Wednesday, November 21, 2012

[Јосип Броз Тито] Самог себе прогласио маршалом / "Политика" Nov. 18, 2012

Политика
Иван Миладиновић
Oбјављено: 18/11/2012
November 18, 2012

Зашто је је Јосип Броз добио нови џип од Черчила, а двеста хиљада долара у кешу од Стаљина


Једна од потписаних диплома из које се види да је Јосип Броз себе прогласио маршалом пре него што је званично предложен за то звање

Већина хроничара живота и дела Јосипа Броза стварање његовог култа везује за шездесете године прошлог века, нарочито за Брионски пленум и разлаз с Александром Ранковићем.

Међутим, први трагови стварања култа, култа живог човека, култа Тита као богочовека, уочавају се још у Јајцу, за време Другог заседања АВНОЈ-а и у месецима који су следили.

Убрзо су почеле да ишчезавају песме које су певане о мртвим борцима Радету Кончару, Славиши Вајнеру Чичи, Бају Секулићу, Младену Стојановићу, Симели Шолаји, Марку Орешковићу. Борцима на фронту објашњавано је како Руси озбиљно замерају што се у песмама не спомиње име друга Тита, а потом стижу директиве да се тај велики недостатак што пре исправи.

Тих дана Јосип Броз сатима позира вајару Антуну Аугустинчићу. Тако настаје прва Титова биста, која је одмах постављена тик иза говорнице Дома културе у Јајцу, где се одржавао пленум АВНОЈ-а.

Заседање у Јајцу, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије и увођењу републике, остаће запамћено и по томе што је књижевник Јосип Видмар у име словеначке делегације предложио да се Тито прогласи за маршала.

Међутим, један догађај бациће историјску сенку на одушевљење којим је овај предлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука, донета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему сведочи велики број диплома полазницима официрске школе, на којима се он потписао као „маршал Југославије”.

Али, ни то није „последњи раритет” скупа у Јајцу. Председник АВНОЈ-а, хрватски политичар др Иван Рибар, био је на Првом заседању АВНОЈ-а, новембра 1942. у Бихаћу, представник Хрватске, а у Јајцу је преко наћи постао представник Србије.

Неколико недеља после скупа у Јајцу, Черчил, Рузвелт и Стаљин у Техерану су се договорили да се очува и обнови Југославија, а Винстон Черчил је инсистирао да се „морају присилити свадљиви Југословени на споразум”, на „нагодбу за јединствену Југославију”.

Због страха да не се оствари овај циљ, Тито је у пролеће 1944. од Совјета тражио да једнострано признају његову привремену владу, али господар Кремља је оклевао.

Тито шаље у Лондон специјалног емисара Владимира Велебита, који од Черчила сазнаје да за Уједињено краљевство није толико битно „да ли ће Југославија после рата бити монархија или република”, колико њен отпор против Немаца. То је значило да Британце и 1944, исто као и марта 1941, када су организовали пуч у Београду, више од свега занима колико ће се Југословени жртвовати у борби против Немаца и тако помоћи Енглезима да њихови губици буду што мањи.

Ни Черчил није седео скрштених руку, Титу је авионом послао нови џип, и сина Рандолфа, по коме је, злу не требало, послао и веће количине злата.

У августу 1944. Тито се у Казерту среће са Черчилом. Пилоти, са којима је летео, замолили су га за аутограм. У недостатку адекватнијих „сувенира”, у америчком авиону ДЦ-3, потписао им се на зелене доларске новчанице.

Пошто је у Италију стигао пре Черчила, отишао је на излет у Рим. Разгледао је Колосеум и базилику Светог Петра.

Ускоро је стигао и Черчил, који је Коминтернином поверенику за Југославију дозволио да га убеди да „наметање комунистичког режима у Југославији не спада у наше намјере”.

Черчил: „Желео бих да Вам поставим још једно питање. Зар није тачно да велики део српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система?”

Тито: „Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље послије рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија.”

Черчил му је поверовао на реч, па је лидер југословенских комуниста ускоро добио уступак о коме колико до јуче није могао ни да сања. На наговор Винстона Черчила, краљ Петар Други крајем августа сменио је Драгољуба Михаиловића, а двадесетак дана касније позвао је Михаиловићеву војску и „све Србе, Хрвате и Словенце” да се приклоне Титу.

Тито потом у Москву шаље Ђиласа, који му од Стаљина, поред поздрава, доноси и нешто опипљивије: две стотине хиљада долара у кешу и скупоцену кавкаску сабљу чије су корице и балчак били од сребра и злата, а сечиво од дамаског челика.

Месец дана по Ђиласовом повратку, Тито 5. јула 1944. шаље писмо Стаљину:

„Биће нам потребна највећа Ваша подршка да би могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех у стварању демократске федеративне Југославије… И ја Вас молим за ту помоћ.”

Уследила је и формална молба за инвазију на Србију:

„По моме мишљењу, најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа.”



Иван Миладиновић
објављено: 18/11/2012





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

"Vojne Formacije na Balkanu u 2. Svetskom Ratu" - Predavanje Petak 23. Novembar 2012 u Ljubljani, Slovenija





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, November 20, 2012

Dvadset godina od osnivanja Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945. Beograd / "Savremena Istorija" M. Pavković Nov. 19, 2012




U subotu 17.11.2012. godine u Parohijskom domu hrama Svetog Save na Vračaru održana je svečana akademija povodom dvadset godina od osnivanja Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945. Beograd.

Okupljenima su se obratili Protojerej Aleksandar Sredojević, dugogodišnji predsednik Udruženja profesor Dr. Ognjan Adum, inače u toku Drugog svetskog rata šifrant Vrhovne komande JVUO, aktuelni predsednik Udruženja primarijus Dr. Dušan Đukić i istoričar Predrag Ostojić.

Akademija je otpočela molitvom Oče naš i himnom Bože pravde u izvođenju pevačkog društva Mokranjac pri hramu Svetog Save u Beogradu, dirigent Jelena Jež. Prisutni su mogli da čuju po prvi put i pesmu Idi sine, koja je objavljena u listu Ravnogorska zastava br. 1, avgusta 1944. godine, u izvođenju dramske umetnice Mirjane Marković. Program je okončan pesmama Oj Srbijo, Vojteha Šisteka u izvođenju hora Mokranjac i Vostani Serbije- solista Lubomir Manasijević upratnji hora Mokranjac.

Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945. Beograd je nevladina i neprofitna organizacija koja okuplja građane koji su u Drugom svetskom ratu bili vojnici Kraljevine Jugoslavije, kao vojne formacije nacionalnog pokreta otpora Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorske omladine bez obzira da li su bili u borbenim , ili na posebnim zadacima na okupiranoj teritoriji i koji su bili pod komandom pomoćnika vrhovnog komandanta kralja Petra II, načelnika Štaba VK i ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva, armijskog đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.

Udruženje se zalaže prevashodno za utvrđivanje istorijske istine o ulozi i značaju Jugoslovenske vojske u Otadžbini, jedine legalne vojske Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske Ravnogorske omladine,kako bi najšira javnost bila upoznata o događajima i učesnicima u Drugom svetskom ratu. Isto tako se bavi prikupljanjem i publikovanjem dokumentacije vezane za događaje u Drugom svetskom ratu, obeležavanjem značajnih mesta, datuma i događaja, kao i popisivanjem izginulih, nestalih i umrlih pripadnika JVUO i Ravnogorske omladine i njihovom rehabilitacijom.




Udruženje pripadnika JVUO 1941-1945. Beograd je osnovano 17. novembra 1992. i registrovano decembra 1992. godine. Preregistrovano je i upisano u Agenciji za privredne registre 17. Marta 2011. godine.

Članovi Udruženja mogu postati i članovi porodica pripadnika JVUO i Ravnogorske omladine i njihovi srodnici, kao i lica koja žele da budu sledbenici tradicija JVUO.


M. Pavković

www.savremenaistorija.com


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

U četvrtak [22 Novembar 2012] nastavak postupka rehabilitacije Mihailovića / "24 Sata" November 19, 2012

www.24sata.rs
Autor: Beta
19.11.2012. - 10:55

Postupak za rehabilitaciju komandanta četničkog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini u Drugom svetskom ratu Dragoljuba Mihailovića trebalo bi u četvrtak, 22. novembra [2012], da bude nastavljen u Višem sudu u Beogradu.

Dragoljub Draža Mihailović

Prvi osnovni sud u Beogradu je 5. oktobra proglasio Mihailovića mrtvim i kao datum njegove smrti utvrdio 31. jul 1946. godine, što je bio preduslov za okončanje postupka rehabilitacije.

Zahtev za rehabilitaciju podneli je 2006. godine Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović, profesori Smilja Avramov i Kosta Čavoški, Srpski liberalni savet i Udruženje jugoslovenske vojske u otadžbini.

Zahtevom je zatraženo poništenje presude od 15. jula 1946. godine kojom je Mihailović osuđen na smrt zbog kolaboracije s nacističkim okupatorima i kojom su mu oduzeta sva građanska prava.

Dva dana kasnije, 17. jula 1946. godine, streljan je kao državni neprijatelj "broj jedan", a do danas nije javno objavljeno gde je streljan i sahranjen.

Postupak za rehabilitaciju je počeo 16. septembra 2010. godine.


http://www.24sata.rs/vesti/aktuelno/vest/u-cetvrtak-nastavak-postupka-rehabilitacije-mihailovica/63818.phtml


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Monday, November 19, 2012

Лоше процене пуковника Михаиловића / "Политика" Nov. 12, 2012


Политика
Иван Миладиновић
објављено: 12.11.2012.

Будући вођа равногорског покрета, као искусни обавештајни официр, сматрао је да је Совјетски Савез једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Југославију



Факсимил депеше Слободана Јовановића

Драгољуб Дража Михаиловић, обавештајни официр војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, први контакт са совјетским обавештајцима имао је почетком двадесетих година. Тада су ти сусрети имали сасвим други карактер, али нису прекидани ни доцнијих година. Међутим, озбиљна обавештајна сарадња почиње тек после доласка Хитлера на власт.

Поред Драже Михаиловића, руски обавештајци су врбовали и истакнуте бугарске генерале Владимирова и Заимова, а преко њих и још неколицину врло истакнутих војних личности из Југославије, Румуније и Бугарске. Стаљин је, по тврђењу професора Старкова, добијао правовремене информације о свим стратешким променама које су се дешавале на Балкану.

Инострано одељење Државне безбедности (ГПУ) било је заинтересовано за Србију због велике концентрације руске политичке емиграције и њеног подземног рада. Наравно да су их занимали и политички ставови људи који су водили ондашњу Југославију. У архивама совјетских обавештајних служби пронађена су документа из којих се види и да је лекар који је лечио краља Александра Карађорђевића и целу краљевску породицу био совјетски агент, чак њихов резидент, односно руководилац. Овај врсни медицинар, др Лењицки, познати и признати лекар, руски емигрант, имао је необичну животну судбину.

После атентата на Александра Карађорђевића у Марсељу, бива ухапшен у Београду. Како није било никаквих доказа о његовом учешћу у убиству краља, пуштају га на слободу и он одлази за Совјетски Савез. Али и тамо убрзо бива лишен слободе и депортован у Сибир, као једна од милионских жртава чувених Стаљинових чистки.

Совјети су, за то данас постоје поуздани докази, поседовали све информације о ономе што ће уследити у Марсељу. То не треба да чуди јер су у Одељењу за међународне везе при Коминтерни, које се, такође, бавило обавештајним радом, основни кадар чинили „бојевики”, који су заправо били чланови ВМРО-а, македонске организације, која је била укључена у атентат.

Најзанимљивији део сторије др Бориса Старкова јесте да је Стаљин два месеца раније, јануара 1941. године, имао информацију да група официра у Београду спрема државни преврат, и да ће они на чело земље довести људе који су просовјетски оријентисани.

Стаљин је одмах активирао Одељење за међународне везе Коминтерне, које се бавило обавештајним радом, и тражио да се појача пратња југословенских политичара и официра. Шефу НКВД Берији наређују да за Београд пошаље специјално обучене официре, обавештајце. На челу те групе био је пуковник Зубов, кога је Стаљин послао у главни град Југославије као свог личног изасланика. Зубов је од Стаљина добио огромну количину новца којом је требало да додатно „убеди” заверенике да је њихова идеја о преврату исправна и да имају чиме да финансирају државни удар.

Долазак Зубова у Београд држан је у тајности толико да о томе није био обавештен ниједан резидент. Одмах по доласку у Београд, совјетски пуковник се обратио свом колеги, такође обавештајцу и пуковнику, Драгољубу Дражи Михаиловићу, и од њега, као поузданог човека, затражио додатне информације о предстојећем војном пучу.

Међутим, Дража Михаиловић дао му је доста обесхрабрујуће податке. Он му је рекао да је упознат с том идејом, али да је реч о групи официра авантуриста који су жељни славе и новца и да они не располажу стварном снагом да ураде нешто озбиљније и да се не налазе на правим командним местима с којих је могуће да се изведе државни удар.

После неколико сусрета с Дражом, Зубов одлучује да се врати за Москву и повуче целу своју групу, упркос изричитој Стаљиновој наредби да ступи у лични контакт с превратницима и да им преда новац.

По доласку у Кремљ, Зубов се нашао у прилици да лично осети сву Стаљинову непредвидљивост. Уместо да га похвали што је велику количину новца вратио назад, Стаљин је потез Зубова оценио као „напуштање бојног поља”, уопште није уважио оцену Драже Михаиловића да је реч о групици авантуриста и затражио је да се Зубов одмах ухапси и осуди. Несрећни пуковник добио је десет година робије. У затвору је остао до краја рата. Ослободили су га 1945. године и поново га поставили да у обавештајној служби ради у вези са југословенским питањем. Пуковник Зубов био је човек који је највише убеђивао Стаљина да у Јосипа Броза Тита не треба да има поверење.


(Крај)

Иван Миладиновић
објављено: 12.11.2012.


http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Lose-procene-pukovnika-Mihailovica.sr.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Стаљин нудио сарадњу ђенералу Дражи / "Политика" Nov. 11, 2012


Политика
Иван Миладиновић
објављено: 11/11/2012


Растројена грађанским ратом и све дубљим међусобним поделама, влада професора Јовановића је историјски изазов из Москве, о војничкој сарадњи, глатко одбила

Борис Старков

У времену у коме доминирају кризе (дневно-политичке, економске, моралне, криза система вредности) не изненађује што је у општим медијским халабукама, готово неприметно, прошла изјава професора др Бориса Анатољевича Старкова, шефа Катедре за двадесети век на Универзитету у Петербургу, да је Дража Михаиловић био сарадник војне совјетске обавештајне службе.

Да се за тренутак вратимо професору Старкову. Он је је још у време Горбачова био члан комисије за рехабилитацију ЦК СССР-а и због природе посла био упућен на тајне архиве Совјетског Савеза. Пре десетак година изабран је, да с групом млађих историчара, ради на припреми документације тајних совјетских служби, за публиковање.

Своја сазнања о обавештајним активностима ондашњег генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића, али и о другим личностима из периода пред Други светски рат, професор Старков је, сем аутору овог текста, обелоданио и новинару „Политике” Слободану Кљакићу и познатом историчару и једном од најбољих познаваоца четничког питања Веселину Ђуретићу.

Kад је Хитлер 1935. године прокламовао своју спољну политику и када су свима у свету биле јасне његове идеје о уништавању појединих народа, као ниже расе, совјетске обавештајне службе почињу да раде на придобијању симпатија у бугарској и југословенској армији. Војни аташеи у Берлину и Софији окупљају око себе врхунске познаваоце балканских држава.

Један од најважнијих људи совјетске службе, у то време, био је генералштабни пуковник Драгољуб – Дража Михаиловић. Међутим, није он био класичан шпијун, агент, у обичном смислу те речи. Пуковник Дража је био велики националиста и монархиста и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље.

Али, Михаиловић, као искусни обавештајни официр, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, „Црвена Русија”, једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Балкан, то јест Југославију.

Да су постојали односи на релацији Москва–Михаиловић потврђује и Стаљинова дилема у децембру 1941. године, на кога да се ослони у Југославији. На четнике или пролетерске јединице?

На Дражу монархисту и националисту или на Тита? Његови претходни покушаји да уједини та два покрета показали су се неуспешним. Оба сусрета које је Тито имао с Дражом била су под Стаљиновим притиском. Још 1942. године Москва је желела сарадњу с Дражиним јединицама, али се с тим изгледа није сложила наша избегличка влада која се налазила у Лондону.

Пре извесног времена откривена је документ, низ депеша које је председник избегличке владе из Лондона слао Каиро и у штаб Отаџбинске војске у Југославији и који даје, такође, за право и тврдњама руског професора историје Бориса Старкова.

Овај прворазредни историјски документ, који је Тито до краја живота чувао у свом личном архиву, више је него јасан. Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четнике Драже Михаиловића него Титов партизански покрет. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР-у Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра, да за потребе четника у СССР-у формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца.

Растројена грађанским ратом у Југославији и све дубљим деобама својих чланова, влада професора Јовановића је овај историјски изазов глатко одбила. Чак и сам разговор о помоћи СССР-а покрету Драже Михаиловића условила је стављањем Титових партизана под команду Драже Михаиловића, обуставом напада партизана на четнике и заустављањем кампање преко совјетских радио-станица и штампе против Михаиловићеве војске.

Југословенска влада је тврдоглаво инсистирала да Стаљин унапред прихвати сва три ова услова, па је споразум, тако, пао у воду, а Стаљин ће потом своју мисију послати код Тита коме неће пасти ни на крај памети да Стаљину поставља било какав услов.

Савремени историчари су, наравно, на највећем искушењу. Исправно превредновање историје овог периода биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје од другог светског рата па, скоро, до данас.



(Сутра: Како су совјетске службе врбовале ђенерала Михајловића)



Иван Миладиновић
објављено: 11/11/2012

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Staljin-nudio-saradnju-djeneralu-Drazi.sr.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, November 13, 2012

Краљу Перо, они лажу, ниси изд`о чича Дражу / Александар Динчић / "Србослов" Nov. 11, 2012


Србослов
Александар Динчић
November 11, 2012
  
Александар Динчић 

Михаиловић 1930's

Готово да не постоје новине у Србији које мало-мало, па објаве како је краљ Петар II Карађорђевић преко радија 12. септембра 1944. године наредио припадницима Југословенске краљевске војске да приступе Титу или ће бити обележени као издајници и пред народом и пред историјом.

Очигледно да историја ништа није научила народ. А руку на срце, није ни могла, јер су тек пре годину дана први пут на светлост изашли записници из Архива Србије из којих се види да је постојала партијска „Комисија за историју“, која је радила од 1978. до 1989. године, а вероватно и знатно раније, контролишући основношколски, средњошколски и високошколски образовни систем.

Када би данас исти говор преписали и предали било ком правнику и питали шта он представља са правне тачке гледишта, није тешко погодити како би његов одговор гласио: ништа! Наравно.

Датум 12. септембар 1944. године ушао је у историјске анале и просто је несхватљиво зашто није раније слављен у низу комунистичких (социјалистичких) празника, као још једва велика победа народа и његове војске. Чак је и државна комисија Републике Србије, примајући на себе обавезу да испита и истражи тајне гробнице комунистичког иживљавања у границама Недићеве Србије и попише жртве, названа „Државна комисија за попис тајних гробница после 12. септембра 1944. године“.

А почело је четири дана касније, још 1941. године, када је некрунисани југословенски владар из хрватског Загорја поново газио Западном Србијом, али овога пута не као каплар царске аустрогарске војске, већ као човек Треће Комунистичке Интернационале (Коминтерне).

Само десет дана касније, одреди којим је командовао су без икакве потребне истраге стали под кривичне одредбе Преког војног суда Војске Краљевине Југославије због велеиздаје, тако да се њихов прогон или ликвидације нису ни могли сматрати ратним злочином, што нам се упорно - сваким даном сугерише, недавно чак и од грађанина Србије Бориса Тадића и о чему организација Субнор на свом интернет порталу константно пише и наручује књиге. Тог датума одржано је партијско саветовање у Столицама где је одлучено да ће нова - револуционарна војска уместо заставе постојеће државе носити заставу стране државе, уместо кокарде ставити петокраку, уместо класичног салутирања поздрављати, по шпански, стиснутом песницом, уместо позлаћених звездица на ширитима стављати црвене петокраке и др.

У „Борби“ од 19. октобра 1941. године, написан је чланак да „Народнослободилачки одбори морају постати истински привремени носиоци народне власти“. То је био директан позив на револуцију и насилно рушење уставног, демократског и народног уређење Краљевине Југославије, привремено окупиране од стране окупаторских трупа и њихових сателита.

Магичност дванаестог је и у томе што је Тито три година касније у Крајови склопио аранжман са Совјетима да га устоличе у Београд за наредних тридесет и шест година. Саберемо ли први и други број Титове владавине опет добијемо магичну бројку девет, односно девети месец у години. Изгледа да је српском народу суђено да му септембар буде судбина. То је био и Божји знак да му се нешто лоше спрема.

За дванаестосептембарце (дванаестаке), тог истог датума је ђенерал Михаиловић стао у ред „банде“, оглушио се о наређење свог врховног команданта који га се одрекао и није поступио према његовом говору. Наравно, поставља се логично питање: како може наређење да се издаје преко радија и то ни мање ни више него говором и да ли се држава може рушути преко радија или легалним средством - изборима?

Ово су „необориве“ историјске чињенице. Они су већ овим датумом измирили партизане и четнике. Другим речима, тог датума је окончана недоумица ко је био ко у Југославији. То наводно измирење стајало је нових десет хиљада па и више жртава комуниста, па се с тога поставља још једно логично питање: О каквом је ту измирењу реч?

Разуме се, за ове измиритеље, никада неће бити прихватљиво да, ако се већ држимо радијских говора у форми неких легалних аката, онда је Тито био министар војни краља Петра а истог је краљ сменио када је поништио његов аранжман са премијером Иваном Шубашићем, познатијим као „Вишки споразум“, где чак није ставио ни свој потпис.

Или, краљ је у свом говору позвао четнике да се ставе под команду Тита који је уз то после Десанта на Дрвар побегао из Југославије. Значи, требало је да се ставе под командом непостојећег југословенског команданта.

Идући хронолошким редоследом дванаестака, после многих притисака, краљ је сменио чиновничку владу др Божидара Пурића а са њом формално и ђенерала Михаиловића као министра војног, јер се његов потпис морао наћи на документима које су састављали нови премијер Иван Шубашић уз асистенцију својих министара.

Најпре је Шубашић, потписујући се као министар војни, 25. августа, са својим људима издејствовао укидање Штаба Врховне команде Југословенске војске који се налазио у Југославији, четири дана касније, разрешио ђенерала Михаиловића дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираној отаџбини. Шубашић и његови министри нису одузели Дражи Михаиловићу и ђенералски чин.

Документ до данас није објављен. То је краћа хронолигија догађаја до дванаестог септембра.

Па ипак, за дванаестаке, ништа не би значило што је законски било недозвољено да један министар-премијер (Иван Шубашић) држи седам ресора и да уз то има три човека који чине владу, што Михаиловићу није одузет ђенералски чин, што Тито није положио заклетву пред Шубашићевим министрима, што је након поништавања споразума Тито-Шубашић привремена скупшштина ДФЈ и даље радила и припремала изборе за Уставотворну скупштину, што не постоји акт којим се КПЈ ставља у ред легалних политичких организација и којим се укида Закон о заштити државе, што нема акта о пензионисању генерала Боривоја Ристића и много тога другог. Код дванаестака, разлог напуштања Михаиловића од стране Западних савезника је јасан: није се борио против окупатора. Међутим, какву су то помоћ савезници Михаиловићу уопште давали да би се он борио, када је позната обелодањена савезничка документација, која каже да је укупна војна помоћ у наоружању коју су Енглези избацили четницима (1941-1943) износила: 1.742 пушкомитраљеза, 820 митраљеза, 1.872 пушака и 492 пиштоља, што је укупно 4.962. Да ли се са 4.962 комада оружја уопште могла водити борба против окупатора? Примера ради, само је партијски лист „Борба“ у септембру 1942. године објавио вест да је 6.000 хрватских домобранаца заробљено – читати: предало се партизанима.

Дакле, више су Хрвати дали оружје комунистима него Енглези Дражиним четницима. Са том мизерном испоруком нису се могла наоружати и опремити ни три војна корпуса у Србији, који су у просеку имали 2.000 и више бораца. Само је у Србији таквих корпуса, без истурених штабова, било 35. О јединицама изван Србије и да се не говори.

Далеко од тога да је напуштање ђенерала Михаиловића уследило због тога што се није борио против окупатора онолико колико су савезници мислили да је потребно.

Јасно је да су Енглези управљали судбином Краљевине Југославије, јер се краљ Петар II Карађорђевић налазио код њих. Владе Француске, Белгије, Холандије и Норвешке које су се налазиле у Лондону, баш као и југословенска, када је започела инвазија у Нормандији, 6. јуна 1944. године, опоменуте су да пренесу својим народима преко BBC-а да не ступају у преурањене акције и лозинка преко савезничких радија била је за све њих: „Стрпљење и дисциплина!“

Исто тако су Енглези подупирали југословенску краљевску владу после преурањеног устанка 1941. године, да поручи свом народу да чека и све су енглеске станице објавиле следећу заповест: „Свима вама који сте спремни за одлучну битку дајемо ову опомену: Немојте преурањивати. Немојте се отворити пре времена. Ми ћемо вам дати знак када буде требало. Дотле штедите се и будите спремни, јер су ваши животи драгоцени и као помоћ у одлучном часу и као снага после рата за обнову Европе. Сачувајте највећу дисциплину у редовима ваших организација, Један милион неорганизованих људи мање вреди него стотину дисциплинованих бораца у моменту отпора. Зато чекајте знак генерала Ајзенхауера са запада и генерала Вилсона са југа. Дотле се чувајте од непријатељске провокаторске пропаганде, те да не отпочнете преурањено акцију!“

Дакле, има ли јаснијег доказа за безобзирност и безобразност Енглеза према Србима, посебно ђенералу Михаиловићу и отаџбинској војсци и дволичност енглеске политике, којој је у првом плану било да Југославија 1941. године буде жртвована у рату против фашизма, јер је у томе налазила интерес?

Ко се томе супроставио постајао је жртва.

Тако су ђенерал Михаиловић и краљевска војска оптужени да се не боре против окупатора а претходно су им сами Енглези ускраћивали то право, саветујући да чекају погодан тренутак када ће им они дати знак са југа и запада, а да притом нису ни имали намере да се искрцају на Јадрану и реше питање рата варијантом продора преко Југославије.

Наравно да је и поред ових радио-апела било окршаја против окупатора после 1941. године, али све то Западним савезницима није било важно, јер им Југославија после победе код Ел-Аламејна и заузимања Средоземља више стратешки није била важна, као ни то да ли тамо неко убија немачке војнике. Напротив, у њиховом интересу је било да се Немци не убијају, да би били слати на Источни фронт, чиме би Совјети додатно слабили снаге, а они јачали пред престројавање и цртање нове карте Европе и света.

Тито је пошао у рат против Хитлера са паролом „Сваки убијени Немац један мање на Источном Фронту“. А масакрирање становништва после немачких бомбардовања: „Свака бомба овде једна мања на Источном Фронту“. Колико је Тито онемогућио Немаца да иду на Западни Фронт па да му зато Англоамериканци укажу помоћ?

Борба у Краљевини Југославији је заправо био део стратешког и дугорочног плана о томе ко ће кога да истисне са Баклана: Енглези Совјете или обрнуто.

У таквој констелацији снага и Титов и Дражин покрет само су искоришћени ради виших циљева. Енглези нису могли у тој борби да победе, то је већ било евидентно 1943. године, јер је активност Црвене армије против Немаца била далеко већа.

Сами Енглези па и Западни савезници су гледано из данашње перспективе у Другом светском рату однели пирову победу. Јер, они су ушли у рат у Европи да би спречили Хитлерову Немачку да овлада Источном Европом и Балканом. Ти региони остали су под тиранијом Совјетског Савеза.

Хитлерова окупација смењена је Стаљиновом окупацијом, не мање суровом од нацистичке. На Далеком Истоку, западне силе ушле су у рат да спрече Јапан да овлада Кином. Кином је стварно овладао комунизам уз помоћ Совјетског Савеза и кинески народ је изгубио слободу исто онако као и 130 милиона некада слободних Европљана.

Остало им је само да звезцкају атомском бомбом – коју су на крају бацили на Јапан да би ставили Стаљину до знања да нису за потцењивање и да спусте гвоздену завесу.

Али, зато је неко морао да плати све њихове цехове и лоше потезе које по правилу све велике силе праве, али их никада не признају. Испоручили су их поново српском народу.

О томе нам јасно говори и изјава потпредседника Скупштине ОЕБС-а, Вили Вимера, у писму немачком канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године, у коме се поред осталог каже: ''Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945“.

Наравно, са падом Берлинског зида све се из фундамента изменило. Предајом Краљевине Југославије совјетском интересном блоку, са њиме и Титу, Енглези су куповали совјетску крв на источном фронту да би своју штедели што дуже могу.

Када је реч о Краљевини Југославији, савезницима је било важно само да се немачке трупе не шаљу преко Јужне Србије у Средоземље и зато су инсистирали да се железничке комуникације прекину, што су четници и учинили, чиме су обимно хваљени у савезничким извештајима; Дража и још неки команданти су добили неколико похвала, одликовања, итд.

Од тада, Југославија савезницима са чисто војног аспекта ништа није значила, па су тврдње о неком херојском отпору Титових партизана које су биле од непроцењиве вредности савезницима више него обична перфидија.

Уосталом, да су Западни савезници ишли резоном да Титов покрет заиста највише проблема задаје окупаторима могли су паралелно са Нормандијом извршили искрцавање у Југославији 1944. године и уз помоћ партизана лако саваладали окупатора и краћим путем се приближили границама Трећег Рајха.

Треба нагласити да комунистичкој мегаломанији у то време није било равни. Тако је Титов идеолог Милован Ђилас у априлу 1944. године писао да су партизани до тада убили 300.000 немачких војника.

Наравно да су Енглези знали колико им Титови партизани стварно могу бити од помоћи, али су их подржавали као алиби за напуштање Михаиловића због Стаљина. На крају, морали су да ангажују чак и своју авијацију и исправљају оно што Тито није био у стању чиме су сами плаћали цех за своју подвалу са југословенским комунистима, тј. хрватским партизанима – како их је једно време називао Винстон Черчил.

Уместо да им користе – Титови комунисти су их много коштали, али све су морали да трпе, јер су Стаљину завештали Краљевину Југославију. Последње немачке снаге су се повлачиле тек када је Берлин био угрожен. Група Армија Ф није имала намере да евентуалном концентрацијом након извлачења из Југославије удари у леђа савезничким трупама које су опколиле Берлин. Заправо, још септембра 1944. године, преко Американаца су тражили да се прадају Дражи и његовим војницима. Одступали су плански из Југославије што прозвасмо неким ослобођењем Југославије, а борбену заштиту својих трупа, због савезничких бомбардовања или напада партизана: завршним операцијама за ослобођење Југославије.

У таквој замршеној игри, разуме се, многи се користе ради виших циљева и интереса. И сам Тито је позвао народ у масовну погибију да би се докопао власти. Међутим, насупрот тврдњама дванаестака – Петар се држао сасвим друкчије. Он није желео да шаље народ у масовну погибељност и у томе је суштинска разлика између њега и Тита.

Најпре се упорно одупирао све жешћим енглеским притисцима. Не желећи да изневери Стаљина, Черчил га је упорно притискао да смени владу др Божидара Пурића где је министар војни био ђенерал Михаиловић и да образује владу по вољи Титу, односно Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ-а) – владе КПЈ, конституисане после Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ-а) у Јајцу, 29. новембра 1943. године. Према публицисти и дугогодишњем истраживачу Пери Симићу који је нашао капитална документа, АВНОЈ није ни могало да заседа, јер није било кворума. Комунистима нису само мањкали делегати из Србије, који су по Симићевим речима бројали 24 од 53, већ из целе земље. Из Македоније и Санџака није дошао нико.

Тако се у граду босанских краљева десила нека врста афере Бодрум, прецизније Бресница, када је реч о српским делегатима – тј. дизање руку за рачун оних којих нема. Комунисти су израчунали да ако пођу за Босну почетком октобра 1943, до заседања ће моћи комотно да стигну, јер су рачунали да неће на путу имати великих проблема и да ће све равногорске одреде редом поразбијати. Испоставило се да је рачуница била лоша.

ДИВЉИ ТИТОВ „ПАРЛАМЕНТ

Тако је делегација из Јужне Србије пошла почетком октобра 1943. године са Првим јужноморавским партизанским одредом као пратњом. Уз сталне борбе са четницима, у знатно окрњеном саставу, одред некако стиже у Босну децембра исте године, да би престао да постоји на Деветаку, када је упао у немачки обруч за време такозване шесте непријатељске офанзиве или немачког подухвата „Лоптаста муња“. Уместо да су делагати из Јужне Србије 29. новембра били у Дому културе, према дневнику партизана Душана Божовића, на велики комунистички празник и историјски дан, они су се злопатили у селу Бресница код Горњег Милановца са четницима који су их „зликовачки“ стално нападали. И тако нису стигли, али неко је уместо њих дизао руке када се гласало. Далеко је било Титово Јајце. Када је реч о афери Бресница – надамо се да ће историјска наука и по том питању дати своју реч. Јер, ради се о дивљем Титовом Парламенту, чије се тековине и данас код нас спомињу, а негде чак и славе.

Уз адекватне заставе, слике и милитарије, што у земљама, које су се отресле комунизма, попут Пољске, Словачке, Чешке, Мађарске... повлачи две па и више година друштвено-корисног рада, али са ограниченом слободом због пропагирања и величања тоталитарне идеологије.

На тим авојским тековинама постављени су темељи нашег друштва. Што је најстрашије, по тим авнојским законима, одсечено је више од 50.000 глава и одузето милион кућа, станова, локала и друге непокретне имовине само у Србији, док Субнор данас покушава да обори Закон о рехабилитацији и пише неке будуће Фочанске и Авнојске прописе.

Др Божидар Пурић, кога Тито назива „жилавим великосрбином“ није био наиван политичар, знао је да ће кола кренути низбрдо, па је 4. априла 1944. године послао ђенералу Михаиловићу телеграм следеће садржине. „Не верујте ништа чујете преко радија. Ако дође до било какве комбинације без вас, као министра за војску, краљ и ја сматрамо да наставите у отаџбини, пог геслом: „Краљ је заробљеник, живео краљ“.

И тако је и било. Реагујући на пуч изведен у Лондону, ђенерал Михаиловић цивилну власт у земљи преноси на Југословенску народну демократску заједниицу, коалицију политичких партија, нестраначних удружења и Равногорског покрета – политичког крила Југословенске војске у отаџбини, који је оформљен после народног Светосавског конгреса у селу Ба, јануара 1944. године.

Улогу шумске владе у отаџбини тада преузима Извршни одбор Централног националног комитета Краљевине Југославије на челу са др Стеваном Мољевићем, а улогу скупштине Централни национални комитет Краљевине Југославије. Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе.

Када су Енглези срушили легалну Југословенску владу др Пурића и за премијера поставили хрватског бана Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална Југословенска влада.

Дакле, оно што сви мисле да се десило 12. септембра, догодило се заправо 20. новембра 1945. године, када су признати резулати избора за Уставотворну скупштину.

Све дотле, Краљевина Југославија и краљевска војска су постојали. На крају крајева, влада која настала по жељи Енглеза – фузија комуниста и Шубашићевих људи, тј. влада ДФЈ, била је привремена, а настала је упркос томе што краљ Петар поништио и споразуим Тито-Шубашић и све споразуме које је Шубашић без његове сагласности потписао, чиме је прекршио уставна овлашћења, због чега је и смењен.

Дакле, ако све пажљивије погледамо добијамо следеће:

За поборнике легитимног рушења монархије, валидно је кад Шубашић смени ђенерала Михаиловића августа 1944, мада је то била само такозвана Привремена влада којом је управљао, водећи свих 7 ресора – на шта није имао права.

За исте је валидно и када краљ одржи говор 12. септембра 1944, са позивом четницима да пређу у партизане;

Али, није валидно када краљ јануара 1945. године смени и Шубашића и Тита у пакету. Штавише, то је толико неважно, да није ни вредно помена.

Најважније од свега јесте то да је Југословенска влада у отаџбини, на челу са др Стеваном Мољевићем имала већа овлашћења од краља и да је саопштила да краљ нема слободу деловања, те да је према томе његов проглас од 12. септембра неважећи. Тог месеца краљ се чак није ни огласио за свој рођендан, 6. септембра, што је сваке године чинио. А тог истог дана, на тражење прослављеног Титовог генерала и послератног министра Коче Поповића, Лесковац је сравњен са земљом од стране Англо-америчких бомбардера.

И чему онда повици неких на краља Петра и његову наводну издају. Овим се аутоматски даје покриће комунистичкој историографији и њиховим поборницима, који су једини начин да легализују партијску војску КПЈ видели у томе да је поред савезника њу наводно признао југословенски суверен.

Постоји ли макар један једини доказ да је краљ Петар издао? Не постоји. Они који су мислили да је Пурићева замисао о рокирању владе из Лондона у слободне планине и поштовање народне воље са Светосавског народног конгреса, прошла без консултације са краљем – у великој су заблуди. На крају, краљ је одбио да именује намесништво које би било по вољи Титу, све док му није запрећемо прогонством из Енглеске. И тиме су се служили!

У међувремену, у интерегнуму, комунисти су стигли да почине такве прекршаје да је мало демократских судова на свету да све то испитају. А све ће се испитати и истражити.

СРБИ ПЛАЋАЈУ ТУЂЕ РАЧУНЕ

Краљ Петар није никада могао да опрости што се није могао супростављати Черчилу иза кога је за свог Тита стајао Стаљин. Тито је искористио Стаљина да би касније због отпора према свом ратном заштитнику и државопоклонитељу увео комунистичку Југославију у НАТО пакт, док се ми данас, на темељима неке лабаве либерално-социјалне демократије снебивамо да ли да приступимо Западној алијанси или не.

Петар је умро врло млад. Емиграција му је опростила. А ми?

Краљу Петру Другом Карађорђевићу место је где и припада – међу свој народ, који га с нестрпљењем очекује. Дошао је народном вољом на престо. А монархији је место у Србији, јер заправо она из ње никада није отишла. Она је прогнана вољом моћника који нису презали у својој борби за влашћу да газе и устав и закон, па чак и Атланску повељу. Краљ Петар није издао. То су учинили други, моћни и јачи за неке своје рачуне које су правили без крчмара. И зато ми данас плаћамо те рачуне.





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Sunday, November 11, 2012

Ново одлагање Дражине рехабилитације - ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ / ''Слобода'', Чикаго, 10. новембар 2012.



Ново одлагање Дражине рехабилитације

После рочишта од 17. и 27. септембра, када се очекивало проглашење Драже умрлим, па чак и поништавање пресуде из 1946. године, ствари су опет кренуле наопако. И то најмање три ствари

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У српском друштву, па и у историјској науци, и даље је много тога наопако, па смо ми који се бавимо Другим светским ратом принуђени да изнова одговарамо на иста питања. Једно од најчешћих гласи: докле је стигао процес Дражине рехабилитације и када ће Дража бити рехабилитован?
 
Ово питање учестало је пре 5-6 година, када је поднет захтев за рехабилитацију, а нарочито пре две године, када је процес рехабилитације најзад почео, у Вишем суду у Београду. Али, док су други процеси трајали кратко, и по правилу решавани позитивно, у Дражином случају крај се не назире.
 
Последње рочиште одржано је 27. септембра, а ново је заказано за 30. новембар 2012. године. На то ново рочиште Виши суд је позвао новог сведока, историчара Слободана Марковића, који ће, као и претходни сведок - историчар, говорити о Дражиној историјској улози. Марковићево сведочење може се одужити на два рочишта, као и сведочење историчара који ће бити позван после њега...

Сем што је позвао сведока, Виши суд је 27. септембра наложио државним органима да му за рочиште од 30. новембра доставе још два документа. Од Матичне службе Општине Ивањица тражи се извод из Матичне књиге умрлих за Драгољуба Михаиловића, а од Историјског архива Србије ''доказ о смрти, односно о извршењу смртне казне над Драгољубом Михаиловићем''.
 
Подносиоци захтева за Дражину рехабилитацију очекивали су да ће питање проглашења ђенерала мртвим бити скинуто с дневног реда решењем Првог основног суда у Београду од 17. септембра, па чак и да ће Дража бити рехабилитован 27. септембра, пред Вишим судом.
Наиме, пред Првим основним судом је дуго вођен паралелни процес, који је требало да се оконча 17. септембра. Сматрало се да је проглашење Драже умрлим формална ствар – и то последња формална ствар која спречава његову рехабилитацију. ''Ово је последња формална препрека да би се наставио главни процес за рехабилитацију... Дража не може бити рехабилитован док се званично не прогласи мртвим'', изјавио је за ''Политику'' уочи 17. септембра генерални секретар Српског либералног савета, који је најактивнији међу подносиоцима захтева за Дражину рехабилитацију, Александар Недић. Танјуг је пренео и изјаву пуномоћника Српског либералног савета, адвоката Зорана Живановића, да је решење о проглашењу Драже мртвим ''било неопходно како би се наставио и завршио процес рехабилитације пред Вишим судом''.
 
Али, после рочишта од 17. и 27. септембра, ствари су опет кренуле наопако.
 
И то најмање три ствари.
 
Прва је документ који се тражи од Архива Србије, а који још нико није успео да нађе.
 
Друга је што се потврда о проглашењу Драже мртвим сада тражи и од матичне службе Општине Ивањица, а неизвесно је када ће она тамо стићи из Првог општинског суда у Београду. То јест, засад је извесно само да она још дуго неће ни бити послата у Ивањицу.
 
Зашто неће бити послата, видећемо из описа треће, суштински најважније, ствари која је кренула наопако.
 
Та трећа ствар је датум Дражине смрти. Неочекивано, Први основни суд је саопштио да је то 31. јул 1946. године, мада је и домаћа и страна историја прихватила да је Дража убијен 17. јула, како су у оно време и објавиле службене новине комунистичког режима.
 
Први основни суд се при доношењу оваквог решења позвао и на извештај ''Комисије за откривање чињеница о извршењу смртне казне над генералом Драгољубом Михаиловићем'', односно Комисије за проналажење Дражиног гроба, како је у јавности називана. Ова комисија је доста критикована због нестручности, која ја кулминирала проглашењем костију животињског порекла, откопаних на Ади Циганлији, за Дражине посмртне остатке. Упркос томе, Комисија је остала при удбашкој верзији о Ади Циганлији као примарној Дражиној гробници и потоњем трајном уништењу њгових посмртних остатака на непознатом месту. Мада је то у почетку најављивала, одбила је да прошири истрагу на другу означену локацију, а то је Лисичји поток, односно падина Белог двора која се спушта ка овом потоку. На све то дошла је и потврда удбашке фалсификоване верзије о Калабићевој издаји.
 
Тада је изгледало да је списак изненађења од ове Комисије коначан, по логици: што је много - много је.
 
Међутим, сада се испоставило да то није случај. Први основни суд у Београду је цитирао извештај Комисије, у коме стоји да је Дража ''највероватније'' – дакле, не сигурно - стрељан 17. јула 1946, као и да ''у погледу околности погубљења Комисија није могла да заузме јединствен став''. То је суду било довољно да се позове на Закон о ванпарничном поступку и као датум смрти узме ''последњи дан у месецу када је нестали по последњим вестима био жив'', односно 31. јул 1946. године.
 
Одједном, не само што је пролонгиран процес рехабилитације, него се морало кренути од почетка и у процесу проглашења Драже умрлим. Адвокат Живановић био је принуђен да 24. октобра поднесе опширну жалбу Првом општинском суду, због ''битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права''.
 
Као прво, пише Живановић, ''предлагачи нису поднели предлог за проглашење несталог лица за умрло, већ предлог за утврђивање смрти''. Ово се ''битно разликује'' од прописа на које се суд позвао, ''јер генерал Михаиловић није нестао, већ је стрељан по судској пресуди''.
 
Као друго, суд није узео у обзир додатне доказе које је поднео предлагач, а који недвосмислено доказују да је генерал Михаиловић стрељан 17. јула 1946.
 
Под три, адвокат Живановић тражи од Првог основног суда да преиначи своју одлуку.
 
То практично значи да од захтева Вишег суда Општини Ивањица да му достави потврду о проглашења Драже умрлим - засад нема ништа. Први основни суд тек треба да расправља о жалби предлагача, следи нови рок за жалбу, онда могућа нова жалба јер ко зна шта ће писати у новом решењу, итд.
 
Разуме се, сво ово мучење је последица факта да је на власти друга генерација комуниста, којој није ни на крај памети да постави ствари на своје место. Бивши председник Борис Тадић, који је раније давао и позитивне изјаве о Дражи, сада изјављује да је Дража био квислинг. Нови председник, четнички војвода (?) Томислав Николић и даље избегава да се изјасни, али зато његов коалициони партнер, социјалистички премијер Ивица Дачић, у свакој прилици хвали Ј. Б. Тита.
 
У таквој атмосфери, у установама под државом капом, а нарочито у контролисаним медијима, и Дража и Тито су тамо где су некада били.
 
Ево само два карактеристична примера.
 
Први је тематска изложба ''Збирка слика друга председника'', која се до 4. новембра одржавала у Музеју ''25. мај'' на Дедињу. Организатори су били Музеј историје Југославије и Галерија Матице српске. О ''другу председнику'', Ј. Б. Титу, говорило се само у суперлативима. Не дао Бог да неко помене да је био масовни убица!
 
Други пример је мултимедијални пројекат
 
''Социјалистичко наслеђе и култура сећања у кадру савремених виђења. Град као трезор''. Циљ пројекта, који се преноси и на 2013. годину, и који треба да виде грађани широм Србије, је ''развој свести о вредностима наслеђа из социјалистичког периода''. Специјално, ствараоци тих ''вредности'' треба да се повезују са ''младим креативцима''.
 
Да им се на време исперу мозгови.
 
(''Слобода'', Чикаго, 10. новембар 2012.)
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****