" u tom slučaju pošto je osporenim rešenjem Prvi osnovni sud u oktobru 2012. proglasio mrtvim Mihailovića, a kao datum njegove smrti odredio je 31. jul 1946. godine.

Živanović je međutim u žalbi tražio da sud preinači rešenje tako što će utvrditi kao datum smrti 17. jul 1946. godine.

SLS smatra da 31. jul nema nikakve veze s danom smrti i da daje prostor za razne manipulacije oko procesa rehabilitacije generala koji je u toku i podsetila da nije podnela predlog za proglašenje nestalog lica za umrlo, već predlog za utvrđivanje smrti, jer "Mihailović nije nestao, već je streljan po sudskoj presudi".

Državna komisija za tajne grobnice je ranije utvrdila da je Mihajlović streljan dva dana po donošenju presude kojom je osuđen na smrt 15. jula 1946, odnosno da je 17. jula 1946. godine streljan kao državni neprijatelj "broj jedan" na Adi Ciganliji.

Rešenje o utvrđivanju datuma smrti je neophodno, jer bez dokaza o smrti, Viši sud u Beogradu ne može da odluči o zahtevu za rehabilitaciju Mihailovića, odnosno da poništi presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, pošto nema zvaničnih podataka o tome gde je i kad pogubljen i sahranjen.

Kada to rešenje postane pravosnažno, činjenica smrti će biti upisana i u matičnu knjigu umrlih.

Proces za rehabilitaciju Mihailovića pred Višim sudom u Beogradu je prekinut 22. februara jer se čeka pravosnažno rešenje o utvrđivanju datuma smrti.

Tokom postupka za rehabilitaciju, koji traje skoro dve godine pred Višim sudom u Beogradu, ni predlagači rehabilitacije niti sud nisu uspeli da pribave dokaz o Mihailovićevoj smrti od Bezbednosno informativne agencije, Istorijskog arhiva i matičara opštine Ivanjica u kojoj je Mihailović rođen.

Poništenje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav

Mihailović, a pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, sa akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

Predlagači zahteva tvrde da Mihailoviću nije bilo omogućeno pravo na odbranu i da nije video svog advokata do početka suđenja. On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.


JEDINI DOKAZ

Jedini trag o Mihajlovićevoj smrti, koji su sudu dostavili predlagači, bio je izveštaj lista "Borba" koji je 18. jula 1946. objavio da je nad Mihailovićem izvršena smrtna kazna streljanjem dan ranije.





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Wednesday, April 24, 2013

Milovan Malić - "Knjigu o Dražinim četnicima" - Informacija za kontaktiranje autora April 2013 i podaci o knjizi‏

Milovan Malić







Od Autora Milovana Malića:

Cjena jednog primjerka iznosi 10 km.

U knjizi se nalazi biografija generala-pukovnika Dragoljuba Mihailovica Draze, kao i biografija 16 njegovih sljedbenika,
a to su:

1.) Svestenik Radojica Persic

2.) Pukovnik Pavle Djurisic

3.) Pukovnik Dragoslav Racic

4.) Brigadni general Bajo Stanisic

5.) Major Velimir Piletic

6.) Vojvoda Dobrosav Jevdjevic

7.) Vojvoda Ilija Trifunovic Bircanin

8.) Vojvoda Milutin Jankovic

9.) Ucitelj-vojvoda Uros Drenovic

10.) Kapetan Petar Bacovic

11.) Porucnik Zvonimir Vuckovic

12.) Major Dragutin Keserovic

13.) General Miroslav Trifunovic

14.) Vojvoda Mane Rokvic

15.) Vojvoda Pero Djukanovic

16.) Major Predrag Rakovic


Kontakt Milovan:

milovanmalic@yahoo.com


TELEFON:

066/379-317


Republika Srpska



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, April 23, 2013

“Стрељање историје” / Пише Часлав М. Дамјановић April 2013


Novinar.de
Часлав М.Дамјановић
14. април 2013


 
                   “Чича” – Дража Михаиловић и Роберт Макдауел (center)
 


Књига Стрељање историје забрањена у САД, штампана је прошле године  у преводу на српском са енглеског. Књига Роберта  Макдауела је о кључној улози Срба у Другом светском рату. Драгоцени рукопис који му је Макдауел давно поверио, господин Мајкл Благоје Раденковић је хвала Богу сачувао, организовао превод са енглеског и приредио текст за штампу. Г. Раденковић је на почетку приложио врло значајне и ванредно драгоцене додатке под насловима Да се не заборави, Странци о генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу, и уводну Белешку господина Слободана Христића. После завршетка Макдауеловог текста приложио је додатке: Прилози “A” иБ Одломци извештаја Мајкла Рајачића из OSS (Office of Strategic Services, амерички Уред за стратешке задатке у Другом светском рату), и  Ликовни прилози сачињен од драгоцених и драгих ратних фотографија и још драгоценијих факсимила тајних ратних докумената. На заглављу књиге су уз цитат приређивача, такође и родољубиви цитати Протојереја Мијаила И. Даниловића, професора и књижевника Милорада Д. Рогичевића, и Александра М. Јевтића, професора Богословије Светог Саве у Београду. На насловној страни је драга илустрација замишљеног Чиче, са шубаром, лулом, и... у српском народском оделу.

***

Иако је Макдауелов текст врло сажет, и иако се стиче утисак да није завршен, и иако је преобилан набојем прво, аутентичних докумената од којих су неки првипут објављени и друго, ауторовим бриљантним анализама суштине ратних операција и њиховом условљеношћу стратегијским мотивима који су руководили  Савезнике, али и Нацисте на тактичке потезе и ситуације ипак... текстом доминирају Макдауелова непобитина документација из које прозилазе његови закључци и питања:

Макдауелови закључци:

Допринос Драже Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини ратним напорима и Победи у Другом светском рату. Допринос Јосипа Броза и партизана ратним напорима у Другом светском рату. Сарадња са окупатором и квинслинзима. Савезничко издајство Равне Горе. Савезничка одлука довођења Тита на власт послератне Југославије. Утицаји на председника Рузвелта, премијера Черчила, и на командне структуре британских и америчких штабова. Ратна активност. Лажи пропаганде.

Макдауелова питања:

Ко је утицао на премијера Черчила? Ко је утицао на председника Рузвелта? Зашто је Источна Европа предата Стаљину? Зашто је Југославија предата Титу?

Из Макдауелових закључака и питања произилазе одговори: Зашто у тексту недостају западне пропагандистичке егзибиције произвођења Тита у маршала? Зашто је утицај америчког Државног секретаријата приказан као да је био благонаклон према Равној Гори? Зашто је на супрот подробним анализама свега другог амерички Државни секретаријат занемарен и онда у доброј мери стављен у позадину? Шта је стварно значење пречестог али намерно површног помињања дискусија о западном делу Југославије? Шта у књизи недостаје? И најзад... Зашто је књига забрањена?

Из Макдауелових документација, закључака и питања произилази суштина текста: Зашто је књигу насловио Стрељање историје.

***

Допринос Драже Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини ратним напорима и Победи у Другом светском рату образложен је врло документовано и  обухваћени су разни пресудни елементи на које се иначе обраћало премало пажње.

Пре свега, детљно је обрађен менталитет Српског Народа исказан кроз историју урођеним слободарством, родољубивошћу и напојеношћу непоколебљивим осећањем за тачно препознавање шта је Правда а шта Зло. Из те напојености прозилази и његова одлучност да се жртвује за Правду и његово јунаштво не само да се одржи слободним већ и да допринесе да се Европа, па и свет, такође одрже слободним и праведним. Такав менталитет Српског Народа окарактерисан је као суштински разлог његовог ступања у борбу против Зла које је схватио у Нацизму. Из тога је проистекла не само одлучност оних Срба који су као Равногорци активно учествовали у рату против Нацизма већ и одлучност читавог српског народа као таквог, без чије помоћи рат против неизмерно надмоћнијег Нацизма не би био могућ.

Зарад бољег разумевања текста важно је истаћи да иако спомиње Равногорство као такво, и његову општу распрострањеност Макдауел говори стриктно о Равној Гори, управо о Југословенској војсци у отаџбини и рату који је водила против Нацизма и доцније против домаћих сарадника окупатора.

Опсег ратних операција Равне Горе у рату против неизмерно надмоћнијег Нацизма је приказан документованим анализама ратних дејстава, али и материјално-економским анализама која су рудна блага и економски и прехранбени продукти били битни за функционисање нацистичке војне машине и у коликој је мери Равна Гора онемогућивши то функционисање од првог до последњег дана рата била кључни и пресудан чинилац за Победу у рату.

Осим већ знаних дејстава против железничких саобраћајница и директних напада на немачке трупе, Макдауел истиче такође и огроман опсег напада на речни транспорт Дунавом који су сходно непобитним документима Немци кориситили чак много више од железничког транспорта. У том смислу Макдауел документује сарадњу са бугарским, румунским и мађарским националним покретима који су овим акцијама под командом Драже Михаловића наносили Нацистима пресудне ударце од првог до последњег дана рата.

Инфилтрација Равногораца у све управне нивое војних и цивилних немачких власти и устројби сарадника окупатора доводила је до збуњености непријатеља, осећања несигурности, и наравно до немачког беса који је доводио до казнених експедиција и масовних егзекуција српског становништва. Међутим, Макдауел убедљиво документује доцнију пажљиво планирану и мудру герилску стратегију којом је итекако нарастао огромни опсег ратног ефекта Равне Горе у пресудан значај за пораз непријатеља и у успешно чување становништва Србије од масовних репресалија, наравно не стопосто али сводећи репресалије на минимум.

Ова стручна анализа, заснована на непобитној документацији, доводи Макдауела до непобитног закључка о кључној улози Срба у Другом светском рату.

***

Допринос Јосипа Броза и партизана ратним напорима у Другом светском рату Макдауелова анализа такође непобитном документацијом своди на сасвим супротно.

После такорећи циничне Макдауелове анализе Титове неактивности од немачке окупације Југославије па до напада Немачке на Совјетски савез, уз документовање блиских веза са окупаторским снагама, Макдауел је још циничнији у односу на Титов шарлатански устанак у Белој Цркви и у односу на повлачење из Ужица. Иако је, као и цела књига, и овај део такође подробно документован, изненађујуће је да је Макдауелова озбиљност и пристојност била натерана на цинизам што ми се чини да је непобитан доказ његовог искреног антинацизма, антифашизма, и антикомунизма.

Међутим, читаво Титово мување кроз рат, непобитно је документовано не нападањем на Немце; нападима искључиво на снаге Равне Горе; намерним изазивањем немачких репресалија над Српским Народом; бивање на територијама на којима једва да је уопште било Немаца и које уопште нису биле важне за ратна дејства у рату против Нацизма; и изузев два напада на Немце у познијем периоду рата, који су, иако Макдауел то не каже, као рекламни доказ да ратује били Титу потребни за савезничко рекламирање Тита као некаквог активног ратника Макдауелова анализа непобитне документације своди се на закључак који бих ја формулисао: Тито уопште није учествовао у рату!

Један од битних елемената који Макдауел истиче и подробно документује јесте Стаљин који је непрестано захтевао од Тита да активно дејствује против Нациста и да док траје рат заборави идеолошке циљеве и упорно одбијање Тита да се подвргне Стаљиновим наређењима и почне да учествује у рату! Такође је подробно документовано Стаљиново незадовољство Титовим кукавичлуком и врдањем, и следствено томе Стаљинова приврженост српском националном покрету Дражи и Равној Гори управо зато што су се они све време боре против Нацизма.

Интересантне су чињенице да из ове документације непобитно произилази да Тито није уопште хајао за Стаљина; да је водио искључиво своју игру; и да је огроман део партизана, па чак и чланова партије био против Тита не само зато што су желели да се боре против Нацизма већ и зато што су да су наивно сматрали да је циљ НОБ-a активна борба против окупатора!

Иако је врло подробно документована Титова сарадња са Немцима, нешто мање је документована сардња са НДХ. Макдауел је само на неколико места поменуо усташе као такве. Али је подробно анализирана злоупотреба оружја, људства и територија стечених након што су му савезници доделили после капитулације италијанских снага; лажно оформљење цивилних власти на лажно ослобођеним територијама и сурова небрига за народ; забрана кретања савезничким представницима изван територије Титовог генералштаба и спречавање да својим очима виде наводне ратне победе којима их је Титов штаб рекламерски кљукао; лажно присвајање победа Равне Горе над Немцима и присвајање као својих...

Али... Стаљинова љутња због Титовог кукавичлука и неучествовања у рату доминира анализом Титовог мувања кроз рат”!

Иако је мување кроз рат мој израз а не Макдауелов али јесте Макдауелов закључак подробне анализе и документације да Тито уопште није био учесник рата против Нацизма већ манипулатор који се борио за власт у поратној Југославији.

***

Сарадња са окупатором и квинслинзима.

Макдауел не инсистира нарочито на овом проблему, али се ипак у свим поглављима враћа на проблем сарадње непобитним документима и врло, врло зрелим анализама и закључцима.

Све ове документације и закључци, сабрани у коначи резултат доказ су да Југословенска војска у отаџбини под командом генерала Драже Михаиловића није сарађивала са окупатором а да Титови партизани јесу. И то читавим током рата, и то на свим нивоима а поготово на врху Тито је сарашивао не само у односу на познате мартовске преговоре већ током целог рата.

У односу на Равну Гору врло прецизно су документоване инфилтрације у цивилне и војне квинслиншке, па чак и немачке оперативне центре. Анализирани су и документовани и начин рада ових инфилтрација и далекосежни доприноси ове инфилтриране мреже у свим порама непријатељских дејстава против ратних напора Нацизма, и њихов пресудан допринос коначној Победи у рату.

С друге стране, коначни збир Титове сарадње са Нацистима и хрватским квинслинзима у великој мери документује Титово мување уместо активног учешћа у рату. Титова концентрација на борбу против Равне Горе, и на рекламирање његових лажних дејстава и ослобођених територија, које је на известан начин увек било у сагласју са немачким окупаторским снагама; Титово изабирање територија на којима је бивао где су биле најмање концентрације немачких трупа, или где их уопште није било своди се не само на избегавање сучељавања са Немцима (изузев у два  наведена случаја) – већ и на бивање на територијама на којима би икаква значајнија акција, чак и да је изведена била ирелевантна јер су те територије за окупаторе биле тотално неважне! Међутим, осим краће анализе мартовских преговора, директан однос са Немцима сугерирају безпоговорна документа од Титотвог доласка у Београд на почетку рата па све до последњих дана ратних дејстава на подручју бивше Југославије. Исто се односи и на односе са НДХ, што је додирнуто овлаш али врлом документацијом и учесталим инсистирањем!

Међутим, много је значајнија документација не само о Титовом прикривању сарадње са окупатором од Савезника већ тотална ароганција Савезника да уопште обрате пажњу на два кључна елемента: На тотално отсуство Титових ратних дејстава и на врло лагодне Титове односе са непријатељем!


***

Савезничко издајство Равне Горе.

Издаја Равне Горе од стране Савезника је један од кључних мотива књиге. Овом проблему аутор приступа врло комплексно враћајући се поново и поново на тај проблем након документованог излагања сваког другог проблема. Било би преопширно набрајати све анализе које Макдауел своди на питање Зашто? али је вредно набројати бар неке да би се схватила комплексност његовог приступа: на пример после безпоговорно доказаног четворогодишњег не двогодишњег него документованог четворогодишњег активног учинка ратног напора Равне Горе Победи у Другом светском рату и не само никаквог учинка Тита и његових партизана већ чак и непобитно доказаног  њиховог не-учествовања у ратним напорима Макдауел поставља питање зашто су Западни Савезници издали Равну Гору! На пример, након детаљно документованих анализа демократског и праведног уређења на територијама под контролом Равне Горе, и упоредних детаљно документованих анализа терористичке и партијске  присиле на територијама са којих су Титове снаге бежале са једне на другу не да би ратовале већ да би по сваку цену сачувале своје наводно идеолошко језгро, што је доводило не само до жестоког осипања не само Срба већ и свих осталих, па чак и партијских кадрова који су желели да се боре против нацистичких завојевача... Макдауел увек понавља своје упорно... Зашто?

Поготово у односу на третман савезничких агената којима су Титове снаге дозвољавале да сазнају искључиво само оно што им каже комунистичка пропаганда насупрот слободном кретању, слободном разговору са свим грађанима са којима су желели да дођу у контакт, и на супрот слобоном учестовању или присуствовању борбама Равне Горе што им је на супрот Титовим забранама Равна Гора дозвољавала да чине слободно и по вољи...

Сва та Макдауелова Зашто?” потенцирана су искреним али документованим објашњењима и закључцима.

***

Савезничко довођење Тита на власт послератне Југославије.

Иако по обиму ова анализа заостаје за другим анализама, и иако писац не обухвата завршну трагичну фазу ове савезничке издаје (на логичне претпоставке шта је можда разлог томе... вратићемо се доцније), свакако јесте један од кључних мотива овог текста. Као такав, излагање овог мотива је нераздвојиво повезано са елементом напред наведеним као Утицаји на председника Рузвелта, премијера Черчила, и на командне структуре британских и америчких штабова.

Очигледно је да су од првих до задњих дана ратних операција на тлу бивше Југославије информације са терена о стварним војним значајима операција биле под врло мистериозном контролом; биле су у највећој мери не само нереалне већ и драстично супротне не само о резултату самих ратних акција већ и о њиховим стратешким последничностима по исход рата, а поготово по последичност њиховог исхода како на послератну Источну Европу... а посебно по Југославију као такву.

Овај јаз између лажних обавештења и истинских догађања одражавао се у бројним протестима професионалних обавештајаца који су закључке доносили на основу онога што се доиста догађало на терену. За овај тајанствено контролисани џиновски раскорак, који се проносио од савезничких команди у Египту и Барију, и Команди за Средоземље и Исток све до Лондона и Вашингтона карактеристична су систематска лажна умањивања, па чак и ниподаштавање огромног опсега ратног и стратегијског доприноса Равне Горе, па чак и прекрађе равногорских успеха лажно приписиваних Титовим партизанима!

Са друге стране лажно али такође систематски преувеличавана су непостојећа ратна дејства и непостојећи доприноси ратним напорима од стране Титових снага!

Осим тога, карактеристично је да је идеолошка и против народска Титова власт на територијама апсолутно неважним за немачке окупационе снаге, а са којих је Тито бежао са једне на другу да би сачувао од расипања своје партијско језгро, и Титова искључива концентрисаност на борбу против Равне Горе иако доказана документима на неки начин увек остајала у позадини! И иако су ретки појединци виших чинова у штабовима савезничких команди били свесни ове издајничке ујдурме па за разлику од Черчила у прво време и задуго чак и Рузвелт ова подвала је неминовно довела до савезничке издаје Равне Горе и до постављања Тита на власт над послератном Југославијом.

Иако Макдауел најчешће предпоставља да су узрок овог подлегања под лажна обавештавања комунистички елементи инфилтрирани у савезничке команде... ипак, разлагању о овом питању вратићемо се у подељку о Макдауеловим питањима.

***

Ратна активност. Рат против Нацизма у који су ступили Дража Михаиловић,  Србија и Српски Народ од првог тренутка када су нацистички завојевачи ступили на тло отаџбине је подробно документован и често упоређиван са Титовом ратном неактивошћу, изузев у два случаја у много доцнијем пориоду. Насупрот превасходно енглеским лажним тврдњама о некаквој Дражиној неактивности, Макдауел је свесрдном анализом документовано доказао непрестану активност Равне Горе, и непрестани допринос пресудан за добијање рата од првог до последњег дана ратних збивања на територији бивше Југославије.

Истицањем пресудних фактора за добијање рата врло ефикасно ометање економске експлоатације, ометање немачког транспорта не само железницама већ и предоминанто Дунавом, и командно и стратегијско Дражино вођство у ометању транспорта у заједници са националним покретима отпора Мађарске, Румуније и Бугарске, и све то уз непрестано активно ометање немачких локалних операција, и то уз пажљиво планирање да би се становништво обезбедило од сурових немачких репресалија доказани су непобитним документацијама и поштеним закључцима.

Карактеристично је, међутим, да тим докуменатацијама није придавана никаква пажња ни у енглеским ни у немачким ратним извештајима, па сходно томе нити у лажним комунистичким извештајима! Али што је још чудније нема их нити у можда најдетаљинијој и наизглед свеобухватној књизи Волтера Робертса (Walter R. Roberts) “Тито, Михаиловић и савезници, 1941-1945 (“Tito, Mihailovic and the Allies, 1941-1945”) очигледно скројеној по прижељкивањима америчког Државног секретаријата и нема их чак нити у књигама Дејвида Мартина (David Martin Patriot or Traitor”, и “The Web of Disinformation”), највероватније скројеним сходно интересима енглеских обавештајних служби.

***

Питања ће бити обрађена заједно јер су многи од одговора укопчани једни у друге. Ко је утицао на премијера Черчила? Ко је утицао на председника Рузвелта?

Врло је значајно да Макдауел небројено пута понавља та питања издвајајући их баш као таква Ко је утицао? Његов одговор је двострук: он особе које су утицаленајчешће назива непознатим”. Ти непознати су поготово на Черчила, али у доцнијем периоду и на Рузвелта утицали потпуно супротно од војне стратешке логике али поготово у односу на подручје Југославије потпуно супротно од стварне ситуације на терену! Ти непознати у Лондону, а доцније и у Вашингтону, доминирали су Черчиловим, а доцније и Рузвелтовим мишљењем. Ти непознати били су пресудан утицај на Черчила, још од самог почетка рата на тлу Југославије, а доцније и на Рузвелта да се савезничка политика преокрене у корист Тита, да Савезници издају Равну Гору и Српски Народ, и да тако иако ово задње није обухваћено у књизи доведу Тита на власт над послератном Југославијом!

Међутим, иако Макдауел на посебним местима не као одговор на своје питање и не толико бројно али ипак... често предпоставља да су то можда били инфилтрирани комунистички и левичарски агенти... ипак из свих поменутих  детаља се може логично предпоставити да можда... можда Макдауел покушава да на скривени начин одговори на оно што зна али што не сме да каже!

Ту претпоставку на известан начин потврђују и његови одговори на питања: Зашто је Источна Европа предата Стаљину? Зашто је Југославија предата Титу?

Макдауел сматра да су Западни Савезници, да су мислили трезвено и поштено могли да спрече трагедију над Источном Европом и Југославијом. Из чињенице да су Савезници издали Равну Гору и предали Југославију Титовом антисрпском терору он закључује и као војни стратег и као историчар довели су по његовим речима до могућности Трећег светског рата! То се може протумачити да се обистинило прво намерним довођењем до Хладног рата... а онда до данашњег глобалног фашизирања света. Предпоставку такође чини уверљивом и одговор на питање Зашто у тексту недостају западне пропагандистичке егзибиције? Макдауел је још за време док је био са Дражом на равној Гори, и док су обоје били гоњени од немачких и партизанских убица, већ тада могао и морао да сазна о огормној пропагандној егзибицији Титовог маршалског шепурења у Италији, и огромне пропагандне активности западних медијских пропагандиста који су слетали на аеродром у Босанском Петровцу! Осим тога, пошто је књигу истраживао и документовао деценијама по завршетку рата, такорећи све до смрти... свакако да му те активности нису промакле!

Па ипак о томе нема ни речи у књизи!

Зар се то не надовезује на непознате? Па чак... и да он зна ко су непознати али има разлога да то не каже?

На ову логичну претпоставку се на известан начин надовезују и Макдауелови одговори на питања: Зашто је утицај америчког Државног секретаријата према Равној Гори приказао као благонаклон”? И Зашто је на супрот подробним анализама свега осталог занемарио амерички Државни секретаријат у толикој мери као да је Секретаријат био неважан у позадини догађања?

На пример, под називом амбасадор, Макдауел помиње вишег представника Државног секретаријата при Команди за Југоисток, Роберта Марфија (Robert Murphy) свега неколико пута и не придаје му никакав изузетан значај. А поменути Марфи је одиграо кључну улогу у маршализацији Тита у Анкони, и на пропагандистичкој рекламној егзибицији Тита у Петровцу, па чак и на Вису у пресудном моменту  довођења Тита на власт?

Како је већ речено тај део није обрађен у књизи. Али... иако је немогуће поуздано одговорити да ли је Макдауел био приморан да улогу Државног секретаријата прикаже благонаклоном то је чудно јер је морао да зна да је  Државни секретаријат тај који је покушао да сакрије од јавности Труманово одликовање Дражи; забранио америчким ваздухопловцима спасеним са Прањана и јавним америчким војним и цивилним личностима да у Београду сведоче на јавном линчу и убиству Драже Михаиловића; забранио подизање споменика захвалности Дражи и Равној Гори на федералном земљишту... Зато, иако то непомињање јесте наизглед чудно, ипак... можда Макдауелов одговор налазимо у одговору на следеће питање:

Шта је стварно значење Макдауеловог пречестог и упорног инсистирања на дискусијама о западном делу Југославије”?

Колико је мени познато о тим дискусијама се зна само као о уопштеним стратешким разматрањима при одлучивању локације инвазије на Европу. Међутим, иако не спомиње изворе, Макдауел говори о тим дискусијама као о битним за будућност послератне Југославије! Он помиње чак и предлоге о подели Југославије на западни део који би припао Западним савезницима док би Србија била препуштена совјетском утицају! И упркос свом типичном професионалном залажењу у детаљ приликом сваког навођења докумената иако Макдауел о овоме говори неколико пута али говори уопштено! Међутим, упркос уопштености, чини ми се да Макдауел на томе инсистира... Зашто? Да ли Макдауел зна о договорима да се НДХ препропагандује у једну од победница Другог светског рата... исто као што је препропагандована на крају Првог светског рата?

Можда... јер ако је ико знао о томе Макдауел свакако јесте.

Међутим... можда је због истих разлога, или због разлога личне безбедности, Макдауел био натеран, или није смео да обухвати и многе друге елементе:

Прањанима је дато премало места; нема савезничког бомбардовања Србије истовременог Прањанима; нема њујоршког процеса за праведно суђење Дражи Михаиловићу на којем су јавно објављени и Макдауелови извештаји; иако су наведени нови детаљи о случај Боулинг базе и изигравању Рузвелтовог наређења да се помогне Дражи и Југословенској војсци у отаџбини нема ни помена о проблему briefing debriefing спасених америчких ваздухопловаца; не улази се уопште у убиство Драже Михаиловића; нема повлачења кроз Босну и упадања у унапред смишљену комунистичку замку, што је предлогамеричког Државног секретаријата, а који је председник Рузвелт наложио Макдауелу да пренесе Дражи; и што је најважније нема детаља о преговорима о Западној Југославији, заправо о преговорима са НДХ, које је, по свему судећи у име америчког Државног секретаријата могао да води или Роберт Марфи, или у заједници са непознатим вишим политичким или тајновитим представницима САД; нема ни речи о гоњењу здружених комунистичких убица и немачких трупа Драже и Макдауела; и најзад... нема поратног перфидног изговора америчког Државног секретаријата против изношења истине о Дражи и Равној Гори под маском да је то некакав controversy наводно некаква несугласица због које ето не сме да се открије истина... и наравно нема ни помена да ли су непознати здружена завера... нити репресалија Државног секретаријата над самим Макдауелом!

Према томе одговор на питање  Шта у књизи недостаје? било како било није одговор на питање Зашто је књига забрањена?

Али одговор на то питање произилази из суштина текста:

Макдауел је мајсторским професионалним образложењем и доказом безпоговорне документације разоткрио Лажи пропаганде. И иако то није посебно формулисао он својом анализом непобитно доказује:

Оптужбе против Драже Михаиловића и Равне Горе су лаж!

Дража се борио од првог до последњег дана рата – Тито није!

Није постојао никакав период

Дражине “неактивности” током читавог рата!

Титова ратна неактивност постојала је током читавог рата!

Дража није сарађивао са окупаторима! Тито јесте!

Равна Гора јесте била један од

пресудних чинилаца за Победу у Другом светском рату

Труманово одликовање Дражи (посмртно)

јесте била и захвалност за спасене америчке ваздухопловце

– али је изнад свега и више од свега било одликовање због

тога што је Дража био пресудан чинилац у рату

за Победу над Нацизмом!

 

Према томе:

 

Зашто је књига названа “Стрељање историје”?

Зато што је Историја жртва лажи!

Зато што је лаж – “стрељала историју”!

Титов режим је “захтевао” – не од америчке Владе –

него баш од америчког Државног секретаријата да се

Макдауел осуди на смрт!

Оно чега нема у тексту – Макдауел је највероватније

био присиљен да избаци…

…јер је Истина била не само забрањена – већ заиста стрељана!

А што Лаж стреља – то мора да остане мртво!

Тајну “Стрељање историје”

Лаж покушава да се сачува по сваку цену!

Зар то није најнепобитнији доказ лажи?

*

Богу хвала да је Макдауел, један од старе генерације,

преживео до позних година,

и да је старост посветио откривању Истине!

Макдауел је доказао Истину!

И зато хвала Господу да је пре смрти Роберт Макдауел

заветовао скриптом драгог пријатеља!

И зато хвала Г. Раденковићу

што је одржао завет и коначно…

…дигао Истину из мртвих.


****


Часлав М. Дамјановић

 
Часлав М. Дамјановић
 


 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
  
*****