Часлав М.Дамјановић
14. април 2013
– – “A” и “Б” “Одломци извештаја Мајкла Рајачића из OSS (Office of Strategic Services, амерички “Уред за стратешке задатке” у Другом светском рату), и “Ликовни прилози” – сачињен од драгоцених и драгих ратних фотографија и још драгоценијих факсимила тајних ратних докумената. На заглављу књиге су уз цитат приређивача, такође и родољубиви цитати Протојереја Мијаила И. Даниловића, професора и књижевника Милорада Д. Рогичевића, и Александра М. Јевтића, професора Богословије Светог Саве у Београду. На насловној страни је драга илустрација замишљеног “Чиче”, са шубаром, лулом, и... у српском народском оделу.
***
Иако је Макдауелов текст врло сажет, и иако се стиче утисак да није завршен, и иако је преобилан набојем – прво, аутентичних докумената од којих су неки првипут објављени – и друго, ауторовим бриљантним анализама суштине ратних операција и њиховом условљеношћу стратегијским мотивима који су руководили Савезнике, али и Нацисте на тактичке потезе и ситуације – ипак... текстом доминирају Макдауелова непобитина документација из које прозилазе његови закључци и питања:
– на супрот– – –
***
– већ и да допринесе да се Европа, па и свет, такође одрже слободним и праведним. Такав менталитет Српског Народа окарактерисан је као суштински разлог његовог ступања у борбу против Зла које је схватио у Нацизму. Из тога је проистекла не само одлучност оних Срба који су као Равногорци активно учествовали у рату против Нацизма – већ и одлучност читавог српског народа као таквог, без чије помоћи рат против неизмерно надмоћнијег Нацизма не би био могућ.
–
Опсег ратних операција Равне Горе у рату против неизмерно надмоћнијег Нацизма је приказан документованим анализама ратних дејстава, али и материјално-економским анализама – која су рудна блага и економски и прехранбени продукти били битни за функционисање нацистичке војне машине – и у коликој је мери Равна Гора онемогућивши то функционисање од првог до последњег дана рата – била кључни и пресудан чинилац за Победу у рату.
Осим већ знаних дејстава против железничких саобраћајница и директних напада на немачке трупе, Макдауел истиче такође и огроман опсег напада на речни транспорт Дунавом који су сходно непобитним документима Немци кориситили чак много више од железничког транспорта. У том смислу Макдауел документује сарадњу са бугарским, румунским и мађарским “националним” покретима који су овим акцијама под командом Драже Михаловића наносили Нацистима пресудне ударце од првог до последњег дана рата.
Инфилтрација Равногораца у све управне нивое војних и цивилних немачких власти и устројби сарадника окупатора – доводила је до збуњености непријатеља, осећања несигурности, и наравно до немачког беса који је доводио до казнених експедиција и масовних егзекуција српског становништва. Међутим, Макдауел убедљиво документује доцнију пажљиво планирану и мудру герилску стратегију којом је итекако нарастао огромни опсег ратног ефекта Равне Горе у пресудан значај за пораз непријатеља и – у успешно чување становништва Србије од масовних репресалија, наравно не стопосто али сводећи репресалије на минимум.
Ова стручна анализа, заснована на непобитној документацији, доводи Макдауела до непобитног закључка о
***
–
– што ми се чини да је непобитан доказ његовог искреног антинацизма, антифашизма, и антикомунизма
–– Макдауелова анализа непобитне документације своди се на закључак који бих ја формулисао: Тито уопште није учествовао у рату!
Један од битних елемената који Макдауел истиче и подробно документује јесте Стаљин – који је непрестано захтевао од Тита да активно дејствује против Нациста и да док траје рат заборави идеолошке циљеве – и упорно одбијање Тита да се подвргне Стаљиновим наређењима и почне да учествује у рату! Такође је подробно документовано Стаљиново незадовољство Титовим кукавичлуком и врдањем, и следствено томе Стаљинова приврженост српском националном покрету – Дражи и Равној Гори – управо зато што су се они све време боре против Нацизма.
Интересантне су чињенице да из ове документације непобитно произилази да Тито није уопште хајао за Стаљина; да је водио искључиво своју игру; и да је огроман део партизана, па чак и чланова партије – био против Тита – не само зато што су желели да се боре против Нацизма већ и зато што су да су наивно сматрали да је циљ НОБ-a активна борба против окупатора!
Иако је врло подробно документована Титова сарадња са Немцима, нешто мање је документована сардња са НДХ. Макдауел је само на неколико места поменуо усташе као такве. Али је подробно анализирана злоупотреба оружја, људства и територија стечених након што су му савезници доделили после капитулације италијанских снага; лажно оформљење цивилних власти на лажно ослобођеним територијама и сурова небрига за народ; забрана кретања савезничким представницима изван територије Титовог генералштаба и спречавање да својим очима виде наводне ратне победе којима их је Титов штаб рекламерски кљукао; лажно присвајање победа Равне Горе над Немцима и присвајање као својих...
Али... Стаљинова љутња због Титовог кукавичлука и неучествовања у рату доминира анализом Титовог “мувања кроз рат”!
Иако је “мување кроз рат” мој израз а не Макдауелов – али јесте Макдауелов закључак подробне анализе и документације да Тито уопште није био учесник рата против Нацизма – већ манипулатор који се борио за власт у поратној Југославији.
***
– доказ су да Југословенска војска у отаџбини под командом генерала Драже Михаиловића – није сарађивала са окупатором – а да Титови партизани јесу. И то читавим током рата, и то на свим нивоима а поготово на врху – Тито је сарашивао не само у односу на познате “мартовске преговоре” већ током целог рата.
У односу на Равну Гору врло прецизно су документоване инфилтрације у цивилне и војне квинслиншке, па чак и немачке оперативне центре. Анализирани су и документовани и начин рада ових инфилтрација и далекосежни доприноси ове инфилтриране мреже у свим порама непријатељских дејстава – против ратних напора Нацизма, и њихов пресудан допринос коначној Победи у рату.
С друге стране, коначни збир Титове сарадње са Нацистима и хрватским квинслинзима у великој мери документује Титово “мување” уместо активног учешћа у рату. Титова концентрација на борбу против Равне Горе, и на рекламирање његових лажних дејстава и ослобођених територија, које је на известан начин увек било у сагласју са немачким окупаторским снагама; Титово изабирање територија на којима је бивао – где су биле најмање концентрације немачких трупа, или где их уопште није било – своди се не само на избегавање сучељавања са Немцима (изузев у два наведена случаја) – већ и на бивање на територијама на којима би икаква значајнија акција, чак и да је изведена – била ирелевантна – јер су те територије за окупаторе биле тотално неважне! Међутим, осим краће анализе мартовских преговора, директан однос са Немцима сугерирају безпоговорна документа од Титотвог доласка у Београд на почетку рата па све до последњих дана ратних дејстава на подручју бивше Југославије. Исто се односи и на односе са НДХ, што је додирнуто овлаш – али врлом документацијом и учесталим инсистирањем!
Међутим, много је значајнија документација не само о Титовом прикривању сарадње са окупатором – од Савезника – већ тотална ароганција Савезника да уопште обрате пажњу на два кључна елемента: На тотално отсуство Титових ратних дејстава и на врло лагодне Титове односе са непријатељем!
***
– враћајући– Зашто? – али је вредно набројати бар неке да би се схватила комплексност његовог приступа: на пример после безпоговорно доказаног четворогодишњег – не “двогодишњег” – него документованог четворогодишњег активног учинка ратног напора Равне Горе Победи у Другом светском рату– и не само никаквог учинка Тита и његових партизана – већ чак и непобитно доказаног њиховог не-учествовања у ратним напорима – Макдауел поставља питање зашто су Западни Савезници издали Равну Гору! На пример, након детаљно документованих анализа демократског и праведног уређења на територијама под контролом Равне Горе, и упоредних детаљно документованих анализа терористичке и партијске присиле на територијама са којих су Титове снаге бежале са једне на другу – не да би ратовале већ да би по сваку цену сачувале своје наводно идеолошко “језгро”, што је доводило не само до жестоког осипања не само Срба већ и свих осталих, па чак и партијских кадрова који су желели да се боре против нацистичких завојевача... Макдауел увек понавља своје упорно... Зашто?
Поготово у односу на третман савезничких агената којима су Титове снаге дозвољавале да “сазнају” искључиво само оно што им каже комунистичка пропаганда – насупрот слободном кретању, слободном разговору са свим грађанима са којима су желели да дођу у контакт, и на супрот слобоном учестовању или присуствовању борбама Равне Горе – што им је на супрот Титовим забранама – Равна Гора дозвољавала да чине слободно и по вољи...
Сва та Макдауелова “Зашто?” потенцирана су искреним али документованим објашњењима и закључцима.
***
– шта–
–– биле под врло мистериозном контролом; биле су у највећој мери не само нереалне већ и драстично супротне не само о резултату самих ратних акција већ и о њиховим стратешким последничностима по исход рата, а поготово по последичност њиховог исхода како на послератну Источну Европу... а посебно по Југославију као такву.
Овај јаз између лажних обавештења и истинских догађања одражавао се у бројним протестима професионалних обавештајаца који су закључке доносили на основу онога што се доиста догађало на терену. За овај тајанствено контролисани џиновски раскорак, који се проносио од савезничких команди у Египту и Барију, и Команди за Средоземље и Исток – све до Лондона и Вашингтона – карактеристична су систематска лажна умањивања, па чак и ниподаштавање огромног опсега ратног и стратегијског доприноса Равне Горе, па чак и прекрађе равногорских успеха лажно приписиваних Титовим партизанима!
Са друге стране лажно– али такође систематски – преувеличавана су непостојећа ратна дејства и непостојећи доприноси ратним напорима од стране Титових снага!
Осим тога, карактеристично је да је идеолошка и против народска Титова власт на територијама апсолутно неважним за немачке окупационе снаге, а са којих је Тито бежао са једне на другу да би “сачувао” од расипања своје партијско “језгро”, и Титова искључива концентрисаност на борбу против Равне Горе – иако доказана документима – на неки начин увек остајала у позадини! И иако су ретки појединци виших чинова у штабовима савезничких команди били свесни ове издајничке ујдурме – па за разлику од Черчила у прво време и задуго чак и Рузвелт – ова подвала је неминовно довела до савезничке издаје Равне Горе и до постављања Тита на власт над послератном Југославијом.
***
Рат против Нацизма у који су ступили Дража Михаиловић, Србија и Српски Народ од првог тренутка када су нацистички завојевачи ступили на тло отаџбине је подробно документован и често упоређиван са Титовом ратном неактивошћу, изузев у два случаја у много доцнијем пориоду. Насупрот превасходно енглеским лажним тврдњама о некаквој Дражиној “неактивности”, Макдауел је свесрдном анализом документовано доказао непрестану активност Равне Горе, и непрестани допринос пресудан за добијање рата – од првог до последњег дана ратних збивања на територији бивше Југославије.
Истицањем пресудних фактора за добијање рата – врло ефикасно ометање економске експлоатације, ометање немачког транспорта не само железницама већ и предоминанто Дунавом, и командно и стратегијско Дражино вођство у ометању транспорта у заједници са националним покретима отпора Мађарске, Румуније и Бугарске, и све то уз непрестано активно ометање немачких локалних операција, и то уз пажљиво планирање да би се становништво обезбедило од сурових немачких репресалија – доказани су непобитним документацијама и поштеним закључцима.
Карактеристично је, међутим, да тим докуменатацијама није придавана никаква пажња ни у енглеским ни у немачким ратним извештајима, па сходно томе нити у лажним комунистичким извештајима! Али – што је још чудније – нема их нити у можда најдетаљинијој и наизглед свеобухватној књизи Волтера Робертса (Walter R. Roberts) “Тито, Михаиловић и савезници, 1941-1945” (“Tito, Mihailovic and the Allies, 1941-1945”) очигледно “скројеној” по прижељкивањима америчког Државног секретаријата – и нема их чак нити у књигама Дејвида Мартина (David Martin “Patriot or Traitor”, и “The Web of Disinformation”), највероватније “скројеним” сходно интересима енглеских обавештајних служби.
***
– Ко је утицао? Његов одговор је двострук: он особе које су “утицале” најчешће назива “непознатим”. Ти “непознати” су поготово на Черчила, али у доцнијем периоду и на Рузвелта – утицали потпуно супротно од војне стратешке логике – али поготово у односу на подручје Југославије – потпуно супротно од стварне ситуације на терену! Ти “непознати” у Лондону, а доцније и у Вашингтону, доминирали су Черчиловим, а доцније и Рузвелтовим мишљењем. Ти “непознати” били су пресудан утицај на Черчила, још од самог почетка рата на тлу Југославије, а доцније и на Рузвелта – да се савезничка политика преокрене у корист Тита, да Савезници издају Равну Гору и Српски Народ, и да тако – иако ово задње није обухваћено у књизи – доведу Тита на власт над послератном Југославијом!
Међутим, иако Макдауел на посебним местима – не као одговор на своје питање ––– из свих– али
– могли да спрече трагедију над Источном Европом и Југославијом. Из чињенице да су Савезници издали Равну Гору и предали Југославију Титовом антисрпском терору – он закључује и као војни стратег и као историчар – довели су по његовим речима до могућности Трећег светског рата! То се може протумачити да се обистинило прво намерним довођењем до Хладног рата... а онда до данашњег глобалног фашизирања света. Предпоставку такође чини уверљивом и одговор на питање
– о томе нема ни речи у књизи!
Зар се то не надовезује на “непознате”? Па чак... и да он зна ко су “непознати” – али има разлога да то не каже?
– на супрот– занемарио
–
– тај део није обрађен у књизи. Али... иако је немогуће поуздано одговорити да ли је Макдауел био приморан да– то је чудно јер је морао да зна да је Државни секретаријат тај који је покушао да сакрије од јавности Труманово одликовање Дражи; забранио америчким ваздухопловцима спасеним са Прањана и јавним америчким војним и цивилним личностима да у Београду сведоче на јавном линчу и убиству Драже Михаиловића; забранио подизање споменика захвалности Дражи и Равној Гори на федералном земљишту... Зато, иако то непомињање јесте наизглед чудно, ипак... можда Макдауелов одговор налазимо у одговору на следеће питање:
инсистирања на
––– али говори
– Макдауел свакако јесте.
– нема ни помена о проблему briefing – debriefing спасених америчких ваздухопловаца;–– под маском да је то некакав controversy – наводно некаква “несугласица” због које ето не сме да се открије истина... и наравно нема ни помена да ли су “непознати” здружена завера... нити репресалија Државног секретаријата над самим Макдауелом!
– – било како било – није одговор на питање
– о
И иако то није посебно формулисао – он својом анализом непобитно доказује:
Оптужбе против Драже Михаиловића и Равне Горе су лаж!
Дража се борио од првог до последњег дана рата – Тито није!
Није постојао никакав период
Дражине “неактивности” током читавог рата!
Титова ратна неактивност постојала је током читавог рата!
Дража није сарађивао са окупаторима! Тито јесте!
Равна Гора јесте била један од
пресудних чинилаца за Победу у Другом светском рату
Труманово одликовање Дражи (посмртно)
јесте била и захвалност за спасене америчке ваздухопловце
– али је изнад свега и више од свега било одликовање због
тога што је Дража био пресудан чинилац у рату
за Победу над Нацизмом!
Према томе:
Зашто је књига названа “Стрељање историје”?
Зато што је Историја жртва лажи!
Зато што је лаж – “стрељала историју”!
Титов режим је “захтевао” – не од америчке Владе –
него баш од америчког Државног секретаријата да се
Макдауел осуди на смрт!
Оно чега нема у тексту – Макдауел је највероватније
био присиљен да избаци…
…јер је Истина била не само забрањена – већ заиста стрељана!
А што Лаж стреља – то мора да остане мртво!
Тајну “Стрељање историје”
Лаж покушава да се сачува по сваку цену!
Зар то није најнепобитнији доказ лажи?
*
Богу хвала да је Макдауел, један од старе генерације,
преживео до позних година,
и да је старост посветио откривању Истине!
Макдауел је доказао Истину!
И зато хвала Господу да је пре смрти Роберт Макдауел
заветовао скриптом драгог пријатеља!
И зато хвала Г. Раденковићу
што је одржао завет и коначно…
…дигао Истину из мртвих.
****
Часлав М. Дамјановић
Часлав М. Дамјановић
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
*****
No comments:
Post a Comment