Broj 681 May 2009
Piše: Rade Dragović
Mesto gde su zakopani posmrtni ostaci Draže Mihailovića mora biti pronađeno. To je pitanje od od najvećeg značaja za rasvetljavanje istorije Drugog svetskog rata. Telo velikana koji se prvi suprotstavio nemačkoj sili treba otkriti, ekshumirati i dostojnio sahraniti. Njegovo počivalište treba da bude gorska tišina kojom je on carevao - Crkva svetog Đorđa na Ravnoj gori. Jedino tako biće ispravljena poluvekovna nepravda prema ovom velikanu.
Ovako posle tradicionalnog Sabora na Ravnoj gori za Reviju 92 govori Uroš Šušterič (84), četnički vojvoda triglavski i poslednji četnik Slovenije. Čoveka izuzetne biografije, oficira Kraljevine Jugoslavije, obaveštajaca Draže Mihailovića i saborca najviših četničkih komandanata ugostila je u Beogradu Srpska liberalna stranka, gde je organizovan sustet sa članovima Krunskog saveta i njegovim ratnim drugovima.
Uros Susteric // Politika Online 2007
"Ravnogorski pokret bio je oslobodilački front čiji je karakter bio isključivo - jugoslovenski. Činili su ga pripadnici Jugoslovenske vojske, među kojima je bilo najviše Srba. Uz njih su bili i Slovenci. U Bosni su delovale i brigade koje su činili Muslimani, lojalni starom poretku, pa čak i Hrvati, poput bliskog Dražinog saradnika Zvonka Vučkovića, komandanta Takovskog četničkog odreda. Malo je poznato da je četnika bilo čak i među Šiptarima. Čiča je bio vođa pokreta sa jasnom idejom - Jugoslavija, Ravnogorska vojska, kralj i otadžbina."
U Srbiji traje velika javna polemika o mestu gde je 1946. godine ubijen i sahranjen Draža Mihailović. Imate li vi saznanja o lokaciji gde bi trebalo tražiti njegove posmrtne ostatke?
"Posedujem tonski zapis koji govori da je pogubljen kod starog zatvora na Adi ciganliji, gde je potom bačen u krečanu. Do mene su stizali i glasovi da pokopan u Jajincima, Batajnici, Lisičijem potoku ili na Ratnom ostrvu... Mnoge od ovih lokacija pripadaju komunističkim podmetanjima. Jasno je da su komunisti radili na skrivanju tragova ovog zlodela."
Prema jednoj od verzija Mihailović je prebačen u Moskvu gde je navodno umro tek 1960. godine.
"Priče da je Čiča okončao život u inostranstvu potpuno su neosnovane. U vreme boravka američke misije na Ravnoj gori 1944. godine bio sam na dužnosti u Vrhovnoj komandi. Pouzdano znam da je pukovnik Mekdauel nudio Draži da avionom napusti Jugoslaviju. On je tada čvrsto rekao: 'Ne, ostajem sa svojim narodom!'. Šta je istina vreme će pokazati, ali tvrdim da je zločinački ubijen i da leži u Srbiji."
Kako se na Ravnogorski pokret i ulogu četnika u Drugom svetskom ratu gleda danas u Sloveniji?
"Slovenci znaju da je borba JVuO bila antifašistička i da su četnici bili najbliskiji saradnici saveznika. Svi koji su zbog pripadnosti Ravnogorskom pokretu osuđeni Slovenija je rehabilitovala još 1993. godine. Štaviše, dobili smo i materijalnu odštetu za vreme provedeno u logorima i komunističkim zatvorima. Na svim mestima gde su četnici ubijani danas su postavljeni spomenici, obeležavaju se jubileji uz vojne počasti."
Slovanačka javnost poslednjih godina puno se bavi masovnim grobnicama u kojima je pokopan i veliki broj pripadnika ravnogorskog pokreta.
"U Sloveniji postoji više od 500 grobnica, u kojima prema procenama, leži čak 200.000 ubijenih. Egzekucije su obavljane na Kočevskom rogu, u Kamniškoj bistrici, Hudoj jami, okolini Celja, Hrastniku, Teharju... To je najvećim delom posledica nasilja krvnika nad krvnicima - partizana nad ustašama. Puno je, međutim, i ubijenih ljotićevaca, nedićevaca i četnika iz Crne Gore koji su se priključili dobrovoljačkim korpusima. Naročito je postradao veliki zbeg Crnogoraca, koji su skoro svi pobijeni. Nažalost, stradalo je i mnogo potpuno nevinih ljudi."
Vi ste i porodično bili vezani za Dražu Mihailovića?
"Moj otac Josip bio je u prijateljskim odnosima sa Dražom. Mihailović je kao kao generalštabni pukovnik došao u Celje za komandanta 39. pešadijskog puka. Malo je poznato da je prekomandovan po kazni zbog takozvane Abisinske afere, i to po naređenju Milana Nedića, koji je tada bio inspektor Vojske i mornarice. Moj otac Josip bio je kapetan prve klase iz Prvog svetskog rata, Solunac i imao je mnogo toga zajedničkog sa Dražom."
Tokom rata ste se bavili obaveštajnim radom. Koji je bio vaš zadatak u Ravnogorskom pokretu?
"Obaveštajnim radom sam počeo da se bavim uz oca još pre rata. Uglavnom je to bilo nošenje prepiske vezane za kretanje nemačkih trupa u Donjoj Štajerskoj, kao i kontrola radova na fortifikaciji Rupnikove linije. Sa ulaskom u Ravnogorski odbor 1941. godine moj posao se razvio na obaveštajni i progandni rad, zbog poznavanja engleskog i nemačkog jezika. Zadatak mi je bilo obaveštavanje o kretanju želesnice i kamiona, provera ljudi, praćenje stranih medija i živa propaganda."
Koliku su ulogu u Ravnopgorskom pokretu imali oficiri iz Slovenije?
"Slovenaca je bilo dosta u JVuO, a bilo nas je i u Vrhovnoj komandi. U samom početku hrabrošću naročito su se istakli major Ivan Fregl, koga su Nemci ubili na samom početku rata zajedno sa sinom vojvode Mišića, Aleksandrom. Njih dvojica su nastradali da bi zaštitili Dražu Mihailovića. Veliku ulogu su imali major Pipan, Karlo Novak, vojvoda Zmagoslav, poručnik Melaher i mnogi drugi. Moj brat Bojan bio je komandant leteće brigade Resavaskog korpusa. Njega su komunisti streljali u januaru 1945. godine."
Ističete da ste za Srbiju vezani i - grobovima?
"Osim brata Bojana i moj otac počiva u Srbiji. On je kao predratni oficir streljan na procesu protiv vođa Paraćinske brigade, gde je osuđen bez ikakave krivice. Streljan je na Žutom pesku pored Morave. Svoje ratne drugove zamolio sam da mi pomognu da pronađem makar zemlju u kojoj je on pokopan, pošto o mestu ukopa nemam nikave informacije."
Kako ste preživeli posleratni period?
"Posle bežanja iz Srbije i ilegalnog skrivanja u Ljubljani izadala me je žena koja je trebalo da bude moj agent. Zadatak mi je bio da organizujem mrežu naših ljudi na području Slovenije. Uhapsila me je Ozna, ali protiv mene nisu imali dokaza. To me je spasilo sigurne smrti. Zahvaljujući različitim intervencijama osuđen sam svega na pet godina, uz gubitak građanskih prava. Pod okom Udbe bio sam sve do 1980. godine."
Kako se oseća četnički prvak, Slovenac i katolik, u Sloveniji danas?
"Moje vojvodstvo je velika čast koju delim sa svojim pokojnicima - ocem i bratom i Slovenci to poštuju. Raspad Jugoslavije je za mene bolna činjenica, najviše zbog našeg slaboumlja i strašne sebičnosti Hrvata. U tom odnosu snaga Slovenci nisu videli svoju budućnost i srpska politika je pristala na to. Zato mi govorimo da se nismo odvojili od Jugoslavije već od komunizma."
Malo je poznato da ste u vreme raspada Jugoslavije bili i blizak saradnik Janeza Janše. Kako to danas komentarišete?
"Bio sam prvi predsednik Saveta Janšine stranke. Sa njim sarađujem i danas i to je jedina moja politička aktivnost. Ravnogorstvo nije stvar političkog opredeljenja, već tradicije i ubeđenja. Janšino suđenje pred vojnim sudom u Ljubljani svojevremno je predstavljeno kao antisrpsko delovanje, što nije istina. Janša je jedini političar iz Slovenije koji redovno dolazi na četničke komemoracije."
RAT
U nemačkom ropstvu
"Tokom aprilskog rata bio sam u 345. protivavionskom divizionu koji je bio na položaju kod Zidanog mosta. Mi smo oborili jedini nemački avion u Sloveniji. Posle izdaje Hrvata, dobili smo naređenje od komande da se raziđemo kućama. Gestapo me je uhapsio 14. aprila 1941. godine, i tamnovao sam u zloglasnom zatvotu Stari Pisker u Celju. U vreme kada nijedan komunista nije znao šta je nemački zatvor, Nemci su redom zatvarali pripadnike Jugoslovenske vojske."
PARTIZANI
Nismo imali sukobe
"Partizani su se u Srbiji pojavili 1941. godine. Posle niza nemilih događaja - napada na ugledne domaćine, vršljanja, paljenja arhiva i zemljišnih knjiga, učestalo su ih ubijali seljaci u krajevima gde su se pojavljivali. Mi se u to nismo mnogo mešali. Sve do 1944. godine i dolaska 23. divizije Peka Dapčevića sa partizanima u Srbiji skoro da nismo imali nikakvih problema."
NEDIĆ
Spas i za Slovence
"Milan Nedić je učinio maksimum da desetine hiljada izbeglica prime i zbrinu u Srbiji. veliki broj njih bio je iz Slovenije, među kojima i moja majka i sestre. Slovenci su bili čak privilegovani u odnosu na Srbe iz Hrvatske ili Bosne. To je znak iskrene brige za braću u Sloveniji. Nedićeva uloga nije bila kvinsliška, kakva je bila Rupnikova. Bio je isključivo u funkciji očuvanja sprskog naroda. Uz sve istorijske činjenice, utisak je da je predstava o njemu u Srbiji, ipak, pogrešna."
SEĆANJA
Pas na poklon
"Rado se sećam događaja iz 1939. godine kada sam dobio na poklon od njega - psa. U Celju je bila služba veze gde su psi prenosili žice za komunikaciju i jednom prilikom mi je doneo štene šarplaninca. Tokom rata nismo kontaktirali sve do 1944. godine, i mog dolaska u Vrhovnu komandu. Posle jedne uspešne borbe kod Han pijeska lično Čiča me je unapredio u čin poručnika.Nikada neću zaboraviti jedno veče u Bosni kada je skoro cela Vrhovna komanda sedela pored jednog kazana. Kašikama smo svi zahvatali jelo iz kotla. Iznedada, došao je Draža i pitao: 'Braćo, ima li malo i za mene?', posle čega je zajedno sa nama jeo iz iste posude."
http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=78&articleId=334
__________________
___________________
No comments:
Post a Comment