Давид Дамјановић / 18. март 1921 – 28. фебруар 2018

David Damjanovich as Chetnik in WWII

Foto: Author unknown

 

Slavko Panovich, President of Serbian National Defense in America and David Damjanovich at the Chetnik Memorial Hall in Schererville (Crown Point), Indiana. Photo by Aleksandra Rebic May 19, 2013.

 

Давид Дамјановић 18. март 1921 – 28. фебруар 2018 Тужна вест проширила се српским насеобинама у чикашком региону – у станиште своје Вечне и Небеске Србије преселио се Давид Дамјановић, њен одабрани становник који је свој дуговечни живот посветио борби за слободу српског народа како својим истинским хришћанским животом од првог до последњег дана, тако и оружјем када је требало у време Другог светског рата, а потом и вишедеценијским књижевним радом.

 

У својој 98. години живота, 28. фебруара 2018.г испустио је своју душу и преставио се Господу током ноћи у блаженом сну свога дома у Грифиту (Griffith) близу Шервила у држави Индијани. Новинар и публициста, песник, дугогодишњи уредник листа „Србија“, Брозов заточеник пуних 16 година, испунио је живот часним делима и отишао у анале српске политичке емиграције. Идући својим светосавским животним путем наилазио је и пребродио ратове, тамнице, јауке и сузе, и све то пером истине записао и оставио српском роду за наук, а Српска Црква га је за такав животни став наградила Орденом Св. Саве 2011. године. Био је редован члан Покрета српских четника Равне Горе у коме је вршио врло одговорне дужности и у својим написима и књигама описао тешке дане Другог светског рата на Тромеђи Босне, Лике и Далмације и шире. Своје последње године провео је као почасни потпредседник Покрета српских четника Равне Горе. По оснивању Динарске четничке дивизије, под командом војводе Момчила Ђујића, Давид је био постављен за команданта Голубићког батаљона, као храбар, строг и правичан. Уживао је пуно поверење својих претпостављених старешина и команданта ДЧД војводе Момчила Ђујића, а борци Голубићког батаљона били су му до крајности верни и одани. Са њима је Давид успешно ратовао против непријатеља српског народа и увек налазио излаз и из најтежих ситуација. За своју храброст и ратне заслуге одликован је „Карађорђевом звездом“.

 

Давид Дамјановић је рођен 18. марта 1921. године у селу Голубићу код Книна од оца Николе и мајке Милице, девојачко презиме Јерковић. Одрастао је у родном месту и уочи Другог светског рата провео четири године на раду у престоном граду Београду. По избијању рата враћа се у родни крај и ступа у редове Динарске дивизије да брани огњишта, светосавску веру и народ Крајине од усташа, партизана и страних непријатеља. Часно је водио борбе током рата али је на крају, издајом савезника, морао да напусти отаџбину са саборцима и настани се у талијанским и немачким логорима за расељена лица. Краљ Петар Други септембра 1949.г Давида одређује, као храброг и поверљивог, у групу специјалаца која је требало да се пребаци на територију Југославије и извештава о правом послератном стању у отаџбини. Издајом неких веза у околини Загреба бива ухапшен и осуђен на смрт, која му је казна замењена за доживотну робију, а најпосле на 20 година од којих је издржао пуних 16 и измучен преживео страхоте комунистичког казамата у Митровици. Одмах по изласку из тамнице (1965) вратио се у родно место и, под сталном присмотром, покушао да се врати у нормалан живот. Оженио се својом девојком Јоком а Бог их је подарио сином Николом и ћерком Милицом. Под ванредним околностима успева да добије пасош и оде у посету брату од стрица Луки Дамјановићу у Источни Чикаго 2. августа 1970.г и ту остаје, тражећи од председника Никсона дозволу која је усвојена. Потом успева да и породицу доведе код себе и од тада никада више није крочио на тле своје Отаџбине. Супруга Јока се убрзо тешко разболела и умрла, а Давид је одгајио своју децу великим трудом и упорношћу. Потом је своје позне дане провео у браку са Радојком, племенитом женом доброг срца. Тешко је укратко описати скоро вековну животну стазу Давида Дамјановића, пуну догађаја и његових детаљних запажања, а он лично се потрудио да својим сународницима остави све то у својим књигама. Написао је прво значајну ратну књигу под насловом “Кроз крв, јауке и сузе" и потресну робијашку под насловом “Живот и доживљаји”. А онда су се ређале књиге “Родослед племена Павићи“, “Командант Лазина", “Моја животна стаза", "Пјесма ми је наду одржала”, „Буди ти сине добар, а све што дође то и прође“, „70 година тешке борбе – оружјем, пером и живом речју 1941-2011“, „Неочекивана признања“, мала књижица у стиху „О дјетињству и раној младости" и друге. Укупно 16 остављених књишких записа.

 

Живео је часно, борио се за слободу српског народа, оставио сведочанства о једном тешком времену у коме је живео. Отишао је у Небеску Србију знајући да је доживео поразе српских непријатеља из Другог светског рата и тријумф Истине над фантастичним комунистичким лажима. Милост Божија пратила га је на његовој дугој животној стази, а захваљујући његовом ставу према животу и многим догађајима он ју је заслужно носио.

 

Бог да му душу прости и настани је тамо међу праведнике Небеске Србије јер је својом несебичном љубављу према Слободи и Отаџбини то место и заслужио.

 

Помен за упокојеног Давида одржаће се у понедељак 5. марта у Линколн Риџ погребном заводу (Lincoln Ridge Funeral Home in Schererville, IN) у 7 сати увече, а сутрадан 6. марта у 10 сати заупокојено опело у цркви Св. Ђорђа у Шервилу. После сахране на гробљу у Калумету (Calumet Park Cemetery in Merrillville, IN), породица ће припремити даћу у Дому Покрета српских четника у Шервилу.

 

Наше искрено саучешће сину Николи и ћерци Милици са породицама, бројним рођацима, кумовима, саборцима и Покрету српских четника Равне Горе.
 

 

 

Драган Ћирић

2. март 2018.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****