Аутор: Зоран Радисављевић
February 6, 2017
Тајна блага краља Петра II
Душан М. Бабац и Александар М. Огњевић откривају колико је тачно злата било спаковано у осам сандука, када је влада отишла у избеглиштво.
Краљ Петар II Карађорђевић (Фото: Из збирке Небојше Митровића)
Kраљ Петар II Карађорђевић, у априлу 1941, побегао je из земље и понео народно злато. Тако гласи реченица коју су противници монархије и Краљевине Југославије непрестано понављали од 1945, а затим је, као какву мантру, пренели и на своје потомке, тако да је слушамо, ево, више од седамдесет и пет година.
Издавачка кућа „Евро бук” из Београда објавила је књигу Душана М. Бабца и Александра М. Огњевића „Тајна краљевског блага”. Аутори говоре о преносу злата у Енглеску (мај 1939), преносу злата из Енглеске у САД (1940), преносу злата у САД преко Швајцарске (1939/1940), преносу злата у САД преко Атине (1940), о судбини блага из манастира Острог, пљачкању злата у Никшићу, на Цетињу и у Херцег Новом...
На пропаст Краљевине, истичу аутори, указивао је рђав однос кнеза Павла, не само према краљици Марији (која је напослетку била доведена у ситуацију да 1937. трајно напусти земљу) и краљу Петру, већ и према убедљиво најпопуларнијем српском политичару још од Пашића – Милану Стојадиновићу. Овакав став кнеза вођен је личном сујетом и политичком амбицијом. Стојадиновић је, поред великог економског успеха, био и надомак решења хрватског питања (уз договор с Италијанима) формирањем српских бановина као противтеже повећања хрватске аутономије. То је све упропастио кнез Павле формирањем проширене Бановине Хрватске 1939, на штету српских интереса, захваљујући новом марионетском председнику владе Драгиши Цветковићу.
Што се тиче бекства младог краља, ствари би требало посматрати објективно и у датом историјском контексту. Шта би било, питају се аутори, да је седамнаестогодишњи краљ Петар II остао у својој краљевини док са свих страна (осим из Грчке и Албаније) траје напад 35 непријатељских дивизија? Кроз какву је врсту понижења пролазио много искуснији белгијски краљ Леополд III, и од Немаца, и од савезника? Већина о томе, највероватније, ништа не зна, али зато многи имају храбрости да Карађорђевог унука, седамнаестогодишње дете, називају издајником. Шта би било са краљем Петром мање од годину дана касније, са свим оним немачким бесом око војног пуча од 27. марта који је спрао општенародну срамоту због потписивања Тројног пакта, уз незапамћену подршку српског народа? Па краљ би прошао вероватно горе од патријарха Гаврила и Св. Николаја охридског и жичког, пишу аутори књиге.
Краљ Петар II и краљевска влада нашли су се у егзилу у Лондону, раме уз раме са холандском краљицом Вилхелмином, норвешким краљем Хаконом, грчким краљем Ђорђем, великом војвоткињом од Луксембурга, француским генералом Де Голом, владама Белгије, Пољске и Чехословачке. Ове владаре нико није сматрао кукавицама или издајницима у њиховим поробљеним отаџбинама. Напротив, они су представљали трачак наде у скору слободу.
Краљ Петар је дуго времена у егзилу истицао да му је намера да се врати у Југославију и бори на челу своје војске до ослобођења земље. Од тога није одустајао ни онда кад је, у неповољним међународним околностима, та жеља постала готово неостварива. Када је захтев да оде у земљу и стави се на чело бораца генерала Михаиловића први пут поставио британској влади, Черчил га је одвратио од тога из безбедносних разлога, наводно, страхујући за његов живот.
Што се тиче мита о тонама „народног злата”, које је краљевска породица понела са собом бежећи из земље, он је већ веома детаљно обрађен у књизи „Новац у Југославији за време Другог светског рата” (2000), чији је аутор предратни и поратни чиновник Народне банке Миодраг Угричић.
Од 204 сандука злата филијале Народне банке у Ужицу, тврде аутори, Италијани су у априлу и мају 1941. запленили 179 сандука са 8.393 килограма чистог злата. Од преосталих 25 сандука, Немци су у манастиру Острог узели четири, један четници, осам је понела влада, а шест генералитет, један је украден и пет је отела Озна после рата.
Злато, спаковано у осам сандука, које је југословенска влада понела са собом из Никшића, када је 15. априла војним авионом напуштала земљу, непосредно по приспећу у Каиро, послато је Јужноафричкој резервној банци, Дурбан, за Енглеску банку, која их је обрачунала и ставила на располагање југословенској влади 27. октобра 1941. Реч је о 13.995,713 финих унци злата. Шест сандука злата генералитета, које су са никшићког аеродрома, 16. априла 1941, понели неки виши официри, није предато ни југословенској влади, ни Енглеској банци, официри су га задржали под својом контролом.
Када је 29. новембра 1945. Уставотворна скупштина усвојила декларацију о проглашењу републике, укинута је монархија у Југославији, а Петар II Карађорђевић, са целом династијом, лишен је свих права. Првих година после губитка круне, краљ је живео од 40.000 фунти, које је добио од своје владе, и 30.000 фунти своје уштеђевине. Када је пара понестало, почетком педесетих година прошлог века, краљ је почео да продаје породичне драгоцености, које је успео да изнесе из земље.
http://www.politika.rs/scc/clanak/373662/Tajna-blaga-kralja-Petra-II
*****
Politika
Autor: Zoran Radisavljević
February 6, 2017
Tajna blaga kralja Petra II
Dušan M. Babac i Aleksandar M. Ognjević otkrivaju koliko je tačno zlata bilo spakovano u osam sanduka, kada je vlada otišla u izbeglištvo.
Kralj Petar II Karađorđević, u aprilu 1941, pobegao je iz zemlje i poneo narodno zlato. Tako glasi rečenica koju su protivnici monarhije i Kraljevine Jugoslavije neprestano ponavljali od 1945, a zatim je, kao kakvu mantru, preneli i na svoje potomke, tako da je slušamo, evo, više od sedamdeset i pet godina.
Izdavačka kuća „Evro buk” iz Beograda objavila je knjigu Dušana M. Babca i Aleksandra M. Ognjevića „Tajna kraljevskog blaga”. Autori govore o prenosu zlata u Englesku (maj 1939), prenosu zlata iz Engleske u SAD (1940), prenosu zlata u SAD preko Švajcarske (1939/1940), prenosu zlata u SAD preko Atine (1940), o sudbini blaga iz manastira Ostrog, pljačkanju zlata u Nikšiću, na Cetinju i u Herceg Novom...
Na propast Kraljevine, ističu autori, ukazivao je rđav odnos kneza Pavla, ne samo prema kraljici Mariji (koja je naposletku bila dovedena u situaciju da 1937. trajno napusti zemlju) i kralju Petru, već i prema ubedljivo najpopularnijem srpskom političaru još od Pašića – Milanu Stojadinoviću. Ovakav stav kneza vođen je ličnom sujetom i političkom ambicijom. Stojadinović je, pored velikog ekonomskog uspeha, bio i nadomak rešenja hrvatskog pitanja (uz dogovor s Italijanima) formiranjem srpskih banovina kao protivteže povećanja hrvatske autonomije. To je sve upropastio knez Pavle formiranjem proširene Banovine Hrvatske 1939, na štetu srpskih interesa, zahvaljujući novom marionetskom predsedniku vlade Dragiši Cvetkoviću.
Što se tiče bekstva mladog kralja, stvari bi trebalo posmatrati objektivno i u datom istorijskom kontekstu. Šta bi bilo, pitaju se autori, da je sedamnaestogodišnji kralj Petar II ostao u svojoj kraljevini dok sa svih strana (osim iz Grčke i Albanije) traje napad 35 neprijateljskih divizija? Kroz kakvu je vrstu poniženja prolazio mnogo iskusniji belgijski kralj Leopold III, i od Nemaca, i od saveznika? Većina o tome, najverovatnije, ništa ne zna, ali zato mnogi imaju hrabrosti da Karađorđevog unuka, sedamnaestogodišnje dete, nazivaju izdajnikom. Šta bi bilo sa kraljem Petrom manje od godinu dana kasnije, sa svim onim nemačkim besom oko vojnog puča od 27. marta koji je sprao opštenarodnu sramotu zbog potpisivanja Trojnog pakta, uz nezapamćenu podršku srpskog naroda? Pa kralj bi prošao verovatno gore od patrijarha Gavrila i Sv. Nikolaja ohridskog i žičkog, pišu autori knjige.
Kralj Petar II i kraljevska vlada našli su se u egzilu u Londonu, rame uz rame sa holandskom kraljicom Vilhelminom, norveškim kraljem Hakonom, grčkim kraljem Đorđem, velikom vojvotkinjom od Luksemburga, francuskim generalom De Golom, vladama Belgije, Poljske i Čehoslovačke. Ove vladare niko nije smatrao kukavicama ili izdajnicima u njihovim porobljenim otadžbinama. Naprotiv, oni su predstavljali tračak nade u skoru slobodu.
Kralj Petar je dugo vremena u egzilu isticao da mu je namera da se vrati u Jugoslaviju i bori na čelu svoje vojske do oslobođenja zemlje. Od toga nije odustajao ni onda kad je, u nepovoljnim međunarodnim okolnostima, ta želja postala gotovo neostvariva. Kada je zahtev da ode u zemlju i stavi se na čelo boraca generala Mihailovića prvi put postavio britanskoj vladi, Čerčil ga je odvratio od toga iz bezbednosnih razloga, navodno, strahujući za njegov život.
Što se tiče mita o tonama „narodnog zlata”, koje je kraljevska porodica ponela sa sobom bežeći iz zemlje, on je već veoma detaljno obrađen u knjizi „Novac u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata” (2000), čiji je autor predratni i poratni činovnik Narodne banke Miodrag Ugričić.
Od 204 sanduka zlata filijale Narodne banke u Užicu, tvrde autori, Italijani su u aprilu i maju 1941. zaplenili 179 sanduka sa 8.393 kilograma čistog zlata. Od preostalih 25 sanduka, Nemci su u manastiru Ostrog uzeli četiri, jedan četnici, osam je ponela vlada, a šest generalitet, jedan je ukraden i pet je otela Ozna posle rata.
Zlato, spakovano u osam sanduka, koje je jugoslovenska vlada ponela sa sobom iz Nikšića, kada je 15. aprila vojnim avionom napuštala zemlju, neposredno po prispeću u Kairo, poslato je Južnoafričkoj rezervnoj banci, Durban, za Englesku banku, koja ih je obračunala i stavila na raspolaganje jugoslovenskoj vladi 27. oktobra 1941. Reč je o 13.995,713 finih unci zlata. Šest sanduka zlata generaliteta, koje su sa nikšićkog aerodroma, 16. aprila 1941, poneli neki viši oficiri, nije predato ni jugoslovenskoj vladi, ni Engleskoj banci, oficiri su ga zadržali pod svojom kontrolom.
Kada je 29. novembra 1945. Ustavotvorna skupština usvojila deklaraciju o proglašenju republike, ukinuta je monarhija u Jugoslaviji, a Petar II Karađorđević, sa celom dinastijom, lišen je svih prava. Prvih godina posle gubitka krune, kralj je živeo od 40.000 funti, koje je dobio od svoje vlade, i 30.000 funti svoje ušteđevine. Kada je para ponestalo, početkom pedesetih godina prošlog veka, kralj je počeo da prodaje porodične dragocenosti, koje je uspeo da iznese iz zemlje.
http://www.politika.rs/sr/clanak/373662/Tajna-blaga-kralja-Petra-II
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
*****
Politika
Autor: Zoran Radisavljević
February 6, 2017
Tajna blaga kralja Petra II
Dušan M. Babac i Aleksandar M. Ognjević otkrivaju koliko je tačno zlata bilo spakovano u osam sanduka, kada je vlada otišla u izbeglištvo.
Краљ Петар II Карађорђевић (Фото: Из збирке Небојше Митровића)
Kralj Petar II Karađorđević, u aprilu 1941, pobegao je iz zemlje i poneo narodno zlato. Tako glasi rečenica koju su protivnici monarhije i Kraljevine Jugoslavije neprestano ponavljali od 1945, a zatim je, kao kakvu mantru, preneli i na svoje potomke, tako da je slušamo, evo, više od sedamdeset i pet godina.
Izdavačka kuća „Evro buk” iz Beograda objavila je knjigu Dušana M. Babca i Aleksandra M. Ognjevića „Tajna kraljevskog blaga”. Autori govore o prenosu zlata u Englesku (maj 1939), prenosu zlata iz Engleske u SAD (1940), prenosu zlata u SAD preko Švajcarske (1939/1940), prenosu zlata u SAD preko Atine (1940), o sudbini blaga iz manastira Ostrog, pljačkanju zlata u Nikšiću, na Cetinju i u Herceg Novom...
Na propast Kraljevine, ističu autori, ukazivao je rđav odnos kneza Pavla, ne samo prema kraljici Mariji (koja je naposletku bila dovedena u situaciju da 1937. trajno napusti zemlju) i kralju Petru, već i prema ubedljivo najpopularnijem srpskom političaru još od Pašića – Milanu Stojadinoviću. Ovakav stav kneza vođen je ličnom sujetom i političkom ambicijom. Stojadinović je, pored velikog ekonomskog uspeha, bio i nadomak rešenja hrvatskog pitanja (uz dogovor s Italijanima) formiranjem srpskih banovina kao protivteže povećanja hrvatske autonomije. To je sve upropastio knez Pavle formiranjem proširene Banovine Hrvatske 1939, na štetu srpskih interesa, zahvaljujući novom marionetskom predsedniku vlade Dragiši Cvetkoviću.
Što se tiče bekstva mladog kralja, stvari bi trebalo posmatrati objektivno i u datom istorijskom kontekstu. Šta bi bilo, pitaju se autori, da je sedamnaestogodišnji kralj Petar II ostao u svojoj kraljevini dok sa svih strana (osim iz Grčke i Albanije) traje napad 35 neprijateljskih divizija? Kroz kakvu je vrstu poniženja prolazio mnogo iskusniji belgijski kralj Leopold III, i od Nemaca, i od saveznika? Većina o tome, najverovatnije, ništa ne zna, ali zato mnogi imaju hrabrosti da Karađorđevog unuka, sedamnaestogodišnje dete, nazivaju izdajnikom. Šta bi bilo sa kraljem Petrom manje od godinu dana kasnije, sa svim onim nemačkim besom oko vojnog puča od 27. marta koji je sprao opštenarodnu sramotu zbog potpisivanja Trojnog pakta, uz nezapamćenu podršku srpskog naroda? Pa kralj bi prošao verovatno gore od patrijarha Gavrila i Sv. Nikolaja ohridskog i žičkog, pišu autori knjige.
Kralj Petar II i kraljevska vlada našli su se u egzilu u Londonu, rame uz rame sa holandskom kraljicom Vilhelminom, norveškim kraljem Hakonom, grčkim kraljem Đorđem, velikom vojvotkinjom od Luksemburga, francuskim generalom De Golom, vladama Belgije, Poljske i Čehoslovačke. Ove vladare niko nije smatrao kukavicama ili izdajnicima u njihovim porobljenim otadžbinama. Naprotiv, oni su predstavljali tračak nade u skoru slobodu.
Kralj Petar je dugo vremena u egzilu isticao da mu je namera da se vrati u Jugoslaviju i bori na čelu svoje vojske do oslobođenja zemlje. Od toga nije odustajao ni onda kad je, u nepovoljnim međunarodnim okolnostima, ta želja postala gotovo neostvariva. Kada je zahtev da ode u zemlju i stavi se na čelo boraca generala Mihailovića prvi put postavio britanskoj vladi, Čerčil ga je odvratio od toga iz bezbednosnih razloga, navodno, strahujući za njegov život.
Što se tiče mita o tonama „narodnog zlata”, koje je kraljevska porodica ponela sa sobom bežeći iz zemlje, on je već veoma detaljno obrađen u knjizi „Novac u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata” (2000), čiji je autor predratni i poratni činovnik Narodne banke Miodrag Ugričić.
Od 204 sanduka zlata filijale Narodne banke u Užicu, tvrde autori, Italijani su u aprilu i maju 1941. zaplenili 179 sanduka sa 8.393 kilograma čistog zlata. Od preostalih 25 sanduka, Nemci su u manastiru Ostrog uzeli četiri, jedan četnici, osam je ponela vlada, a šest generalitet, jedan je ukraden i pet je otela Ozna posle rata.
Zlato, spakovano u osam sanduka, koje je jugoslovenska vlada ponela sa sobom iz Nikšića, kada je 15. aprila vojnim avionom napuštala zemlju, neposredno po prispeću u Kairo, poslato je Južnoafričkoj rezervnoj banci, Durban, za Englesku banku, koja ih je obračunala i stavila na raspolaganje jugoslovenskoj vladi 27. oktobra 1941. Reč je o 13.995,713 finih unci zlata. Šest sanduka zlata generaliteta, koje su sa nikšićkog aerodroma, 16. aprila 1941, poneli neki viši oficiri, nije predato ni jugoslovenskoj vladi, ni Engleskoj banci, oficiri su ga zadržali pod svojom kontrolom.
Kada je 29. novembra 1945. Ustavotvorna skupština usvojila deklaraciju o proglašenju republike, ukinuta je monarhija u Jugoslaviji, a Petar II Karađorđević, sa celom dinastijom, lišen je svih prava. Prvih godina posle gubitka krune, kralj je živeo od 40.000 funti, koje je dobio od svoje vlade, i 30.000 funti svoje ušteđevine. Kada je para ponestalo, početkom pedesetih godina prošlog veka, kralj je počeo da prodaje porodične dragocenosti, koje je uspeo da iznese iz zemlje.
http://www.politika.rs/sr/clanak/373662/Tajna-blaga-kralja-Petra-II
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment