"Дража из студентског угла"
Испрљана,
умрљана,
гарава,
сва у блату,
мусава,
тешко оболела,
крастава,
сва у ранама,
утучена,
неутешна,
сва малодушна,
огњеним мачем
исечена. То је данас Србија.
Наравно пошто смо давно у установили да смо стручњаци у лечењу последица а не узрока како би у ствари требало, кад читалац прочита овај претходно речени први пасус, онда га он и не би требало да га прими пуно к срцу. Па то је још само један „почетак краја“ или „крај почетка“ што би рекао Черчил, ал` онако извучено из садржаја његове пуне реченице. Нама је ето остао још само тај јадни „крај“, само да се за њега ухватимо па можда наиђемо на неки део тог спасоносног ужета који се зове „почетак“ .
За мене, као студента Факултета политичких наука, генеза настанка мука сваког становника Србије потпуно је јасна. Овде је завладала малодушност, људи примају плата не више сваког месеца него негде чекају и до годину дана. Ал` добро, сетимо се оног сјајног времена од 1944. на овамо. Не беше ли то наш „највећи тренутак“? Било је то време великих парола, идеја. „Комунизам од Трста до Владивостока“, „променићемо човека у Србији“ тако су говорили другови и променили су га. Држава је тад као и сад „увек и свугде “има је свугде само тамо где треба нема је. Учени смо да мрзимо класне непријатеље. „Класне непријатеље“? Јел се то овде мисли на Југословенску војску у отаџбини, на остатак војске из априлског рата? Да. Свака војска у свету носи име свог народа али се ту нашао изузетак. Само је НОВЈ била „народна“ војска. као да у свету постоје и некакве приватне војске. Добро ајде, руку на срце, нису баш сви партијски руководиоци били одбојни према том „приватној“ својини, нарочито не они на највишим местима. Кад је 1944. дошло време „ослобођења“ од живота ,од имовине, партизани су се показали као вешти стручњаци у приватизацији. Нема те дедињске виле коју нису ослободили и која им се није свидела и на коју нису поболи црвену заставу на којој је било исписано „ово је моје“. И данас ми основу закона о реституцији враћамо ту одузету имовину правим власницима. Тако је и војвода Петар Бојовић ослобођен.
А Дража? Човек који нас је волео, вожд који је волео да чује реч свог народа, сељака, студента, омладине. Шта је он скривио? Ма, Срби су увек волели и дивили се својим џелатима као што је био Броз. А кнез Павле и Дража који су хтели да спасу народ проглашени су за неке издајнике. Кога су издали? Па је л то Дража био у партизанима па да може да их изда. Дража је осећао присност са тим сељацима јер то је био „буке“ нашег народа. Данас тих сељака и нема, а ако их и има онда је то углавном старачко становништво без наследника огњишта и будућности. Народ је под таласом вештачке индустријализације извучен из села и доведен у градове. Крахом комунизма и пљачкашком приватизацијом они су остали без посла.
После рата су они који су нас гурали у смрт кићени титулама „народних хероја“. Највећа уметност тада постаде заглупљивање људи уместо да на универзитетима предају они су митинговали ,учили да говоре и зборе до зоре о бескласном друштву а високошколске установе су у потпуности обезвређене и подређене партији. Сви партијски руководиоци врло брзо постадоше доктори наука. Све што је после рата мирисало на памет, надареност и интелигенцију стрпано је у воз без повратне карте за „ненародне елементе“. Нама ето остаје да се окренемо будућности, само се надам да када будемо градили и копали темеље за будућност не налетимо на неку комунистичку масовну гробницу „народних непријатеља“.
Наравно пошто смо давно у установили да смо стручњаци у лечењу последица а не узрока како би у ствари требало, кад читалац прочита овај претходно речени први пасус, онда га он и не би требало да га прими пуно к срцу. Па то је још само један „почетак краја“ или „крај почетка“ што би рекао Черчил, ал` онако извучено из садржаја његове пуне реченице. Нама је ето остао још само тај јадни „крај“, само да се за њега ухватимо па можда наиђемо на неки део тог спасоносног ужета који се зове „почетак“ .
За мене, као студента Факултета политичких наука, генеза настанка мука сваког становника Србије потпуно је јасна. Овде је завладала малодушност, људи примају плата не више сваког месеца него негде чекају и до годину дана. Ал` добро, сетимо се оног сјајног времена од 1944. на овамо. Не беше ли то наш „највећи тренутак“? Било је то време великих парола, идеја. „Комунизам од Трста до Владивостока“, „променићемо човека у Србији“ тако су говорили другови и променили су га. Држава је тад као и сад „увек и свугде “има је свугде само тамо где треба нема је. Учени смо да мрзимо класне непријатеље. „Класне непријатеље“? Јел се то овде мисли на Југословенску војску у отаџбини, на остатак војске из априлског рата? Да. Свака војска у свету носи име свог народа али се ту нашао изузетак. Само је НОВЈ била „народна“ војска. као да у свету постоје и некакве приватне војске. Добро ајде, руку на срце, нису баш сви партијски руководиоци били одбојни према том „приватној“ својини, нарочито не они на највишим местима. Кад је 1944. дошло време „ослобођења“ од живота ,од имовине, партизани су се показали као вешти стручњаци у приватизацији. Нема те дедињске виле коју нису ослободили и која им се није свидела и на коју нису поболи црвену заставу на којој је било исписано „ово је моје“. И данас ми основу закона о реституцији враћамо ту одузету имовину правим власницима. Тако је и војвода Петар Бојовић ослобођен.
А Дража? Човек који нас је волео, вожд који је волео да чује реч свог народа, сељака, студента, омладине. Шта је он скривио? Ма, Срби су увек волели и дивили се својим џелатима као што је био Броз. А кнез Павле и Дража који су хтели да спасу народ проглашени су за неке издајнике. Кога су издали? Па је л то Дража био у партизанима па да може да их изда. Дража је осећао присност са тим сељацима јер то је био „буке“ нашег народа. Данас тих сељака и нема, а ако их и има онда је то углавном старачко становништво без наследника огњишта и будућности. Народ је под таласом вештачке индустријализације извучен из села и доведен у градове. Крахом комунизма и пљачкашком приватизацијом они су остали без посла.
После рата су они који су нас гурали у смрт кићени титулама „народних хероја“. Највећа уметност тада постаде заглупљивање људи уместо да на универзитетима предају они су митинговали ,учили да говоре и зборе до зоре о бескласном друштву а високошколске установе су у потпуности обезвређене и подређене партији. Сви партијски руководиоци врло брзо постадоше доктори наука. Све што је после рата мирисало на памет, надареност и интелигенцију стрпано је у воз без повратне карте за „ненародне елементе“. Нама ето остаје да се окренемо будућности, само се надам да када будемо градили и копали темеље за будућност не налетимо на неку комунистичку масовну гробницу „народних непријатеља“.
Милош Николин
17.07.2014
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment