Wednesday, November 30, 2011

Britanska tajna služba: Draža je patriota / "Tanjug" November 30, 2011

TANJUG
30.11.2011 20:23


BEOGRAD - Britanska tajna služba "SOE" iz Drugog svetskog rata okarakterisala je komandanta Kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Dražu Mihailovića kao patriotu koji nije sarađivao sa okupatorima u Drugom svetskom ratu, navodi se u izveštaju koji je danas predstavljen u Višem sudu u Beogradu.


"General Mihailović je bio patriota, čovek velike snage i sposobnosti", navodi se u dokumentu predstavljenom na ročcištu za rehabilitaciju Mihailovića i dodaje da "nema dokaza da je bio kolaboracionista sa Nemcima, Italijanima ni sa vladom Milana Nedića".

Taj dokument "SOE" sačinio je profesor na Oksfordskom univerzitetu Vilijem Mikenzi na osnovu izveštaja britanskih obaveštajaca, koji su bili u posmatračkim misijama u Kraljevini Jugoslaviji tokom rata, naveo je istoričar Slobodan Marković, predsednik Državne komisije za istraživanje okolnosti pod kojima je ubijen Mihailović.

Izveštaj britanske tajne službe strogo je poverljiv i nosi napomenu da mogu da ga koriste samo tajne službe i britanska vlada, a na današnjem ročištu prvi put je predstavljen javnosti.

Istoričar Marković je pored tog dokumeta sudu dostavio i brojnu drugu dokumentaciju, a predao je i transkripte sednice britanskog Parlamenta, dan pre ubistva Mihailovića 17. jula 1946, po kojima ratni ministar spoljnih poslova Entoni Idn traži odgovor od svog naslednika na pitanje “Šta je Kraljevina Britanija učinila za generala Mihailovića, koji je bio prvi gerilac u Evropi u borbi protiv nacista“.

Tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Ervest Bevin odgovorio mu je da su sudu u Beogradu poslati izveštaji petorice britanskih oficira, koji su bili u štabu generala Mihailovića do maja 1944. u kojima se konstatuje da su on i njegov pokret stalno vodili aktivnu borbu protiv okupatora.

Sud u Beogradu ih, međutim, nije uzeo kao relevantne, a nije prihvatio ni predlog da ti oficiri svedoče u Jugoslaviji, naveo je tada Bevin.

Marković je istakao da je sudenje Mhajloviću bio apsolutno montiran i u prilog tome dostavio sudu pismo tužilca u tom procesu Miloša Minića, koji je kao šef Ozne za Beograd 1945. uputio vrhu Komunističke partije Jugoslavije, odnosno godinu dana pre suđenja i streljanja Mihajlovića.

"Naša partija rukovodi javnim tužilaštvom, tako i Oznom i svim drugim državnim institucijama....rukovodioci Ozne, članovi partije, izabrani su među najboljima. Tužioci i sudije moraju da imaju poverenja u njih, kada im ne dostavljaju poverljive podatke", naveo je Minić u tom pismu za KPJ.

Markoviće je sudu dostavio i zapisnike sa suđenja Mihailoviću, kao i audio snimke iz arhive Radio Beograda i naglasio da je očigledno “da su delovi zapisnika sa suđenja prepravljani i da ne odgovaraju audio snimcima”.

Poništenje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović, koji nije prisustvovao nijednom održanom ročištu.

Pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, s akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

Predlagači zahteva tvrde da Mihajlović nije imao pravo na odbranu i nije video svog advokata do početka suđenja. On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.

Zahtevom za rehabilitaciju zatraženo je poništenje presude kojom je Draža Mihailović osuđen na smrt i kojom su mu prethodno oduzeta sva građanska prava.

Mihajlović je, dva dana po donošenju sporne presude, 17. jula 1946. godine streljan kao državni neprijatelj "broj jedan".

Državna komisija utvrdila je da je Mihajlović ubijen na Adi Ciganliji, ali sumnja da su njegove kosti kasnije prenete u sekundarnu grobnicu, najverovatnije na Ratno ostrvo, kako bi se onemogućilo da ikad budu pronađene.


Proces rehabilitacije biće nastavljen 27. januara 2012.



http://www.tanjug.rs/novosti/25793/britanska-tajna-sluzba--draza-je-patriota.htm


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Британска тајна служба: Дража Михаиловић је патриота / "Танјуг" November 30, 2011

30. новембар 2011.
17:42
Извор: Танјуг

БЕОГРАД - Британска тајна служба SOE из Другог светског рата окарактерисала је команданта Краљевске војске у отаџбини Драгољуба Дражу Михаиловића као патриоту који није сарађивао са окупаторима у Другом светском рату, наводи се у извештају који је данас представљен у Вишем суду у Београду.

"Генерал Михаиловић је био патриота, човек велике снаге и способности", наводи се у документу представљеном на рочишту за рехабилитацију Михаиловића и додаје да "нема доказа да је био колаборациониста са Немцима, Италијанима, ни са владом Милана Недића".

Тај документ SOE сачинио је професор на Оксфордском универзитету Вилијем Микензи, на основу извештаја британских обавештајаца који су били у посматрачким мисијама у Краљевини Југославији током рата, навео је историчар Слободан Марковић, председник Државне комисије за истраживање околности под којима је убијен Михаиловић.

Извештај британске тајне службе строго је поверљив и носи напомену да могу да га користе само тајне службе и британска влада, а на данашњем рочишту први пут је представљен јавности.

Историчар Марковић је поред тог документа суду доставио и бројну другу документацију, а предао је и транскрипте седнице британског Парламента, дан пре убиства Михаиловића, 17. јула 1946, по којима ратни министар спољних послова Ентони Идн тражи одговор од свог наследника на питање "Шта је Краљевина Британија учинила за генерала Михаиловића, који је био први герилац у Европи у борби против нациста?".

Тадашњи британски министар спољних послова Ервест Бевин одговорио му је да су суду у Београду послати извештаји петорице британских официра, који су били у штабу генерала Михаиловића до маја 1944. у којима се констатује да су он и његов покрет стално водили активну борбу против окупатора.

Суд у Београду их, међутим, није узео као релевантне, а није прихватио ни предлог да ти официри сведоче у Југославији, навео је тада Бевин.


Марковић је истакао да је суђење Михаиловићу било апсолутно монтирано и у прилог томе доставио суду писмо тужиоца у том процесу Милоша Минића, који је као шеф Озне за Београд 1945. упутио врху Комунистичке партије Југославије, односно, годину дана пре суђења и стрељања Михајловића.

"Наша партија руководи јавним тужилаштвом, тако и Озном и свим другим државним институцијама. Руководиоци Озне, чланови партије, изабрани су међу најбољима. Тужиоци и судије морају да имају поверења у њих, када им не достављају поверљиве податке", навео је Минић у том писму за КПЈ.

Марковиће је суду доставио и записнике са суђења Михаиловићу, као и аудио снимке из архиве Радио Београда и нагласио да је очигледно "да су делови записника са суђења преправљани и да не одговарају аудио снимцима".

Поништење пресуде од 15. јула 1946. године, којом је Михаиловић осуђен на смрт стрељањем, као и враћање грађанских права, захтевом за рехабилитацију затражио је његов унук Војислав Михаиловић, који није присуствовао ниједном одржаном рочишту.

Придружили су му се Српска либерална странка, са академиком Костом Чавошким на челу, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, професор међународног права Смиља Аврамов и други.

Предлагачи захтева тврде да Михаиловић није имао право на одбрану и није видео свог адвоката до почетка суђења. Он није имао ни право на непристрасан суд, а оптужница му је уручена седам дана пред суђење.

Захтевом за рехабилитацију затражено је поништење пресуде којом је Дража Михаиловић осуђен на смрт и којом су му претходно одузета сва грађанска права.

Михаиловић је, два дана по доношењу спорне пресуде, 17. јула 1946. године, стрељан као државни непријатељ "број један".

Државна комисија утврдила је да је Михаиловић убијен на Ади Циганлији, али сумња да су његове кости касније пренете у секундарну гробницу, највероватније на Ратно острво, како би се онемогућило да икад буду пронађене.

Процес рехабилитације биће настављен 27. јануара 2012.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, November 29, 2011

ОБРАЗЛОЖЕЊА ЗА ДОБИТНИКЕ НАГРАДЕ ДРАГИША КАШИКОВИЋ / November 2011


*****

Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета

Cубота, 19 новембар 2011

Жири за овогодишњу доделу награде „Драгиша Кашиковић“, у саставу: Александар Чотрић, председник и др Слободан Симић и Миодраг Јакшић овако је образложио одлуку о добитницима признања:


ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА БРАНКА М. ЈЕВТИЋА,
ДОБИТНИКА НАГРАДЕ ЗА ИСТОРИОГРАФИЈУ ЗА КЊИГУ
„ЈВуО у ШУМАДИЈИ“


Дело „Југословенска војска у Отаџбини у Шумадији“, аутора Бранка М. Јевтића, садржи проверене податке, чињенице, документе и доказе, и најбољи је одговор на све комунистичке уџбенике, енциклопедије, монографије, фељтоне, фразе, флоскуле, ТВ-серије, и филмове који су више од пола века контаминирали нашу свест.

Књига сведочи о снази, организованости, масовности, утицају Равногорског покрета и бројних јединица у његовом саставу. Странице између корица ове књиге са текстовима, табелама и фотографијама, белодано доказују да је огромна већина становништва Србије, посебно Шумадије, током Другог светског рата била уз Равногорски покрет.

Аутор је приљежно прикупио податке о равногорским јединицама, територијама на којима су деловале, бројном саставу, борбеним акцијама, сваком поједином официру и борцу... Њихове судбине, заправо су, и највећа вредност књиге, јер мали човек на кога се најчешће заборавља у великим историјским вртлозима, највише пати и страда, а за њега нема места у монографијама, зборницима, уџбеницима, мемоарима, филмовима,...

Бранко М. Јевтић прихватио се захтевног, тешког, опасног и незахвалног посла, у који је уложио деценије истраживачког и аналитичког рада. Да би се пописали припадници Равногорског покрета, било је потребно много времена, енергије, средстава и стрпљења. Свега тога Јевтићу није недостајало, а овако значајног дела не би било да аутора није водила тежња према Истини.

Без претеривања може се рећи да се на овакво дело чекало 70 година. Зато ово није само историографски, већ и историјски рад, а због свог значаја, вредности, обима и будућих домета.

Срби су први у Европи имали герилски покрет који се борио против нацистичког окупатора, а, нажалост, последњи добијају објективан и свеобухватан попис припадника тог истог Покрета.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА ДУШАНА ПУАЧУ,
 ДОБИТНИКА НАГРАДЕ ЗА САТИРУ


Писац Душан Пуача је више од тридесет година посвећен сатири. Свој критички однос према свему што у друштву није ваљало, испољавао је, пре свега, у форми афоризма, а касније и у облику кратке сатиричне приче. Био је ангажовани писац када је за то заиста требало имати храбрости. Један је од само неколицине афористичара који су имали "блиске сусрете" са оперативцима Службе задужене за надзор слободоумних људи.

Данас нам афоризам Отишао је кад нам је био најпотребнији. Судићемо му у одсуству, делује бенигно, али је тада био довољан разлог да му другови оперативци поруче да је за њега боље да се таквим темама не бави. Наведеним афоризмом, али и многим другима у којима је испољио надареност за примену стилских поступака и техника грађења ових минијатура, спонтано је сачињавао неформалну групу Београдски афористичарски круг. Био је, дакле, један од његових оснивача.

Душан Пуача је објавио три књиге: Тачна вага, књига афоризама, епиграма и кратких прича, Пољубац шкорпиона, књига афоризама и Прометеј је побегао, такође књига афоризама. Приредио је књигу афоризама о мушко-женским односима „Лепота је пролазна“.

Сваком наредном књигом показао је видљив напредак, како у ширини тематике, тако и стилом и литерарним дометема. Широко образовање и искуство стицано годинама, уз надареност и смислом за хумор, веома је добар спој за успешно бављење овим видом књижевности. Објављивао је у више листова и часописа, на радију и телевизији. Уредник је неколико књига у издању Београдског афористичарског круга.

Својим ангажовањем на месту секретара ове организације допринео је афирмацији сатире код нас и у окружењу. Члан је Удружења књижевника Србије.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА МИЛЕНКА ВАСОВИЋА,
КОМЕНТАТОРА ЛИСТА „БЛИЦ“,
ДОБИТНИКА НАГРАДЕ ЗА НОВИНАРСТВО


Жири додељује награду „Драгиша Кашиковић“ Миленку Васовићу, коментатору дневног листа „Блиц“ за аналитичке текстове у којима је храбро, критички, надахнуто, концизно, сатирично и духовито писао о највећим проблемима Србије данас.

Васовић је доследно и истрајно бранио право на слободно и професионално новинарство и то доказивао сваким редом у својим коментарима, било да је писао о фармацеутској мафији, челницима владиних агенција, највишим државним функционерима, верским поглаварима или страначким лидерима.

Његови текстови не завршавају као мртво слово на папиру, већ се цитирају, коментаришу, препричавају и подстичу на упитаност и размишљање.

Миленко Васовић је рођен у Косјерићу. Новинарством се бави од 1981. године. Кроз своју каријеру радио је у медијским кућама "Политика" и "Борба" као један од уредника и кроз своју радну каријеру сарађивао је са свим већим београдским редакцијама. Почетком 1998. године прелази у дневни лист "Блиц" на место уредника рубрике «Друштво», а касније са те позиције прелази на позицију уредника «Теме дана». Почетком 2005. постаје помоћник главног и одговорног уредника дневног листа «Блиц».

Уместо било каквог ширег образложења, жири је сматрао да је довољно навести текст овогодишњег лауреата „Милошевића у Приштину“, који је објављен 2. септембра ове године у дневном листу „Блиц“:

„Човек који је победио Нато могао би да добије споменик.То је онај миротворац који је ратовао са свима, најчешће са здравим разумом. Мрско је било шта писати о покојнику, имало је смисла док је био моћан. Па ипак.

Зашто не подићи споменик човеку у чије је време забележена највећа инфлација у историји човечанства. Зашто да остане без знамења вођа који нас је потурио под уранијумске пројектиле. Зашто да нема меморијално обележје лидер партије коме је жена била оснивач и челник друге странке. Нема таквог примера у историји. То је Србија једном родила и не дај боже да се понови.

Занимљиво је и ко хоће да финансира градњу, “људи који су нешто стекли током деведесетих, па сад хоће да му се одуже”. Дугачак је списак оних који треба да се захвале. Ако се сви упишу биће Цобе већи од Александра Македонског у Скопљу, и од Христа изнад Рија.

Многе је задужио, ево их сад су власници компанија по Србији, јахти у Јадрану и рачуна по швајцарским банкама.

Задужио је и политичке противнике, највише породице оних које је ликвидирао. Задужио је и обичан свет, слао га је у ровове, многе, богами, и на гробље. И оне што су остали без посла, чије су фабрике стале или су угашене.

Цела Србија треба да стане иза тог споменика, јер целу је и задужио. Само споменик треба поставити на свету српску земљу, у Приштину на пример, њима је реално највише помогао. Мало је Прокупље за таквог гиганта“.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА проф. др РАТКА БОЖОВИЋА,
ДОБИТНИКА НАГРАДЕ ЗА ПУБЛИЦИСТИКУ


Животна и радна биографија проф. др Ратка Божовића је јединствена и пребогата, јер је он институција у културолошком, васпитном, књижевном, људском и сваком другом погледу. Врхунски је, и један од највећих интелектуалаца, не само Београда и Србије, већ нашег региона.

Професор Божовић је искра разума, свести и савести друштва, човек чије мишљење се пажљиво слуша и уважава, и који својом критичком мишљу, визионарским гледиштима, прати и просуђују, одмерава и процењује битна збивања у нашем друштву.

Донедавни је редовни професор Факултета политичких наука у Београду, дугогодишњи шеф Катедре за новинарство и политичку социологију, књижевник и публициста.

Божовић је гимназију завршио у Никшићу, а Филозофски факултет у Београду. Магистрирао је 1967, а докторирао 1971 године. Предавао је успешно на више факултета, поменимо Факултете драмских и Ликовних уметности, Филолошки и Архитектонски факултет, у Београду, а у новије време професор Божовић је, по позиву, предавао на Филозофском факултету и Никшићу, а сада је професор у Подгорици на факултету Политичких наука.

Многобројне генерације студената и интелектуалаца памте незаборавна предавања професора Божовића, јединствена у начину комуникације и оригинална у сваком погледу. Хиљаде и хиљаде књижевних трибина на којима је професор Божовић учествовао, многобројни научни скупови, јавни медијски и другхи наступи, само делимично употпуњавају биографију овог прегаоца.

Низ запажених књига од скоро четрдесет наслова представљају ризницу и богатство за нашу савремену књижевну и културолошку баштину.

Област изузетно значајна за српску афористику је незамислива без удела и мишљења професора Божовића.

Професор Ратко Божовић је дао немерљив допринос популаризацији афоризма као књижевне форме у својим антологијама и изборима српског афоризма. Антологијске књиге: Седморица из Страдије, Од страдије до Страдије, Седмо небо и многе друге које се баве, првенствено афоризмом и афористичарима, представљају за целокупну афористику немерљиву драгоценост, и без суда, процене, критичке мисли професора Ратка Божовића, српска афористика не би била у европским, па и светским оквирима то што јесте данас.

Отуда, не без разлога, награда која носи име афористичара Драгише Кашиковића, више него заслужено иде у руке Ратка Божовића, великог и значајног прегаоца.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА др ВАЛЕРИУА БУТУЛЕСКУА,
ДОБИТНИКА ПОСЕБНЕ ПЛАКЕТЕ



Валериу Бутулеску рођен је 1953. у округу Горж у Румунији. Он је песник, романсијер, преводилац и писац афоризама. Члан је Савеза писаца Румуније.

Валериу Бутулеску је студирао на Универзитету у Лођу, на Академија за рударство и металургију у Кракову, и стекао звање инжењера и доктора техничких наука.

Објавио је тридесет књига афоризама, есеја, поезије, драма и превода. Неки од његових афоризама су стекли широку популарност, будући да су преведени и објављени у више од двадесет земаља. Ауторске књиге Валериа Бутулеска, поред осталих земаља, објављене су у САД, Немачкој, Шведској, Чешкој, Бугарској, Пољској, Еквадору, Италији, Украјини, Канади, Русији, Холандији, Вијетнаму...

Валериу Бутулеску је превео на румунски језик Антологију српског афоризма (Din aforistica Serbiei), коју је прошле године објавила издавачка кућа „Фокус“ у румунском граду Петрошани.

Добитник је више књижевних награда у Румунији.

Валериу Бутулеску је добитник признања „Златни круг“ Београдског афористичарског круга, за афирмацију српске сатире у свету и награде „Екселенција сатире“ Удружења књижевника Србије.

Бу­ту­ле­ску је тво­рац уни­вер­зал­них афо­ри­за­ма, ра­зу­мљи­вих, при­хва­тљи­вих и при­хва­та­них сву­да, о че­му све­до­че књи­ге об­ја­вље­не на два­де­се­так је­зи­ка. Да би афо­ри­стич­ки фор­му­ли­са­не по­ру­ке овог пи­сца би­ле ра­зу­мљи­ве у дру­гим кул­тур­ним сре­ди­на­ма, кон­ти­нен­ти­ма и ци­ви­ли­за­ци­ја­ма, био је до­во­љан ди­рек­тан, ско­ро ме­ха­нич­ки, бу­квал­ни пре­вод. Афоризми му нису засновани на игри речи. То су чисте мисли. Некада сатиричне, каткад хумористичне, а често су то и поетске минијатуре које су по своме габариту блиске афоризму.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Sunday, November 27, 2011

Biografije najvažnijih Srba 20. veka: DANAS Draža Mihailović // "Press Online" Nov. 26, 2011

*****

"Све ове биографије су доста кратке, само у најкраћим цртама, а у Дражиној је најинтересантније што су пренели речи једног официра Гестапоа са суђења, који је изјавио 'да је за сво време рата, команда Гестапоа за Југославију сматрала снаге Драже Михаиловића за свог најјачег противника'. Наравно, Милош Минић је бесно прекинуо ово сведочење."

Урош Парезановић
Равногорска историја

on Facebook
Nov. 26, 2011

26. 11. 2011
PRESS RS
30 DANA 30 VELIKANA


ENCIKLOPEDIJA NA POKLON

Srpske novine broj 1 svima poklanjaju nacionalnu enciklopediju
 koju treba da ima svaka kuća u Srpskoj.

Čitajte Press RS u narednih mesec dana i skupite jednu od
 najvrednijih knjiga za svoju biblioteku....


Luksuzne korice u koje ćete moći da stavite
 240 strana biografija.
 Ne propustite da skupite jednu od najvažnijih srpskih knjiga
 potpuno besplatno.



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Saturday, November 26, 2011

Serbian-Russian Day November 27, 2011 / Serbian Chetnik event in Australia on behalf of the Serbs of Kosovo and Metohija





Dear Brothers and Sisters,

Tomorrow Sunday 27th of November 2011, Serbian Chetniks Australia received a blessing by His Grace Bishop Irinej and his Eminence Hilarion Archbishop of the Russian Orthodox Church of Australia and New Zealand to hold a joint Serbian and Russian Humanitarian Picnic for KOSOVO at Saint Nicholas Serbian Orthodox Church Blacktown. The money raised will be sent to the Serbi
an Hospital in Kosovo for urgent medical supplies.

The time has arrived to show our Serbian brothers and sisters in Kosovo that we care. Come along and donate a few dollars for a great cause.

There will be great activities for the kids. Both Serbian and Russian Folkloric groups will be performing. Live Serbian band and DJ. Russian Cossacks will also be performing.

Kosovo shirts will be on SALE. Don't miss out on these great designs.

Kosovo is Serbian land and it always will be part of SERBIA!!!

Together in CHRIST
Serbian Chetniks Australia



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****


О сраслим и незараслим ранама // Миша Матић


Биографијом генерала Драгољуба Михаиловића бавили су се многи, почев од Чича Дражиног савременика, саборца и једног од првих 26 на Равној Гори, г. Павла Мешковића,преко Миодрага Ал. Пурковића, Радоја и Живана Л. Кнежевића и Мирка Станковића*, такође сведока тог времена, па преко комунистичких историчара, попут Бранка Петрановића и Сава Скока, све до наших савременика, међу којима се овом темом најдетаљније и најпотпуније бавио публициста Милослав Самарџић. Један кратак период Чича Дражиног ратовања и један заборављени јунак остали су непоменути од свих, сем од једног савременика тога доба.


Тај непоменути јунак је поручник Никола Марковић, у рату прозван Чичин, а њега једино помиње Милисав Марковић Кића**, поручник и последњи командант Конатичког батаљона Авалског корпуса. Додуше, Милисав Марковић помиње Николу Марковића, али под презименом Пауковић, пошто његова прва сећања из рата излазе као фељтон у Виндзору у Канади 1957.*** У то време Никола је тек изашао са вишегодишње робије и свако помињање у Равногорској публицистици би му могло наудити, па његов саборац из Босанске голготе и Митровачког казамата није хтео да ода сабрата и ствара му још веће невоље. О самом пропуштеном периоду који се односи на време од 9 – 11 априла 1941. аутору овог текста сведочио је Никола Марковић, тада пратилац пуковника Драгољуба Михаиловића, који сада живи у Дому за стара лица у Брусу. Ратни пут Николе Марковића креће следећим током : Пред априлски рат у општој мобилизацији, Никола као питомац завршне године Војне академије у Београду, бива распоређен у Специјални четнички јуришни батаљон «Карађорђе», под командом мајора Миодрага Палошевића.

Овај батаљон, један од 6 таквих у Југословенској краљевској војсци, у саставу није имао нити једног Хрватског војника, јер су они одбијали да служе у њему и под командом легендарног Палоша.



Ратни распоред Јуришног батаљона био је у Босни, на потезу између Добоја и Дервенте, код Хан Пијеска. На том положају налазе се од 2. априла 1941. Одатле крећу у правцу Добоја и села Дуга Пољана где се затичу у време почетак Немачког напада на Југославију. У селу Новска код Велике Градишке стижу 8. априла, где се састају са Брзим одредом који је формирао пуковник Драгољуб Михаиловић, одмах по избијању Априлског рата. Команду над обе јединице преузима пуковник Миахиловић. Баш на дан оснивања НДХ у Загребу, ове јединице крећу се пут Дервенте, где сутрадан 11. априла долази до борбе са Немцима. У тој борби први пут је рањен Чича Дража.**** Један метак га је погодио у руку, а други прошао кроз задњи део бутине. Тада наредник – питомац Никола Марковић, који се налазио у непосредној Чича Дражиној близини, одвлачи га у јаругу из које су локални мештани до тада вадили песак и прекрива свог команданта грањем и песком, затим остављајући скривеног пуковника Михаиловића истчава на брисани простор и са две ручне бомбе уништава немачко митраљеско гнездо, те и он бива лакше рањен метком који га је окрзнуо по руци. Враћа се до јаруге по пуковника Михаиловића и пузећи, пошто је и сам рањен, односи га на леђима до утврђеног положаја који је већ заузео мајор Палошевић. Пуковник Дража Михаиловић, испоставило се, срећом, није био теже рањен, па након указане помоћи и превијања наставља да комадује војском. Николи Марковићу су у пребацивању Чича драже помогла и два студента из Добоја, касније припадници Равногорског покрета Васо Велетић и Марко Опачић, тада добровољци који су приступили јединици пуковника Михаиловића.*****


Од тог тренутка Никола Марковић постаје стални Чича Дражин пратилац све до јуна 1945. када се у Босанској голготи разболео од тифуса и као болесник пребачен у једнице пуковника Кесеровића. Иако се нешто раније ставља под команду Чича Драже, иако Чича Дража зна да је Никола син његовор ратног друга и војника из I светског рата Јована Марковића из Бозољина код Блажева, Никола Марковић тада постаје нераздвојни пратилац главнокомандујућег човека снага отпора у Југославији.

После окончане борбе са Немцима, сутрадан, побуњени Хрвати који стварају прве Усташке јединице и нападају на Одреде пуковника Михаиловића који се повлаче према Дервенти и одакле потискују Усташе. Међутим поново их јак налет Немачке артиљерије и моторизованих јединица терају у повлачење ка Добоју. У околини Добоја Чича Дража издаје наређење да се крене ка Дрини у Србију, где планира да органиује отпор Немачким окупационим снагама и успостави фронт.

Правац кретања водио је према Тузли, кроз муслиманска села, у која герилци улазе, после вишедневних борби и пешачења исцрпљени и без снабдевања. У већини случајева муслимански живаљ не излази у сусрет Југословенској војсци, све док Чича Дража и његов пратилац Никола Марковић не обаве преговоре са мештанима, а угледни трговац из Велова, Сулејман Хаџић заказује збор на коме позива становништво да пруже помоћ Чича Дражиним јединицама. Ратни пут ихиз села Велова, одакле крећу у ноћи између 15. и 16. априла, даље води ка Србији у коју стижу 2. маја у близину Бање Ковиљаче, где чамцима прелазе Дрину, а даље за Струганик на позив мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, па даље све до Равне Горе!

генерал Драгољуб Михаиловић – Чича Дража

11. или 13.маја 1941.****** године пуковник Драгољуб Михаиловић је на Равној гори, на имању Дамњановића окупио првих 26 бораца – устаника под барјаком слободе, у окупираној Европи.

Првих 26:

1. Генералштабни пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић из Ивањице. -Стрељан 17.јула 1946. у Београду. Не зна му се гроб.

2. Коњички мајор Миодраг Палошевић из Београда. -Погинуо у борби против КНОЈ-а на утоци Сутјеске 13.маја 1945. Не зна му се гроб.

3. Артиљеријски капетан II класе Миленко Рељић из Поцерине. -Убијен од комунистичког Сврљишког одреда 17.јула 1942. у селу Космовац (срез Белопаланачки).

4. Жандармеријски капетан I класе Милојко Узелац из Зрмање. – Умро за време истражног поступка у Сремској Митровици 1946.

5. Артиљеријски поручник Илија Пажина из Невесиња. - Страдао несрећним случајем 14.августа 1941. на Равној Гори.

6. Пешадијски поручник Бора Илић из Врања. -Стрељан од комунистичке ОЗНЕ у Ваљеву октобра 1944. не зна му се гроб.

7. Пешадијски резервни потпоручник Павле Мешковић из Охрида. -Умро после рата у емиграцији.

8. Пешадијски потпоручник Крста Кљајић из Слуња у Славонији. -Погинуо у заседи коју су му поставили љотићевци јула 1943. код села Горње Црнуће. Сахрањен на Равној Гори.

9. Пешадијски резервни потпоручник Владимир-Влада Ленац из Загреба. -Умро после рата у САД.

10. Пешадијски наредник-водник Божидар-Божа Перовић из Славоније. -Погинуо 1945. у Босни. Не зна му се гроб.

11. Пешадијски наредник Божидар-Божа Денцић из Олова код Вишеграда. -Непозната даља судбина.

12. Инжењеријски наредник Божидар-Божа Величковић, непозната даља судбина.

13. Инжењеријски наредник Ђорђе Улман из Словеније. -Непозната судбина.

14. Жандармеријски наредник Гојко Ајваз из Херцеговине. -Непозната судбина.

15. Жандармеријски наредник Ђура Станковић, непознато; -Погинуо у селу Струганик 6.децембра 1941. штитећи штаб Драже Михаиловића од Немаца.

16. Жандармеријски поднаредник Ђура Војиновић из Окучана у Славонији. -Стрељан од Немаца по заробљавању 6.децембра 1941. у Струганику.

17. Жандармеријски поднаредник Благоје Ковач из Љубомира у Херцеговини. -Погинуо 1946. у Босни приликом хапшења Драже Михаиловића, не зна му се гроб.

18. Жандармеријски поднаредник Никола Кордић, непознато. -Умро у емиграцији.

19. Жандармеријски поднаредник Лазар Вукмирица из Мокрог Поља код Книна. -Умро у емиграцији .

20. Морнарички наредник Фрањо Сеничар из околине Сплита. -Умро после рата у Америци као емигрант.

21. Пешадијски поднаредник Радован Ковачевић, непознато. -Умро после рата у емиграцији.

22. Војник Бењамин –Аца Самоковлија, Јеврејин из Босне. -Преживео рат и умро осамдесетих година у Смедереву.

23. Војник Милош Бабић из Јужне Србије. -Погинуо у борби против комуниста 1942. у Црној Гори.

24. Војник Лука Љумовић из Чачка. -Погинуо у борби против комуниста 20. децембра 1941. на планини Јелици.

25. Војник Никола Вучковић из села Боровац код Зајечара. -Преживео рат и умро као земљорадник у родном селу 1970.

26. Наредник – питомац Никола Марковић – Чичин из села Бозољин код Блажева. -Живи данас у старачком дому у Брусу.

_____________________________________________

*Радован Калабић; «Равногорска историја» ; Београд, 1992.

** Милисав Марковић; «Са Дражом у победу или смрт – путевима Авалског корпуса»; Торонто – Београд, 2006.

***Милисав Марковић, фељтон, Глас канадских Срба, Пера Булат, Канада, Виндзор, 1957-59.

**** Чича Дража је још једном рањен када на састанку код Нове Варошијануара 1942. мајору Вучку Игњатовићу испао аутомат из руке и опалио рафал. Тада је Чича Дража лакше рањен једним метком у руку.

***** Лично сведочење поручника Николе Марковића аутору и Зорану Поповићу, Брус, 2011.

****** као*, Павле Мешковић, Мирко Станковић; Спорење два сведока




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Wednesday, November 23, 2011

A Thanksgiving Tribute to the Americans from General Mihailovich - An American officer remembers...

 
 
General Draza Mihailovich

Lt. Colonel Albert B. Seitz

''As we proceeded out over the Adriatic my mind flashed back to one incident which will always have great meaning for me. Before I was leaving for my tour of Serbia, the Minister [General Mihailovich] had expressed a desire to do something to honor America saying 'Here we have Slava, the day of our patron saint. What is America’s slava?'

"I thought for a moment and said, 'We have four great days, Christmas, New Years, Independence Day and Thanksgiving. Christmas we love because it is the day of Christ. New Years we enjoy because we look with hope to it, but on its Eve we celebrate, sometimes not too wisely but too well, and often the day itself finds us with aching heads. Independence day would be wonderful except for the sadness of sacrifice and mourning that sweeps the South from the cause of our Civil War. Thanksgiving is our day, our Slava, because that day we give Thanks to God for our founding Fathers and the beginning of our country and freedom.'

"Mihailovich replied, 'Good, we would honor America and on the Eve of that day each mountaintop of Serbia will have a fire lighted by our peasants.'

"On Thanksgiving Eve three Americans standing in a tiny village high in the Serbian mountains saw a huge fiery “A” come into being. Then another, and one after the other fires appeared until eleven peaks were outlined.

"This I remember. A magnificent tribute to America from a truly great man."


Lt. Colonel Albert B. Seitz
American liaison officer
with General Draza Mihailovich
WWII

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, November 22, 2011

UPRISING OF THE SERBIAN PEOPLE ON THE BORDER OF LIKA, BOSNIA AND DALMACIA

*****

Note from Vera Dragisich,
 Secretary
 of the Movement of Serbian Chetniks Ravne Gore:

The following historical information is compiled from the Dinara Chetnik Division archives and from the Movement of Serbian Chetniks Ravne Gore (MSCRG)’s memorial book ("Spomenica DCD 1941-1945") and is authorized by the Supreme Board of the MSCRG. This piece is an English translation of a work written in Serbian Cyrillic by Bosko Torbica, who resides in Milwaukee, Wisconsin, USA.

The Movement of Serbian Chetniks Ravne Gore is the organization that was founded by Voyvoda Momcilo Djujich and has representation all over the world to include America, Canada, England, Australia and other parts of Europe.



UPRISING OF THE SERBIAN PEOPLE
ON THE BORDER OF LIKA, BOSNIA AND DALMACIA

Introduction


Sources used in this text are from the war archives of the Dinara Chetnik Division.

The first call to arms in occupied Europe issued by the future leader of the Third Serbian Uprising, General Dragoljub Draza Mihailovic, quickly spread throughout Serbian lands including Montenegro, Hercegovina, eastern and central Bosnia and the border area of Bosnia, Lika and Dalmacia.

This text will mostly be concerned with the uprising of July 27, 1941, and the subsequent formation of the Dinara Chetnik Division in the village of Crni Potoci. The commander of the Dinara Chetnik Division was Duke Momcilo R. Djujic (born in the village of Topolje near Knin in 1907- died in San Marcos, California in 1999), a famed leader and later one of the bravest Serbian commanders under the authority of General Mihailovic.

After the fall of Yugoslavia, the Nazis created the Independent State of Croatia which included much of the traditional Serbian lands. After its formation, Germans gave nominal control of this creation to the vicious Croatian Nazis called "Ustasha". The Ustasha put forward a plan that would lead to the complete eradication of the Serbian people west of the river Drina. So, in the first weeks of the existence of the Independent State of Croatia, tens of thousands of Serbs were slaughtered in the most brutal way. This forced the Serbian people to form a spontaneous, unorganized resistance movement. Local leaders spontaneously started organizing people into small fighting units. These units had to individually arm themselves and seek help wherever they could.

In the Serbian lands included in the Independent State of Croatia, Chetnik resistance developed under different circumstances and had a different character from the resistance in Serbia itself. While in Serbia resistance sprang up as a liberation movement, the primary goal of the Serbian resistance in the Independent State of Croatia was physical preservation of the Serbian people from complete genocide conducted by the Ustasha. That is the main difference between the resistance movements in Serbia and Montenegro and those in the Serbian lands incorporated in the Independent State of Croatia.

In the early part of 1942, General Mihailovic accepted all of the Chetnik units in Montenegro, Bosnia and Hercegovina and Dalmacia under his command. These units were desperately trying to protect the Serbian people from complete eradication by the Croats, Muslims and later, the communists.

In the beginning, the Dinara Chetnik Division was made up of several regiments: King Peter The Second Regiment in Lapac, Petar Mrkonjic Regiment in Plavno, Gavrilo Princip Regiment in Grahovo, King Aleksandar The First Regiment in Bosanski Petrovac, Onisim Petrovic Regiment in Dalmatinsko Kosovo and Vozd Karadjordje Regiment in Gracac.

The uprising started in the Bosnian city of Drvar and later spread to hundreds of places on the border area of Bosnia, Lika and Dalmacia. After Drvar, the resistance fighters managed to quickly liberate Bos. Petrovac, Srb, Gracac, Bos. Grahovo, and areas around Knin. The Chetnik resistance fighters liberated most of the western Serbian lands. The liberation brought much needed relief to the suffering Serbian people.

Chetnik fighters showed unprecedented courage during the four years of struggle for the protection of the Serbian people from the vicious attacks of the monstrous Croatian Nazi formations. The heroic Dinara Chetnik Division was made up of the heroic fighters whose ancestors had, for centuries, been living at the crossroad of the East and the West, fighting against the occupiers coming from both directions.

The uprising was carried out in the tradition of the Serbian Chetnik liberation struggle. Serbian Chetniks lived by the code of defending their own and never taking somebody else's, the code that taught them to lead honorable and honest lives. This code enabled them, with faith in God and victory, to go freely into battle and die in that battle because the freedom of their people was above everything. This code is reflected in a single inscription on the flags they carried: WITH FAITH IN GOD, FOR KING AND COUNTRY! FREEDOM OR DEATH! Under these flags they overcame a great evil and defeated a much stronger enemy.


Communist Plan for the Destruction
 of the Dinara Chetnik Brigade

The arrival of the Red Army in eastern Serbia on September 22, 1944, brought a twist for all the fighting sides in the former Yugoslavia. This was especially true for the communist forces ("partizans") whose only goal was the imposing of a Soviet style communist regime in Yugoslavia. With the arrival of the Red Army it became clear that General Mihailovic and the Serbian people were being put in a very difficult position. The last blow came from Churchill, who by rejecting Mihailovic, drastically changed the power balance in Serbia and Yugoslavia.

The Yugoslav Communists, who received an infusion of fresh forces by accepting fleeing Croatian Nazis, started to move considerable forces into the region around Knin and on the border of Bosnia, Lika and Dalmatia. Their goal was to surround the Dinara Chetnik Division and destroy it completely.


Meeting In The Village Of Topolje By Knin

These were hard and trying days for the Dinara Chetnik Division, filled with heavy fighting and efforts to find a way out. The Communists were bringing fresh troops equipped with heavy weaponry given to them by the ex-Chetnik allies, the British.

In the midst of heavy fighting, the commander of the Dinara Chetnik Division, Duke Momcilo Djujich, called in all of his commanders for a meeting in the village of Topolje by Knin. At this historic meeting, everybody agreed on a course of action that involved penetration through the communist lines and a strategic retreat toward the northwest.


Penetration Of The Communist Blockade

The final battle for the penetration through the communist blockade took place in the village of Padjene. On the night between December 2 and 3, 1944, Chetnik forces made the final attack. In the titanic struggle that lasted more then seven hours and took numerous casualties on both sides, Chetnik forces smashed through the communist blockade and opened a safe passage for a tactical retreat. In this battle, the outnumbered Chetnik forces defeated the far superior communist forces under the command of Tito's elite generals-Bosko Siljegovic and Petar Drapsin.

Many chetniks from the Dinara Chetnik Division gave their lives in this battle as a guarantee for the freedom of their posterity. They died in the same location in which they started the uprising in 1941. Their posterity will not forget their love and sacrifice for the Serbian people.


Exile And Suffering

After breaking through the communist blockade, the Dinara Chetnik Division continued marching, following the route of Otric-Srb-Mala Kapela-valley of Gacko, towards the northern Adriatic coast. In these areas the Croatian Nazis, the Ustashe, committed horrendous crimes against the Serbian civilians. Not even women, children or the elderly were spared. Together with the fighters of the Dinara Chetnik Divisions, a great number of women, children and elderly took up this voyage, not wanting to stay under the coming communist tyranny. People in the columns were hungry and exhausted which made the troops move very slowly along this treacherous route. There were many challenges along the way that had to be overcome. The greatest challenge was the crossing of the river Korana. In order for the civilians to cross safely, improvised bridges had to be constructed out of horse carriages and carts. This took a lot of effort and skill. The cold river took its own toll, drowning several fighters and their horses. Those who safely crossed the river were greeted by enemy ambushes on the opposite shore.

The retreat to Slovenia was undertaken because of the widespread belief that the allies would not give Yugoslavia up to the absolute power of the communists. From some unofficial remarks made by Colonel Robert H. McDowell  (an American officer sent to establish communications with the Chetniks), one could conclude that the Western Allies would quickly shift their policy toward Tito and his communist regime.

The Road Without Return

After conquering the eastern parts of Yugoslavia, the communists sent strong forces to Slovenia in order to destroy the Dinara Chetnik Division and other Serbian National Forces stationed in the area. All the anti-communist forces gathered in the Vipava Valley in northern Slovenia. Their intention was to cross the Soca River and go to Italy where they would meet English and American forces. In order to achieve this goal, the Chetniks had to stop the advances of the communists and destroy the remains of the Italian fascists stationed in Gorica. The Chetniks succeeded in capturing the key bridge on the Soca River. This ensured a safe passage for the soldiers and civilian population alike. After the crossing, the bridge was destroyed in order to stop communist advances. From this moment the Dinara Chetnik Division found itself in exile.


March To Palma Novi

After crossing into Italy, Chetnik forces were directed to march to Palma Novi where they were temporarily placed in a newly constructed camp. On the Feast of St. George's Day (May 6) the Chetniks stationed in Palma Novi received a direct order to turn over all of their weaponry. Throughout Serbian history, the Feast of St. George marks the time of year when the patriots, whenever under occupation, gathered and armed themselves. This time they were forced to give up the weaponry they had paid for with their own blood. This tragic day brought several suicides among the fighters who could not stand this grave injustice.

Palma Novi marks the end of the war road for the heroic Dinara Chetnik Division.

A Few Words In The End

Serbian fighters used their own blood and bones to mark the borders of the Serbian lands. Bravery is the characteristic of all Serbian fighters from all Serbian lands in their struggle for the cross and freedom. This is the road that Serbian fighters will continue to follow until all of the occupied Serbian lands are liberated and the Serbian people can return to their ancestral dwellings. All of the suffering and injustices from the past are reminders for the coming generations.

Toward the end of his long life journey, the late Duke Momcilo Djujich said, "We are proud of all the Serbian fighters who gave their lives for the cross and the freedom of our people, and of those innocent civilians who died simply because they were Serbian and Orthodox Christians. Let God have mercy on their souls in the Kingdom of God and let their memory live eternally among the Serbian people."

In the end, we would like to dedicate these lines to the memory of the commander of the Dinara Chetnik Division, Duke Momcilo Djujich and all of his fallen heroes who gave their lives in the defense of the Serbian lands. Dinara stands proud of its mountain king and his heroes, and as long one can hear a cry from the Serbian people, DINARA WILL NOT REST UNTIL THEY ARE FREE.


*****



http://www.ravnagorachetniks.org/istorija_e_2.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
 please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****