О КЊИЗИ МИЛЕ МИХАЈЛОВИЋ: НЕПОЗНАТА ИТАЛИЈАНСКА ДОКУМЕНТА - Милослав САМАРЏИЋ / "Погледи" January 12, 2013

Историја

Непозната италијанска документа

Мила Михајловић, ''Југославија април 1941 - септембар 1943'',
издање Удружења српских издавача, Београд 2012.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Ауторка ове изузетно значајне књиге живи и ради у Риму, па се посветила истраживању италијанских архива. Италијанска документа су до сада у нашој историографији коришћена у ретким приликама и недовољно, тако да су многе битне чињенице остале непознате. Исто важи и за фотографије. У књизи Миле Михајловић, поред низа непознатих снимака усташких злочина, први пут видимо оригиналне фотографије партизанских недела, како над ратним заробљеницима, тако и над цивилима, Србима и Словенцима. Прецизније, у овој књизи први пут се објављују снимци особа масакрираних од партизана, уључујући и целе породице – и зато се она не може прећутати, мада се већ сада може уочити таква намера званичне историје.

Мила Михајловић дели књигу у два дела, о усташким и о партизанским злочинима. Оба дела, после ауторске анализе, прате фотографије и преводи оригиналних докумената из италијанских архива.

Мила Михајловић најпре подсећа да се источна јадранска обала до краја Првог светског рата налазила под Аустроугарском. Тај факат био је кључан за ступање Италије у рат, 26. априла 1915, пошто је два дана раније са Француском, Енглеском и Русијом потписала Лондонски уговор. Уговор је предвиђао да Италији припадну Истра и централна Далмација са Книном, Задром, Шибеником и острвима, који су се налазили у саставу Млетачке републике четири века, све до Наполеонових освајања 1796. године. После слома Наполеоновог царства ови крајеви припадају Аустрији, па Аустроугарској.

Међутим, до краја рата Русија је престала да постоји, а Америка је инсистирала на стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, чему Француска и Британија нису успеле да се супротставе. Тако Лондонски уговор није испоштован (па ни његова клаузула која херцеговачко и црногорско приморје прикључује Србији). Дакле, за разлику од наше историографије, Италијани означавају Америку као кључни фактор за стварање нежељене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије.

Преговори о разграничењу између Италије и новостворене Краљевине СХС окончани су у градићу Рапал крај Ђенове (''Рапалски уговор''). Италија је била незадовољна, јер су јој остали само Задар и Истра.

Мада је у Априлском рату 1941. Анте Павелић ушао у земљу са њиховим трупама, Италијани су проглашење ''Независне Државе Хрватске'' дочекали са ''запрепашћењем''. Већ 12. априла генерал Ђиљоли тржи дозволу да силом протера усташе из Шибеника, који су Италијани сматрали својим. Следи неуспели покушај решавања спора Римским договором између Мусолинија и Павелића, 18. маја 1941. Италијани су и даље били незадовољни, јер им је остављен само узак појас уз море, понегде дубине свега пар стотина метара. Зато италијански парламент никада није ратификовао Римски споразум, а војска се није повукла из Книна и осталих места, већ је остала наводно ради ''подршке комплетној успостави нове хрватске власти''.

Били су незадовољни и Хрвати, јер нису добили обалу, као и Срби, јер је широк копнени појас Далмације и Лике остао у НДХ. Тако већ 19. маја почиње масовно исељавање Срба и Јевреја према мору.

Геноцид над Србима и Јеврејима почео је одмах по проглашењу НДХ. Зато су, још док се очекивало раграничење између Италије и НДХ, Срби из залеђа тражили прикључење Италији. У овоме је најистакнутију улогу имао др Нико Новаковић, бивши народни посланик и министар без портфеља у влади др Милана Стојадиновића, иначе брат будућег четничког војводе Владе Новаковића. Нико је тада био градоначелник Книна, а Италијани су потврдили ову његову функцију.

Прецизније речено, то је учинио нови италијански срески намесник др Хоеберт, Ников школски друг из задарске гимназије.

У Книну је тада живело 20.000 Срба и 3.000 Хрвата, а Срби су били већина и у Грачацу и Госпићу. На Новаковићеву иницијативу, до 7. маја сакупљена је петиција са преко 100.000 потписа Срба Далмације и Јужне Лике, у којој се тражи прикључење Италији. Преносећи петицију Мусолинију, сенатор Алесандро Дудан подсетио је како су ''ови Срби под Аустријом били савезници Италијана против Хрвата аустрофила''. Петиција стиже у Рим прекасно, али Срби не одустају од захтева. Неколико дана касније у команду италијанске дивизије ''Сасари'' долазе српске делегације из Босанског Грахова, Дрвара, Санског Моста, Босанског Петровца, Бихаћа, Босанске Крупе, Кључа и Доњег Лапца, молећи да се и ти крајеви прикључе Италији. Према једном италијанском документу из маја 1941, ''представници 60 посто становништва Босне и Херцеговине изразили су спремност да дођу у Сплит и затраже анексију Италији''.

Команда дивизије ''Сасари'' већ 13. маја 1941. јавља из Книна да се хрватски елемент ''непријатељски односи према свему што је италијанско'', док се ''Срби показују као наши пријатељи''. Потом дивизија из дана у дан јавља о усташким злочинима: ''Почео је егзодус српског живља због усташких репресалија; ''Хрватске цивилне власти почеле су са хапшењем Срба''; ''У Книну усташе губе сваку границу мере''; ''Осам српских сељака усташе су извеле из воза на станици у Зрмањи. Одатле су их везане одвели на железничку станицу у Грачацу, а одатле на планину Велебит, где су их живе бацили у дубоку јаму звану Тучић''...

У наредном периоду доминирају извештаји о невероватним злочинима над Србима и Јеврејима у Далмацији, Лици, Херцеговини и Босни. Командант италијанске 2. армије, генерал Амброзио, јављао је 3. августа да су зверства попут усташких ''забележена само у мрачном добу средњег века'', наводећи да је само у Глини убијено 650 српских цивила. Фамилије ухапшених свакодневно су, у целој зони, долазиле у италијанске команде молећи за помоћ и заштиту.

Командант дивизије ''Сасари'', генерал Монтичели, јављао је 22. јуна: ''Хапшење Срба се увелико наставља и расте. После кратког испитивања, ухапшени бивају масовно побијени. Усташе немају милости ни над старима, над женама и децом''.

У Имотском усташе хапсе 2.000 Срба, плене њихове куће, а њихову стоку деле локалним Хрватима. Србе бацају у јаму у области Руновића, из које Италијани касније ваде двојицу преживелих.

Италијане је нарочито изненадио велики број хрватских католичких свештеника међу злочинцима. У једном извештају пишу да су усташе и свештеници ''наши огорчени непријатељи''.

Један од усташких вођа, Јозо Рукавина, показао је Италијанима писмо из Загреба, у коме је стајало да је први и најважнији задатак усташа ''анулирање српског елемента''.

У меморандуму нове италијанске владе, из септембра 1945, догађаји с почетка рата сумирају се на следећи начин: ''Не постоје речи којима се могу описати покољи и варварски масакр становника и уништење целокупнног становништва читавих насеља и зона, што је за врло кратко време довело до нестанка преко 350.000 православних Срба и неколико хиљада Јевреја''.

Командант дивизије ''Сасари'' писао је 16. јуна 1941: ''Сваки осећај симпатије према хрватском народу је угашен од када смо принуђени да присуствујемо оваквим чиновима''. На крају извештаја командант упозорава на могућност побуне његове јединице против усташа, наводећи: ''Бити натеран да будеш пуко гледалиште, ствара осећај да си и сам саучесник тих насиља и бруталности, које ће, засигурно, историја тешко осудити''.

Прослеђујући овај извештај, генерал Далмацо, командант 6. армијског корпуса, дописао је: ''Стари и опробани команданти батаљона, ратници опробаних капацитета и карактера, траже да их заједно са њиховим јединицама пошаљемо на било које друго ратиште, на најтеже припреме и задатке, на најгора места, само да не буду више приморани да импотентно присуствују, као сада, разбојништву сваке врсте''.

Италијани су ипак бојкотовали директиве из Рима, да се ''не мешају у унутрашње ствари Хрватске''. Најпре су њихови војници почели да скривају понеког српског цивила по касарнама. Видевши да официри ово не кажњавају, скривање постаје масовно, тако да у једном тренутку касарне постају прихватилишта. Такође, када су били ван дужности, Италијани су претраживали терен и тражили избеглице, које су хранили са својих казана и лечили у својим болницама. Уследили су протести Хрвата, па чак и претње да ће они ''оружано реаговати против Италијана на сваку њихову евентуалну интервенцију у корист Срба''. У претњама се истицао фрањевачки фратар Вјекослав Шимић, означен као вођа усташа у Книну. Њега је једне ноћи претукла ''непозната група'' италијанских војника.

Један одлучан корак у заштити Срба повлачи генерал Далмацо, 24. јуна 1941, наређујући својим јединицама да уђу дубоко на територију НДХ - око 50 километера од мора - и формирају ''провизорну линију контроле''. Ипак, злочини се не смањују чак ни пред очима Италијана, на пример у логору Слана на острву Паг. Италијани су дуго само бројали логораше одведене на острво, упоређујући бројеве са количином одношене хране (била је довољна само за усташку посаду). Када су крајем августа најзад заузели Паг, пронашли су масовну гробницу димензија 150 х 20 метара, процењујући да у њој има око 1.500 тела. Само током неколико последњих дана држања Пага, усташе су убиле око 3.000 логораша, бацајући их у море.

Већина италијанских извештаја говори да су убиства била свирепа. У извештају 2. армије од 26. септембра 1941, забележено је и ово: ''Книн. 2. августа је пронађен леш Србина из Стрмице коме су одсечени нос и брада и стављени му у уста. Дана 3. августа усташе су убиле ђакона цркве у истом селу, тако што су му секирама отвориле груди, извадиле му све органе и одсекли му руке. Још пет Срба, међу коијима једно дете и један старац од 70 година, усташе су убиле након што су их мучили, повадили су им очи и у очне дупље сипали со''.

Већ крајем маја 1941. Италијани јављају: ''Потврђена је вест да се у целој зони Срби организују за устанак''. Прве устаничке акције забележене су у Требињу, 31. маја, када је нападнуто неколико усташких станица. До краја маја 1941. ''устанак Срба у целој Далмацији и дуж граница са Херцеговином се распламсава'', пише Мила Михајловић. Усташе су нападнуте у Невесињу, у Ранковцима код Љубиња, у Гацком, Ливну и Босанској Крупи, где Хрвати траже помоћ од Италијана, али је не добијају. Крајем јуна устанак у Хереговини постаје општи.

Према извештају из Далмације од 24. јуна, ''многи Срби, избегли хапшењу и персекуцијама, лутају планином и оружају се''. У Далмацији, Лици и на југозападу Босне бележи се низ изолованих акција против усташа, али као почетак организованог устанка италијанска документа наводе 26. јул 1941. године (према четничким изворима, тога дана је код Оштреља постављена заседа хрватском официру који је требало да одобри масакр ухапшеника у Дрвару). Италијани даље кажу да је 2.000 устаника већ 27. јула овладало тереном између Дрвара, Грачаца и Книна, постављајући опсаду Грачаца. Друга колона је кренула ка Книну, а трећа ка Врлици. Домобрани су изашли пред другу колону, али су савладани код Трубара и Тишковца. Ујутру 28. јула Италијани ипак помажу Хрватима и враћају део територија, захваљујући чињеници што су устаници избегавали борбу са њима. ''Изгледа да четници хоће да избегну било коју активност која би навела нас, Италијане, на интервенцију'', записано је у извештају 6. армијског корпуса од 31. јула.

Један италијански официр донео је у своју команду писмо које му је предао устанички командант код Книна: ''Становништво Лике моли италијанску војску да моментално окупира целу зону, јер ми не можемо више да живимо од хрватског насиља. Чекамо вас као пријатељи. Становништво и четници''.

У међувремену, 29. јула, четници поново напредују дуж граница Далмације. Нападају Пађене и Очестово и разбијају Хрвате у долини Бутижнице код Книна. Увече тог дана хрватске војне и цивилне власти беже из Книна, масакрирајући још 13 Срба у затвору. Преостале Србе ослобађају Италијани, који притом разоружавају 60 усташа пресвучених у цивиле. Хрватске формације се враћају у Книн 31. јула, али им Италијани дају само цивилну власт. Наредних дана устаници нападају Книн, а Италијани покушавају да се поставе између њих и Хрвата. На притисак из Рима, цивилна власт у Книну се 9. августа предаје Хрватима, али се италијанска војска не повлачи.
Почетком августа Италијани процењују да се само између Книна и Дрниша налази 10.000 устаника. Зато Мусолини, на предлог гувернера Далмације Бастианинија, 13. августа наређује да се окупира цела демилитаризована зона, да се из ње ''избаце хрватске трупе'', да се сва власт у зони пренесе на Италијане и да се преговори о разграничењу са НДХ одложе на неодређено време.

Тих дана Италијани поново очекују да усташе дигну оружје на њих, али само накратко, до 18. августа, када четници односе још једну победу. Тога јутра, Хрвати су кренули на устанике у три колоне: из Грачаца под командом генерала Лукића, из Ловинца и из Удбина. Прве две колоне тешко су поражене код Брувна. Имале су 160 погинулих, међу којима је био и генерал Лукић, као и 20 рањених, од којих половина није преживела. Трећа колона прошла је још горе: имала је 200 погинулих. Устаници, под командом Пајице Омчикуса, нису поубијали заробљенике, већ су их испоручили Италијанима (Омчикус је касније командовао четничким пуком; мучки је убијен од комуниста, пре почетка грађанског рата).

Мила Михајловић закључује: ''По наређењу генерала Виториа Амброзиа, команданта 2. армије, до 5. септембра све усташе су беспоговорно морале да напусте демилитаризовану зону. То је уједно означило и крај - све до капитулације Италије 8. септембра 1943 - усташког масакра над Србима и Јеврејима у Лици и Далмацији''.
Окончање ове прве фазе италијанског деловања, у меморандуму италијанске владе из септембра 1945. описује се на следећи начин: ''Такве мере, заједно са заштитом и симпатијама италијанске војске према српско-православном становништву, произвеле су бес Хрвата и Немаца, а отвориле врата пријатељству између Италијана и Срба''.

Сем италијанских, о четницима као вођама устанка говоре и хрватска документа објављена у овој књизи. ''Срби су делом организовани у четнике'', стајало је у писму хрватског Министарства спољних послова Италијанима од 28. јула 1941. Четници се у писму помињу још два пута, док се паризани не помињу. У обраћању Италијанима од 31. јула, Министарство спољних послова НДХ као организаторе Срба у околини Бенковца помиње хотелијера Милана Дрчу и трговца Петра Јокића, а у Кистању једног ''бившег мајора''. На основу четничких извора знамо да је једини мајор у устаничким редовима био Бошко Рашета, који је командовао устаничким снагама до фебруара 1942. У истом извештају набраја се низ оружаних акција четника против усташа, док се за комунисте каже да ''агитују'' и да ''вежбају оружјем ноћу''.

Команда италијанског 6. армијског корпуса није уочила комунистичке јединице ни 20. августа 1941, када је послала следећи иѕвештај: ''Комунизам, истовремено са забрињавајућим јачањем пропаганде, увећао је терористичку активност разним саботажама широм територије... На могуће комунистичке акције упозоравају и у Далмацији, а нарочито у Сплиту. Устанак Срба четника има тенденцију ширења. Стижу вести о оружаним сукобима на северу и источно од Сарајева, код Бањалуке и, нешто мање јачине али зато ништа мањег значаја, у близини Карловца''.

Разуме се, комунисти су после рата све то окренули наглавачке, тврдећи ни мање ни више него да је устанак против тзв. Независне Државе Хрватске повела и организовала Комунистичка партија Хрватске!

(''Слобода'', Чикаго, 10. јануар 2013.)

У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ: Италијанска документа о злочинима комуниста

ПОРУЏБИНЕ КЊИГЕ МИЛЕ МИХАЈЛОВИЋ:

jnjegovic@gmail.com или mila.mihajlovic@tiscali.it



http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=277908#277908



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

ПРИЛОЗИ ЗА НЕУПУЋЕНЕ У СЛУЧАЈУ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА (1) - Право и правда по комунистима / Zlatan Stojadinović

Zlatan Efendi Zlaja Stojadinovic

 

 Револтиран најновијим беспредметним и безочним лажима невладиних организација - да се изразим њиховим речником - „удруженог злочиначког подухвата“ против ђенерала Михаиловића латио сам се пера,или тачније,тастатуре. Наиме,историја је кроз своја документа и изворе већ одавно рехабилитовала овог српског родољуба,али то не допире до свести духовних и физичких потомака лумпенпролетера и СКОЈ-еваца који су брже-боље о његовој судској рехабилитацији пожурили да о томе обавесте своје западне менторе уз незаобилазно „изражавање забринутости“.

 

Под условом и да је тачно све што се о Дражи пише и говори већ више од шест деценија,само по аксиому да свако има право на фер и правично суђење он је већ заслужио судску рехабилитацију. Јер, њему је било пресуђено и пре почетка фарсе која се назива судским процесом.Наиме у експозеу о Дражином хапшењу који је Александар Ранковић поднео Народној скупштини 24.3.1946 овај „дипломирани“ абаџија већ доноси пресуду квалификујући га у три реченице као: „издајника“, „бандита“, “злочинца“ и „изрода“.[1] О компетентности комунистичког судства говори и податак да чак шест година након рата сваки пети судија у Србији није био правник, а у БиХ од 184 судије,110 је било без икакве правне спреме.У овој републици 74,08 % среских судија нису имали правно образовање,а 65 судија су имале само основну школу.[2]

А propo судија, у оптужници стоји да тужбу заступају пуковник(без дана војне Академије) Милош Минић и капетан Јовановић. Претседавајући је пуковник Михаило Ђорђевић,судско веће чине два потпуковника и један поручник,а као допунске судије наводе се два мајора.Као да се индиректно признаје да је ово суђење војне силе победнице у рату. Ово веће је поред Драгољуба Михаиловића (смрт стрељањем) осудило још 23 лица а међу њима поред чланова Равногорског покрета,је било представника Емигрантске владе из Лондона( до 1944 легитимно признатог савезника сила победница), недићевог управног апарата,злогласни шеф полиције Драги Јовановић,командант љотићевих добровољаца Коста Мушицки и предратни угледни и истакнути политичари (нпр. Др Коста Кумануди).Овим шароликим саставом оптужених поред суђења целокупном српском националном корпусу,циљ је био и дискредитација личности првооптуженог јер се ставља у директну везу са сарадницима окупатора тзв. „љотићевцима“,за које су и комунисти признавали да су истом жестином ратовали и против њих и против четника (нпр. Мајора Вучка Игњатовића су у Новој Вароши убили љотићевци,а пуковника Милоша Масаловића,недићевог шефа кабинета дражини људи усред Београда). Овакво судско веће је по законима донетим 1945 осудило између 24 оптужених,поред једног Слободана Јовановића (на 20 год.) и осморицу доктора правних наука: др Момчила Нинчића(на осам година затвора),др Стевана Мољевића и др Живка Топаловића (на по 20 год.),др Младена Жујовића на смрт стрељањем,др Божидара Пурића (на 16 год), др Милана Гавриловића (на 15 год.), др Лазара Марковића (на 6 год.) и др Косту Куманудија (на 18 месеци). Сам Дража је осуђен по осам тачака од 47, и то углавном за борбу против НОП-а.[3]

Овом списку требало би додати и доктора правних наука са Сорбоне и члану Централног националног комитета Равногорског покрета Ђуру Ђуровића,који је осуђен лета 1945 у процесу Драгутину Кесеровићу на 20 година,а касније на још пет и Војина Андрића,такође доктора правних наука,најмлађег доктора наука у Краљевини Југославији,председника Равногорске омладине,убијеног 1960 по изласку из затвора.

Да је реч о монтираном судском процесу,потврдило је и излагање историчара Слободана Марковића на једном од рочишта 26.3.2012, где је рекао да Дража није видео адвоката до почетка суђења,а за 36 дана суђења само 5 пута и то увек у пратњи страже.Оптужница му је уручена седам дана пре почетка суђења,а жалба на пресуду од 15.7 није ни узета у разматраће и ђенерал је погубљен већ 17.7.1946.

Судбина његовог адвоката др Драгића Јоксимовића заслужује посебан текст. Довољно је рећи да он није хтео да прихвати улогу у унапред монтираном суђењу. Ипак доследно и часно свом позиву је обавио дужност на коју је био приморан од власти, због чега је 1949 због „слушања страних радио станица“ и „вођења политичких разговора“ осуђен на 3 године затвора,где је и умро 1951.Тело је предато породици тек након истека пресуде, 1952 године.[1]

И мада преко 70 година се свим могућим средствима дискредитује „лик и дело“ ђенерала Михаиловића – описиваног као издајника, кољача, бандита, реакционара, вође заосталих назадних елемената,синонима за сво зло – остају историјски факти тј да је реч о академски образованом официру са 17 домаћих и страних одликовања из два балканска и два Светска рата(међу њима и Де Голов француски Ратни Крст и Легија части постхумно уручена од Х.Трумана).

Остаће такође забележено да су га осудили и убили они који су затворену елиту Србије користили као преводиоце по затворима а себе проглашавали „напредним“ и „модерним“ „у будућност загледаним“ елементима. Није то први ни последњи случај у историји да најгори убијају најбоље. Док су његови џелати сеирили и наслађивали се његовом личном и националном трагедијом, Дража је последње ноћи достојанствено и господски читао Стендалов „Пармски картузијански манастир“ на француском...


Zlatan Stojadinović
29.8.2012
August 29, 2012



[1]http://www.hereticus.org/arhiva/2004-2/%E2%80%9Cne-osecam-se-krivim%E2%80%9D-jedan-pogled-na-sudski-proces-generalu-dragoljubu-mihailovicu.html

[2] Симић, Перо: Тито - Тајна века, Београд 2009, стр. 232

[3] http://www.znaci.net/00001/60.htm

[4] http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/05/article-14.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Komandna odgovornost / "Danas" January 10, 2013

Danas
Predsedništvo Saveza antifašista Srbije
10/01/2013 18:36
January 10, 2013

Povodom primedbi Srpskog liberalnog saveta na „Podsetnik Saveza antifašista Srbije o zločinima četnika“ ( Danas, 19. [18] decembar 2012)

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/pedeset_godina_prepravljanja_istorije.14.html?news_id=253057&action=print

U Danasu od 19. [18] decembra objavljen je tekst koji bi trebalo da bude reagovanje na naš „Podsetnik o zločinima četnika“ i njihovoj saradnji sa okupatorom, koji je prethodno u dva nastavka objavljen u Danasu. S tim u vezi, molimo Vas da objavite ova naša objašnjenja, pri čemu napominjemo da ih dajemo isključivo zbog čitalaca Danasa i bez ikakve želje ili namere da ulazimo u dijalog sa tvorcima tog teksta i to iz sledećih razloga:

1) Pre svega, tekst o kojem je reč objavljen je sa nadnaslovom „Reagovanje Srpskog liberalnog saveta na Podsetnik Saveza antifašista Srbije o zločinima četnika tokom Drugog svetskog rata“, ali u potpisu stoji da je autor tog teksta „član Srpskog liberalnog saveta“. Ova igra skrivanja sama po sebi isključuje mogućnost dijaloga, jer se ne zna s kim bi taj dijalog trebalo da se vodi, sa pojedincem ili organizacijom.

2) Davnašnja je istina da onaj ko ne raspolaže argumentima i dokazima najpre pribegava diskvalifikovanju i etiketiranju oponenta. Tako se u „Reagovanju“, a na naše iznenađenje uz prećutnu saglasnost redakcije Danasa, naša organizacija naziva „takozvana“, iako je uredno registrovana u skladu sa važećim propisima u Republici Srbiji, a spočitava joj se navodnih pedeset godina „prepravljanja istorije“ i poziva da „strese naslage ideologije“ da bi se kvalifikovala za dijalog sa tvorcima „Reagovanja“. Pošto nemamo nameru da postupimo po tim prepotentnim instrukcijama, zaključak o nemogućnosti dijaloga nameće se sam po sebi.

3) U „Reagovanju“ se ne pobija direktno ništa od onoga što smo mi naveli u našem „Podsetniku“, već se to čini indirektno pobijanjem onoga što je pisalo u optužnici protiv Draže Mihajlovića. Takav postupak, po principu „ćerku kara, snaji prigovara“, nekorektan je i neozbiljan jer između ta dva teksta postoje značajne razlike.

4) Optužnica protiv Draže Mihailovića ima ukupno 47 tačaka i zauzima čitavih 90 strana u knjizi „Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom“, koja je objavljena 1946. godine. Od tih 47 tačaka u „Reagovanju“ osporavaju se samo tačka 42 i stavovi 1, 2 i 44 tačke 46. Ništa više. Čak i pod pretpostavkom da su ta osporavanja tačna i da te optužbe na suđenju nisu dokazane, iz toga se nikako ne može izvoditi proizvoljan zaključak da su svih 47 tačaka lažne i rezultat prepravljanja istorije. Upravo jedna takva paušalna ocena, kojom se uz pomoć jednog citata generalno negira neki dokumenat, predstavlja vrlo grubo prepravljanje istorije.

Toliko o elementarnim metodološkim pravilima. Što se tiče merituma, naš „Podsetnik“ se u dva pitanja podudara sa optužnicom, pa zaobilaznu kritiku „Reagovanja“ možemo shvatiti kao da je upućena nama.

Prvo pitanje tiče se eventualnog naređenja Draže Mihajlovića da se uništavaju Muslimani i Hrvati. Za tu tačku optužnice u „Reagovanju“ se kaže: „Niti jedan dokument sa potpisom generala Mihailovića ne govori o uništenju bilo koje etničke ili verske grupe“, a dokumenat o tome koji postoji u arhivama proglašava se falsifikatom. Međutim, upravo istoričari ravnogorskog opredeljenja kažu da takav dokumenat postoji:

„Posle Moljevićevog projekta od 30. juna 1941, sledile su instrukcije od 20. decembra 1941. majoru Đorđu Lašiću i kapetanu Pavlu Đurišiću u kojima se, kao glavni ciljevi četničkih odreda, navode: „Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata“. (Milan Vesović, Kosta Nikolić: Ujedinjene srpske zemlje, Beograd 1996, str. 45). Postupajući po ovim instrukcijama i brojnim sličnim kasnijim dokumentima Ravnogorskog pokreta, Pavle Đurišić izveštava 13. februara 1943. Dražu Mihailovića:

„Načelniku štaba Vrhovne komande.

Akcija u pljevaljskom, čajničkom i fočanskom srezu izvršena je. Operacija je izvedena tačno po naređenju i izdatoj zapovesti... Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena, tako da ni jedan njihov dom nije ostao čitav. Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena... Za vreme operacije se pristupilo uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti. Žrtve... kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece...“.

Ni u optužnici ni u „Podsetniku“ nema tvrdnji da je Mihailović svojeručno počinio neki zločin. Njemu je suđeno po komandnoj odgovornosti zato što je vojska kojom je on komandovao počinila nebrojene zločine. Ni za genocid u Srebrenici nema dokumenta sa potpisom nekoga od velike četvorke (Karadžić, Plavšić, Krajišnik, Mladić, osim jedne izjave Mladića da je „došlo vreme da se osvetimo Turcima“, a to isto govorio je i Dražin komandant Pavle Đurišić kada je likvidirao osam hiljada žena, staraca i dece), pa ipak su svi oni optuženi za ratne zločine, a dvoje je već pravosnažno proglašeno ratnim zločincima.

Druga primedba „Reagovanja“ odnosi se na optužbu da je četnički komandant Jovan Škava „po Mihailovićevom naređenju“ predao Nemcima 365 partizana. U „Reagovanju“ se tvrdi da je taj Škava bio čovek Koste Pećanca i „van vojne i komandne strukture“ nad kojom je Draža imao vlast. Sam Škava je na suđenju Draži tvrdio suprotno, pa je izvedeno i njihovo suočavanje pri čemu je svako od njih ostao pri svom iskazu. U takvim situacijama odlučuje ono što se, i po današnjim zakonima Republike Srbije, zove slobodno sudijsko uverenje o tome ko govori istinu a ko laže.

A istina, koju niko pa ni „Reagovanje“ ne osporava, jeste da su četnici predali Nemcima 365 zarobljenih partizana i da su ih ovi zatim streljali. A čitaoci Danasa, koji žele da se sami, bez prepričavanja i patetičnih dodataka, upoznaju sa epizodom svedočenja Škave na suđenju Draži mogu to učiniti preko linka http://znaci.net/00001/60_2_9pdf.



Predsedništvo Saveza antifašista Srbije


http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/komandna_odgovornost.46.html?news_id=253981


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Pedeset godina prepravljanja istorije - Reagovanje Srpskog liberalnog saveta na Podsetnik Saveza antifašista Srbije o zločinima četnika tokom Drugog svetskog rata / "Danas" Dec. 18, 2012

Danas.rs
Autor: Dragan Krsmanović
18/12/2012 17:59
December 18, 2012

Pedeset godina prepravljanja istorije -  Reagovanje Srpskog liberalnog saveta na Podsetnik Saveza antifašista Srbije o zločinima četnika tokom Drugog svetskog rata

Niti jedan dokument sa potpisom generala Dragoljuba Mihailovića ne govori o uništenju bilo koje etničke ili verske grupe

Srpski liberalni savet kao jedan od podnosilaca predloga za rehabilitaciju generala Mihailovića u nečem se slaže sa takozvanim „Savezom antifašista Srbije“: najbolje bi bilo sudski proces generalu Mihailoviću ponoviti i njegovim zastupnicima pružiti mogućnost da pobiju tačku po tačku monstruozne optužnice. Mi smo na to spremni i po okončanju postupka u procesu rehabilitacije to ćemo i učiniti. Do tada ćemo poštovati zakonsku proceduru propisanu Zakonom o rehabilitaciji i pobijati presudu jer je doneta iz „političkih i ideoloških razloga“.

Pravda ili farsa: Arhivske fotografije sa suđenja Draži Mihailoviću

Istovremeno to ne znači da ćemo mirno pratiti akciju dezinformacija javnosti koja se nastavlja na pedeset godina dugu kampanju prepravljanja istorije da bi ista bila u funkciji jedne partije i jednog čoveka.

Zato ćemo se ovom prilikom osvrnuti samo na nekoliko detalja iz optužnice generalu Mihailoviću koji će oslikati kakav je pristup sud imao oko vrednovanja iznetih dokaza.

Tačka 42. Optužnice: Mihailović je takođe izdavao naređenja svojim komandantima da uništavaju muslimane (koje on naziva Turcima) i Hrvate (koje on izjednačava sa ustašama).

Jedini dokument koji se može dovesti u vezu sa ovom tvrdnjom je očito falsifikovana instrukcija od 20. 12. 1941. godine. U Vojnom arhivu nije pronađen original iste. Kopija koja se nalazi u arhivu navodno je nađena kod ubijenog četnika i preuzeta je iz ustaške arhive u Zagrebu. Tekst obiluje očitim nelogičnostima i ekspertiza bi pokazala da se radi o falsifikatu. Niti jedan dokument sa potpisom generala Mihailovića ne govori o uništenju bilo koje etničke ili verske grupe. Njegov stav je nepomirljiv kada je borba protiv ustaša u pitanju, ali njegov stav prema Hrvatima i muslimanima najbolje oslikava deo teksta iz Mihailovićevog pisma vojvodi Birčaninu 08. 10. 1942. (nalazi se u spisima suđenja DJ-4 str. 58/184): „Preko muslimanskih prvaka jugoslovenski orijentisanih, predočiti i muslimanima da jedino organizovani pod komandom naših starešina i borbom protiv ustaša i komunista, a potpuno lojalnim držanjem prema srpskom življu, mogu da poprave onu sramnu ulogu koju su odigrali od kapitulacije Jugoslavije do danas. No s tim da su dužni da i sami učestvuju u likvidaciji onih muslimana koji i danas rade protivu srpskog naroda... Svakome je jasno da će opet biti Jugoslavija, i da u toj Jugoslaviji moraju živeti i Hrvati, ali kakve će biti granice hrvatske jedinice i kakva će prava imati u budućoj novoj državi, zavisiće jedino od njih samih, tj. od toga da li će Hrvati jugoslovenski orijentisani stupiti u naše redove i sami pristupiti likvidiranju Hrvata izdajnika, koji su 23 godine radili protivu Jugoslavije i koji nam poklaše 600.000 Srba od aprila meseca prošle godine do danas. Moja je želja, a takođe i našeg Vrhovnog komandanta i želja naše vlade, da Hrvati Jugosloveni već jednom shvate da je dvanaesti čas da se oni dignu na oružje, i da tako i delom pokažu da su voljni da ulože svoj deo na stvaranju nove Jugoslavije...“

Tačka 46. Stav 1. Optužnice: u novembru 1941. Četnici su streljali u selu Brajićima (srez takovski) na mestu zvanom Drenovi Vrh oko 500 zarobljenih partizana i pristalica oslobodilačke borbe. Mesto na kome su partizani streljani nalazi se na kratkom odstojanju od Ravne gore, na kojoj se nalazio Mihailović sa svojim štabom;

Navedeni zločin je potpuno izmišljen. Prema izjavama svedoka moglo se doći do imena pet lica ubijenih po odluci prekog suda, dok se u izjava pominje i veći broj ubijenih, ali ni u jednoj izjavi preko dvadeset. Jedini dokaz za ovu optužbu je izjava Dušana Perišića data u OZN-a Gornjeg Milanovca dana 10. 04. 1946. godine. U svojoj izjavi on navodi: „Ja znam da je izvršeno mnogo i mnogo ubistava u selu Brajići i okolini, ali nisam mogao zaključiti ko je izdao naređenja za streljanje, a kako je Draža bio najstariji, to je od njega moralo i da potiče (DJ-21 strana 39/301). Sud je ovu potpuno proizvoljnu informaciju prihvatio i uvrstio kao istinitu. U Brajićima ne postoji spomen-obeležje, niti se ovaj zločin ikada javno istražio, naravno, jer ga nije ni bilo.

Tačka 46. Stav 2. Optužnice: u noći između 13. i 14. novembra 1941. Predao je četnički komandant Jovan Škava po Mihailovićevom naređenju oko 365 partizana Nemcima u selu Slovac (blizu Valjeva) koje su Nemci odveli u Valjevo i streljali u blizini Valjeva, na mestu zvanom Krušik;

Jovan Škavo je bio vojvoda Koste Pećanca i van vojne i komandne strukture nad kojom je imao vlast general Mihailović. Na suđenju je general Mihailović izjavio da mu je poznato da je novembra meseca 1941. Jovan Škava predao 365 partizana Nemcima, ali je sa gađenjem dodao: „Ja sam još kazao plus da ih je on prodao a ne predao“ (DJ-28 strana 13/115). General Mihailović je Škavu smatrao odgovornim za niz zločina, osim predaje partizana Nemcima i za izdaju majora Mišića u decembru 1941. godine i zbog toga je preko Radio Londona objavio da je stavljen pod slovo „Z“.

Da general Mihailović nije naredio ovu predaju, potvrđuje i izjave pukovnika JA Radoslava Đurića tužiocu: „Napominjem i to da je Draža preda mnom pretio Papiću zbog predaje onih 360 zarobljenih partizana Nemcima, ali znam da mu se ništa nije dogodilo sa Dražine strane“ (DJ-21 strana 106).

Tačka 46. Stav 44. Optužnice: početkom avgusta 1944, Dušan Radović zvani Kondor, komandant Mihailovićevog Zlatiborskog korpusa, zaklao je dva američka avijatičara francuskog porekla koji su se bili prinudno spustili padobranima kod reke Lima;

Osnov za to da se ovaj zločin uvrsti bila je izjava Milinka Kovačevića, zemljoradnika iz sela Dobroselice, koji je izjavio OZN-a Čajetina: „Poznato mi je da je Dušan Radović, komandant korpusa, koji je bio potčinjen Draži Mihailoviću likvidirao dvojicu američkih avijatičara francuskog porekla. Ovi avijatičari streljani su između Stubla i Jablanice... Ovo mi je poznato iz tog razloga, što sam i ja u to vreme bio prisilno mobilisan u četnike i nalazio sam se sa njima. Jedne noći pomenutih avijatičara je nestalo. Kada sam se sutradan zainteresovao gde su, jedan iz Radovićeve pratnje, dželat, rekao mi je da su oni prošle noći likvidirani u jednom potoku. Mesto gde su streljani nije mi tačno rekao....“ (DJ-21 strana 42/301). Ova indirektna optužba je potpuno apsurdna. Na sudskoj raspravi dana 3. jula 1946. godine (DJ-45 strana 2/195) na zahtev odbrane da se saslušaju vazduhoplovci Skonel, Vini, Lebl i Ham, koji su potvrdili da su živi, sudija je konstatovao „hvala Bogu“, a tužilac da ih ne treba saslušati kao svedoke, već „uzima to kao gotovu činjenicu“. Ipak ovaj deo optužnice nije izostavljen prilikom izricanja presude.

U sudskom postupku general Mihailović se tereti za smrt ukupno 20.562 lica, od kojih je samo 16 navedeno po imenu i prezimenu (od kojih niti za jedno nije utvrđena direktna veza sa generalom Mihailovićem ili njegovim naređenjima). Tzv. Savez antifašista nastavlja sa praksom sa montiranog suđenja licitirajući brojevima ne upuštajući se u analizu celog procesa. Da su, kao što je to odbrana učinila, proučili svih pet hiljada strana dokumenata sa suđenja, i sami bi mogli da posvedoče da je proces generalu Mihailoviću bio politički i ideološki motivisan i da je „montiran“ po svim elementima.

Nakon poništenja presude stvoriće se mogućnost da i istoriografija kao nauka analizira sve aspekte građanskog rata u kome je srpski narod bio stradalnik bez obzira na kojoj se strani nalazio.

Do tada moramo konstatovati kako takozvani „savez antifašista“ duboko vređa antifašistička osećanja onog dela srpskog naroda koji nije komunizam prepoznao kao svoju ideologiju i koji se borio ili bio spreman da se bori protiv okupatora pod starim srpskim znamenjima „za kralja i otadžbinu“. Sužavati antifašizam srpskog naroda u ideološki okvir pogrešno je i štetno, a u osnovi i netačno.

Komunistička „vrhuška“ je zloupotrebila masovno antifašističko raspoloženje srpskog naroda da bi pod firmom oslobodilačke borbe izvela socijalnu revoluciju i preuzela vlast. Danas vezivati sudbinu antifašizma za definitivno kompromitovanu komunističku ideologiju samo otežava borbu protiv ostataka fašizma.

Tek kada sa sebe stresu naslage ideologije, takozvani antifašisti će moći da posvedoče o karakteru Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tada ćemo zajedno, možda već naredne jeseni, jedni uz druge položiti cveće u Krčagovu kod Užica na grob nevino pobijenih građana od strane komunističke vlasti, a sutradan na Kadinjači na obeležju borcima radničkog bataljona. Svi oni su bili patriote, antifašisti i Srbi, samo su im sudije i egzekutori bili različiti.

Autor je član Srpskog liberalnog saveta

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/pedeset_godina_prepravljanja_istorije.14.html?news_id=253057&action=print

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Gregory R. Copley - Book Review: "The Web of Disinformation: Churchill's Yugoslav Blunder" / ISSA - International Strategic Studies Association

Book Review by Gregory R. Copley, Editor, GIS. January 1995:
The Web of Disinformation: Churchill's Yugoslav Blunder
By David Martin. New York, 1990: Harcourt, Brace, Jovanovich.
ISBN: 0-15-180704-3. 425pp, hardcover.

Gregory R. Copley

Historian, author and strategic analyst

David Martin published this significant book, The Web of Disinformation: Churchill's Yugoslav Blunder, in 1990, just as the former Socialist Federal Republic of Yugoslavia (SFRY) was disintegrating. The book, however, lost none of its importance because of the change of events. Indeed, the current conflict in the former Yugoslavia make the book all the more important.

Similarly, the disintegration of the former USSR and the outpouring from Moscow of former secrets from the Cold War era (and pre-World War II) have thrown new light on many aspects of 20th Century history. The interrelationship between the Soviet intelligence interest in Britain before, during and after World War II, and the concurrent Soviet interest in seeing Josip Broz Tito come to power in post-War Yugoslavia, all bear on the subject studied by David Martin.

In his book, Martin firmly identifies one of the key Soviet assets in Britain during World War II, and highlights his actions in shaping British policy toward the Balkans. Martin names James Klugmann, then Deputy Chief of the British Special Operations Executive (SOE) Yugoslav Section, as one of the principal Soviet assets who secretly shaped the intelligence analysis on which Prime Minister Winston Churchill developed his policy toward Yugoslavia.

Klugmann, Martin contends, was one of the "Cambridge spies", along with Kim Philby, Guy Burgess, Donald Maclean and Anthony Blunt. Klugmann's "great accomplishment was to falsify information in a manner that resulted in handing over a nation of 15-million people to communist control", he said. "I do not say that Klugmann did this all by himself, but I do believe he was primarily responsible. Klugmann did not accomplish this objective completely unaided. He was aided in the first instance by certain developments inside Yugoslavia, such as the frightful massacre of the Serb minority in the Independent State of Croatia and the inhuman scale of the reprisals imposed by the Nazis for all acts of resistance."

". . . Klugmann was assisted in many ways by compatriots who, for a variety of reasons, shared his enthusiasm for Tito, if not his enthusiasm for a communist Great Britain."

One main function of Klugmann (and, indeed, others of the Cambridge ring) during 1941 to 1943 was to discredit the principal Yugoslav anti-fascist guerilla leader, General Draza Mihailovic, and to switch British -- and ultimately Allied -- support to the Croatian communist Partisan leader, Tito. That they were successful has been amply demonstrated by history.

Here lies the underpinning of today's dilemma. Tito's post-War re-drawing -- gerrymandering -- of Yugoslavia's internal boundaries, and his strategy of changing population balances through artificial migration, meant that today's Balkan crisis draws on a highly-politicised framework intended to dissect the Serbs within Yugoslavia.

Martin wrote two earlier and highly-acclaimed books on Draza Milhailovic, on whom he is an acknowledged expert, and his ongoing research and analysis into the connections between the World War II saga and today's events is one of the critical bedrocks of understanding of the current crisis. Mr Martin is a US analyst, and so was not embroiled in the British and French arguments about Yugoslavia during World War II. But he was actively involved in debriefing the downed US flyers who were caught up in the guerilla war on the ground in Yugoslavia.

The Web of Disinformation shows how "the big lie" technique worked for Tito in World War II, and the reader can judge for him or herself how the tactics have been used again in the 1990s to create Western policy toward Yugoslavia and the former Yugoslav territories.

Mr. Martin's book, although now four years old, provides an enormous fund of well-detailed information, superbly written and fairly presented. This is one of the documents which must be read by anyone making policy with regard to the Balkans today.


http://www.strategicstudies.org/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Goli otok prazni trezore / "Novosti" Dec. 25, 2012

Novosti
V. C. S.
25. decembar 2012. 20:59

Novosti saznaju: Država isplaćuje gotovo 60 miliona na ime rehabilitacije. Udruženje podnosi 101 tužbu, odštete iznose od 200.000 do milion evra

Goli otok

DRŽAVA je do sada, na ime obeštećenja za pakao koji su prošli tokom robije na Golom otoku, bivšim političkim zatvorenicima ukupno isplatila 16,5 miliona dinara. U toku je isplata još oko 42 miliona. Ovo je za ”Novosti” potvrđeno u Ministarstvu pravde, koje je sumiralo podatke od februara, kada je počela da radi Komisija za rehabilitaciono obeštećenje. Prve isplate počele su letos.

- Konačni iznos zavisiće od toga da li će svi podnosioci zahteva prihvatiti predloženu sumu na ime naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu. Ona iznosi 700 dinara po danu - kažu u Ministarstvu.

Prema njihovoj evidenciji, do sada je u Srbiji rehabilitovano 2.146 ljudi, dok su sudovi odbili 64 zahteva za vraćanje časti i ugleda. Od ovog broja, Komisiji za obeštećenje obratio se 81 bivši golootočanin, a 215 zahteva podneli su i bračni drugovi, odnosno deca zatvorenika koji su u međuvremenu preminuli.

Ponuđenim odštetama, međutim, nisu zadovoljni u Udruženju golootočana, čiji su članovi već počeli da podnose tužbe protiv države Višem sudu u Beogradu.

- Ponuđen iznos od 700 dinara po danu je mizeran i ponižavajući, posebno ako znamo da se jedan zatvorski dan neosnovanog pritvora danas plaća 6.000-10.000 dinara, a da su pojedini bivši funkcioneri, hapšeni tokom akcije ”Sablja”, dobijali posle nagodbe sa državom 750 evra po danu - kaže Zoran Ašanin, predsednik ovog Udruženja.

Udruženje je prvo podnelo 101 zahtev za odštetu nadležnoj Komisiji. U ovim zahtevima oni su tražili da im se zatvorski dan računa 100 evra, plus propuštena plata za rad na kobnom ostrvu, uvećana za 120 odsto na ime ekstremno teških uslova rada.

Tu su računali i nematerijalnu štetu na ime pretrpljene fizičke i psihičke boli, straha i naruženosti. Naime, većina se zbog batina i bednih uslova vratila kućama sa deformacijama glave, ruku...

Tako, najniži zahtev iznosi 200.000 evra, a najviši milion. Pošto iz Komisije nisu odgovorili na ove zahteve, članovi Udruženja počeli su da podnose pojedinačne tužbe protiv države, a kako kažu, spremni su da idu čak do Strazbura.

Na pitanje kako misle da će država moći da isplati tolike odštete, Ašanin objašnjava:

- EU iz svojih fondova daje državama koje to traže, isključivo za ove potrebe, neograničena beskamatna sredstva. Do sada su ih dobile Poljska, Češka, Litvanija i Estonija. Nema razloga da ne konkuriše i naša država.

BROJKE

2.146 broj rehabilitovanih

296 golootočana podnelo zahtev za odštetu

64 broj odbijenih zahteva za rehabilitaciju

700 dinara zatvorska ”dnevnica”


ZA OSAM GODINA DVA MILIONA

NAJMANjU rehabilitacionu odštetu do sada - 266.000 dinara - dobila je jedna golootočanka koja je iza rešetaka provela godinu dana. Najveću nadoknadu, oko dva miliona dinara, dobio je politički zatvorenik koji je u zloglasnom kazamatu proveo punih osam godina.


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:412191-Goli-otok-prazni-trezore


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Black Propaganda, Yugoslavia, 1941-1943 - By Carl Savich / "Serbianna" December 22, 2012

Serbianna
December 22, 2012
By Carl Savich

Propaganda has always been a part of war. During World War I, the British government established a propaganda agency at Wellington House under Charles Masterman. It was initially focused on the U.S., its activities geared to drawing the U.S. into the war on the side of Great Britain. The British government also created two other propaganda agencies, the Neutral Press Committee under George Herbert Mair, which supplied news and information to neutral nations concerning the war, and the Foreign Office News Department, which issued official pronouncements on British foreign policy. In addition, there was the War Propaganda Bureau which produced publications for use in allied and neutral countries. The other propaganda outlets were the War Office Directorate of Military Operations, department MI7, and the Admiralty, which circulated reports and propaganda to the press in military zones. These departments and agencies overlapped, lacking any centralized control or supervision. In 1916, the propaganda agencies were centralized under the Foreign Office. These agencies and departments were united in February, 1917 into the Department of Information, which became the Ministry of Information in March, 1918.

Propaganda was perceived as “the fourth arm” of the war effort. Propaganda was regarded as “political warfare”. The aim of all propaganda is to weaken or destroy the morale of the enemy, to diminish or to destroy the will of the enemy to wage war. Conversely, the goal of propaganda targeted at allies is to increase and strengthen the morale of allied or friendly nations or forces and to strengthen their will to wage war and to maintain their resistance. Propaganda relies essentially on deception.

In the U.S., the government propaganda department was The Committee on Public Information, also known as the CPI or the Creel Committee. U.S. President Woodrow Wilson established the Committee on Public Information (CPI) through Executive Order 2594 on April 13, 1917. The committee was made up of the chairman, journalist George Creel, Robert Lansing, Josephus Daniels, and Newton D. Baker. The committee set up bureaus and departments and offices in foreign countries to disseminate propaganda. It functioned until August 21, 1919.

With the emergence of World War II, the Ministry of Information (MOI) was the propaganda arm of the British government. There was, however, no centralized authority. There were overlapping and competing department s and bureaus handling propaganda for the British government. After September, 1941, several agencies were merged into and controlled by the Political Warfare Executive (PWE). The PWE was put in control of “black propaganda”, known as covert or secret propaganda, where the source was not revealed. Black propaganda relied on deception and deceit, using all means necessary to achieve its aims. White propaganda, also known as overt or open propaganda, by contrast, sought to avoid contradictory claims and presented straightforward facts. The MOI controlled white propaganda for the domestic front and to allied and neutral countries. The PWE controlled both black and white propaganda to enemy and enemy-occupied states. The Special Operations Executive (SOE) set up stations in Jerusalem to broadcast black propaganda to the German-occupied countries in the Balkans, Yugoslavia and Greece, as well as to countries allied with Germany, such as Bulgaria and Romania.

In “The Fourth Arm”, History Today, September, 2012, Vol. 62, Issue 9, and in Substitute for Power: British Propaganda to the Balkans, 1939-1944, Ashgate, 2012, Ioannis D. Stefanidis analyzed the British black propaganda broadcasts to Yugoslavia during World War II “to undermine Nazi domination of the Balkans via the airwaves.”

The British government set up a series of clandestine radio stations known as Research Units or RUs. These stations were set up in Milton Bryan, Bedfordshire, in May, 1940, north of London, consisting of 48 radio stations. Research Units also were set up in Jerusalem by the SOE. Three distinct types of RUs emerged. There were the “freedom stations” or “opposition stations” which were anti-Nazi stations aimed at allied and friendly nations. The second type was set up in occupied countries where they were meant to represent opposition or resistance groups in that country. A third type was a “counterfeit” or phony radio station. They impersonated and mimicked the Nazi regime and their collaborators in the occupied countries. Their goals were to destroy enemy morale in the occupied countries, raise allied morale, and encourage resistance and opposition to the enemy. Unlike white propaganda, black propaganda knew no bounds or limitations. All was permitted to these stations. They could distort, manipulate, deceive, and lie. The BBC, by contrast, was more restricted and limited. The RUs were not. Whatever it took was accepted. They used short-wave radio broadcasts which were more difficult to track down but which limited their audience. In 1942, Aspidistra, or medium-range radios were used.

After the U.S. entry in the war following the December 7, 1941 attack on Pearl Harbor by Japan, the PWE and SOE coordinated their black propaganda efforts with the U.S. Office of War Information (OWI), the U.S. propaganda agency, and the OSS, the Office of Strategic Services.

For German-occupied Yugoslavia, “freedom” or “opposition stations” were created near the Woburn Abbey, fifty miles outside of London. These were the Serbian Y.2 or Sumadija station, the Croatian Y.1 or Zrinski station, the Slovenian Y.3 or Triglav station, and Y.4 or the “For Old Justice” station. These were all based in Woburn in the UK. The stations were moderate, centrist, and nationalist in their positions. They encouraged opposition and resistance to the Nazis but sought to discourage “premature uprisings”. Ultimately, their objectives were to achieve “strategic deception”. They were supposed to represent “native opinion” and were to advance the self-interests of the occupied nations, while, in reality, they emanated from Britain and advanced British foreign policy goals and objectives.

The Karageorge Research Unit was set up in Jerusalem to support the resistance movement led by General Draza Mihailovich. The station broadcast in 1942 and 1943 in open support of Mihailovich and his resistance movement.

The Sumadija RU based in Woburn was set up three and a half months after the Axis invasion, occupation, and dismemberment of Yugoslavia which began on April 6, 1941. The origin of the station as a British propaganda outlet was hidden as was the fact that it was created to advance British national interests. The station was under the auspices of British historian Robert Seton-Watson under SO1. The station was subsequently put under the jurisdiction of the PWE under Francis W. Neate. The broadcasts at the station were conducted by a Serbian student who was part of the Yugoslavian government-in-exile based in London. The Sumadija RU was targeted to an audience of “young and progressive Serbs” and to “informed and reasonable political opinion” which supported Draza Mihailovich and the Yugoslav government-in-exile. The propaganda line of the Sumadija RU mirrored the MOI position on Yugoslavia relying on overt or white propaganda. The goals were to encourage resistance and opposition in German-occupied Serbia, to strengthen morale and will, to emphasize the excesses and depredations of the German occupation, and to condemn collaboration with the enemy.

Most significantly, the Sumadija RU was ambivalent and ambiguous about the Karageorgevich monarchy. Would it be restored? What would happen to the monarchy? Based on broadcasts of the station, it voiced the view that the role of the monarchy would decrease “in proportion to the Russian success”. This meant that the future existence and maintenance of the Karageorgevich monarchy would depend on whether the Soviet Union occupied Yugoslavia or not. The station espoused the post-war policy that “a free and united Serbia” would emerge as part of a unified, democratic, and centralized Yugoslavia. The station also maintained the policy of South Slav unity by emphasizing in broadcasts that the genocidal Ustasha regime in Croatia and Bosnia did not represent the majority of the Croatian people. The NDH regime was a puppet government established by Germany and Italy. The broadcasts emphasized that there was no popular support for the Ustasha in Croatia.

The station encouraged the members of the General Milan Nedic regime to join “the free Serbs” under General Draza Mihailovich. Sumadija had a restrained view of Milan Nedic. He was described in broadcasts as “a man of standing” who had “allowed himself to become the tool of the enemies of his people”. The station distinguished him from Ustasha Poglavnik Ante Pavelic, an acknowledged and fanatical, hardcore fascist who it referred to as “a criminal and regicide”. Ante Pavelic was one of the staunchest supporters of Adolf Hitler and Benito Mussolini. During the war, Pavelic organized the genocide in the NDH against Serbs, Jews, and Roma. Pavelic ran his own concentration and death camp system and it was he himself who conducted the genocide in the NDH. By contrast, Nedic was anti-fast and anti-Nazi. He assumed his role in German-occupied Serbia in order to assuage and counter the occupation policies in the country. Because of its attacks against Nedic, however, there were Serbian members of the Yugoslav-government-in-exile who wanted the station suspended.

The Sumadija RU cautioned against reckless attacks against the Axis occupation forces in order to prevent mass execution of civilian hostages and punitive reprisals against Serbian civilians. This was the position of the Yugoslav government-in-exile and of resistance leader Draza Mihailovich. The station emphasized “passive resistance” instead, such as measures to disrupt the economy and civil administration such as hoarding and black marketeering and acts of civil disobedience. The station was to promote and support the Mihailovich movement. Mihailovich, however, was not to have a say in how and what the station broadcast. The station espoused two objectives: 1) to maintain opposition and resistance to the German occupation by tying down and disrupting German troop movements; and 2) to keep the loss of civilian deaths to a minimum.

In 1942, a Soviet radio station, “Radio Free Yugoslavia”, attacked Mihailovich as a “collaborator”. Sumadija dismissed these Soviet allegations as “the fruit of enemy propaganda”. The station espoused unity under the command of Draza Mihailovich. Sumadija clearly paralleled the official overt propaganda line at that time.

Once British support for Mihailovich waned, however, and he was dropped in favor of the Communist Partisan movement led by Josip Broz Tito, the station switched its policy and called for a “united fighting front”. As British government support for Mihailovich decreased, the station was “held in reserve”, reflecting the government position. Increasingly, the station began distancing itself from Mihailovich and the Yugoslav government-in-exile. The stance became far more neutral and ambiguous by early 1943. Like the BBC, the Sumadija RU was no longer supporting Draza Mihailovich. It no longer represented the Yugoslav-government-in-exile. Both Mihailovich and the Yugoslav exile government attacked the station as being non-supportive, hostile, and antagonistic. Once the British government abandoned support for Draza Mihailovich in late 1943, the Sumadija RU was suspended and ceased to function.

How effective was black propaganda in Yugoslavia? What results did the Sumadija RU achieve? British black propaganda in Yugoslavia mirrored the vagaries, vicissitudes, and exigencies of the wartime policies of the British government. Both Draza Mihailovich and the Yugoslav government-in-exile ultimately rejected and renounced it. The result was that the legal and legitimate government of Yugoslavia was usurped by a Communist and Stalinist guerrilla movement that seized power by means of force and established a dictatorship regime. The Partisan Communist guerrillas were put in power in Belgrade only after the Soviet Red Army took the city on October 20, 1944. The end result was a usurpation of the legitimate government by force of arms. Moreover, by abandoning the guerrilla resistance movement led by Draza Mihailovich, allowed for the emergence of a Communist and Soviet-backed regime in Yugoslavia. The results were ultimately self-defeating and counter-productive.


Bibliography

Balfour, Michael. Propaganda in War, 1939-1945: Organisation, Policies and Publics in Britain and Germany. Routledge, 1979.

Cruickshank, Charles Greig. The Fourth Arm: Psychological Warfare, 1938-1945. Davis-Poynter, 1977.

Garnett, David. The Secret History of PWE: The Political Warfare Executive, 1939-1945. St. Ermin’s Press, 2002.

Sanders, M. L. “Wellington House and British Propaganda During the First World War”, The Historical Journal, March, 1975, Cambridge University Press, Vol. 18, Issue 1, pp. 119–146.

Sanders, M. L., and Philip M. Taylor. British Propaganda During the First World War, 1914-18. Macmillan, 1982.

Stefanidis, Ioannis D. “The Fourth Arm”, History Today, September, 2012, Vol. 62, Issue 9, pp. 28-34.

—Substitute for Power: British Propaganda to the Balkans, 1939-1944, Ashgate, 2012.

Stenton, Michael. Radio London and Resistance in Occupied Europe: British Political Warfare, 1939-1943. Oxford University Press, 2000.


http://serbianna.com/blogs/savich/archives/2123


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

HRH CROWN PRINCE ALEXANDER II OF SERBIA - CHRISTMAS AND NEW YEAR MESSAGE JULIAN CALENDAR - January 4, 2013

Belgrade, 4 January 2013 – His Royal Highness Crown Prince Alexander II extends Christmas and New Year’s greetings to the citizens of Serbia who celebrate Christmas according to the Julian calendar.

 

Dear Citizens of Serbia,

 

2012 was a very difficult year for Serbia, although we fulfilled all our international obligations. It is not officially requested that Serbia recognise Kosovo, but it is demanded that Serbia normalise relations in the spirit of good neighbours. Our people who live there are still suffering great pressure. All this was happening in 2012, the centenary of the First Balkan War, when my great grandfather King Peter I fulfilled Kosovo’s oath to liberate the Serbian Jerusalem. Even then, 100 years ago, Serbia tried to find its’ own path between the great powers that were not always friendly, but Serbia had its national interests, its strategy and its way to realise them. Some people say that history should not be a burden on the way towards the future, and I agree with that, but history should teach us some things, and we should learn from it, to avoid repeating the same mistakes.

 

The economy is another field in which we suffered a very difficult year, and not just us but the world as a whole.

 

Nevertheless, much more decisive actions are needed to remove bureaucratic barriers, so that the economic environment becomes more friendly for our business people and attractive for foreign investors.

 

I am extremely proud that the previous year brought several world class results. Our young mathematicians won world competitions again, as well as our athletes who won Olympic medals. We have winners here, among us. All these achievements confirm that Serbia is a country of many talents and great potential.

 

Those are the reasons for us all to unite, to build a stable and prosperous society, for the benefit of our homeland, our families and all citizens of Serbia regardless of religion or ethnic origin.

 

My family joins me in wishing all citizens of Serbia a good and prosperous New Year for 2013.

 

Merry Christmas!

 

Christ is born!

 

Alexander

 

http://www.royalfamily.org/statements/state-det/state-2648_eng.html

 

 

*****

 

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

 

 

*****

БОЖИЋНА И НОВОГОДИШЊА ПОРУКА ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА АЛЕКСАНДРА II ГРАЂАНИМА КОЈИ СЛАВЕ БОЖИЋ И НОВУ ГОДИНУ ПО ЈУЛИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ / Београд, 4. јануар 2013

 

 

Београд, 4. јануар 2013. - Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II упутио је грађанима Србије који Божић славе по Јулијанском календару следећу Божићну и Новогодишњу поруку.

 

Поштовани грађани Србије,

 

2012. је била веома тешка година за Србију, иако је испунила све своје међународне обавезе. Још увек није званично затражено да Србија призна Косово, али јој је наложено да са њим нормализује добросуседске односе. Наш народ који тамо живи је изложен великом притиску. То се све дешавало у 2012. години која је стогодишњица Првог балканског рата којим је мој прадеда Краљ Петар Први испунио Косовски завет и после пет векова ослободио српски Јерусалим. И тада, пре 100 година Србија је тражила свој пут између великих сила које јој нису увек биле наклоњене, али је имала своје националне циљеве, своју стратегију, и своје начине како да их оствари. Неки кажу да историја не сме да буде терет за пут у будућност, и ја се са тиме слажим, али историја мора да нам буде наук, из ње морамо да учимо да не бисмо правили исте грешке.

 

Економија је такође област у којој смо проживели још једну тешку годину, и то не само ми, већ читав свет. Ипак, потребни су много енергичнији потези, потребно је да се сруше још многобројне бирократске баријере како би пословна клима у Србији постала добра за наше привреднике и пожељна за стране инвеститоре.

 

Изузетно сам поносан што је година на измаку донела више светски значајних резултата. Наши млади математичари су поново побеђивали на светским такмичањима, као и наши спортисти који су донели медаље са Олимпијских игара. Победници су ту, међу нама. Сви ови резултати и достигнућа потврђују да је Србија земља са много талената и великим потенцијалима.

 

Управо због тога треба сви да се ујединимо и градимо стабилно и просперитетно друштво, за добробит наше отаџбине, својих породица и свих грађана Србије, без обзира на њихово порекло или верско опредељење.

 

Моја породица ми се придружује у најбољим жељама свим грађанима Србије за срећну и берићетну Нову 2013. годину.

 

Срећан вам Божић,

 

Христос се роди!

 

Александар

 

 

http://www.royalfamily.org/statements/state-det/state-2648_cir.html

 

 

*****

 

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

 

 

*****