60th Anniversary Tribute to General Mihailovich in Serbian Cyrillic

Сeћање на Генерала

Михаиловића

Он је заиста био велики човек

By Aleksandra Rebic

Поверење живи од поштења, части,
од светости обавеза, од верне заштите
и несебичног учинка.
Без њих онo не може да живи.

- Франклин Делано Рузвелт


Одлазак у брда Србије са неколицином људи како би почео први стварни отпор Хитлеровим окупационим трупама у Европи био је импресиван. Храброст која је била потребна и одлучност која је била још важнија мора да су биле одлике не само вође него и његових људи кад су отпочели храбри покрет отпора немачкој ратној машини која је 1941. године изгледала непобедивом. Упркос што нам данас све то изгледа невероватним - све је истина а величанственост подухвата је издржало испит времена да би остао једним од најважнијих момената у историји кад су се скоро голоруки људи супроставили чудовишту да би му рекли ``Не, ти нећеш победити``.


Већ годинама пишем о генералу Михаиловићу и његовим четницима –борцима за слободу, док мој отац о истом пише већ деценијама. То је прича која моли да се каже. То је прича о истакнутом српском војнику, који је водио први стварни отпор у окупираној Европи против Адолфа Хитлера за време Другог светског рата, и који је кроз цео рат остао доследан борби за слободу свог народа и своје земље. То је прича о човеку који је био и који је остао веран савезник великих демократија упркос срамне издаје коју ће му исте нанети. То је прича о човеку кога нема међу нама већ 60 година и за кога нема помен гроба у његовој властитој земљи.

Та прича је дошла крају 17 јула 1946. године, кад је, после комунистичког незаконитог суђења, Генерал Михаиловић био погубљен. Његове мошти нико досад није пронашао да би их прописно сахранио, како би у Србији било помен место које би овеликовечило живот човека који је не само живео већ који је и умро, не само за част и опстанак народа и земље коју је волео већ и за успех савезничког напора коме је остао веран до краја свога живота.

Тог истог јула месеца почела је нова прича која наставља да живи већ 60 година. То је прича која ће да осигура да се баштини Драже Михаиловића да достојно признање за оно што је иста била и да историјски подаци исправно и поштено представе ту баштину. То је прича коју настављамо да казујемо и данас на прагу 60 годишњице Генералове смрти.

Ових 60 година од његове смрти, они, који су знали и разумели вредност карактера генерала Михаиловића испољеног у његовим акцијама против непријатеља и у његовој оданости свом народу и својим савезницима, одржавају живим и сећање на њега и на његову баштину широм света. Ја, која годинама лично познајем многе од ових људи, а од којих многи нису више међу нама, никад нећу заборавити њихову страст и оданост у одржавању те баштине живом. Нико заиста не умре, осим ако је заборављен. Зато сада, када многи од оних који су живели ту историју и који су се борили уз њега, нису више са нама, до нас је, који смо дошли после њих, и који знамо њихову причу, да одржавамо баштину живом. Ми морамо. Ми то дугујемо свима њима, а понајвише њему.

Сви ми, који познајемо историју Другог светског рата и ценимо улогу коју је генерал Михаиловић одиграо у тој историји, имамо своје лично мишљење о томе шта га је учинило великим. Почетак отпора Нацистима и одржавање истог упркос огромних препрека и притисака са којим су га препречавали како југословенски комунисти тако исто и савезници, док он остаје веран савезничкој ствари, је од највеће важности. Ипак, за мене, постоји још нешто што је јединствено и што је постало јаче обележје свега што је он био и зашто заслужује почаст и признање којим се дарују истински хероји. Објаснићу шта је то што ме прави поносном да сам део исте националности и етничког порекла као и oн.

Генерал Михаиловић је остао веран савезник. Савезници нису остали верни њему. За време док се он трудио да одржава борбу за слободу своје отаџбине и у исто време остао вредан и веран савезник демократија, он је био издан и напуштен од оних који су му најпре обећали помоћ, да би га на крају оставили злотворима да му коначно и живот узму. Иако је постао свестан игре издаје, иако је схватио да га савезници напуштају, остаје веран њиховој ствари. И не само то. Остаје веран и њима. Јер и онда кад је издаја била комплетна, и када су остали сами против Нациста и комуниста, генерал Михаиловић и његов народ су предузимали акције које, не само да су биле више него часне, већ су скоро пркосиле имагинацији, кад се узме у обзир како су несебичне и опраштајуће биле.

Пуно савезничког особља се нашло у Југославији у 1944. години кад су савезничке вође окренуле леђа Дражи и његовом народу. Михаиловић је могао да изабере да их остави вуковима у одмазди за издају, али он није. Уместо тога, кроз целу 1944. годину, он је надзирао и омогућавао евакуацију више стотина савезничког особља, укључујући и савезничке официре за везу, којих је дужност била да надгледају не само њега, него и авијатичаре који су парашутирали из оборених авиона, a захваљујући прсту судбине, на српску територију, окупирану од непријатеља. Све евакуације су биле успешне. Ни један од савезника није био заробљен. Ни један није био остављен судбини или милости непријатеља. Сви су били храњени, смештени, заштићени и евакуисани како би се на крају вратили кућама и својим фамилијама да наставе нормалан живот. Често су причали о рату и помињали, дубоко захвални, човека који их је спасио. Многи од њих су утрошили остатак живота не само да кажу ту причу већ да инсистирају на званичном признању човеку који им је омогућио да опстану.

За мене, у срцу ове приче, а што до данас није престало да ме чуди, је частан избор који је одабрао поред многих које је имао. Иако издан, иако је могао да се свети, могао да окрене леђа, он чини часну ствар, несебичну ствар која је израз ``светости обавезе`` коју једино људи истинског карактера, велики међу нама, носе у себи без обзира на околности које их окружују. Ја не знам какву је веру у Бога Михаиловић имао, могу једино да се надам да је Бог био задовољан кад је сагледао све што је Михаиловић урадио.

Протеклих година имала сам привилегију да упознам неке од ветерана Другог светског рата и међу Србима и међу савезницима, а који су део ове велике приче, и да их назовем својим пријатељима. Увек сам жељно слушала њихове приче. Сада, кад многи од њих нису више са нама, остаје на нама да наставимо да казујемо њихову причу. Ми морамо. То је наша света обавеза.

Има успеха. Србија је почела иако полако да званично признаје вредност баштине свог дуго време игнорисаног сина. Медаља Легије Вредности којом је Америка одликовала генерала Михаиловића 1948. године, коначно је стигла свом огњишту у 2005. години, где и припада. Старе организације, основане пре много година настављају да гаје сећање на Дражу и славе његов живот, нове организације се оснивају у знак сећања на њега, као што је ``Дража Михаиловић`` Пост Америчке Ветеранске Легије у Лос Анђелесу, које привлаче младе ветеране који ће наставити са чувањем Дражине баштине.

Док нас старији напуштају, и са њима њихова сећања, до нас је који остајемо да осигурамо за генерала Михаиловића званично признање и место у историји које он заслужује. Стари су урадили најтежи део. До нас је да осигурамо да то није било узалуд.

Мој отац није никад посустао. Шесдесет година остао је веран ономе за шта се борио као млад човек, скоро дете, а да се није ниједном поколебао. Његова страст је постала мојом, и ја сам захвална да ми је омогућено да сазнам Михаиловићеву причу, и да сам део напора чувања његове баштине. То је постало део мене. Надам се да ћемо сви ми који делимо ту страст, одржати оданост Дражиној вредности. Слично нашим очевима и дедовима.

Ја знам да ће доћи дан кад ће Михаиловићу бити одато признање и заувек право место у историји са свим почастима које је заслужио. Он је био и остаје истински војник, частан вођа, веран савезник, и најважније, поштено људско биће које није никад окренуло леђа и оскрнавило светост обавеза. То је, по свим мерилима, оно што чини човека великаном. То су врлине које генерала Михаиловића чине човеком кога бих ја била срећна да сам лично знала, човеком који не сме никад да буде заборављен.

Aleksandra Rebic

July 2006