+at+a+presentation.jpg)
После сусрета “Тројице Великих” у Техерану, крајем новембра 1943. године, и савезничког легализовања Брозове војне силе (НОВ и ПОЈ), партизанском Врховном штабу била је преко потребна убојитија пропагандна “муниција” после Другог АВНОЈ-а ради “легалног” преузимања функција Југословенске краљевске војске и владе. А и требало је оверити оправданост прве тачке савезничке Конференције “да се југословенским партизанима максимално помогне у намирницама и опреми, као и акцијама командоса”.
У селу Вранићу, недалеко од Београда, крајем децембра 1943. године, догодио се стравичан злочин. У полицијском записнику квислиншке Недићеве владе “Окружног начелства округа београдског” је записано: “Ноћу између 20. и 21. о. м., у селу Вранићу, заклано је, или побијено 67 лица од непознатих учиниоца. Сумња се на четнике Драже Михаиловића јер су жртве биле симпатизери, или помагачи комуниста...”
Три године касније у монтираном судском процесу генералу Михаиловићу се, између осталог, судило и због тог злочина јер су “четници... заклали у селу Вранићу 72 лица, међу којима једно дете од две године, друго од три месеца... Суд се уверио да су злочини... који су на претресу потпуно расветљени писменим документима и исказима преживелих сведока, извршени под непосредним Михаиловићевим наређењима...”
Касније, Драгољуб Пантић, који је у време злочина срећом био изван села, написао је књигу Ноћ каме у којој је до у детаља описао тај стравичан злочин: “У ноћи између 20 и 21. децембра 1943. године, четници Драже Михаиловића окупили су се у суседном селу Јасенку и, подељени у три групе, мучки су упали у село Вранић и зверски, на спавању, поклали читаве породице партизанских сарадника... Те стравичне ноћи, злочинци су заклали 72 родољуба... Међутим, ово није крај четничког дивљања. Они су довели још 11 грађана, који нису били из Вранића и над њима извршили покољ...”
Када су се готово после пола века владавине комунистичког режима стекли услови да се чује и “друга страна”, поручник Милисав Марковић, који је у то време био командир 1. чете 1. батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса Југословенске војске, у књизи Са Дражом у победу или смрт (2001), писао је, измеђо осталог, и о злочину у Вранићу као о самовољној одлуци команданта батаљона Спасоја Зеке Живановића да постреља 12 одраслих лица за одмазду што су у кућама, у којима је на коначење разместио своје рањене борце, преко ноћи непозната лица преклали. Када је о том случају надлежним путем извештена Врховна команда, она је брзо реаговала: командант батаљона Зека је ражалован, и учињен обичним редовом, и речено му да ће му бити суђено после рата. Те чињенице се сећа др Огњен Адум, почасни председник Удружења припадника ЈВУО 1941-45, јер је у то време обављао шифрантске послове у одељењу везе у штабу ВК ЈВ. Време извршења тог злочина аутор је написао “касно у јесен 1943.”
Очевидно да је Марковић описао један други злочин који је поменуо и сам Пантић, вероватно имајући у виду наведени “Петнаестодневни извештај по општој ситуацији и приликама у округу београдском у времену од 15. до 31. децембра 1943. Окружног начелства, к. бр. 315/1943), али и Перко Бојичић недавно у разговору са аутором овог текста, наводећи да је “овај поручник, четник, Зека (уколико се ради о истој особи!), са својим одредом, боравио у Вранићу пре 1-2 месеца и, знајући да има много комунистичких породица, једног познатог марксисту јавно стрељао. А претио је и другима пред одлазак за Обреновац. Он се, међутим, никада више није вратио у ово село, после овог догађаја”. Међутим, када сам господину Бојичићу скренуо пажњу да већ годинама истражујем функцију командовања Врховне команде Југословенске војске у Другом светском рату у документима Војног архива и нашао да је још јула 1943. године Брозов ВШ НОВ и ПОЈ (стр. пов. 785, к-12, 39/3) наређивао партизанским дивизијама:
“...Потребно је са успјехом ликвидирати четничку организацију, претставити се Савезницима као једина борбена група у Југославији... Тројкама ставите у дужност првенствено ликвидирање четничких команданата корпуса, бригада и њихових присталица како по селима тако и по градовима. Материјална средства за извршење ових задатака немојте жалити...“; затим (документ 1/1-3, к-17) о вестима од 12. јула 1943. године једине равногорске радио-станице “ИКС” на тлу Југославије: “И досад су комунисти одлазили у Гестаповце, али ова последња навала казује убедљиво, да се сада ради по једном утврђеном плану...”, о једном тајном обавештајном извештају (Аксентијевић) из Београда Штабу ВК на Равној гори: “Гестапо је послао људе у Ваљево, Јагодину, Вранић и Болеч да испитају како је текло вишебројно убиство у свима овим местима. У Вранић су слали и специјалне фотографе да се сними тамошње убиство од 70 чланова. Гестапо скупља ове податке и шаље у Берлин својој централи, са циљем да компромитују нашу (Равногорску) орагизацију као терористичку, која врши гори терор него Титове (Брозове) банде...” (“др Краус”, 2/4, к-19) и господину Бојичићу указао на једно обавештење генерала Михаиловића британском шефу мисије пуковнику Бејлију од 17. августа 1943., (25/3, к-20): “Нашом депешом бр. 1850 од 4. августа 1943. јавили смо нашој Влади да је код мајора Мирића, кога су комунисти ранили на Динари, остало 30 бланко потписаних табака са мојим потписом и оригиналним печатом. Молим Вас предузмите потребно и известите нас кад је ова депеша уручена нашој Влади. Ово нам је важно да знамо због тога што су доцније комунисти стрељали мајора Мирића... те није искључена њихова злоупотреба од стране комуниста” (што се може претпоставити јер у пресуди за генерала Михаиловића стоји “који (злочини) су на претресу потпуно расветљени писменим документима” и да сам у вези с Вранићем пронашао само један помало чудан докуменат (12/3, к-107) који нема форму акта командовања (ко га је, када и с којим циљем израдио, коме је намењен и др.), а који има наслов “Покољ у селу Вранићу извршен у децембру... Поклано 80-душа (жена, људи, деце и девојака) партизанских породица и симпатизера партизанских. План за покољ извршен у селу Јасенку код куће команданта села Точе... Вође десетина: подн. Марковић, подн. Стојадиновић Војислав, из Баћевца, Дрењанин Спасоје, звани ‘Зека’, из М. Моштанице, Точа из Јасенка, Велимир Вићентијевић ‘Курјак’, из Дражевца, Илија из Београда...” имена која се помињу у књизи Ноћ каме, те да су, вероватно, Дикин и Маклин упућени у партизански ВШ да пронађу доказе ради већ раније договореног савезничког признања које ће се догодити у Техерану после Другог АВНОЈ-а, о чему је писао и амерички пуковник Макдауел у књизи Стрељање историје (2012), онда је на то све господин Бојичић додао следеће:
“Броз тражи од српских комуниста (Благоја Нешковића и Сретена Жујовића) да предузму све мере како би у Србији добили што веће симпатије, а народ окренули к себи. Нешковић, у договору са својим сарадницима, доноси одлуку да свог противника Дражу Михаиловића, што више компромитује пред народом, са суровим злочинима које ће они сами починити, пресвучени у униформе Дражиних југословенских официра, и четничких формација: 1) Поклати породице и многе ножеве оставити у грудима деце, и младих, да би сутрадан народ то видео; 2) Уз убијање узвикивати пароле: ‘Живео Дража!’ ‘Живела Равна Гора’! ‘Живео Краљ Петар Други’! и гласно псовати комунисте; 3) По обављеном послу, пошто се раздавају на две групе, и одлазе на две стране, ка Барајеву и Великој Моштаници, комунисти ће запевати јачим гласом да народ чује четничке песме: ‘Од Тополе, па до Равне Горе, све су страже генерала Драже’; и ‘Заклаћемо, убићемо и Тита и Мошу’! ‘Равна Гора победити мора’; 4) Не заборавити краљевог официра, поручника Спасоја Дрењанина ‘Зеку’, команданта батаљона Посавске-четничке бригаде, и као у одушевљењу, командантово име узвикивати да одлеже обронцима села Вранића, суседних села: Мељака, Велике Моштанице и Липовачке шуме...”
Уз то Бојичић је испричао и више детаља: “Рајко Димитријевић, Брозов генерал: ‘Ово је било безумно! Да сам знао у шта ће ме увалити Комунистичка партија никада не бих био њен члан! И сад ми јече деца у сновима!...’; Драгиша Радовић: ‘Никада нисам могао избацити јауке, кукњаву и лелек недужних људи из моје душе. Стално ме је прогонио дечији врисак! Партија ми је донела несрећу...’ Радоје Живановић: ‘Ја добро познајем суседа Пантића, он није био у Селу са породицом те кобне ноћи, када смо извели онај масакр. Био је код пријатеља, подаље од Вранића. Када је стигао кући, и чуо од сељана да су видели четнике, и слушали њихове псовке и песме, песме о Дражи и о Краљу, они су за њега главни сведоци догађаја, очевици несреће. И да му ја причам као учесник не би ни мени веровао. Нико се није усудио да му изнесе истину, а било је опасно по живот одати партијску тајну’. Зораида Шпадијер, сведок на монтираном суђењу генералу Михаиловићу, која се касније деценијама јадала: ‘Све моје изјаве су лажне и неистините. Никад нисам знала ништа о покољу у Вранићу... Све неистине за личност Михаиловића су измишљотине и масло мојих стричева!...’”
Дакле, могло би се рећи, после седам деценија истина о злочину у Вранићу је испливала на површину. Да се уважавала реч науке (командовање југословенским партизанима на стратегијском и оперативном нивоу) она би се, свакако, појавила и раније и, можда, тако били избегнути Рачак, Маркале, Сребреница и др.
Новица Стевановић
генералштабни пуковник у пензији
January 2014
www.savremenaistorija.com
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
