13. januar 2014.
January 13, 2014
„Usud i slučaj” Dragoljuba Draže Mihailovića ponovo su u žižu javnosti isturila dva aktuelna povoda - proces za njegovu rehabilitaciju, koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu, i televizijska serija „Ravna gora“
„Usud i slučaj” Dragoljuba Draže Mihailovića ponovo su u žižu javnosti isturila dva aktuelna povoda - proces za njegovu rehabilitaciju, koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu, i televizijska serija „Ravna gora“, koja se emituje na RTS.
U prvom slučaju reč je o već poodmaklom procesu za rehabilitaciju komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, u vreme Drugog svetskog rata. Predlagač zahteva je njegov unuk Vojislav Mihailović, kome su se pridružila nekolika udruženja i više pojedinaca, tvrdeći da je presuda kojom je Dragoljub Mihailović osuđen na smrt „doneta iz ideoloških i političkih razloga,u postupku u kome nisu poštovana ljudska prava i pravo na odbranu”.
U drugom slučaju, serijal RTS „Ravna gora“, koji je najavljivan kao „platforma za izmirenje četnika i partizana” i obe „ideološki sučeljene Srbije”, nije ostavio ravnodušnom nijednu stranu, iako je, sa desetak prvih epizoda, tek odmakao od početka, te su celokupan sadržaj, suštinska poruka i učinak još daleko od definitivnih sudova.
Sticajem okolnosti, saradnici „Novosti” su ovih dana bili u prilici da pregledaju i presaberu sadržaj trideset fotografskih filmova (negativa) sa 950 snimaka sa suđenja Dragoljubu Mihailoviću. Iz tog obilja izdvojeno je nekoliko desetina izuzetno kvalitetnih i dosad neviđenih ili manje poznatih snimaka, koji na svoj način svedoče o akterima, organizaciji i atmosferi sa suđenja. Po nekima, ima na tim fotografijama ne samo nepobitnih dokaza o organizaciji i atmosferi suđenja, već i dovoljno elemenata za psihoanalizu mentalnog stanja optuženih, naročito prvooptuženog Mihailovića, koji je fotografisan skoro svakog dana.
Kako su o suđenju Dragoljubu Draži Mihailoviću ispisane brojne knjige i feljtoni, a poslednjih deceniju i po na sceni su i žestoka osporavanja same suštine procesa i presude, radi elementarnog razumevanja ovog fotografskog svedočenja, dajemo osnovnu faktografiju i nesporne činjenice o tom događaju, posmatranom iz sudnice.
EFIKASNOST
Dragoljub Mihailović je uhvaćen u noći između 13. i 14. marta 1946. godine a proces protiv njega i grupe optuženih započeo je već 10. juna i trajao do 15. jula 1946. godine.
Javnost odlučnost i organizovanost nove države da vodi jedan tako delikatan preces samo godinu dana posle oslobođenja, oličava i činjenica da je suđenje u svemu bilo javno i potpuno otvoreno i prema inostranstvu. Bilo je akreditovano više od stotinu novinara, od toga četrdesetak iz inostranstva, koji su predstavljali velike svetske listove i novinske agencije (Asošijeted pres, Rojter, TASS, ČTK, PAP, Junajted pres, Internešenel njuz, Pravdu, Izvestiju, Njujork tajms, Njujork herald tribjun, Njuz kronikl, Dejli ekspres. . .) Akteri sudskog procesa.
Suđenje grupi od dvadeset i četvorici optuženih na čelu sa Dragoljubom Dražom Mihailovićem, otpočelo je 10. juna 1946. godine pred Vojnim većem Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Sudilo se u posebno odabranoj i pripremljenoj sudnici, odnosno u Domu garde na Topčideru, u tzv. Letnjoj dvorani pešadijskog učilišta. Razlozi praktičnosti bili su više nego presudni: izdvojen i bezbedan objekat, sa prostorom dovoljnim za veliku masu ljudi, blizina centru grada, čak donekle i idiličan ambijent sa omanjim bazenom za „pun komfor i dobar utisak” stranih delegacija i izveštača koji su pratili suđenje.
Grupu optuženih sačinjavali su: Dragoljub Draža Mihailović, dr Stevan Moljević, dr Mladen Žujović, dr Živko Topalović, Miloš Glišić, Slobodan Jovanović, Božidar Purić, dr Momčilo Ninčić, Petar Živković, Radoje Knežević, dr Milan Gavrilović, Živan Knežević, Konstantin Fotić, Dragomir Dragi Jovanović, Tanasije Tasa Dinić, Velibor Jonić, Đura Đokić, Kosta Mušicki, Boško Pavlović, dr Lazar Laza Marković i dr Kosta Kumanudi. U odsustvu se sudilo Slobodanu Jovanoviću i Božidaru Puriću, predsednicima emigrantskih vlada: P. Živkoviću, Ninčiću i Gavriloviću, ministrima emigrantskih vlada: R. Kneževiću, ministru dvora u emigraciji: Fotiću, ambasadoru izbegličke vlade u SAD: Ž. Kneževiću, šefu vojne kancelarije Predsedništva vlade u emigraciji, a Ž. Topaloviću i M. Žujoviću kao članovima rukovodstva ravnogorske četničke organizacije koji se nalaze u inostranstvu.
Svi optuženi su imali svoje branioce, a Mihailovića su zastupali advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović.
OPTUŽNICA
U optužnici su o Dragoljubu Mihailoviću navedeni sledeći podaci: „rođen 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, otac dvoje dece, pre rata bio pukovnik bivše Jugoslovenske vojske, a u toku okupacije proizveden u čin armijskog generala, bio ministar vojni izbegličke vlade i načelnik Štaba vrhovne komande takozvane Jugoslovenske vojske u otadžbini”.
Sudilo mu se po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, zato što je: „organizvao u okupiranoj Jugoslaviji četničku organizaciju (koju je nazvao Jugoslovenska vojska u otadžbini), pa je, čim je počela oslobodilačka borba naroda Jugoslavije protivu okupatora, stupio u saradnju sa nemačkim i italijanskim okupatorima i drugim slugama okupatora i svoju organizaciju upotrebio za gušenje oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije i za izvršenje bezbroj raznovrsnih ratnih zločina”.
Tužilaštvo je tokom saslušanja i na pretresu predočilo ogromnu dokumentaciju, koju je činilo više od hiljadu originalnih dokumenata.
Posebnu težinu i značaj ovom procesu dala su dokumenta iz zaplenjene Mihailovićeve arhive.
RADIO PRENOS
Obezbeđen je i stalni radio prenos suđenja, da bi ga „čuli svi radni ljudi i građani, i svi narodi Jugoslavije”.
Na trgovima većih gradova u Jugoslaviji bili su instalirani zvučnici, odnosno megafoni, kako bi suđenje mogli da prate i oni koji nemaju radio aparate.
VOJNO VEĆE I TUŽILAC
Vojno veće Vrhovnog suda FNRJ činili su predsedavajući Mihailo Đorđević (pukovnik) i članovi Milija Laković i Mihailo Janković(potpukovnici), sekretar Todor Popadić (poručnik) i dopunske sudije, majori Nikola Stanković i Radomir Ilić.
Pukovnik Miloš Minić je zastupao tužbu, kao zastupnik vojnog tužioca Jugoslovenske armije sa pomoćnikom, kapetanom Milošem Jovanovićem.
ISPRAVKA
Pretposlednjeg dana pretresa koji se odnosio na optuženog Mihailovića, na početku rada zabeležen je sledeći duel: Advokat Đonović: „Ja sam kao kolega, predsedniče, hteo da uputim jednu molbu od strane odbrane, ukoliko je Sud u mogućnosti da utiče na tačnost novinarskih izveštaja. U jučerašnjem izveštaju sa pretresa ima jedna omaška koja bi.”
Predsednik: „Molim Vas, Sud nema nikakve veze sa štampom. O tome uopšte neću da diskutujem, Vi znate Zakon o štampi, izvolite, istupite i tražite ispravku”.
ZABELEŠKE
Pojedinih dana stenogrami sa suđenja imali su i po stotinak strana jer se pomno beležilo sve što se dešavalo u sudnici, a ne samo izgovorene reči.
Skraćeni stenogrami, sa onim najbitnijim što je bilo merodavno za suštinu procesa, dostavljani su ne samo Titu i jugoslovenskom rukovodstvu, već i rukovodstvima republika, stranim novinarima i agencijama i diplomatskokonzularnim predstavništvima, kao i većim i uticajnijim novinskim redakcijama i agencijama koje nisu imale akreditovane novinare u Beogradu.
Sala u kojoj se održavao proces mogla je da primi i više od hiljadu ljudi, koji su kao publika svakodnevno prisustvovali događaju, često izražavajući i svoje emocije, u smislu podrške tužilaštvu ili negodovanjem na pojedine izjave optuženih. Jasno je bilo da posmatrači nisu dolazili u sudnicu tek tako „sa ulice”, već su kao zainteresovani građani, patrioti i rodbina žrtava, prolazili kroz proceduru odabira i instrukcija kakvo je ponašanje dopušteno. Pominje se i podatak da je tokom suđenja kroz topčidersku salu prošlo bezmalo tridesetak hiljada građana.
TERMINI
Tokom pretresa bilo je i karakterističnih duela između predsedavajućeg, Draže Mihailovića i njegovih branilaca.
Branilac Đonović: „Od značaja je i za odbranu i za Sud da se utvrdi da li su koji put u toku pretresa nastupila takva stanja da ste usled zamorenosti rekli - jeste, a trebalo je da kažete ne”.
Optuženi D. Mihailović: „Ne. Moglo je da bude samo u pogledu izbora termina, u pogledu izlaganja pojedinih ideja”.
Advokat Đonović ponovo insistira da se razjasni šta je optuženi Mihailović hteo da kaže kada je u jednom trenutku rekao da „ima kontradiktornosti koje dolaze usled pomanjkanja volje u danom momentu”.Predsednik veća: „Sudu je jasno, kao i sve što radi od samog početka, optuženome postavlja pitanja da li je pri svesti ili svestan. Optuženi je rekao: „Svestan sam, imam svest”. Prema tome, ja ne vidim nikakvog razloga da se postavlja takvo pitanje”.
DEČAK
U jednom času u sudnici se iznenada pojavio i neki dečak, i seo među publiku. Predsednik veća: „Ti, druže mali, koliko imaš godina? Ne možeš ti da ostaneš u sudnici, nemaš 16 godina, i mora da ideš napolje”.
PRETRESI
Početak suđenja protiv Dragoljuba Mihailovića i ostalih optuženih započeo je 10. juna 1946. godine. Klupa na kojoj je sedeo Mihailović bila je obojena u crno. Fotoreporterima je bilo dozvoljeno snimanje. Prilikom uvođenja i izvođenja optuženih bilo je izvesnog žamora i negodovanja, pa i „izlivanja mržnje”. Toga dana predočena im je kompletna optužnica. Od sutradan, pa do 17. juna trajalo je saslušanje Draže Mihailovića.
Saslušanje prvooptuženog Mihailovića, 11. juna, počinje u 7.30 časova, sledi iza 10 časova odmor, pa nastavak u 11.40 i traje do 14.30 časova.
Sutradan, 12. juna pretres počinje u 7.20 a u 10.20 je desetominutni odmor. U nastavku rada dozvoljeno je fotografisanje 15 minuta, da bi ponovo usledio odmor od 12.35 koji traje pedesetak minuta. Rad je nastavljen do 14.15. Narednog dana, 13. juna, pretres počinje u 7.25 sa dozvoljenim desetominutnim snimanjem. Posle odmora u 11.25 rad je nastavljen do 14.10 časova. Dan kasnije, 14. juna, pretres počinje u 7.30 radi se do 8.45 jer se optuženi požalio da je umoran. Nastavljeno je u 9.15 pa je ponovo usledio odmor u 10.35. Nastavak je u 10.50 i radi se do 12.50. Odmor traje do 13.10 pa se nastavlja sa pretresom koji se završava u 13.20.Sa radom se 15. juna počinje u 7.45, pri čemu je za snimanje odobreno 15 minuta. Pretres je prekinut u 8.55 a nastavljen u 9.20 i radi se do 10.35. Zatim se posle odmora optuženog Mihailovića nastavlja u 11.04 da bi trajao do 13.30.
Poslednjeg dana pretresa koji se ticao Draže Mihailovića, 16. juna, rad je otpočeo u 8.05, radilo se do 9.07 pa je usledila pauza i nastavak u 9.32. Potom se radi do 10.45 i ide na kraći odmor u 11.03. Prekid sledi u 12.10 pa nastavak u 12.27. Pretres je završen u 13.30.
Narednih dana je sledilo ispitivanje i ostalih optuženih, zatim svedočenja, suočavanja, dokazni postupak, završne reči i izricanje presuda.
Petokraka Na zatvoreničkoj bluzi Draže Mihailovića bila su dugmad sa reljefnom petokrakom, što mnogima nije odmah ni palo u oči. Kako je to bila ‘službena zatvorska odeća’, ista za sve, nisu prihvatani prigovori da je tako nešto optuženima neprihvatljivo i neprimereno.
BRČKANJE
Predstavnici zapadnih medija bili su uočljivi ne samo u gradu i restoranima, gde su znali i da se dobro zapiju, već i po komotnijem ponašanju tokom pauza u sudnici.
Zabeleženi su i detalji brčkanja na bazenu pored sudnice tokom kucanja izveštaja. Nekima od njih obezbeđenje ‘nikako nije moglo od objasni zašto tu ne mogu i da se okupaju’.
ODREĐENJE
Iznoseći svoju završnu reč u odbrani,optuženi Mihailović je na kraju rekao:„Našao sam se u vrtlogu događaja I smutnji. Našao sam se pred smernicamai težnjama svoje sopstvene vlade.
Bio sam okružen svim mogućimobaveštajnim službama, Intelidžens servisom, Gestapoom i svim obaveštajnim službama sveta. Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo,mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor,odneo je mene i moj rad. Molim sud da moje izlaganje uzme u pravilnu ocenu”
PRESUDA
U konačnoj reči zastupnika vojnog tužioca Jugoslovenske armije, da ostaje pri optužnici i traži strogu i pravednu kaznu za optuženike, sud je doneo, za svakog pojedinačno, i izrekao javno, 15. jula 1946. godine sledeću presudu da: „osuđuje Mihailović Dragoljuba - Dražu na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine”.
Epilog
Dragoljub Mihailović i još desetorica osuđenih na smrt podneli su molbe za pomilovanje. Prezidijum Narodne skupštine FNRJ je na svojoj sednici, 16. jula 1946. godine doneo odluku da se molbe za pomilovanju ne uvaže.
Sutradan, 17. jula 1946. godine, prema agencijskoj vesti Tanjuga i dnevne štampe, usledilo je izvršenje smrtnih kazni.
PORTRETI
Pojedine zapadne agencije i redakcije akreditovale su i svoje ilustratore, odnosno crtače, koji su na licu mesta portretisali aktere suđenja, pa i svedoke. Izgledalo je da su im naročito bili interesanatni oni koji su se pojavljivali u narodnim odelima. Neke od njih portretisali su izvan sale, što je izazivalo naročitu radoznalost publike.
*****
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
.jpg)