Ministar unutrašnjih poslova, čelnici opštine Obrenovac i Skupštine grada Beograda voljni su da podrže postavljanje monumenta nekada najbližeg Titovog saradnika.
Foto: Arhivska fotografija
Osnivač Ozne i jedna od najjačih političkih figura posleratne Jugoslavije, Aleksandar Ranković, uskoro bi mogao da dobije spomenik u svom rodnom Draževcu kod Obrenovca.
Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, čelnici opštine Obrenovac i Skupštine grada Beograda voljni su da podrže postavljanje monumenta nekada najbližeg Titovog saradnika, oko čijege imena se posle smene na čuvenom Brionskom prenumu 1966. godine, pa sve do danas ispredaju intrigantne priče, sa vrednosnim “začinima” o njegovoj stvarnoj ulozi u novijoj istoriji Srbije.
Stefanović kaže da je Ranković zapamćen pre svega kao neko ko se snažno borio za svoju državu.
Foto: Arhivska fotografija
– Bez obzira na sve kontroverze vezane za njegov život, možemo da kažemo da je pomogao da tadašnja Jugoslavija i Srbija budu bezbednije i snažnije. Zato podržavam podizanje spomenika kojim će se odati počat njegovim zaslugama za naš narod – rekao je Stefanović.
"Песму ГОРСКОМ ЦАРУ је компоновао "Слепи Кнез" од Равне Горе за Дражину славу (Босна), 1944. Ово је задња Чичина Равногорска песма коју су његови војници приредили. Дража их је саслушао са мало сузним очима, како је приметио његов војник и учесник у певању, Славко Зубац."
Милан-Мића Петровић
"Song TO A FOREST TZAR was written by the "Blind Duke" of Ravna Gora for Draza's slava Sv. Nikola, Bosnia, 1944. This was the last time that a song of Ravna Gora was presented to Draza. "Teary-eyed Cica listened to the group of his soldiers singing", as was described to me by his soldier and participant in the singing, Slavko Zubac."
Milan-Mica Petrovic
VIDEO: Милан-Мића Петровић ПЕСМА ГОРСКОМ ЦАРУ Posted on You Tube by "Четник"
Potpukovnik Džon Kapelo, američki vojni pilot, bivši vojni ataše u Ambasadi SAD u Beogradu sada na službi u Izraelu, toliko je zavoleo Srbiju i srpski narod da nam se i dalje vraća.
Džon Kapelo ispred škole u Pranjanima, Foto: Privatna arhiva
Kapelova ljubav prema Srbiji "razbuktala" se kada je spoznao našu hrabrost i požrtvovanost. Rešio je da se oduži srpskom narodu koji je pomogao američkim pilotima u evakuaciji iz Srbije u vreme Drugog svetskog rata i osnovao je Fondaciju Halijard. Sada on pomaže potomcima onih koji su rizikovali svoje živote da bi spasli američke vojnike 1944. godine.
Džon Kapelo za Alo! priča kako je uopšte saznao za ovaj istorijski događaj:
- O akciji Halijard saznao sam kada su dvojica Srba, Danijel Šunter i Bojan Dragićević, došli kod mene da im pomognem u snimanju dokumentarnog filma. Bio im je potreban materijal iz Drugog svetskog rata. Tada su mi objasnili kako su Srbi spasli 500 američkih pilota i vojnika. Bio sam fasciniran pričom, naročito jer sam i sam pilot i znam šta znači kada vam obore letelicu, a vi ostanete negde duboko u neprijateljskoj teritoriji. Bio sam svestan šta znači žrtva lokalnog stanovništva, njihovo rizikovanje života da vas spasu, kriju i pomognu vam da pobegnete u takvim uslovima. Zamolio sam moje beogradske prijatelje da me odvedu u selo u kome se sve to dogodilo – priča Džon koji i danas emotivno proživljava svoju prvu posetu Pranjanima.
- Nikada neću zaboraviti dan kada sam prvi put došao u Pranjane. Bilo je to početkom oktobra 2007. godine. Očekivao sam da će me odvesti do polja odakle su američki piloti spasavani i da ću upoznati nekoliko meštana. Kada samo stigli, na polju nas je čekalo 30 ljudi sa srpskom i američkom zastavom. Bilo je potresno. Imao sam tu čast da upoznam dvojicu preživelih meštana koji su učestvovali u spasavanju – Svetozara Papića i Dragana Vidakovića. Oni su mi pričali kako su krili i evakuisali naše pilote.
O ovoj akciji, kaže, nije znao ništa pre dolaska u Srbiju.
Srpski vojnici kraj spomen table, Foto: Privatna arhiva
- Obožavam istoriju i znao sam ponešto o ulozi Srbije u Prvom i Drugom svetskom ratu. Mnogo više o svemu sam naučio tokom boravka u Beogradu. O operaciji Halijard sam posle prve posete Pranjanima puno istraživao pa sam otkrio mnoga dokumenta u Nacionalnoj arhivi u Vašingtonu i u Biblioteci vazduhoplovnih vojnih snaga SAD. Ali ima još toliko toga da se istraži...
Kako kaže, posle prve posete, stalno se vraćao Pranjanima.
- Posle tako veličanstvenog dočeka, shvatio sam da je to priča kojoj treba posvetiti posebnu pažnju. Zajedno sa Šunterom i Dragićevićem priredio sam izložbu sa starim fotografijama o misiji. Putovali smo širom Srbije i držali predavanja. Bio sam dirnut koliko je vaš narod cenio to što im o srpskom herojstvu priča službenik američke ambasade. Posebno su bili impresionirani pričom koliko je srpski narod zadužio američki tokom Drugog svetskog rata.
Sa marincima, Šunterom i Dragićevićem na Galovića polju , Foto: Privatna arhiva
Džon misiju širi i među američkim narodom i vojskom:
- Brojne američke delegacije doveli smo u Pranjane: predstavnike Nacionalne garde Ohaja, Američke evropske komande, Američke vojne avijacije u Evropi... Marinci iz ambasade SAD priredili su poseban događaj pre nekoliko godina u školi Ivo Andrić u Pranjanima, kojoj je Ambasada sazidala sportsku modernu salu. Svi oni bili su impresionirani onim što se dogodilo u tom selu, ali i kulturom vaše zemlje, vašim narodom.
Posle svega osnovao je Halijard fondaciju, iako više nisje na službi u Srbiji.
- Osnovni cilj moje Fondacije je da širi znanje i čuva sećanje na Halijard misiju, na spasavanje više od 500 američkih vojnika tokom Drugog svetskog rata i ključnu ulogu srpskog naroda u toj akciji. Nadam se da ću time učvrstiti istorijske veze između srpskog i američkog naroda koje spajaju iste vrednosti – ljubav prema slobodi i demokratiji. Delimo vrlo važne momente istorije i to je priča koja ne sme da se zaboravi i mora biti ispričana.
Sa Paićem i Vidakovićem u Pranjanima, Foto: Privatna arhiva
Kako kaže, u Fondaciji imaju tri osnovna cilja koja žele da ispune do sledećeg septembra, kada će održati treći memorijalni skup na Galovića poljani kraj Pranjana odakle su poletali avioni sa vojnicima. Prethodna dva skupa održana su zahvaljujući pomoći Ambasade SAD, Ministarstva odbrane Srbije i Predsedništva Srbije.
- Želimo da oko Pranjana postavimo posebne table i obeležja koja putnicima ukazuju šta se dogodilo na tom istorijskom mestu. U pregovorima smo sa vlasnikom zemljišta na Galovića poljani, kako bismo podigli spomen obeležje o operaciji Halijard. U Pranjanima smo osnovali posebno udruženje koje radi zajedno sa Fondacijom Halijard. Upravo zato sam pre dve nedelje boravio u Srbiji i sastao se sa njima. Mislim da je izuzetno važno da lokalna zajednica bude uključena u naše projekte, ali i vaše državne institucije koje su već iskazale veliko interesovanje.
VIDEO "Halyard Mission Misija Halijard" Posted on You Tube by: MissionHalyard Uploaded on Jul 16, 2009
Džon Kapelo obožava celu Srbiju i zato nam se rado vraća:
- U Srbiju sam prvi put došao u proleće 2007. godine i ostao do jeseni 2010. Živeo sam u Dalmatinskoj ulici u Beogradu, u divnom kraju. Svaki dan sam šetao do posla,a u slobodno vreme lutao sam gradom i upoznavao ga, njegovu arhitekturu, mesta za izlaske, upoznavao narod. Srbija je divna zemlja, puna različitosti i o tome stalno svima pričam, gde god da sam. Zbog položaja na raskršću carstava i kultura, Srbija ima i neverovatno zanimljivu istoriju. Smatram da sam imao veliku sreću da živim ovde i upoznam sve te uticaje koji i dalje postoje.
On objašnjava za Alo! kako je postao američki vojni pilot i napredovao do vojnog atašea.
- Kada sam prvi put seo u avion poželeo sam da budem pilot. Imao sam oko 10-11 godina. Tada sam odlučio da će to biti moj poziv. Kada sam završio srednju školu upisao sam se na Vazduhoplovnu vojnu akademiju SAD, koja traje četiri godine. Tu sam postao oficir Američkih vazdušnih snaga i uskoro sam poslat na posebnu obuku. Leteo sam oko 12 godina,uglavnom na stelt bombarderima B2, da bi potom prešao u vojnu diplomatiju.
Prvo sam bio raspoređen u evropsku komandu američkih snaga, u Štutgartu, u Nemačkoj, što je glavni štab svih snaga SAD za Evropu. Tu sam se prvi put bavio vojnim problemima na Balkanu. Dosta vremena proveo sam u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Albaniji, Makedoniji i Sloveniji. Pošto sam tri godine radio u ovoj oblasti, poslat sam u Beograd, u ambasadu SAD kao vojni ataše vazduhoplovnih snaga. Posle oko godinu i po postao sam ataše ministarstva odbrane i u Beogradu sam ostao tri i po godine.
Potpukovnik Džon Kapelo trenutno je u službi kao vojni ataše u ambasadi SAD u Tel Avivu u Izraelu i radi na protivraketnoj odbrani.
Halijard – Vazdušni most
Operacija u Srbiji poznata kao "Vazdušni most", a u SAD kao "Halijard", najveća je operacija spasavanja savezničkih snaga iza neprijateljskih linija. Akciju je izvela američka avijacija u saradnji sa vojskom generala Draže Mihailovića. Tada je sa improvizovanog aerodroma kraj sela Pranjani evakuisano više od 500 američkih pilota i vojnika.
*****
Guča, Exit, Roki i rakija
Putovao sam po celoj Srbiji i ne bih znao šta bih vam od svega što me je oduševilo izdvojio. Poseta Žitištu je nešto što mi se urezalo u pamćenje. Neverovatno sam ponosan što tamo postoji spomenik Rokiju. Tako divne uspomene i iskustva nosim, od Novog Pazara na jugu do Subotice na severu. Smatram da sam imao sreću da odem na Exit u Novom Sadu, na Festival trube u Guči... Da ne pričam o hrani i piću. Kako su vam dobri vino i rakija! O rakiji sam gotovo sve naučio, i sada, na novoj službi u Tel Avivu, uvek imam jednu flašu sa sobom.
Draža Mihailović osuđen je po osam od 47 tačaka optužnice, piše u jedinoj originalnoj presudi četničkom komandantu koju je „Blic“ juče ekskluzivno objavio.
U obrazloženju krivice za izvršena krivična dela u presudi od 15. jula 1946, koja je sklonjena u privatni arhiv po naređenju Josipa Broza Tita i koju je „Blicu“ dostavio potomak jednog od učesnika procesa, ima vrlo malo materijalnih dokaza.
Dokazi koje su sudu pokušali da iznesu branioci generala Mihailovića, advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović u potpunosti su odbijeni.
To im nije uspelo ni pomoću depeša koje je Mihailović slao svojim potčinjenima, u kojima im je naređivao kako da se ponašaju u borbi za oslobođenje od okupatora.
Oni su uz pomoć svedoka, ali i pomoću dokumenata saveznika pokušali da ukažu na to da je general bio na strani svog naroda, ali sve je to bilo bezuspešno jer sud nije želeo da prihvati dokaze.
Ideologija ispred prava
General Dragoljub Draža Mihailović osuđen je uz vrlo malo dokaza, a najveći deo presude zasniva se na ideološkim predrasudama. Odbijeni su svi dokazi koje su sudu ponudili Dražini advokati.
Po preostalih 39 tačaka iz optužnice koju je pročitao tužilac Miloš Minić, osuđena su preostala 23 optužena kojima se sudilo zajedno s Mihailovićem.
„Blic“ poziva sve ljude koji u privatnim arhivima imaju istorijske dokumente o tom procesu da ih dostave našoj redakciji ili bar daju na uvid, a mi ćemo im garantovati anonimnost.
Dopunimo istorijsku dokumentaciju
Došavši do glavnog dokumenta koji je „Blic“ otkrio posle 70 godina skrivanja, pozivamo i sve one koji u privatnoj arhivi imaju dokumente o tom procesu da nam ih dostave ili daju na uvid.
Blic Online S. Vukašinović/V. Z. Cvijić December 3, 2015
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine.
Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici.
Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta.
Presuda kojom je Vrhovni sud FNRJ 15. jula 1946. osudio Mihailovića na smrt nalazila se u privatnoj arhivi jednog od učesnika procesa protiv komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini.
- Dokument je završio u privatnoj arhivi po naređenju Ozne i samog Tita.
Oni su tražili da ne dospe u javnost jer je u to vreme bilo živih svedoka koji bi mogli da otkriju iskonstruisanu optužnicu protiv Mihailovića u kojoj su mu pripisana i dela koja nije počinio.
Dakle, presuda je namerno uklonjena kako bi se ceo proces kroz istoriju držao pod velom tajne. I čoveku koji je čuvao dokument to je išlo u prilog, jer se i on plašio da montirani navodi mogu da mu prave velike probleme u budućnosti.
Prema njegovom svedočenju za života, dokument je kod njega završio krajem 1947. godine - objašnjava izvor “Blica” i potomak “čuvara presude”.
Ovaj sagovornik „Blica“ kaže da je presuda bila strogo čuvana tajna i da je Tito znao da sud istorije može da mu bude veliki protivnik.
- Originalnu presudu rođak mi je dao pred smrt, verovatno zbog griže savesti - kaže naš sagovornik.
On još nije siguran da li će presudu predati zvaničnim državnim organima i arhivima.
- Znam da je ova presuda važna za istoriju, ali se plašim da ću navući gnev javnosti na moju porodicu - zaključuje izvor „Blica“.
Dokument za arhiv SANU
Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku.
- Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka državna institucija - kaže Dragoljub Živojinović.
Komisija nikad nije imala ovu presudu Pukovnik u penziji Novica Stevanović, koji je bio član Komisije za utvrđivanje činjenica o smrti generala Dragoljuba Draže Mihailovića, kaže da je reč o važnom dokumentu koji oni nisu imali u posedu. - Reč je tome da su istorijske činjenice o zločinima komunista želele da se prikriju i svale na leđa generalu Draži. Za takav odnos komunisti su imali i saglasnost saveznika koji su bili na njihovoj strani - kaže Stevanović.
"Clear and concise explanations and 480 carefully selected pictures of the illustrated “The Kingdom of Yugoslavia in World War II” provide a simple and complete overview of the basic facts about the war and the warring parties in the Kingdom of Yugoslavia. The author successfully refutes a widely held belief that history is written by the winners (in this case the communists)."
Retired colonel Dragan Kersmanovic, former Chief of the Military Archives in Belgrade
Le Royaume de Yougoslavie dans la Seconde Guerre mondiale
"Par des explications limpides et concises et à l’aide de 480 photos méticuleusement choisies, offre un répertoire simple et clair des faits de base concernant la guerre et les forces en présence dans le Royaume de Yougoslavie. L’auteur réussit à démentir la conviction d’usage selon laquelle l’Histoire est écrite par les vainqueurs (en l’occurrence, les communistes)." Dragan Kersmanovic, colonel en retraite de l’Armée Serbe et ancien directeur des Archives militaires de Belgrade
Why this book
On January 25th 2006, the Council of Europe Parliamentary Assembly promulgated Resolution 1481 that, in its final passage, calls on the post-communist countries of Eastern Europe “…to reassess the history of communism and their own past” as “…freedom of conscience, thought and expression…” In much of Eastern Europe, during the communist era, this process could not exist before the fall of the Iron Curtain. Communist governments prevented objective historical account of the time (especially during WWII). The document was sent out to “historians throughout the world to continue their research aimed at the determination and objective verification of what took place”. However, for different reasons many countries did not welcome the Resolution as….
- Firstly, after the fall of the Berlin Wall coming to power of politicians with potential democratic conviction in the Eastern European countries were not instantaneously visible and a call to review historical events were rarely instigated. Communist parties did not have the distinct adjective (communist) in their names any longer, but the fundamentals of the doctrine remained. Apart from that, they won the first multi-party elections as key members of the newly established democratic parties and were conspicuously influential in the former totalitarian communist system in which they held high offices or were senior academic lecturers in Marxist studies.
- Secondly, communist veterans in every eastern European country continued to strengthen “achievements of national liberation struggle” either directly, or through their own offspring in other political parties.
- Thirdly, the historiography of the socialist countries, especially Yugoslavia, during the past decades, not only influenced their own public, but the historiography of the Western Countries also. Western scholarly literature, often quoting Communist books and adopting the views of their authors, can be seen as the indisputable testimony. It is intriguing that a small number of western historians studied documents in the Yugoslav archives; none of the researchers focused on the relatively longer works, bearing in mind the language barrier (Cyrillic alphabet) and the high cost of translation.
Ultimately it can be perceived that theWestern Historiography coincided with the Easter European Historiography counterpart to a somewhat large extent as the East, and West were allies in WW II, and that in turn brought about the unique view of Yugoslavia. What is worth mentioning is certainly the absence of almost any difference between the arguments of the official British History of World War II, in the multiple-volume “Grand Strategy” and the historical account of the Broz regime. This could be explicated by the British background in the overthrow of King Peter II and in bringing Broz to power. However, Heather Williams and the contemporary generation of British historians attempt to reformulate the “Grand Strategy” view.
This work, making no huge claims, is an attempt to more closely explicate the core of the key events that shook the occupied Yugoslav Kingdom from 1941 until 1945. Unlike the clear front lines of WW I, in World War II 22 formations were active on the soil of the occupied Yugoslav Kingdom. These formations had their own and very often covert interests, even if they were on the same side. Unfortunately, interests of the three great power blocks (theWest, Germany and the Soviet Union) clashed on this terrain and the Western politics had undergone a radical shift in political affiliation turning from the Monarchy to the Communists.
Bearing all this in mind the best approach would be to show a chronological record of events illustrated by photos and maps. “Main Events” refer to the formations, their leaders, the war objectives, the actions, the victims, the international factor and the weapons.
In Kragujevac, Serbia January 2013. Miloslav Samardzich
The refugee family of Milorad Popovich (as a child) escaping Yugoslavia
and Communism, on their way to America in 1950.
Photo courtesy of Milorad Popovich.
"We, the Children of the Camps"
The Serbian Lands of Croatia
"Beautiful country.
I can't help but think...
They took it away from us Yet it's still there.
Because our parents escaped
We are now here.
So many gave their lives
To save the few.
Meeting in those DP Camps
Our parents knew.
We the children of the Camps
Would never forget."
By Milorad Popovich 2015 ***** If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com *****
Зашто се нико од новопечених бораца против комуниста, од 1990. године наовамо, није обратио највећим борцима против тих истих комуниста – четницима?
Захвалан сам г. Васи Костићу што ме је у полемичком чланку “Демократска
странка“, у прошлом броју “Слободе“, подсетио на неке догађаје из сада већ давне
1990. године. И на стару дилему: да ли смо тада, при обнови демократије у Србији
и Југославији, наивнији испали ми, овде у Отаџбини, или наша национална
политичка емиграција?
Ми, који смо овде били у првим редовима борбе за обнову демократије, веровали
смо да је политичка емиграција једнодушно уз нас. Истовремено, и да су обновљене
демократске странке то што кажу да јесу.
Моја сумња почиње баш са оним догађајем који описује г. Костић: са
потписивањем споразума о сарадњи између часописа “Наша реч“ из Лондона, који је
у име издавача, Савеза “Ослобођење“, потписао Десимир Тошић, и “Погледа“, који
сам потписао ја, као главни и одговорни уредник. То је било фебруара 1990.
године. Погодило се да сам већ следећег месеца први пут ишао у Лондон, па сам се
са Десимиром Тошићем договорио да посетим и редакцију “Наше речи“, да се видимо
и упознамо.
Стигавши у Лондон, позвао сам број Десимира Тошића. Он се јавио, и, после
неколико измењених речи, упитао ме:
- Одакле зовете?
Не знам зашто је то питао. Могуће је да се у позадини чула четничка музика,
са неке од касета Миће Петровића.
- Из Хотела “Равна Гора“, – одговорио сам.
Уследило је нешто што ни у сну нисам очекивао: Тошић је, повишеним гласом,
осуо паљбу по четницима! Добро памтим његове речи: “Ти код којих сте гори су од
комуниста!“
Ти код којих сам био тада, и касније још три пута, зову се Покрет српских
четника Равне Горе за Велику Британију. Они су власници Хотела “Равна Гора“, као
и још два хотела у Енглеској. Међу њима сам упознао много дивних људи, четника
војводе Момчила Ђујића, од почасног председника Милана Стојисављевића, до чика
Љубише Новаковића, у чијој кући сам становао једном приликом.
Пошто сам претходно, овде у Србији, као новинар “Вечерњих новости“, упознао
много комуниста/партизана, апсолутно сам сигуран да се никаква паралела између
њих и четника не може повући и да се никаквом логиком (математиком, статистиком,
правном науком, како год) не може доћи до закључка да су они “гори од
комуниста“.
У том моменту, наравно, нисам могао много да размишљам на ову тему, него сам,
просто, када је Тошић спустио слушалицу, стајао збуњен. Богдан Видаковић, рођен
у логору Еболи у Италији, син четника Ђуре и четникиње Данице Видаковић из Лике,
који је требало да ме вози до Тошића, питао ме је шта није у реду. Испричао сам
му шта се десило, а он је, повећавајући даље моју збуњеност, рекао да су они –
Савез “Ослобођење“ – црвени, комуњаре, ђиласовци…
Г. Васа Костић каже како је “увредљиво“ што сам у претходном броју “Слободе“
написао да су скупу на коме је обновљен рад Демократске странке, крајем 1989.
године, доминирали комунисти Милован Ђилас, Добрица Ћосић и Драгољуб Мићуновић,
као и деца из истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Г. Костић
тврди да нико од њих није био комуниста – прецизније речено, да су се сви они
одрекли комунизма и постали демократе и борци за српство – а као аргумент да
нисам у праву наводи и факат да им се недуго потом, преселивши се у Београд,
придружио и Десимир Тошић.
Да, Тошић им се заиста придружио и као функционер Демократске странке постао
посланик у Народној скупштини. Он је био једини политички емигрант који се
вратио у Србију и направио политичку каријеру.
Али, зашто само он и зашто баш он?
Зашто то није био случај са неким од функционера и чланова Покрета српских
четника Равне Горе, Организације српских четника “Равна Гора“, Удружења бораца
Краљевске југословенске војске у Отаџбини или Четничког покрета “Гаврило
Пронцип“? Ако су они тада били престари и без искуства у политици и бизнису – а
нити су били престари, нити без искуства – зашто Демократска странка и друге
тада обновљене и новостворене, на речима демократске и антикомунистичке странке,
нису ступиле у везу са њиховим многобројним потомством, које је завршило високе
школе на Западу и стекло искуства у разним областима, итекако потребна Србији
тешко рањеној комунизмом?
Просто речено, зашто се нико од тих новопечених бораца против комуниста, није
обратио највећим борцима против тих истих комуниста – четницима?
Нисам имао среће да будем савременик војводе Доброслава Јевђевића, као г.
Васа Костић, али сам, много година касније, приредио његове изабране чланке, за
књигу “Војвода Доброслав Јевђевић – У служби српском народу“, коју су објавили
“Погледи“. Тада сам се ближе упознао са војводиним делом и верујем да он 1961.
године не би рекао да је Добрица Ћосић “кренуо без повратка у растанак са
комунизмом“. Наравно, г. Костић не тврди да је то војвода тако рекао, већ
претпоставља да је то мислио када је подвукао једну реченицу у листу
“Борба“.
Нешто слично војвода није написао, а прилично сам сигуран да на то није ни
помишљао, јер је знао да комуниста остаје комуниста (г. Костић тврди да се,
поред Ћосића, комунизма одрекао и Мићуновић, па чак и Ђилас).
То што је онда знао војвода, много година касније, после тешких искустава од
1990. године, и посебно од “петооктобарске револуције“ 2000. године, данас, Богу
хвала, знају сви истакнути српски интелектуалци. Знају, дакле, да су поменути, и
безброј непоменутих, а добро познатих јавности у Србији, до краја остали
комунисти, као и да су оставили наследнике који владају од 1990. до данас. То је
на несумњив начин доказао професор Филолошког факултета у Београду др Мило
Ломпар, у делу “Дух самопорицања“. Од 2011. године до данас ова књига је
забележила невероватних шест издања. По цену разапињања у дневној штампи – од
режимске “Политике“ до сорошевског “Данаса“ – и претњи да буде избачен са посла
(“ко то васпитава српску омладину?“), професор Ломпар је на универзалан начин
описао сваку власт у Србији, закључно са актуелном, као комунистичку. Механизам
из времена Ј. Б. Тита потпуно је очуван, само је парола “Комунизам нема
алтернативу“, замењена паролом “Европа нема алтернативу“. Специјално, др Ломпар
је доказао да комунисти у основи делују у две фракције: ћосићевска, по Добрици
Ћосићи, и фракција Латинке Перовић, која је била секретар Централног комитета
Савеза комуниста Србије, а сада је високи функционер једне од “демократских“
партија.
Обе фракције подразумевају гушење сваког промишљања, а војвода Јевђевић је
још од младих дана припадао крему српске интелигенције, те би, дакле, и данас
био ту. Подсетићу да је он још 1950-тих година написао како “извесне антисрпске
снаге у Лондону“ спремају југословенско-левичарске елементе да их “у случају
расплета балканске ситуације као кукавичије јаје убаце у Београд, да тамо за
њихов рачун воде њихов посао“.
Те антисрпске снаге су врбоване управо из редова српске политичке емиграције.
До расплета је дошло касније него што је ико очекивао, па је из читаве ове
дружине 1990-тих из Лондона у Београд дошао само један једини политичар –
Десимир Тошић.