Рехабилитација ђенерала Драже - Прекид процеса / "Pogledi" ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ April 11, 2013

Pogledi
Miloslav Samardzic
April 11, 2013

Рехабилитација ђенерала Драже

Прекид процеса

Адвокати подносиоца захтева уложили су жалбу Апелационом суду, али и даље је све неизвесно, осим да ће за званичну Србију Дража још дуго бити ''ратни злочинац'', а Тито ''народни херој''

 

Милослав Самарџић

 

У последњих неколико месеци одржано је највише рочишта у процесу рехабилитације ђенерала Драже Михаиловића, али са лошим исходом: процес је прекинут и неизвесно је када ће се наставити.

 

Уочи рочишта од 22. новембра 2012, Виши суд у Београду је добио приговор тзв. антифашиста, односно ''Савеза антифашиста Србије''.

 

''Антифашисти'' у земљи у којој нема фашиста су апсурд за себе, али пошто је у Србији још 1944/45. све окренуто наглавачке, они су ипак утицали на наставак процеса. У овом приговору поновили су основне тезе сопствене (комунистичке) пропаганде о ратним злочинима и сарадњи четника са Немцима, а Виши суд је то схватио озбиљно. Тако је на рочишту од 22. новембра, када су саслушани историчари др Коста Николић и др Веселин Ђуретић, одређено да се следећи пут саслуша и један од главних комунистичких историчара, др Бранко Латас, али и да се Историјском архиву у Чачку постави један веома тежак задатак: да достави ''архивску грађу у вези постојања преких судова и њихове делатности на територији Чачка у периоду од 1941. до 1945. године, у чијем саставу су се налазили припадници Равногорског покрета, Недићевих снага, љотићевци и представници Немаца, а који су радили и судили у овом периоду''.

 

Наиме, једна од теза тзв. антифашиста била је да су ослободиоцима народа (од живота, имовине, демократије, традиције, итд) судили мешовити судови састављени од Дражиних четника, припадника немачког Вермахта, љотићеваца и недићеваца. Ко је иоле упућен у историју Другог светског рата зна да је ово апсурдно, а ко је мало боље упућен зна да су на подручју Чачка заправо легализовани комунисти испоручили велики број Дражиних присталица Немцима. То је онда било толико познато да су сами комунисти 1948. осудили неке своје другове због сарадње са окупатором, додуше само на симболичне казне.
Занимљиво је да је на следећем рочишту, 25. јануара 2013, пред Вишим судом одржан још један час комунистичке пропаганде, од стране др Бранка Латаса, док извештај Историјског архива у Чачку није ни поменут.

 

Др Бранко Латас је наставио своји исказ и на рочишту од 22. фебруара. Ни из другог покушаја није рекао довољно, па је приложио своју нову књигу, под насловом: ''Сарадња четника Драже Михаиловића са окупаторима и усташама (1941-1945)''. Та књига је зборник целокупне комунистичке пропаганде још од 1941. године, укључујући и фалсификате сачињене за суђења четницима непосредно после рата. Реч је о класичној верзији историографије социјалистичке Југославије, која је превазиђена 1980-тих година појавом књига др Бранка Петрановића, др Веселина Ђуретића и др Мише Лековића, као и многих чланака у штампи. Тада, у првој деценији после смрти диктатора Ј. Б. Тита, настају тезе о ''два покрета отпора'', објављују се неки подаци о ''мартовским преговорима'' партизана и Немаца 1943, итд. У следећој декади, после формалног враћања демократије укинуте 1944/45, у делима аутора млађе генерације званична историографија прави још један корак напред - па ипак, Виши суд је узео за озбиљно и поменути зборник, доносећи следеће решење:

 

''Да се прекине данашње саслушање сведока како би се пуномоћник предлагача и предлагачи упознали са садржином наведене књиге коју је сведок доставио суду, а на околност предмета његовог исказа, а ради могућности предлагача да се упознају са садржином наведене књиге у циљу њиховог изјашњавања да ли приложену књигу треба уврстити у доказни материјал и како би предлагачи могли у даљем току поступка поставити питања сведоку на околности из његовог исказа''.

 

Овим је суд још дубље зашао у терен историје, мада то није предвиђено Законом о рехабилитацији. С друге стране, раније није било решења да се противници рехабилитације упознају са садржајем књига које су прилагали подносиоци предлога за рехабилитацију, мада би, ако се већ иде овим путем, то било логично, пошто су комунистичке књиге старе и добро познате, док ове друге не само што су нове и мање познате, већ је њихова суштина управо у демантовању оних старих. Исти случај је и са обимним предлогом за рехабилитацију, са многим радовима које су предлагачи потом подносили, па чак и са неким радовима које је суд тражио, попут извештаја чачанског архива. О свим тим материјалима нико се не изјашњава, почев од суда, па преко бројних комунистичких организација типа ''Антифашисти'', Субнор, итд, до (нео)комунистичких партија које се противе рехабилитацији ђенерала Драже (Социјалистичка партија, Пензионери и остали).

 

Наравно, не постоје докази које би комунисти прихватили, иначе они не би били комунисти, тј. заточници једне тоталитарне идеологије, већ би били поборници демократије. Овим примерима само се указује каква су правила игре: једна страна стално подноси нове доказе, на које се нико не обазире, док друга страна понавља своју стару пропаганду, која се изнова и изнова мора демантовати, и то узалуд.

 

Међутим, ово није једини начин успоравања процеса рехабилитације. Истовремено са процесом пред Вишим судом, Први основни суд у Београду је водио поступак за проглашење Драже умрлим. Податак о Дражиној ликвидацији није био уписан у матичне књиге, што је проглашено као још једна у низу препрека за рехабилитацију. Мада су званична гласила социјалистичке Југославије објавила да је Дража стрељан 17. јула 1946, Први основни суд је донео решење да је то ипак било 31. јула. У редовима предлагача сматра се да је ово учињено како би се комунистима дао алиби за рок жалбе од осам дана, који, очигледно, није постојао. Већ сама та чињеница да није било права жалбе, по Закону о рехабилитацији довољна је да се читав процес поништи и да се Дража рехабилитује. Предлагачи су се, поред осталог, од почетка позивали и на њу. Сада им није преостало ништа друго до да поднесу жалбу на решење Првог основног суда. Сазнавши за ту жалбу, Виши суд је на рочишту од 22. фебруара донео следеће решење: ''Прекида се поступак у овој правној ствари до правоснажног окончања поступка у предмету Првог основног суда у Београду Р2 - 31/12''.

 

Другим речима, док Први основни суд не утврди датум Дражине смрти, Виши суд не може да настави процес рехабилитације. Предлагачи су ускоро добили опширно образложење од стране Вишег суда, у коме се на крају каже:

 

''Утврђивање тачног момента смрти Драгољуба Михаиливића, који је пресудом суда осуђен на казну смрти стрељањем, има значаја код оцене да ли су поштована његова права као осуђеног лица у кривичном поступку у коме му је изречена казна смрти стрељањем, а што је у вези и са одговором на питање да ли је Драгољуб Михаиловић лишен живота из политичких или идеолошких разлога''.

 

Дакле, ако није било жалбеног рока, онда је реч о ликвидацији из политичких или идеолошких разлога. У целом образложењу Вишег суда о прекиду процеса не говори се ни о чем другом (протести тзв. антифашиста и сл), осим о овом факту.

 

Две недеље касније, 6. марта, Виши суд је вратио списе Првом основном суду, тражећи да се понови поступак за утврђивање датума Дражине ликвидације. Шта је Први основни суд у међувремену урадио - није познато.

 

На све ово, адвокати подносиоца захтева за рехабилитацију су 21. марта реаговали жалбом Апелационом суду, тражећи да се поништи решење Вишег суда о обустави процеса. У жалби се поред осталог каже:

 

''Суд је имао све чињенице на основу којих је могао самостално да одлучи о претходном питању - датуму смрти генерала Михаиловића, што би битно допринело ефикасном окончању овог поступка који већ траје седам година. Наиме, члан 12 Закона о парничном поступку даје право суду да самостално одлучи о претходном питању ако посебним прописима није другачије предвиђено, с тим да таква одлука има правно дејство само у парници у којој је то питање решено''.

 

У овој жалби су још једном набројене ''све чињенице'' које је Виши суд имао: Пресуда Дражи изречена је 15. јула 1946; Председништво Народне скупштине ФНРЈ одбило је молбу за помиловање 16. јула; право на жалбу није ни постојало; званична државна новинска агенција ''Танјуг'' пренела је 18. јула вест о Дражиној ликвидацији претходног дана, што су објавиле све новине...

 

Ни о овој жалби за сада нема вести.

 

 

(Слобода, Чикаго, 10. април 2013.)

 

 

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=282986#282986

 

 

*****

 

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

 

 

*****

Royal bones of contention [King Peter II] / "Maclean's" Canada April 9, 2013

Maclean's
Patricia Treble
April 9, 2013

There’s no such thing as a final resting place when it comes to royal remains

Andrej Cukic/EPA/Keystone Press

The coffin containing the remains of the last king of Yugoslavia, Peter II, was dug out from a tomb in the floor of St. Sava Monastery in Libertyville, Ill., on the evening of Jan. 16 on the order of his son, Alexander, before being put on a plane to Belgrade. Instead of the old marble grave marker, a new layer of concrete indicated where the monarch had lain for nearly 43 years. Only a handful of people knew the royal bones were being taken for internment in the family crypt in Serbia.

The thousands of Serbian-Americans who visited the U.S. tomb each year believed Peter asked to be buried near the Chicago-area diaspora. “It was cloak and dagger,” John Bosanac, who’d attended Peter’s funeral in 1970, complained of the removal. He would have liked a public farewell, a sentiment echoed by Vera Dragisich, 50, a University of Chicago lecturer who often visited Peter’s tomb. “We weren’t allowed to say goodbye. There was a more formal and respectful way to do the exhumation, where those who wished to be present at this historical event could do so.” Such was the uproar that the king’s son issued a press release saying the exhumation and transfer “was strictly done following legal advice.” The reason for the haste, Alexander told Sky News, was that the last in a series of obstacles, including decades-long Communist objections, had finally been overcome.




For the rest of the article, please go to:

http://www2.macleans.ca/2013/04/09/bones-of-contention/



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Surove odmazde Nemaca [Kralj Petar II] / "Novosti" March 28, 2013

Novosti
Kralj Petar II
28. mart 2013. 19:44
March 28, 2013


Tito i Draža sukobili su se oko načina gerilskog ratovanja. Četnici predali partizanima Užice sa fabrikom oružja

Četnici u Užicu septembra 1941.

RAZLIČITOST koncepta gerilskog rata bila je uzrok daljih razilaženja. Mihailović je, snažno se boreći, želeo da što manje naudi svojoj zemlji, i nije bio spreman da narod pati zbog odmazdi sila Osovine, zbog posledica njegovih sopstvenih junačkih dela, zato je bio pristalica oprezne taktike.

Tito je, u osnovi sa političkim ciljem, često preduzimao nemilosrdne napada na Nemce. Zauzimao je sela, ili ako su tu nemačke snage bile suviše jake, izazivao ih je na odmazde takvih razmera da su prestrašeni stanovnici morali da beže u brda i tako se povećavao broj njegovih gerilaca. U to vreme nemačke odmazde su bile posebno surove. Zapalili su Gornji Milanovac i grad je skoro potpuno izgoreo. U Kragujevcu su Nemci streljali šest hiljada ljudi. Tito je, čim bi osvojio neku teritoriju, poklanjao mnogo više pažnje održavanju vlasti na njoj nego nastavljanju borbe.

Kao rezultat sporazuma Tito-Mihailović, četnici su predali partizanima grad Užice zajedno sa fabrikom oružja koja se u njemu nalazila. Kada su je dobili, partizani su odbili da dele oružje proizvedeno u fabrici sa četnicima iako su i jedna i druga strana imale isti osnovni cilj - da se bore protiv neprijatelja, a položaj i jednih i drugih, bio je slab i nesiguran, u odnosu na ogromnu nadmoćnost neprijatelja. U Ravnu goru poslato je samo 5.000 od 20.000 pušaka.

Osim toga, partizani su zabranjivali civilnom stanovništvu na svojoj teritoriji da se pridruži četnicima, ali su insistirali da svaki dobrovoljac sa četničke teritorije mora da ima pravo izbora kojoj će se od njihovih dveju snaga pridružiti. Bilo je očito da trajan i iskren sporazum ne može da bude postignut. Odnosi su postojali sve napetiji, dok u novembru nisu počela otvorena neprijateljstva između ove dve grupe.

U januaru 1942. godine nesuglasice unutar moje vlade dostigle su vrhunac. Članovi vlade bili su u osnovi protiv toga da general bude predsednik vlade i bili su ozlojeđeni zbog Simovićevog nediplomatskog, vojničkog načina ponašanja. Jedan od onih koji su najviše bili protiv njega bio je dr Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova. Pola članova vlade je u ogorčenju podnelo ostavke i Simoviću nije bilo ukazano poverenje.

Vlada se složila da treba da dam mandat Slobodanu Jovanoviću, koji je u to vreme bio zamenik predsednika vlade. To sam učinio 10. januara 1942. godine, kada se Simović povukao sa položaja i stavljen je u rezervu. Na dan kada je Jovanović postavljen za predsednika vlade, general Mihailović je bio postavljen za ministra vojske.

Time što je Mihailović postavljen na položaj ministra vojske, odato mu je priznanje kao izuzetnom vođi u Jugoslaviji. Britanci su, takođe, zadovoljno pozdravili njegov dolazak na položaj ministra vojske; u Simoviću su gledali personifikaciju beogradske pobune i pozdravili su Mihailovića kao sledbenika iste herojske tradicije.

Nekoliko puta odlazio sam u saveznički Oficirski klub u Londonu i bio sam na jednoj od njihovih čajanki u Grouvner hausu, kada su me prvi put predstavili grčkoj princezi Aleksandri, koja je bila pozvana da me upozna. Naše prijateljstvo počelo je sasvim neobavezno. Sećam se da sam bio zabrinut zbog govora koji su od mene očekivali, i da je prvo što sam joj rekao bilo: „Šta da kažem u svom govoru?“ Osetila se obaveznom da odgovori i predložila je nekoliko tema. To je bio sudbonosan susret.

Sledeći put sam sreo Aleksandru na koktelu koji je priređen za Grke i Jugoslovene u kući državnog sekretara kolonije, Lea Emeria, veoma dobrog princezinog prijatelja. Bili smo neuviđavni gosti i, umesto da se družimo sa drugima, sedeli smo sami u uglu zadubljeni u razgovor. Nastavili smo da razgovaramo, nesvesni da drugi žele da idu, ali da moraju da sačekaju da mi sami primetimo da smo predugo ostali. Dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Proveli smo prijatno veče u pozorištu, a posle toga večerali sa ledi Čamil.

Posle toga usledili su mnogi sastanci. Princeza je došla u Kembridž da se obuči za bolničarku u engleskom Crvenom krstu. Bio sam zadivljen Aleksandrinom ljupkošću i lepotom i duboko dirnut njenim životom na koji se, slično mom, sve vreme njegovog trajanja, dramatično odražavala politička nesloga u balkanskim zemljama. Rođena je 25. marta 1921. godine, pet meseci posle smrti svog oca, grčkog kralja Aleksandra. Umro je od ujeda majmuna koji je pripadao njegovoj posluzi, dok ga je spasavao od besnog psa u parku u Tatoiju. Nastupilo je trovanje krvi i umro je u mukama u oktobru 1920. godine.

Krajem maja 1942. godine pozvan sam da zvanično posetim predsednika Ruzvelta. To je bila dobra vest, pošto sam već neko vreme želeo da otputujem tamo. Sa mnom je pošao dr Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova. Iz Londona smo odleteli u Prestvič, a odatle specijalnim američkim avionom koji su nam poslali. Posle kratkog prekida u Rejkjaviku na Islandu odleteli smo u Preskvisil, američki aerodrom u Meinu, gde smo doručkovali, a zatim produžili za Vašington i stigli u četiri sata po podne. Primili su me komandant vazduhoplovnih snaga, general Arnold i predstavnici Ministarstva rata koji su me odveli u Kuću Bler.

POTOMCI VIKTORIJE

ALEKSANDRA je živela u Grčkoj, dok nije zavladao diktator Venizelos, posle neuspelog rata protiv Turaka. Tako je, sa tri godine, Aleksandra otišla sa majkom u izbeglištvo, u Italiju i videla Firencu, Rim i Kapri, i boravila kod svoje bake po ocu, kraljice Sofije, kojoj je bila najdraže unuče. Kraljica Sofija je bila Kajzerova sestra i, zapravo, Aleksandra i njena majka su jedini članovi grčke kraljevske porodice koji imaju grčku krv. I Aleksandra i ja smo čukun-unuci kraljice Viktorije.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Априлски рат 1941. године / Autor: Бранко М. Јевтић / "Нова српска политичка мисао" April 5, 2013

Сепарат из монографије у припреми ,,Јуришни батаљони ВКЈ,,

Нова српска политичка мисао

Априлски рат 1941. године
Бранко М. Јевтић
петак, 05. април 2013

Неутрална Краљевина Југославија налазила се почетком 1941. у критичном и сложеном политичком положају. Немачка је до тада окупирала целу западну и средњу Европу и спремала се да преко Румуније и Бугарске нападне Грчку и тако учврсти своје положаје на Медитерану и обезбеди директну линију снабдевања за Ромелову армију на северноафричком фронту. Приступањем Бугарске силама Осовине почетком марта 1941. Краљевина Југославија се нашла у потпуном окружењу. У настојањима да сачува неутралност и избегне рат југословенска Влада започела је преговоре са немачким Рајхом и 25. марта потписан је у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Свега два дана касније, 27. марта, група официра је извела државни удар, сменила Владу, прогласила пунолетство краља Петра Другог и предала му власт. Народ је широм Србије демонстрацијама подржао и поздравио овај догађај. Једина подршка Југославији за овакав политички расплет догађаја дошла од Владе Велике Британије која се тада усамљено супротстављала нацистичкој Немачкој.

Сва настојања нове југословенске владе на челу са генералом Душаном Симовићем да преговорима спрече непријатељства са немачким Рајхом била су узалудна. Хитлер, коме се иначе журило да што пре окупира Грчку и протера британске снаге које су се тамо налазиле, је у одбацивању протокола о приступању у пакт добио добар повод и изговор за напад на Југославију. И без пуча Немачка сигурно не би допустила Југославији да ужива протоколом предвиђену неутралност пре свега због потребне линије снабдевања Ромелових снага у северној Африци, али и због експлоатације руда од пресудног значаја за немачку војну индустрију. Тада је донесена немачка одлука да се поред већ планираног напада на Грчку изведе истовремено и напад на Југославију. Таквим симултаним нападом било би спречено повлачење југословенске војске и стварање заједничког југословенско-грчко-британског одбрамбеног фронта, као што се догодило у Првом светском рату.

План напада на Југославију је добио шифровано име ,,Директива бр.25“ и надовезиваo се на план напада на Грчку под кодним знаком ,,Марита“. Немци су били добро упознати са приликама у земљи и војсци. Разједињено југословенско друштво погођено унутрашњом политичком кризом, оптерећено растућим националистичким и сепаратистичким тежњама доводило је у питање успех саме мобилизације. Код једног дела несрпског становништва борба за одбрану Југославије није се могла очекивати. Немци су рачунали да ће Хрвати приликом напада бити на немачкој страни, а за узврат, преко усташке емиграције гарантован им је прикладан политички поредак и стварање независне државе.Уз то неупоредиво мање бројно стање и скромне техничке могућности југословенске војске обезбеђивали су надмоћнијој немачкој војној сили лаку победу. Из тих разлога стратегија напада на Југославију је била релативно једноставна. Ради задавања озбиљног психолошког ударца за почетак ратних операција предвиђено је брутално бомбардовање Београда и других градова.

У исто време масовним ваздушним нападима предвиђено је бомбардовање аеродрома и комуникација на линији могућег повлачења југословенске војске према Грчкој. Напад копнених моторизованих снага планиран је истовремено из више праваца са циљем да се снажним и брзим обухватним маневрима изолују и неутралишу јединице пре него што се организују и формирају јединствен одбрамбени фронт. Друга немачка армија је имала задатак да са севера изврши пробој према Загребу и настави даље напредовање према Сарајеву и тако изолује југословенске трупе у западном делу земље. Истовремено моторизоване трупе из Мађарске у брзом продору кроз Војводину наступале би према Београду. Главни планирани удар је имао да се изведе из Бугарске и након пробијања фронта један део би напредовао према Нишу и наставио на север према Београду, а други део би извршио продор према Македонији и наставио напредовање према северној Грчкој. Немачки верни савезник, фашистичка Италија је имала такође своју планирану улогу за напад на Југославију. Италијанска војска је извршила концентрацију својих снага за напад из правца Истре, дуж словеначког приморја и из северне Албаније. Напад на Југославију требало је да се изврши без преходне објаве рата.

Главнокомандујући генерал Душан Симовић у страху да Немцима не да повода за напад издао је наређење за општу мобилизацију тек 3. априла. Истог дана проусташки организован ваздупловни капетан Владимир Крен је из Загреба пребегао у Аустрију са плановима ваздушне одбране и летачким распоредом југословенског ваздухоловства.

Нападом диверзантске групе Бранденбург на Сипски канал на Дунаву у ноћи између 5/6. априла 1941. започела је немачка инвазија на Југославију. У зору 6.априла немачка авијација је бомбардовала војне аеродроме код Скопља, Загреба, Љубљане, Брежица, Куманова и Ниша. Истовремено италијанска авијација је из Италије и својих база у Албанији напала војне положаје и морнаричке базе у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Овим бомбардовањима покидане су везе између јединица и без ваздушне заштите онемогућено је несметано кретање копнених трупа.

 

У првим јутарњим часовима 6. априла немачка авијација је напала веће градове Београд, Ниш, Лесковац, Крагујевац, Мостар, Бањалуку и Нови Сад. Главни удар под командом немачког генерала Александра фон Лера извршен je на Београд, а операција је носила име ,,Казна” (Strafgericht). На небрањени град и изненађено становништво бачене су разарајуће авиобомбе од 1000 кг. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти и важније објекте, што је изазавало велика разарања и огромне жртве. Том приликом до темеља је спаљена Народна библиотека у којој су изгореле књиге од непроцењиве културне вредности. Напади су поновљени у току ноћи 6/7. априла и настављени у току дана, а процењује се да је преко 10 000 грађана изгубило живот. У одбрану небрањеног града пожртвовано је стао једино 6. ловачки пук који је у неравноправној борби и пре уништења успео да обори десетак немачких летелица.

Напад немачких копнених снага са севера извршила је Друга армија из два правца, из Аустрије и Мађарске. Како Друга армија на дан напада још није била у пуном саставу инвазију је покренуо 46. оклопни корпус северозападно од Београда. Одбрану на овом сектору држале су јединице са војницима хрватске националности. Немци у инвазији нису наишли ни на какав отпор већ су од хрватских војника поздрављени као савезници. Тада је на овом сектору дошло до отворене побуне хрватских резервиста и официра. Већ 8. априла побунио се и прешао у усташе цео 108. пешадијски пук у Бјеловару. Усташки побуњеници су покушали заробљавање штаба Четврте југословенске армије којом је командовао генерал Петар Недељковић. Побуна се проширила и на друге јединице (цео 40. и делови 42. пешадијског пука), Хрвати су масовно напуштали своје јединице, прелазили у усташе, изводили диверзије и саботаже и на крају заробљавали и убијали српске официре и војнике. Рат на северном и северозападном фронту завршен је за четири дана. Већ 10. априла Немци су ушли у Загреб где су одушевљено дочекани од Загрепчана и истог дана проглашена је Независна Држава Хрватска. Већина хрватских официра одмах се ставила на располагање новоформираној хрватској држави. Од виших официра у усташку војску ступли су 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1005 капетана и 417 поручника. Хрвати су и пре започињања рата предузимали припреме за субверзивно деловање. Мачекови ,,Заштитари” наоружавани су из војних магацина, уз то редовно су ишли на борбену обуку коју су им држали официри хрватске националности на војним полигонима и то потпуно отворено, без сметњи и забрана.[1]

Главни напад на Југославију извршила је 12. немачка армија из Бугарске која се одраније тамо налазила због планираног напада на Грчку. Била је то најбоље опремљена немачка армија која је учествовала у нападу на Југославију. Већ у прва два дана немачке снаге су извршиле свој главни задатак. Пресечена је моравско вардарска долина и тако је онемогућено повлачење југословенске војске према југу и спајање са савезничким снагама у Грчкој. Већ 7. априла Немци су заузели Скопље, а делови немачке армије су незадрживо наставили напредовање према Албанији у сусрет италијанским снагама. Тако је овим муњевитим нападом у потпуности пресечен јужни правац одступања, а југословенске снаге у Македонији су остале изоловане и отсечене.

На нишавском фронту југословенска војска је пружила нешто жилавији отпор, али нису могли дуго издржати немачке нападе. Већ 8. априла Немци су ушли у Ниш, Алексинац и Ражањ и наставили напредовање на север. Тиме је Немцима отворен пут према Београду у који је пет дана касније,13.априла, умарширала немачка војска.

Италијанска армија извршила је напад, тачно по предвиђеном плану, из Истре и дуж словеначког приморја са једне стране и с леђа из Албаније са друге. Од 8. до 13. априла Зетска дивизија је водила борбе против италијанске војске на албанској граници и у једном тренутку потиснула нападаче у правцу Скадра. Неповољна ситуација на другим фронтовима приморала је дивизију на повлачење у коме је имала осетне губитке од побуњеног албанског становништва.[2]

Војни аеродроми који у првом налету нису били уништени са малобројним преосталим авионима нису представљали неку озбиљну претњу за Немце. Сем у неколико појединачних случајева није било борбених активности. Команданти бомбардерских и ловачких пукова хрватске националности нису извршавали ратне задатке, него су се најчешће предавали и прелазили у усташку војску (пуковници Иван Драгићевић, Никола Обуљен, Драгутин Рупчић и Зденко Горјуп, потпуковници Франо Пирц, Хинко Хујбл и Леонид Бајдак, мајор Мато Чулиновић и други).[3]

Петоколанашке и издајничке саботаже такође су допринеле брзом слому југословенске војске. Примера ради, речна флотила на чијем челу се налазио капетан бојног брода Едгар Ангели и његов начелник штаба капетан фрегате Борис Сторов саботажама су значајно помогли убаченој немачкој групи приликом напада на Сипски канал у ноћи 5/6 априла. Таквих примера саботажа је било безброј.

Фолксдојчери по Хитлеровом наређењу не само да се нису одазивали на мобилизацију него су вршили разне саботаже, слали немачким обавештајним центрима податке о кретању и распореду војске, растурали дезинформације и уносили панику међу војницима и грађанима. Још пре рата међу фолксдојчерима била је добро организована пета колона која је успешно деловала изнутра изазивајући штете, хаос и пометњу.

Без обзира на безнадежно и катастрофално стање на свим фронтовима многи официри одлучно су и храбро стали у одбрану земље. Официрска част, положена заклетва и патриотски осећај покретали су многе српске официре и војнике на очајничку и пожртвовану борбу против надмоћнијег непријатеља. Многобројни су примери индивидуалног и колективног хероизма без обзира на никакве изгледе у победу. Понекад свесно жртвујући своје животе официри и војници су се борили до последњег даха. Храбри пилоти 6. ваздухопловног пука бранили су небо над Београдом, постигли десетак ваздушних победа и у неравноправној борби скоро сви су изгинули. Пример скоро епског јунаштва било је потапање разарача ,,Загреб” када су два млада поручника бојног брода, Милан Спасић и Сергеј Машера дигли у ваздух свој брод да не падне у руке Италијанима и том приликом свесно жртвовали своје животе. Било је случајева да су официри разочарани брзим поразом радије бирали смрт него срамну предају и одлазак у заробљеништво.

Врховна команда Југословенске војске од првог дана инвазије није контролисала ситуацију. После пада Београда 13. априла и јасног војног слома наступила је и криза Владе која се тада налазила на Палама код Сарајева. Тада је донесена одлука да се, ради веће сигурности, краљ и Влада преместе у Никшић и отуда авионима пребаце у Грчку, а за начелника Врховне команде постављен је генерал Данило Калафатовић. Два дана касније, 15. априла Немци су ушли у Сарајево и заробили штаб Врховне команде и генерала Калафатовића.

Југословенски официри су два дана касније, 17. априла потписали ,,Одредбе о извршењу примирја". Са правне стране гледишта овај документ није био обавезујући посебно што су га потписали заробљени официри генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар Марковић. Овим документом одређена је безусловна предаја свих официра и војника, комплетног наоружања, опреме, вучне и товарне стоке као и свих средстава копнене војске, морнарице и авијације. Осим тога наложена је предаја архива, свих војних докумената, планова и других списа који су се односили на војску. Строго је назначена забрана напуштања земље. Немци су ове одредбе доживљавали као безусловну капитулацију тако да сваки даљи отпор или војно организовање сматран је као побуна ван закона и норми међународног права, а поводом таквих активности све могуће репресије биле би оправдане. Непредате војнике Немци су према одредбама споразума третирали као „франтирере“ и сходно наредби немачког генералштаба од 17. јуна 1938. године предвиђали најсуровији режим према њима. Занимљиво је да су Немци сурове репресалије према белгијским франтирерима у Првом светском рату правдали тиме да они нису носили прописне униформе и видне ознаке.

Према истраживањима Велимира Терзића заробљено је око 375 000 официра, подофицира и војника. Заробљеници су различито третирани тако да су Немци као праве заробљенике доживљавали Србе, неке Словенце и само оне за које су имали сазнања да су јако југословенски оријентисани. Официре и војнике хрватске националности нису заробљавали и ако јесу убрзо су ослобођени. Сличан статус имали су Македонци, Црногорци и разне мањине. Након пуштања разних категорија заробљеника, укључујући и болесне заробљенике српске националности интернирано је у заробљеничке логоре око 200 000 официра и војника. Због уништења, или заробљавања југословенске ратне документације, а и због незаинтересованости послератних истраживача не постоје ни приближни подаци о броју страдалих официра и војника у Априлском рату.

Застарела и слабо вођена југословенска војска неприпремљено се нашла у рату са најмодернијом, најпродорнијом и уз то најбруталнијом армијом на свету. Такав напад једноставно није могла издржати. Априлски рат је на најсуровији начин открио дубину државне кризе, снагу петоколонашке издаје, указао на високи степен присутног дефетизма и донео коначне резултате националне разједињености.


________________________________

[1] Петар Кривошић ,,Записи са Цетине»,

[2] Велимир Терзић ,,Слом краљевине Југославије 1941»

[3] Бранко Јевтић ,,Национална структура у ВКЈ» необјављени списи


http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/aprilski-rat-1941-godine.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Ruth Mitchell - a surviving witness to the Nazi bombing of Belgrade April 6, 1941, that fateful Sunday morning...

"...Outside my windows, the dark-browed Serbian peasants, the men in somber black, the women in their bright embroidered clothes, passed unhurriedly but more silently, more grimly than usual to the early Sunday market. I watched them thoughtfully as I began to pour my tea and turned the short-wave radio knob...

...I heard no sound but the jingling of milk carts in the streets and the shuffling of peasant feet. But it was coming, this raucously heralded doom.

...Bomb after bomb exploded all round us, some not more than twenty yards away. The effect was almost inconceivable. It wasn’t the noise or even so much the concussion; it was the perfectly appalling wind that was most terrifying. It drove like something solid through the house. Every door that was latched simply burst off its hinges, every pane of glass flew into splinters. The curtains stood straight out into the room and fell back in ribbons. With a weird, smooth sound like the tearing of silk, the neighboring houses began to collapse...

...Again the bombs were falling, thick and fast, and on and on. Now far, then near, the Stukas shrieked and stooped...

I ran to a smashed window. There in the street among piles of stones men and women lay still in strange, contorted attitudes. I had a surge of uncontrollable wild fury…There were two unexploded incendiary bombs imbedded in the pavement just outside my windows.

The bodies were already being carried across the piles of masonry by people, many of whom were themselves covered with blood...

...In one small second those heavy granite walls had been blown about the neighborhood in fragments. All the interior lay wrecked and naked to the eye, and the elevator, halfway up, hung loose, ridiculously helpless.

Cars lay overturned and flattened, and blood was everywhere. I heard afterwards that three hundred and sixty policemen waiting there in reserve had been killed by one of the first bombs...

...Soon I had to walk in the middle of the street, the heat too great on each side. Not a soul was doing anything to stop it, no one even turned to look. There was nothing that could be done. The water works had been the first German target: ‘Burn, Belgrade, burn!’

The Axis attacked Belgrade in waves of air strikes or bombing sorties at intervals of two to four hours, each wave consisting of 150 warplanes. The first assaults were saturation attacks. Over 500 sorties were flown. The Stuka dive bombers attacked government buildings, communications facilities, and military headquarters, and control and command centers. The military command in Belgrade lost communications links to the field armies dispersed in Yugoslavia. Axis medium bombers attacked and destroyed residential areas, killing Serbian civilians in their houses or tenement buildings, while others died in the air-raid shelters which were unable to withstand the bombardment. A Yugoslav lieutenant, who piloted a Messerschmitt Me-109, recalled the Axis aerial assault on Belgrade: 'I never saw so many aircraft together in my life, not even in a photo or in the cinema.'...

...Hurrying through a narrow choked passage, I came upon a sight I wish I might never have seen, for it will haunt me while I live.

The Germans, with their careful maps, had gone especially for the air-raid shelters (very few in this "open" city) ---and especially for those meant for school children. Here in a little park one of these had received a direct hit. The hole was enormously deep. Trees uprooted lay tumbled as in the old game of spillikins.

And in their branches were parts of human bodies, arms, legs, heads---so small, so small---which other humans, their mothers and fathers, dazedly heavy and fumbling of movement, were slowly trying to collect.

Most horror photographs---though none, even in color, could reproduce the gory shambles of this scene---showed weeping, despairing relatives. Here there were none---no tears and no despair. Only stunned movement, pitifully hopeless, slow...

...We were without lights, but the house was on a little hillside with a free view over Belgrade. And Belgrade was burning.

As night came down the sight was weird and terrible.

The great city along the Danube seemed to be one blazing bonfire. Great tongues of flame would burst up suddenly, glare fiercely for a while, and slowly sink away. Sullenly the heavy clouds of smoke rolled upwards, billowing, writhing, twisting away into the sky, reflecting on their black bellies the angry glare that must have been visible for hundreds of miles across the huge river and the limitless flat plain.

Germany had lit the great beacon of her ‘civilizing mission’ in the Balkans.

Watching the winged fiends of this holocaust, it seemed to me that they had burst up from the infernal regions of ancient myth. Through and above the clouds of fire they darted unceasingly, those messengers from hell, swooping and diving, skimming away and back again. And still with demonic diligence and glee they rained destruction on destruction upon the pitifully supine city.

The Serbs had dared to dream of liberty. Now their murdered capital flamed, a dying signal to the liberty-loving peoples of the earth. But none could raise a hand to help. There was grandeur in the great city's loneliness, grandeur in the unchecked flaming of its heart, grandeur even in its utter helplessness.

I walked up and down, up and down the little bricked path of the garden, alone in the darkness and silence-dark but for the glare from the burning capital, silent but for the sound of bursting bombs. I was full to the brim and running over with fury. I swore to myself that while there was breath in my body I would fight to save what those monsters of cruelty would leave of a people whose dream they could never understand."



Ruth Mitchell
Sister of US aviation pioneer Brigadier General William “Billy” Mitchell
THE SERBS CHOOSE WAR
1943


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

PILOTI HEROJI - ONI SU BRANILI NEBO BEOGRADA, 6. APRILA 1941. GODINE

Слава им.

 

 

 

 

Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:

1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7. априла

4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла
7. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла - пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушћа Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида

 

 

 

*****

 

 

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

 

 

 

*****

Сутра годишњица напада Немачке на Југославију 1941. / "Политика" April 5, 2013

Политика
Танјуг
Oбјављено: 05.04.2013

Фото: Википедија

БЕОГРАД – Сутра се навршава 72 године од како је у рано јутро 6. априла 1941, бомбардовањем Београда, Немачка напала Краљевину Југославију у Другом светском рату. Априлски напад без објаве рата је, према бројним историјским изворима, био Хитлерова одмазда за 27. март 1941, када су због потписивања пакта са Немачком оборени влада Цветковић-Мачек и намесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић.

Пошто су представници владе Краљевине Југославије 25. марта у Бечу потписали протокол о приступању Тројном пакту, педвођеним Немачком, 27. марта је уследио пуч и масовне демонстрације подршке пучистима у Београду, али и другим српским градовима и у још неким у земљи.

И пуч и масовни протести били су манифестације јасног опредељења ка западним савезницима.

„Ваздушни напад на Београд имао је искључиво политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом. То бомбардовање било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете, рекао је на суђењу после рата немачки фелдмаршал Евалд фон Клајст.

Тачан број жртава бомбардовања Београда није тачно утврђен. Британски председник владе Винстон Черчил је 12. априла на радио Лондону изјавио да је број жртава био око 17.000. Власти у Београду су најпре саопштиле да је погинуло око 2.500 грађана, а према немачким изворима број погинулих био око 1.700.

У том и каснијим бомбардовањима Београда током Другог светског рата, уништено је око половине стамбеног фонда, преко 700 зграда а оштећено је око 9.000 стамбених објеката, готово сва инфраструктура и бројни културни објекти, међу којима и национална библиотека.

Зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, уништена је такође тог 6. априла 1941. у пожару, при чему је изгорео читав библиотечки фонд од преко 300.000 књига, међу којима су се налазили и бројни ретки и драгоцено примерци, аутографи, документи.

Напад на Београд отпочео је 6. априла око 6.30 часова ујутру, у првом таласу у нападу је учествовало преко 200 бомбардера. У четири напада тог дана учествовало је 484 бомбардера, који су на град бацили око 360 тона бомби.

Припадници југословенског ратног ваздухопловства храбро су се супротставили нападачима и нанели им знатне губитке. У првим ваздушним борбама 6. априла погинула су двојица, а рањено је шест југословенских пилота. У априлским ваздушним борбама погинуло је 11 југословенских авијатичара.

Београд је у Другом светском рату бомбардован и од савезника и најинтензивније је било савезничко бомбардовање 16. и 17. априла 1944. године. Првог дана савезничког бомбардовања, на православни Ускрс, бачено је на Београд више од 1.500 тона бомби, наводно ради уништења војних и привредних објеката и зграда у којима су смештени Немци.

Евидентирано је да је током ваздушних напада погинуло 1.160 Срба, цивила, и 18 Немаца, али тачан број никада није утврђен, док је у бомбардовању рањено 1.400 становника престонице.

Тада је погођено и породилиште у Крунској, једно обданиште, Славија, Немањина и Дечанска улица, Бајлонијева пијаца, Пашино брдо, Зелени венац, Железницка станица, Народно позориште.


Танјуг
Oбјављено: 05.04.2013


http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sutra-godisnjica-napada-Nemacke-na-Jugoslaviju-1941.sr.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Rešenje i Žalba Mart 2013 Beograd / U vezi rehabilitaciju Mihailovića

Dokumenti su vlasništvo Srpskog liberalnog saveta

Kliknite na svaku "sliku" da vidite bolje.

*****

Rešenje Višeg suda [Mart 6, 2013] u Beogradu koje je doneto

 po našoj žalbi protiv rešenja o utvrđenju datuma smrti D. Mihailovića.

Rešenje Višeg suda u Beogradu March 6, 2013 SLS Page 1 of 2

Rešenje Višeg suda u Beogradu March 6, 2013 SLS Page 2 of 2

*****

Žalba protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 69/10

kojim je postupak za rehabilitaciju D. Mihailovića

prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka R2-31/12

koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.

Žalba protiv rešenja Višeg suda u Beogradu / March 21, 2013 SLS Page 1 of 3

Žalba protiv rešenja Višeg suda u Beogradu / March 21, 2013 SLS Page 2 of 3

Žalba protiv rešenja Višeg suda u Beogradu / March 21, 2013 SLS Page 3 of 3

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Curtis Diles, Halyard Mission American Air Force veteran, spends Easter Sunday sharing the Mihailovich story with his grandchildren

Aleksandra's Note: Curtis "Bud" Diles, 87, is one of the "Forgotten 500" - an American Army Air Force WWII veteran that flew bombing missions over Nazi targets in the war, who was shot down by the enemy, and who was saved by the Mihailovich Serbs in Nazi-occupied Serbia. He was born in July of 1925 and though he may have forgotten many things through the course of his long life, he has never forgotten the 9 days he spent with the Serbs and how they saved his life, took care of him, and got him back to his home base only 10 days after he had fallen out of the sky over Yugoslavia.

Curtis Diles has led a rich life. After the war he was discharged from the Army Air Force in November of 1945, returned to Ohio, and married Inez Pruitt of Kentucky in 1948. Together, he and his wife had three daughters and one son, 15 grandchildren, and five great-grandchildren.

His beautiful daughter Diane Diles Hammond has been kind enough to share images of her beloved father, home for Easter Sunday, sharing the story of his 9 days with the Mihailovich Serbs with his grandchildren. On the wall hangs a collage of photos, all of them of General Draza Mihailovich, the man he credits with saving his life and making it possible for him to have the life and family that he has had.

I treasure men like Curtis "Bud" Diles. He is truly "the greatest generation."


Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

Curtis Diles, 87, sharing his WWII Serbian rescue story

with his grandchildren on Easter, March 31, 2013 (1)

Photo courtesy of Diane Diles Hammond

Curtis Diles, 87, sharing his WWII Serbian rescue story

with his grandchildren on Easter, March 31, 2013 (2)

Photo courtesy of Diane Diles Hammond

 Curtis Diles with his daughter, Diane Diles Hammond,

 on Easter Sunday, March 31, 2013.

TO LEARN MORE ABOUT CURTIS DILES AND HIS WARTIME EXPERIENCE

PLEASE CLICK ON THE LINK BELOW:

http://www.generalmihailovich.com/2010/05/curtis-diles-us-army-air-corps-wwii.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****