Mića Petrović, teacher and musician - "Songs thru Serbian History" / "Toronto Novosti" Dec. 10, 2012 / English translation

Aleksandra's Note: The interview with Serbian national treasure Milan Mića Petrovic that follows describes not only a vivid journey through the life of a successful Serbian immigrant, but also provides important testimony about what life was like for Serb patriots in the former communist Yugoslavia.

Many thanks to Mr. Petrovic for translating the original interview in Serbian that was conducted by Ksenija Vučević and published in the December 10, 2012 issue of Toronto Novosti. The link to the Serbian language interview can be found at the end of the English text.

Sincerely,

Aleksandra Rebic


*****

Toronto Novosti
December 10, 2012
Interview by: Ksenija Vučević
Toronto, Canada
English translation provided by Mića Petrovic

Milan Mića Petrović, teacher, composer, arranger, singer, and musician, is the best known performer of Serbian patriotic songs in the Diaspora who, for over 30 years, has faithfully collected, arranged, and recorded songs that are considered our national treasure and made these recordings available to the public. For over 35 years, with his folk-band 'Serbia' of Toronto, he has played exclusively for patriotic, social and cultural organizations in Serbian colonies throughout Canada - from Vancouver to Windsor; in the USA - from Detroit to Dallas. Generations of young Serbs have grown up, sang, danced, and married to Mića’s music.

Milan Mića Petrović at 67

Your 'Mipex Records' was established in 1976 in order to document and publish Serbian patriotic folk music brought to the Diaspora by Serbian immigrants. How did you get so much appreciation for these types of songs?

-I grew up in a family where the country of Serbia is cherished. It's difficult to believe that right after the war, after the 'liberation', my parents whispered to me songs that were forbidden to be uttered, let alone sung. At age seven, I already knew 'Marširala Kralja Petra garda', 'Srpska mi truba zatrubi', 'U ranama na bojištu' and 'Bože pravde'.

What forced your family to abandon your place of birth?

- After the war, for people in the village who questioned communist post-war forced changes and brutality, life was very risky. In our all Serb village in Banat, these families suffered frequent threats, family members were beaten, had their property confiscated, and some poor souls were killed by the Serbian communist ‘authorities’. After the communists ruthlessly murdered two people in our family, we were forced to leave the village in order to save the lives of the remaining family members. With indescribable fear, untested courage, and sheer dumb luck, we made it to Canada. Many who attempted to leave Yugoslavia using a similar thorny path did not succeed. Thousands lost their lives on the border between Yugoslavia and Austria.

What was it like starting a new life in Canada?

- In Canada, we found our 'starosedeoci' - Serbs that arrived in Canada before and after WWI, and post-WWII surviving Serbs. They congregated in communities under the auspices of the Serbian church. We immediately joined this community or Serbian colony, where people socialized, laughed and sang freely. I would like to add that in all my 55 years in Canada, I have never been stopped on the street by the local authorities asking me what is my name, what is my father’s name and grandfather’s, followed by the mental abuse that I experienced as a child in my village in Serbia.

Mića Petrović at the age of 7 with his accordian

From your young age and on, you seem to have been the only one who sang the Serbian Anthem and Ravnogorski marš at Serbian community gatherings.

- During the '50s, Serbian musicians in our communities were children of parents who came to Canada before and after World War I. These musicians played tamburitzas. As a boy of 13, I already played accordion fairly well, and I joined the folklore group 'Stražilovo' and began peforming as a soloist at our dances and gatherings as the newcomers preferred accordions over tamburitzas.

- Following WWII, the new Serbian immigrants were quite nationalistic and remained true to their oath 'For King and the Fatherland'. These members of our communities held many dances, celebrations, cultural events, and our national anniversaries where I sang primarily patriotic and chetnik songs.

- During those years, the majority of the new Serbian immigrants were under the age of 40. We had strong and energetic cultural leaders, King’s officers, Vojvode, and King Peter II. We continued to live in a well established, family oriented, Serbian tradition.

- It is unfortunate that, after the war, Serbs in their own country were not free to follow their path of a logical continuation of Serbian culture and national awareness. The country’s traditional direction of existence was derailed and remains so to this day, and it seems to me, ad infinitum.

- New life in Canada was exciting. Here we regained our hope and in spite of the hardships, we had a lot of contentment. Even though our parents came here with less than grade four education, without the knowledge of the English language, and though they worked very hard as labourers and tradesmen for little money, they were able to feed their families, acquire a home, and pay for their children’s education. In these communities we eventually extended our families through marriage, had our own families, prospered, and reached our mature years in a stable, peaceful, and pleasant environment.

When did you acquire your first not yet recorded folksong about Ravna Gora?

- Because during the 1950’s to the 1990’s our communities in Canada were harassed by the embassy of communist Yugoslavia via their thugs and informants and via blackmail and interrogation of our families and relatives in communist Yugoslavia, Serbian communities in Canada refused to have any contact with Yugoslavia. Our communities in Canada were therefore isolated in a sense that they had little or no contact with the cultural changes in Yugoslavia. Yugoslav musicians and singers were forbidden by their government to perform in our communities. We continued to play and sing songs that we brought with us and listened to the records of chetnik songs that were recorded exclusively by the North American-Serbian musicians; The Popović Brothers, Mitar Bulatović, Raša Radenković, Sveta Marić, Čeda Radovanović, Milan Gligić and a few others.

- Upon completing my music degree, in 1970 I formed an excellent Serbian band that would play exclusively for Serbian communities. I felt that it was the right time to form a group since there were no organized bands to speak of and older musicians stopped recording chetnik songs. Those recordings that existed were in poor condition due to the many years of use, while new records were not available.

- At about 1973, I received lyrics and melody for a song called 'Klice vila s’ Trebevića'. The song was given to me by pre-war accordion player and singer, Marinko Marijan, a chetnik from Lika. My band learned the song, and we perfomed it for the first time at a dance in the church hall of St. Michael Archangel in Toronto. To my surprise, the whole audience sang with me. It was then that I realized that people knew more chetnik songs and not just the ones that we’d heard on records. That evening was the beginning of my serious undertaking of collecting, notating, and recording patriotic and chetnik songs.

Your album 'Cvetala mi lipa i topola' is your first and it appears to be the most popular.

- I decided to revive the previously recorded chetnik songs to see if there was any interest in them. My first album of Serbian patriotic songs – 'Cvetala mi lipa i topola', (1978), has 8 songs that were previously recorded and 4 songs that were not. In a very short time the album became known worldwide wherever Serbian colonies existed. And yes, it is my most popular album to date. After that first album people very slowly began sending me chetnik songs from around the world. I’ve even received chetnik songs from the visiting Serbs from Yugoslavia.

If we listed all of your albums in chronological order, which one evokes the fondest of memories?

- My fondest memories are of those early years when we entered the studio to record chetnik songs. We were young and attractive well above the average. I remember how the guys of the studio crew blushed when they looked at our girls. The Canadian crew was used to working with North American musicians who drank, smoked, and appeared pale and exhausted, while we looked, as they expressed it, like the best representation of a healthy nation.

Singing chetnik songs seems to require a special musical feel. Was it difficult to find musicians that had such skills?

- As already stated, I could not have the help of professional Serbian musicians. Actually I did not need them because for us living in these parts, singing chetnik songs was quite common and we sang them often. For the back-up vocals I invited my friends who graciously chose to participate.

- Since the ‘new’ music of Yugoslavia had no influence on our musical taste, we sang in a traditional Serbian village style of group singing, that is, one voice carried a melody while the rest sang in harmony.

For the purpose of recording, besides playing accordion, you’ve learned to play guitar, frula (Serbian shepherd’s flute), and bass. How has your musical training as a professional musician helped you achieve this?

- I think that a professional musician is a person who performs for a living. I was never a professional musician. I'm just an enthusiast. At university my major was theory and composition in music. My 30-year career was in teaching music, business, and computers in Canadian high schools.

- Part of my university training was to study and perform on all four groups of orchestral instruments. I had to produce a sound on stringed and wind instruments and play scales and arrangements written by us students for our study groups.

- For the recording sessions I needed a group of musicians who would rehearse given songs on a regular basis. I was unable to get such a group as none of my band members had the time for such a commitment. An idea came to me that it would be more practical if I learned to play all of the necessary instruments.

- University training and my high school experience with the instruments helped me achieve a convincing playing level in order to obtain a true folk-band sound.

- I planned to record using two accordions, flutes, two guitars and a bass. When I added background vocals, that gave me an accurate ambience of chetnik and patriotic folk songs.

You have recorded 12 albums. How was it recording an album?

- Recording the first eight albums from 1978 to 1993 was very difficult. When my wife and I got married, we started with nothing. There was little work, yet we managed to forge ahead. In addition to providing for our daily needs, we saved enough money so that I could pay for 20 hours of studio time.

- First I recorded accordion on one channel, then while listening to that accordion track, I recorded additional instruments using other channels or tracks. All of the channels were recorded only once. My budget did not allow me to go back and improve the recorded material. After recording the 'folk-band' and my voice, I invited friends to sing the background vocals. The remaining hours were spent on mixing all of the channels to a stereo sound and mastering songs to a final product.

- At that time it was said that an industry standard for a professionally recorded album was six or more months of work with several hundreds of hours of recording time. With my 20 pre-paid hours spaced over one to two weeks, I was merely able to catalogue the songs and make them public. On that note, when I listen to the recordings of Sveta Marić and other North American-Serbian musicians of that time, they too sound like they were recorded on a very, very limited budget.

- Since I’ve retired from my day-job, I’ve learned to record using computer software. As a result, I can now record and mix everything in my home studio. My four albums between 2008-2012, have each taken 6 – 9 months of work with hundreds of hours in preparation and recording time.

Even though no Yugoslav record company was allowed or wanted to promote and sell your songs, your recordings are heard world-wide.

- That is correct. It’s interesting to me that guest Serbs, while visiting relatives in Canada, packed my recordings and took them back to communist Yugoslavia. This story was told to me by a person who took my recordings back to Yugoslavia by putting my record in somebody else’s record jacket. When he got home he informed his most trusted friends. They all got together at his house, closed the window shades, turned off the lights, laid on the floor and quietly listened to chetnik songs.

- I’ve heard stories about young men going to soccer games who cheered, and in the excitement of the moment, sang Serbian chetnik songs. They were arrested and beaten by the police.

- When I recorded these songs they were not intended for such a purpose. My recordings were meant exclusively for the Diaspora where there was no hesitation to play chetnik songs on our radio programs or to sing them at Serbian events.

It appears that the folk songs of Ravna Gora were recorded exclusively in the Diaspora...

- Singers from Yugoslavia were not permitted to perform in our colonies, let alone record nationalistic folk songs about Serbians. I have to state and emphasize that to this day, absolutely not one new chetnik folk song has been recorded in Serbia as an addition to the songs collected and recorded in the Diaspora. Over the past 25 years a number of chetnik songs were recorded by several performers in Serbia, but those songs were merely taken off my albums where those songs are already sorted, verified that they were sung during the war years, arranged, and given a musical substance.

- It is then accurate to say that after WWII during the '50 's and '60s in Chicago and from 1978 to this day in Toronto, Canada, 100% of Ravna Gora’s patriotic/chetnik songs were collected, verified, and recorded only in the Diaspora.

For the past 30 years, you have recorded more than 150 songs, of which 120 are songs of Ravna Gora. Do you know all the lyrics by heart?

- For each skill, whether it be in sports, dance, or art, it is necessary to exercise daily in order to perfect one’s craft. For the last 20 years I have been quite busy with work and new projects that I have had no time to rehearse songs already recorded. Recently all of my spare time is spent on researching, verifying songs, studying delivery styles of various Serbian regions, arranging, and recording them. No, I don’t remember the full texts of all the songs, but I know that supporters of this music sing these songs at every given opportunity.

What motivates you to continue recording to this day?

- My motivation is the constructive criticism from my historian colleagues in Serbia, USA, and Australia, and a stack of letters from listeners expressing sincere praise, tears of gratitude, and honest advice for my future work. Such support cannot be bought.

- I have been retired for 10 years. During that time I have received and verified many more authentic songs that I would like to record while my health and voice serve me. I feel that since I already have these songs, it would be a pity to have them remain silent - unrecorded.

- Here in Canada, I have lived among the Serbs who survived WWII. I have heard of their incomprehensible hardships, observed their struggles in the new environment where, despite their daily tribulations, these people were able to: build new churches, purchase forested properties for picnics, organize new colonies, organize Sunday school for kids’ education in Serbian, establish radio programs and newspapers, write books, and organize choirs, folk-dancing groups, sport clubs and festivals where many of our colonies participated. We have various associations from chetnik veterans’ groups to social, humanitarian, cultural, literary, and artistic endeavours. That’s quite a feat even for a small nation let alone for a group of humble, proud, and energetic immigrants.

- I feel that the Serbian casualties during the war and the surviving Ravnogorci and Chetniks, wherever they may be, deserve every song that our people sang about them during the war.

- For the eternal memory and peace of their souls, instead of candles, I give them their songs.

 

Since your albums, or as you collectively call them, 'Songs of Serbian History', are not sold anywhere, how can fans of patriotic music acquire your recordings?

- Thanks to the digital technology, all of my recordings are available worldwide. Feel free to download any or all of the songs. (Please, the downloads are intended for your personal use and are not for re-sale.)

- To download songs visit my website:

www.micapetrovic.com.

On the pages 'Chetnik albums' and 'Patriotic albums', right-click your mouse on the name of the song next to the picture of the album and 'Save'.

Živeli!


The interview in the original Serbian language can be found at:

http://www.torontonovosti.com/home/2012/12/10/mica-petrovic-muzicar-i-profesor-pesmom-kroz-srpsku-istoriju/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Traže ostatke predaka na Zelengori / "Novosti" January 29, 2013

Vecernje Novosti
B. SUBAŠIĆ
29. januar 2013. 20:58
January 29, 2013

Pozivi čitalaca posle svedočenja prote Ostojića o sudbini porodice Nikole Kalabića. Prota: Ne znam imena pogubljenih, ali mogu da pokažem svaku grobnicu

Četnici iz okoline Čačka

POSLE teksta o hapšenju majke, žene i ćerke Nikole Kalabića u maju 1945. godine na Zelengori i ubistvu njegovog petnaestogodišnjeg sina, našoj redakciji javio se veliki broj čitalaca. Mnogi su se tek sada, posle decenija ćutanja, osmelili da traže informacije ili da svedoče o stradanju pripadnika ravnogorskog pokreta i njihovih porodica.

- Pokušavam da saznam gde je i kako je stradao moj otac Petar, major Jugoslovenske vojske u otadžbini - ispričao nam je Zoran Rajković, jedan od mnogih čitalaca sa sličnom pričom. - Majka je 1945. dobila papirić na kom je pisalo da je ubijen u Bosni i to je sve. Imao sam sedam godina kad sam poslednji put video oca, ali sve češće mi se u misli vraća njegov lik.

Nadu da je još uvek moguće pronaći grobove hiljada ljudi koji se u arhivama vode kao "nestali" probudila su svedočenja koja je čuo i zapisao protojerej stavrofor Radoslav Ostojić. On je od 1970. do 1990. bio paroh na području istočne Bosne, gde je 1945. posle neuspešnog pokušaja proboja, po podacima Udbe, streljano oko 9.000 ljudi, pripadnika JVuO i civila. Procene novijih istraživača pominju od 10.000 do čak 25.000 ubijenih.

Prota Ostojić je još osamdestih godina, išao sa parohijanima po šumama, njivama i jamama da opoje masovne neobeležene grobnice.

- Naravno da ne znam imena hiljada pogubljenih, ali mogu da pokažem svaku od masovnih grobnica - kaže prota Ostojić. - Najveća grobnica hiljada ravnogoraca i civila nalazi se u jami pored crkve u Miljevini. U selu Osatni je neobeleženo groblje nekoliko stotina civila koji su išli za četnicima, a kao i oni streljani su bez suđenja.

Sagovornik "Novosti" navodi da je prostor prečnika 50 kilometara, od Konjica, preko Foče, Gacka, desne obale Drine do Ustiprače i Zelengore ogromna grobnica Mihailovićevih vojnika i civila koji su ih pratili.

- Negde su ljudi posle streljanja zakopavani, ali u mnogim slučajevima na Zelengori i selima u podnožju stotine leševa ostavljani su nepokopani - kaže prota Ostojić.

Prema svedočenju njegovih parohijana, najveći broj Mihailovićevih vojnika, tek mobilisanih mladića, pobijen je na potezu Ulog - Obalj - Kalinovik - Miljevina 12. i 13. maja 1945. godine. Iz gomile starih svezaka, u koje je zapisivao ispovesti, protojerej navodi da je razgovarao najmanje sa 500 ljudi koji su bili svedoci ili učesnici tragičnog kraja građanskog rata.

Istoričari koji se bave Drugim svetskim ratom kažu da i s njima sve češće javljaju potomci hiljada nestalih.

- U maju 1945. u Bosni je ubijeno više hiljada mladića iz Srbije, koje je mobilisao JVuO uglavnom u septembru 1944. - kaže istoričar Srđan Cvetković. - Ova tema je decenijama tabu jer su ti mladići većinom streljani nakon predaje, kao ratni zarobljenici. Slično se desilo i četnicima Pavla Đurišića, koji su pošli iz Crne Gore s nekoliko hiljada civila. Sređenih podataka o njihovoj sudbini nema.

Sagovornik "Novosti" kaže da su posle rata imena ovih žrtava u arhive zavođena pod šifrom "nestao u Bosni" ili "streljan u Bosni", bez preciznijih podataka. Ubijeni su često proglašavani narodnim neprijateljima, a njihove porodice su ostale obeležene tokom sledećih pola veka.

SAVEST TERA DA KAŽU ISTINU

- Poveravali su mi se i oni koji su učestvovali i u egzekucijama - kaže protojerej Ostojić. - Običan čovek ne može da shvati kakva je muka bila u njihovim dušama. Nije lako ni slušati bivšeg partizanskog stražara koji svake noći sanja bacanje 900 ljudi u jamu Ponor kod Budnja.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:417268-Traze-ostatke-predaka-na-Zelengori

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Kalabićevog sina ubili, a ćerku poslali u partizane / "Novosti" Jan. 22, 2013

Vecernje Novosti
B. SUBAŠIĆ
22. januar 2013. 20:55
January 22, 2013

Prota Milorad Ostojić zabeležio svedočenja očevidaca hapšenja porodice komandanta Gorske garde JvuO. Majka, supruga, sin i kćerka uhapšeni u zbegu na Zelengori

Nikola Kalabić sa sinom i ćerkom

SLUČAJ Nikole Kalabića, komandanta Gorske garde JVuO, posthumno se, posle sedam decenija, prvi put pojavljuje na sudu. Po zahtevu njegove unuke Vesne Dragojević, sud treba da odluči o Kalabićevoj rehabilitaciji i povraćaju konfiskovane imovine.

To je rasplamsalo stare strasti i na svetlo dana iznelo nova i drugačija svedočanstva o tragediji građanskog rata 1941-1945. godine.

Deo te tragedije je i sudbina porodice Nikole Kalabića. Stari prota Radoslav Ostojić, koji je od 1970. do 1990. bio paroh u Kalinoviku u Bosni, gde je posle neuspešnog pokušaja proboja u proleće 1945. streljano, po zvaničnim podacima, oko 9.000 četnika i njihovih porodica, javio se "Novostima". Želeo je da obelodani svedočenja koja je zabeležio od tamošnjih očevidaca tog masakra.

- Među civilima koji su pratili četnike u povlačenju bili su i majka, supruga sin i ćerka Nikole Kalabića - kaže prota Ostojić. - Pronašao sam svedoke njihovog zarobljavanja, koji su mi ispričali njihovu sudbinu.

Tih godina postala je veoma aktuelna priča o navodnom Kalabićevom izdajstvu Draže Mihailovića. Mnogi seljani iz Ostojićeve parohije pred svojim duhovnikom iznosili sumnje da je komandant Gorske garde možda bio ucenjen životima svoje dece, koja su zarobljena među civilima kod Miljevine.

- Najvažnije svedočanstvo o sudbini Milana, Nikolinog sina, dobio sam 1971. od Josifa Miletića, mog parohijana iz sela Daničići kod Miljevine. Došao sam kod njega da svetim vodu a on mi je do duboko u noć pričao kako je u maju 1945. sprovodio kolonu u kojoj je bio Klabićev petnaestogodišnji sin.

Prota vadi stari rokovnik s požutelim listovima u kome je pre 40 godina zapisao ispovest svog parohijana.

- Dobio sam zadatak da učestvujem u sprovođenju poslednjih 380 ljudi iz logora u Foči do Sarajeva. Oni su bili jedini preostali od grupe od 20.000 ljudi, svi ostali su pobijeni u Miljevini i okolini - ispričao je Miletić, a zabeležio prota Ostojić.

U iznurenoj koloni su pored pripadnika JVuO koračali i vezani sveštenici: protosinđel Jovan Rapajić, profesor bogoslovije iz Bitolja Mihajlo Đusić i sveštenik Miro Glušac, kome je Nikola Kalabić poverio sina na čuvanje, a on ga predstavljao kao svog sinovca.

- Kad smo došli ispred Sarajeva mladiću fino obučenom i pristojnom prišao je mlad partizan. Pitao ga je za ime, zatim ga ošamario i povikao da je to sin Nikole Kalabića. U Sarajevu je grupa doterana u neki Filipovića lager, ustaški zatvor. Oficiri, popovi i Kalabićev sin odvojeni su u posebnu kasarnu. Za Kalabićevog sina se kasnije pričalo da je sproveden u Beograd, a za popove su zna da su ubijeni u Vojkovićima - ispričao je Miletić.

Prota Ostojić u staroj svesci pronalazi i svedočenje svog parohijana koji je bio očevidac hapšenja Kalabićeve majke, žene i sestre u zbegu.

- Domaćin Matović mi je pričao kako su preplašenu gomilu naroda, žena i dece okružili partizani s uperenim puškama - kaže Ostojić. - Neko im je dao neke dokumente i oni su počeli da viču Kalabići, Kalabići... Iz gomile su izveli njegovu majku Joku, ženu Borku i četrnaestogodišnju ćerku Mirjanu. Devojčicu su odmah poslali u neku hrvatsku partizansku jedinicu, a žene u zatvor.

BEZ ZVANIČNE ISTINE

ZVANIČNIH podataka o tome kako je završio Kalabićev sin Nikola nema. Većina izvora navodi da je posle hapšenja na Zelengori i mučenja u zatvoru streljan u Blažuju pored Sarajeva. Nikolina majka i supruga neko vreme su provele u zatvoru, a kasnije su puštene. Ćerka Mirjana demobilisana u leto 1945. godine.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:416118-Kalabicevog-sina-ubili-a-cerku-poslali-u-partizane

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Kalabiću nikad nije suđeno / "Novosti" January 19, 2013

Vecernje Novosti
Boris Subašić
19. januar 2013. 20:54
January 19, 2013

Komandant Gorske garde tek posle sedam decenija, na zahtev potomaka, ulazi u pravosudnu proceduru. Odlukom NOO-a proglašen za narodnog neprijatelja

POTOMCI Nikole Kalabića, komandanta Gorske garde, elitne jedinice JVuO, traže njegovu rehabilitaciju radi povraćaja imovine koja mu je kao "narodnom neprijatelju" konfiskovana bez suđenja. Kalabić je u posleratnoj komunističkoj istoriografiji predstavljen kao jedan od najnegativnijih likova, kolaboracinista i okoreli zločinac koji je izdao čak i svog komandanta Dražu Mihailovića.

Tek sada, posle skoro sedam decenija, slučaj komandanta Gorske garde JVuO ulazi u pravosudnu proceduru, a Viši sud u Valjevu poslao je zahtev istorijskim i vojnim arhivima da mu proslede relevantne podatke i spise.

- Kalabiću nije nikada suđeno već je odlukom Narodnooslobodilačkog odbora proglašen za narodnog neprijatelja i oduzeta mu je sva nepokretna imovina - kaže Miloslav Samardžić, publicista i istoričar Ravnogorskog pokreta. - Komunističke vlasti su 1945. donele odluku po kojoj su "narodni neprijatelji" svi ljudi koje su ubili u građanskom ratu, bilo u borbi ili su likvidrani po naredbi partije. Njima je automatski konfiskovana sva imovina.

Sagovornik "Novosti" napominje da i pored "ideološkog pročišćavanja" u arhivima postoje hiljade stranica o aktivnosti Kalabića koje ga prikazuju kao osobu drugačiju od ličnosti koju je kreirala posleratna istoriografija. Kao primer drastičnog falsifikovanja istorije on navodi paljevinu Stragara u avgustu 1943, koja se decenijama predstavlja kao nesporan Kalabićev zločin.

- Stanovnici Stragara koji su gledali s brda kako im kuće gore svedočili su da su varošicu zapalili esesovci zajedno sa ljotićevcima, kao odmazdu za napad Gorske garde na nemačku posadu u toj varošici - kaže Samardžić. - Svedočanstva Stragaraca podudaraju se sa dokumentima Nedićeve Državne straže i zvaničnim nemačkim dokumentima. Posle rata je, uprkos očevicima i dokumentima, na osnovu jednog anonimnog pisma zločin pripisan Gorskoj gardi.

Sagovornik "Novosti" tvrdi da je Kalabić smišljeno iskompromitovan jer je bio najsposobniji komandant u JVuO prekaljen u borbama.

- To je priznao i general Đoko Jovanić, komandant Šeste ličke, u intervjuu 2000, u kome kaže da Kalabić nije izdao generala Dražu Mihailovića, već da je to Udbina izmišljotina - kaže Samardžić. - On otvoreno govori da je Kalabić lažno optužen za izdaju jer "htjelo se da se time četnički pokret u potpunosti iskompromituje".

Vesna Dragojević, unuka Nikole Kalabića, među dokaze perfidnih nameštaljki kojima je oklevetan njen deda uvrstiće i Samrdžićevu knjigu "Pravi i lažni Kalabić, sa nalazom sudskog veštaka".

Knjiga je nastala posle dva dijametralno suprotna zaključka državnih institucija. Naime, Komisija za pronalaženje posmrtnih ostataka generala Draže Mihailovića, posle uvida u dokumente i fotografije iz Arhive BIA, saopštila je 2009. da je Kalabić nesporno izdao Dražu i da je bio živ bar dva meseca posle njegovog hapšenja. Okružni sud u Valjevu je godinu dana kasnije, na osnovu iskaza svedoka, utvrdio da je komandant Gorske garde bio mrtav 19. januara 1946, dva meseca pre nego što je Mihailović uhapšen.

- Dve državne institucije dale su suprotstavljene zaključke pa sam u pomoć pozvao stručnjake - kaže Samardžić. - Ovlašćenom sudskom veštaku-morfologu Lazaru Cvejiću poslao sam na analizu uvećane Kalabićeve slike snimljene do 1944. zajedno s fotosima iz arhiva BIA iz 1946. na kojima je navodno Kalabić sa oznašima koji su uhapsili Dražu Mihailovića. Cvejić je utvrdio da "Kalabić" iz 1946. uopšte nije Nikola Kalabić!

Prema podacima iz Kalabićeve vojne knjižice, on je bio visok čovek, dok je osoba na fotografiji iz 1946. samo neznatno viša od izrazito niskog oznaša Radenka Mandića.

- Na jednoj od fotografija iz arhiva BIA jasno se vidi okvir nemačkog "šmajsera" u rukama Mandića - kaže Samardžić. - Fotografiju smo poslali kustosu Vojnog muzeja u Beogradu, poručniku Dejanu Milivojeviću, s molbom da izmeri dužinu okvira na šmajseru u prirodnoj veličini, a zatim da na osnovu poređenja dimenzija okvira i Kalabića na slici postavi jednačinu i utvrdi njegovu visinu.

Matematički je utvrđeno da je "Kalabić" sa fotografije bio visok 165,8 centimetara, s tolerancijom od dva centimetra, zbog nesavršenosti slike.

- Pravi Kalabić je bio visok 180 centimetara, a u cokulama 183 cm, što dokazuje da je na slici njegov dvojnik. Isti postupak je ponovljen sa drugom fotografijom, na kojoj je oznaš sa sovjetskim automatom "špagin". Poručnik Milivojević je izračunao visinu lažnog Kalabića od 166,56 cm, što odgovara tolerisanom odstupanju. Matematika kao egzaktna nauka ne trpi istoriografske manipulacije - kaže Samardžić.

“NEPRIJATELJI”

U KATEGORIJU "narodnih neprijatelja" po uredbi pobednika iz 1945. svrstavani su i jugoslovenski vojnici koji su od 1941. ratovali u savezničkim jedinicama, a 1943. nisu hteli da pređu u partizane. - U neprijatelje kojima je po automatizmu konfiskovana imovina svrstani su i oficiri i podoficiri kraljevske vojske, koji su bili u zarobljeništvu a nisu hteli da se vrate u Jugoslaviju u strahu da će biti likvidirani - navodi Samardžić. - Oni koji su se vratili, najčešće su bili likvidirani, pa je im je potom oduzimana imovina.

*****

FALSIFIKOVANO HAPŠENJE

INFORMACIJE o zarobljavanju Mihailovića koje se nisu poklapale sa zvaničnom jugoslovenskom verzijom događaja, američka štampa objavila je u julu 1946. godine. - Vest je najpre doneo "Herald Ameriken", a potom su je prenosile druge novine. U članku "Kako su ’crveni’ kukavičkom prevarom zarobili bolesnog Mihailovića" od 22. jula 1946. "Čikago dejli tribjun" navodi da je Mihailović kidnapovan avionom sa Titovim komunistima koji su se predstavljali kao saveznički oficiri - navodi Samardžić. Ruža Jovanović, lični kurir generala Mihailovića i poslednji preživeli član Vrhovnog štaba JVuO, potvrđuje ovu verziju. - Nikola nikad ne bi izdao Čiču ni po cenu da ga ubiju! Čuli smo još u Italiji da su neki vojnici koji su hvatali Dražu u šumama oko Drine, imali britanske uniforme. Englezi su ga izdali politički. Englezi su ga izdali u ratu. Englezi su ga predali Titu - uverena je Ruža Jovanović.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:415682-Kalabicu-nikad-nije-sudjeno

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Стаљинград и заокрет у светској историји / "Ruska Rec" Feb. 2, 2013

Ruska Rec
2. фебруар 2013.
Махмут Гареjев

2. фебруара 1943. у Стаљинграду је, захваљујући великој и скупо плаћеној победи Црвене армије, дошло до наглог заокрета у светској историји. Па ипак, у западној литератури се могу видети покушаји фалсификације овог рата, према којима се одлучујући преокрет није десио на Волги, него у - северној Африци.

Стаљинградска битка је била један од најстрашнијих и најкрвавијих окршаја у историји човечанства и преломна тачку не само Другог светског рата, него и светске историје.

Извор: ИТАР-ТАСС.

 
Русија 2. фебруара 2013. обележава 70 година од победе Црвене армије у бици код Стаљинграда.

Било је у Другом светском рату и других победа совјетског оружја, и оне су по стратешким резултатима и нивоу војне вештине биле веома успешне. Зашто се онда међу њима посебно издваја победа код Стаљинграда? Поводом 70-годишњице Стаљинградске битке није наодмет мало размислити о томе.

У интересу историјске науке и развоја међународних односа требало би да се ратна историја ослободи од духа конфронтације, и да се научна истраживања подреде интересима дубоког, правичног и објективног тумачења Другог светског рата,поготово Стаљинградске битке. Ово стога што би поједини желели да фалсификују историју када је реч о Другом светском рату, и да „преправе“ ток рата на папиру.

Значај Стаљинградске битке и њен утицај на ток Другог светског рата

По завршетку рата у западној литератури су се појавиле тврдње да најзначајнија прекретница у Другом светском рату није била Стаљинградска битка, него победа савезничких трупа код Ел Аламејна.
Наравно, истине ради треба рећи да су савезници код Ел Аламејна однели велику победу која је битно допринела коначном слому заједничког непријатеља.

Међутим, у војностратешком смислу треба имати у виду да је Стаљинградска битка вођена на огромној територији од скоро 100 хиљада квадратних километара, а операција код Ел Аламејна у релативно уском појасу афричког приморја.

Код Стаљинграда је у појединим фазама битке са обе стране учествовало преко 2,1 милион људи са преко 26 хиљада топова и минобацача, 2,1 хиљада тенкова и преко 2,5 хиљада борбених авиона. Немачка команда је на Стаљинград послала 1 милион и 11 хиљада војника, 11290 топова, 675 тенкова и 1216 авиона. Код Ел Аламејна је Ромелов афрички корпус имао свега 80 хиљада војника, 540 тенкова, 1200 топова и 350 авиона.

Битка код Стаљинграда трајала је 200 дана (од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943), а борба код Ел Аламејна 11 дана (од 23. октобра до 4. новембра 1942). Интензитет и жестина ових двеју битака уопште се не могу поредити. Код Ел Аламејна је нацистички блок изгубио 55 хиљада људи, 320 тенкова и око хиљаду топова, док су код Стаљинграда губици Немачке и њених савезника (Италије, Румуније, Мађарске и Хрватске) били 10-15 пута већи, а заробљено је око 144 хиљада људи. И губици совјетске армије су били велики и ненадокнадиви: погинуо је 478.741 војник. Па ипак, жртве нису биле узалудне.

Неупоредив је и војнополитички значај поменутих догађаја. Стаљинградска битка је вођена на главном ратном попришту Европе, где се одлучивао исход рата. Операција код Ел Аламејна одвијала се у Северној Африци, тј. на споредном ратишту, тако да је она могла имати само посредан утицај на ток рата. У то време је цео свет помно пратио управо догађаје у Стаљинграду, а не у Ел Аламејну.

Велики порази и огромни губици Вермахта код Стаљинграда нагло су погоршали војнополитички и економски положај Немачке и изазвали су у њој велику кризу. Примера ради, код Стаљинграда су губици Немачке у тенковима и аутомобилима били равни њиховој шестомесечној производњи у немачким фабрикама, губици у топовима су били равни четворомесечној, а у минобацачима и ватреном оружју – двомесечној производњи. Да би надокнадила тако велике губитке, немачка војна индустрија је морала да ради на граници могућности. Нагло се осетио и велики недостатак људства.

Катастрофа на Волги приметно је утицала и на морално стање Вермахта. У немачкој армији се повећао број дезертера и војника који су отказивали послушност командирима, а учестали су и ратни злочини. После Стаљинграда је немачки војни суд својим војницима изрицао знатно више смртних казни. Хитлерови војници нису више били тако истрајни у борбеним дејствима, почели су да се боје напада са крила и опкољавања. У једном делу политичког и војног врха испољило се опозиционо расположење према Хитлеру.

Победа Црвене армије код Стаљинграда потресла је војни врх Немачке, изазвала потиштеност њених савезника, посејала панику и проузроковала нерешиве противречности у њиховом табору. У жељи да се спасу од предстојеће катастрофе, власти Италије, Румуније, Мађарске и Финске почеле су да траже повод за иступање из рата и игнорисали су Хитлерова наређења о упућивању трупа на совјетско-немачки фронт. Од 1943. се Црвеној армији не предају само поједини војници и официри, него читави одреди и јединице румунске, мађарске и италијанске војске. Заоштравају се односи између Вермахта и савезничких трупа.

Потпуни слом нацистичке армаде код Стаљинграда допринео је отрежњењу владајућих кругова Јапана и Турске, и њиховом одустајању од уласка у рат против СССР-а.

Успеси Црвене армије код Стаљинграда и касније у зимским операцијама 1942-1943. утицали су на све већу међународну изолацију Немачке. Совјетске власти су 1942-1943. успоставиле дипломатске односе са Аустријом, Канадом, Холандијом, Кубом, Египтом, Колумбијом и Етиопијом, а поново су успоставиле и раније прекинуте дипломатске везе са Луксембургом, Мексиком и Уругвајем.

Све то говори да је управо битка код Стаљинграда сломила кичму Вермахту и означила почетак потпуног преокрета у Другом светском рату у корист антихитлеровске коалиције. Боље речено, Стаљинград је омогућио да дође до тог преокрета.

У БРОЈКАМА

800.000

војника изгубила је Немачка само у Стаљинградској бици, 7 пута више него на целом Афричком фронту током целог рата

74%

губитака немачка војска претрпела је у борби са СССР-ом, три пута више него у борби против свих других 25 земаља заједно

Генерал Махмут Ахметович Гарејев је председник Војне академије, доктор војних и историјских наука и учесник Другог светског рата.

http://ruskarec.ru/politics/2013/02/02/staljingrad_i_zaokret_u_svetskoj_istoriji_19817.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Промоција књиге мајор Вучко С. Игњатовић VIDEO / Београд, 22. јануар 2013. / Говоре: Антоније Ђурић, Милован Балабан, др Милан Младеновић, Миша Матић...

Posted on You Tube by: "miša matić"



Published on Jan 31, 2013

"Промоција књиге Артиљеријски мајор Вучко С. Игњатовић. Београд, парохијски дом храма светог Саве на Врачару. 22. јануар 2013. Говоре: Антоније Ђурић, Милован Балабан, др Милан Младеновић, Миша Матић, текстове чита Милица Ђурђевић. Уредник промоције Јања Тодоровић."

http://youtu.be/Z1YO6nSDK_w


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

РАЗГОВОРИ СА РАВНОГОРЦИМА, 2. ТОМ / НОВА КЊИГА! Милослав Самарџић January 2013

 

Милослав Самарџић: Разговори са равногорцима, 2. том
Тврди повез, већи формат (Б-5), 310 страна,

богато илустровано.

ЦЕНА: 1.800 ДИНАРА. Република Српска: 30 КМ.
За поруџбине преко овог огласа издавач одобрава попуст од 20 посто.
Поштарина и порез урачунати. Плаћање поштару, приликом преузимања књиге - 1.440 динара. За РС: 24 КМ, плус поштарина 8 КМ.

Поруџбине:

 

ЕЛЕКТРОНСКОМ ПОШТОМ: pogledi@sbb.rs
ПРЕКО ТЕЛЕФОНА: 064/1-880-990
НА АДРЕСУ: НИП "Погледи", Цетињска 3, 34.000 Крагујевац.

Потребно је да наведете Вашу пуну адресу,

мејл и број телефона.

Испорука одмах, плаћање поштару, поузећем.

НОВО!

 

УПЛАТЕ ИЗ ИНОСТРАНСТВА ПО СИСТЕМУ ПЕЈ-ПАЛ

 
Читаоци из иностранства могу уплатити пеј-палом, преко поверника ''Погледа'' из Аустралије,

Братислава Станковића

Шифра за уплату:
Bratislav Stankovic:

Stankovic68@hotmail.com

za Paypal

Податке о уплати и адресу на коју треба послати

књигу треба проследити на мејл:

 

pogledi@sbb.rs

 

ЦЕНЕ ЗА ИНОСТРАНСТВО:
За Европу: 22 евра
За Америку и Канаду: 24 евра
За Аустралују: 26 евра
У цене је укључена поштарина.

 

*****

 

САДРЖАЈ

 

1. Даница Видаковић

четник Пистеничког одреда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

 

2. Ђуро Видаковић

командант Плашчанског четничког одреда . . . . . . . . . . . . 10

 

3. Мане Пешут

организатор антикомунистичке побуне у Лици . . . . . . . . . . 17

 

4. Илија Влашић

национални повереник Личкокордунашког корпуса . . . . . . . 36

 

5. Никола Плећаш Нитоња

командир у партизанској 6. личкој дивизији, па командант
Комитског одреда у Динарској четничкој дивизији . . . . . . . . 41

 

6. Раде Ребић

четник Личкокордунашког корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . 57

 

7. Војвода Момчило Ђујић

командант Динарске четничке дивизије . . . . . . . . . . . . . .70

 

8. Славко Шљивар

четник Манета Роквића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75

 

9. Петар Радан

омладинац Динарске четничке дивизије . . . . . . . . . . . . . . 83

 

10. Митар Тривунчић

командант Крајишког (Босанскокрајишког) корпуса . . . . . . . . 96

 

11. Професор Петар Д. Бубрешко

ратни командант Требињског среза . . . . . . . . . . . . . . . .116

 

12. Прота Душан Поповић

официр Невесињског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . .127

 

13. Страхиња Гузина

четник Невесињског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157

 

14. Богдан Даниловић

четник Требињског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .175

 

15. Мајор Александар Милошевић

командант 2. шумадијског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . 200

 

16. Никанор Паљић

четник 2. шумадијског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210

 

17. Илија Стевановић

командос . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .219

 

18. Капетан Радомир Милошевић ''Чеда''

начелник штаба Авалског корпуса . . . . . . . . . . . . . 224

 

19. Др Ђура Ђуровић

секретар Извршног одбора ЦНК Краљевине Југославије . . . 238

 

20. Др Влада Кнежевић омладинац, послератни илегалац . . . . . . . . . . . . . 256

 

21. Александар Ђокић

омладинац Штаба 501 . . . . . . . . . . . . . 276

 

ФОТОГРАФИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177

РЕГИСТАР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 280

БЕЛЕШКА О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297

 

Предговор

 

НОВА СВЕДОЧАНСТВА

 

И други део књиге ''Разговори са равногорцима'' почиње по принципу ''даме имају предност'', тј. разговором са Даницом Вида­ко­вић. По­што је Даница из Лике, аутоматски је одређен и правац ''кре­та­ња'' при­че, од запада према истоку.

 

На садржај овог, уводног дела књиге, пресудно је утицао следећи ин­­­тервју, са Даничиним мужом Ђуром Видаковићем. Наиме, он је по­четком 1942. године био партизански командант. Касније сам срео и дру­­­ге који су неко време носили петокраку. Од њих сам сазнао да се до кра­ја 1941. године у Лици, па и оном њеном делу који ће касније да­ти 6. хрватску (личку) дивизију - петокрака заправо није ни видела. Сви су би­ли под кокардом и другим српским и југословенским држа­в­ним обе­ле­ж­јима. Онда су се међу њих инфилтрирали чланови Ко­му­ни­с­тичке партије Хрватске и полако, све певајући четничке песме, пре­­узимали команду. Ствар је отишла толико далеко да је јануара 1942. чак и Момчило Ђујић на штамбиљ своје јединице стављао натпис: ''Штаб пука `Петра Мр­ко­­њића` Народноосло­бо­ди­ла­ч­ких чет­ни­ч­ких одреда''. На жалост, када сам радио интервју са војводом Ђу­ји­ћем, 1991. године, ово ми није било познато. Са војводом сам највише ра­зговорао о ономе што је у том тренутку било најактуелније, а то је би­ло пи­та­ње ратних злочина. Наиме, југословенска влада, на челу са Ан­том Ма­рковићем, тада је послала Америци још један захтев за изручење во­ј­воде Ђујића, покушавајући на сваки начин да направи си­метрију са ус­ташом Андријом Артуковићем. Наравно, и тај захтев је одбијен.

 

До проле­ћа 1942. у овим, најзападнијим српским крајевима, већ се ма­ло где видела кокарда. Тада је дошло до поделе у ни­зу одреда и ­по­­чео је још један грађански рат (поред оног са Хрва­тима). Ипак, про­цес пре­ласка партизана, па и њихових високих ко­ма­нданата, у че­тнике, настављен је до 1944. године.

 

Зато сам у интервјуима са наредним саговорницима инсистирао на пи­тању: како је било могуће да Хрвати преузму команду над српским је­диницама, када управо они - Хрвати, убијају највише Срба?

 

Такође сам настојао да се што више осветле побуне у партизанским редовима, пре свега узроковане сарадњом комуниста са уста­шама.

 

За одговоре на ова и друга питања потражио сам помоћ и у де­ло­вима књига које су истакнути учесници догађаја после рата об­ја­вљ­ива­ли у емиграцији.

 

Из најзападнијег дела Босне под четничком контролом, на коме је де­ловао Крајишки, односно Босанскокрајишки корпус, нисам имао са­­го­ворника, због чега преносим делове мемоара последњег кома­нда­нта овог корпуса, Митра Тривунчића. Ти мемоари су објављени у два на­в­ра­та у емиграцији, у часописима ''Равногорска мисао'' и ''Су­во­бор'', али су остали непознати нашој историји.

 

Из Херцеговине доносим један интервју, са професором Петром Бу­­брешком, две писане исповести које су ми послали Страхиња Гу­зина и Богдан Даниловић, као и делове мемоарских записа проте Ду­ша­на По­повића, рођеног брата капетана Милорада Поповића, које сам до­био од сарадника. Ови мемоарски записи нису објављени, а би­ло да се по­сматрају као књижевно дело, или као историјски извор, пре­дстављају један од најбољих текстова о Другом светском рату на на­шем тлу уо­п­ште. Нарочито је потресан опис страдања на Козари, 6. априла 1945. го­дине.

 

Како су и остала три Херцеговца доста говорила и писала о тра­ги­чним данима из пролећа 1945. године, ова тема је детаљно об­ра­ђе­на. С друге стране, сама по себи се наметнула прича о дешавањима у ис­то вре­ме на другом крају земље - на Зеленгори. Одговоре сам по­тра­­жио од мајора Александра Милошевића, команданта 2. шумадиј­ског корпу­са, као и из једног чланка калуђера Никанора Паљића.

 

Реч затим дајем командосу Илији Стевановићу, који ће по по­вра­тку из Босне постати београдски илегалац. Следи интервју са ка­пе­таном Радомиром Милошевићем, београдским илегалцем и под Немцима и под комунистима. Милошевић је издржао ропство у ко­­му­нистичким тамницама, као и др Ђура Ђуровић, чије мемоарске за­­писе сам пронашао у емигрантској литератури. Робијао је и омладинац Влада Кнежевић, син свештеника Јована, кога су љотићевци при­вели а Немци стрељали 21. октобра 1941. у Шумарицама код Кра­гу­јевца, као првог равногорца у овој области, и братанац чувене бра­ће Радоја и Живана Кне­жевића. Књига се завршава разговором са још једним омладинцем, Але­­кса­нд­ром Ђокићем из Штаба 501, који да­нас живи у Швајцарској.

 

И у овој књизи интервјуи су ауторизовани. Изузетак су интервју са Славком Шљиваром и делови разговора са мајором Але­кса­н­д­ром Ми­­лошевићем, приликом нашег сусрета у селу Сараново код То­поле. Верујем да сам коректно пренео речи и ове двојице саговорника.

 

У Крагујевцу, октобра 2012. Милослав Самарџић

 

Из рецензије вишег архивског саветника пенз. пуковника мр Драгана Крсмановића:

 

Савремена историографија померила је свој фокус са политичке на друштвену историју. Истраживаче и читаоце не интересује само деловање најзначајнијих државних органа, већ и живот ''малог човека'', команданата, руководиоца, али и обичних бораца. Тек у симбиози огољених чињеница записаних у документима и емотивних људских прича изнетих из сећања, може се дочарати не само ток, већ и атмосфера, мотиви и духовно стање учесника неког истроријског догађаја.

 

Ова књига пружа управо ту карику, која обично недостаје. Светски рат у оку обичног човека са свим предрасудама, недоумицама и сумњама. Тако смо упознали судбину Срба у ''западним крајевима'', како је заробљен Кесеровић или како су мучени ухваћени командоси. Искрено, без улепшавања и препакивања, онако како доликује Србима, православцима, равногорцима…

 

 

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=278984#278984

 

 

*****

 

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

 

 

*****