Sunday, September 29, 2013

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (2-3-4 део) / MEMOIRS OF KING PETER II (Parts 2, 3 and 4)


 
 
 
 

(2. део)

КРАЉ ПЕТАР II: РАНЕ ГОДИНЕ
(О родитељима и свом седмом рођендану)

Мој отац, Александар I, био је средње висине, као многи Срби, био је црномањаст. Пре свега јебио војник, скоро стално је носио униформу. Ретко када сам га виђао у цивилномоделу. Увек је носио пинце-нез (цвикере) и круте високе оковратнике. Када је излазио увек је покривао нечимглаву. Волео је да носи штап од махагонија са златном дршком. Држао га је каомач у левој руци. Обожавао је војску и многи његови пријатељи Срби били суофицири. Начин на који је говорио био је пун обзира, а био је љубазан премаљудима којима се обраћао. Његова типична поза била је да седи са једном рукомпреко стомака. Разлог је био физиолошке природе: напад тифуса који га је скороубио у Албанији оставио му је сталне стомачне сметње. И поред тога био јевелики љубитељ хране. Сећам се да је једном, завршивши свој уобичајени ручак уфранцуском стилу, објавио: „Гладан сам. Шта једу официри?“ Тада је појео другиоброк српских јела која су тог дана сервирана његовим официрима. То ипак нијебило довољно. „А шта данас једе послуга?“ Још једноставније јело које су донелипред њега са уживањем је појео – иако је, излишно је и рећи, послепропатио због те гозбе. Волео је риболов и лов. Други његов омиљени начинопуштања било је да оде на вожњу аутом са неким од ађутаната. Више је волеоотворен ауто, а зими је носио дебели кожни капут да се заштити од љуте зиме.

Отац ми је увек давао разне поклоне. Кад год бихујутро дошао у двор отишао бих у његову собу да чаврљам док се он облачио, иувек сам био сигуран да ћу наћи бонбоне или што друго.

Моја мајка, краљица Марија – позната у породици као„Мињон" – била је кћи румунског краља Фердинанда и краљице Марије и унукакраљице Викторије. Образовање је углавном стекла у Румунији али на енглескиначин, и увек је имала енглеске дадиље и учитеље. Током Првог светског ратаиграла је активну улогу радећи као медицинска сестра у болници своје мајке нафронту. После примирја, када је имала деветнаест година, завршила је својеобразовање током једне године проведене у Хитфилд школи близу Аскота. Мојамајка је била мирна и нежна особа, иако је понекад могла да буде веома строга.Била је попустљива, према нама деци и кад год сам желео нешто посебно одлазиосам њој и углавном то добијао. Најлепше на њој били су диван тен, продорне плавеочи и веома дуга плава косакоју је сваког дана пажљиво четкала њена румунска служавка. Био сам веома тужанкад ју је најзад кратко одсекла. Облачила се веома једноставно и у својиммлађим данима носила је углавном пастелне боје које су се слагале са њеним теном.

Возила је одлично и веома брзо. Била је одушевљенибаштован а њено омиљено цвеће био је љиљан, миран и сталожен као и она сама.Имала је много уметничког дара и са пуно талента је сликала или вајала. Послесмрти мог оца имала је мали атеље у „сељачкој кући“. Иако су она и мој отацуглавном говорили француски када су били заједно, она је веома добро говориласрпски.

Мајка је много волела да путује, али њено омиљеноместо био је Милочер, јер је волела море иако је научила да плива тек 1936. Завреме летњег распуста браћа и ја смо одлазили у наш летњиковац на Бледу у Словенији, куда су нас пратиле дадиље. Волео сам то место и увек сам тамо био срећан иако суга две ствари квариле: прво, често је падала киша; и друго, около је било многоружних хотела. Сваке године је било нових и човек је имао утисак да расту каогљиве после кише. Туристи из целе Југославије и иностранства долазили су токомјула и августа тако да је место било претрпано. Сусретао сам све врсте људи умалим улицама града: дебеле југословенске политичаре, енглеске уседелице сапсима, баварске пивопије у кожним кратким панталонама и Американце који сублокирали улице својим огромним аутомобилима.

Блед је веома леп. Ту је и Бледско језеро саострвцетом на коме је стајала живописна црква. До ње има око 300 степеника, а акобисте се попели веровало се да ће вам то донети срећу. По доласку на врхтребало је да повучете звоно и говорило се да ће вам се жеља остварити ако бизвоно зазвонило снажно и јасно. Језеро се налази на месту где се спајају три разнедолине и окружено је шумовитим планинама.

Мој отац је ишао у лов и риболов по околини. Био јеодушевљени спортиста и мислим да је највише волео да изађе рано ујутру и трагаза дивљачи по брдима и долинама са ловочуваром. У једној од речица уловио сам ушестој години прву рибу. Била је то повећа, шарена пастрмка дугачка окотридесет центиметара. Неколико дана после тог догађаја мој отац је примиопредседника Словеначких друштава риболоваца. Рекао ми је да им испричам какосам уловио своју прву рибу и колико је била велика. Раширио сам обе руке штосам више могао, али сам приметио очев поглед, поцрвенео и полако смањио размакна стварну величину. Сви су се громко смејали а председник рече: „За ово дечкомој, можеш да се учланиш у наш клуб, јер прави риболовац увек претерује“.Учланили су ме и за мој следећи рођендан клуб ми је послао комплетну опрему запецање.

За време летњег распуста на Бледу моја браћа и ја смочесто одлазили у посету рођацима Александру и Никију у планинску кућу стрица Павла на Бохињу који се налази око један сатвожње од Бледа; планинска кућа била је на обали Бохињског језера око кога су сеналазиле високе планине, недалеко од извора Саве. Поглед на каскаду воде којаје извирала из средине једне велике монолитне стене високе око 180 метара, био јеимпресиван, при чему се вода стропоштавала, а затим уливала у језеро пролазећикроз кањон. Овде је војвода од Кента који је у то време био гост принца Павла,срео и верио се са грчком принцезом Марином, млађом сестром југословенскепринцезе Олге.

На мој седми рођендан 1930, мајка и ја смо се вратилиу Београд са Бледа за велику војну параду. При доласку возио сам се са њом уотвореној кочији коју су вукли шест липицанера доБањичког поља где се одржавала парада и где су се сакупиле најбоље чете из свихјутословенских пукова и цео београдски гарнизон. Сви су марширали испред могоца који их је посматрао са коња. Био је то величанствен догађај који јеозначавао промењени статус војске од 1929. Сваки пук је до тада имао својупосебну ратну заставу, али сада су сви пукови добили нове заставе. То је биоспољашњи знак чвршћег јединства коме је мој отац одувек тежио за све Југословене.Том приликом мој отац је одржао говор:

„Од овог тренутка старе заставе које подсећају нанашу стару славу, припадају нашој херојској националној историји. То су билезаставе које су носиле поносне јединице из битке у битку, од фронта до фронта,кроз дуге ратове. Биле су сведоци најстрашнијих патњи и великих војних победа.Ове заставе су обележиле промене граница нашег краљевства. Њих су одувекстварали људи надахнути духом националне слободе и јединства. Савијмо нашеславне старе заставе јака срца и с дубоким поштовањем: добро су нас служиле.

"Нека ова нова застава буде херојско упориште вашихпукова, око које ћете се ујединити. Начините од ње симбол војне части на којићете погледати у тренуцима велике опасности и којој ћете посветити својпоследњи дах и последњу кап своје крви. Подигните је високо и браните јехеројски. Нек она буде симбол краља и земље који ће подсећати како на великепобеде тако и на нашу часну смрт.“

Када се ова импресивна парада завршила, отишао сам нарођендански ручак са мајком и оцем у Краљевски двор. После ручка су ме одвелидо главног улаза где је стајао диван мали електрични ауто. Послала га је напоклон компанија код које је мој отац годинама куповао све своје аутомобиле.Тада, као да ово није било довољно, одвели су ме до места иза мале куће где јестајао диван мали воз. Радио је на пару – исто као прави, са мотором, тендером,шинама и отвореним вагонима за седење. Била је постављена и пруга са мостовимаи тунелима испод жбуња. То је био поклон чешке владе.


(Наставиће се...)

*****

(Part 2)

KING PETER II: THE EARLY YEARS
(About his parents and his seventh birthday)

My father was of medium height and, like many Serbs, was very dark complexioned. His hair was greying a little at the temples. He was essentially a soldier and was almost always in uniform. I rarely saw him in civilian clothes. He always wore pince-nez and stiff high collars. When outside he was never without some kind of headcovering, and he liked to carry his mahogany walking stick with its golden handle. This he held like a sword in his left hand. He adored the army and many of his Serbian friends were Army officers. His manner of talking was verythoughtful, and he was very kindtowards the people he addressed. A typical pose of his was to sit with one hand over his stomach. The cause was physiological: an attack of typhoid which had almost killed him in Albania had left him with con­stant digestive troubles. In spite of this he was a great lover of food. I remember one occasion when, after finishing his usualFrench-style lunch, he announced: ‘I’m hungry. What are the officers having?’ He then had a second meal of the Serbian dishes being served that day to his officers. This, however was not enough. ‘And the servants, what are they havingtoday?’ A still simpler meal was brought before him, which he ate with enjoy­ment– although, needless to say, he suffered for this banquet afterwards.

He loved fishing and shooting. Another favourite mode of relaxation for him was to go for a drive with an ADC. He preferred an open car and in winter wore a thick leather coat against the bitter cold.

My father was always a source of some gift or other. When­ever I went to the palace in the morning I would go to his room to chat while he was dressing, and could always be sure of finding sweets and biscuits.

My mother, Queen Marie – known to the family as ‘Mignon’ – was the daughter of King Ferdinand and Queen Marie of Romania, and great-granddaughter of Queen Victoria.She had been educated mainly in Romania but in the English way, and had always had English nurses and tutors. During the First World War she played an active part, working as a nurse in her mother’s hospitals at the front. After the Armistice, at the age of nineteen, she completed her education by a year spent at Heathfield School, near Ascot.

My mother was a calm and gentle person, although on occa­sions she could be very strict. She was indulgent with us children and whenever I wanted anything special I went to herand generally got it.

Her chief beauty was her lovely skin, her penetrating blue eyes, and her very long blonde hair which was carefully brushed each day by her Romanian maid. I was very sad when she eventually had it cut short. She dressed very simply and in her younger days wore mostly pastel shades which suited her complexion.

Her driving was excellent and very fast; I never knew a better woman driver. She was a keen gardener, and her favourite flower was the lily, calm and poised like herself. She was very artistic and used to paint and sculpt with considerable talent. After my father’s death she had a studio in the little kidney­-shaped cottage. Although she andmy father mostly conversed in French when together, she spoke Serbian very well.

My mother liked to travelaround a lot, but her favourite place was Miločer, for she loved the sea, although she did not learn to swim until 1936.

During the summer holidays my mother, my brothers and I used to go to our summer resort at Bled in Slovenia, accompanied by our nurses.

I was very fond of this place and was always happy there, though two things marred it: firstly, it rained pretty often; and secondly, there were too many ugly hotels round about. Every year there were new ones and one really got the impression that they were growing up like mushrooms. Tourists from all over Yugoslavia and from abroad came there during the months of July and August, so the place was quite crowded. One met all sorts of people in the small streets of the town: fat Yugoslav politicians, English spinsters with lap-dogs, fat beer-drinking Bavarians wearing leather breeches, and Americans who blocked the streets with their huge cars.

Bled was very beautiful.There was a small round lake therewith a tiny island on it, upon which stood a picturesque church.

It had 300 steps leading upto it, and climbing them was supposed to bring you luck. On arrival at the top you had to ring the bell and your wish was said to come true if the chime of the bell was strong and clear. The lake was situated at a spot where three different valleys merge, and was surrounded by wooded moun­tains.

My father had a lot of shooting and fishing rights in the sur­rounding countryside. He was a very keen sportsman and I think that the thing he enjoyed most was to go out in the very early morning and stalk among the rocks and valleys with the game­keeper. It was in one of his trout streams that I caught my first fish at the age of six. It was quite a decent-sized rainbow trout, about a foot long. A few days after this event, my father received the president and committee of the Slovenian Union of Fishing Clubs. He told me to tell them how I had caught my first fish, and also how big it was. I stretched both arms out as far as I could, but I caught my father’s eye, blushed and gradually diminishedthe gesture to the real size. They all roared with laughter and the president said, ‘For that, my boy, you can join our club, for true fishermen always exaggerate.’ They made me a member, and on my following birthday the club sent me a complete set of equip­ment for fishing.

During the summer holidays at Bled, my brothers and I often went to see our cousins Alexander and Nicky at Uncle Paul’s chalet at Bohinj, about an hour’s drive from Bled; the chalet was on the shores of another lake surrounded by high mountains, not very far away from the source of the River Sava. It was an im­pressive sight to see the cascade of water coming out of the middle of a wall of solid rock about 600 feet high, and then tumble into the lake through a canyon. It was here that the Duke of Kent, who was staying as Prince Paul’s guest at the time, met and became engaged to the Princess Marina of Greece, youngest sister of Princess Olga of Yugoslavia.

On my seventh birthday in 1930, mother and I returned to Belgrade from Bled, for a big military parade. On arriving, I drove with her in an open carriage, drawn by six Lippizaners, to the parade field of Banjica where representative companies of all the Yugoslav regiments and the complete Belgrade garrison were assembled. They all marched past my father, who reviewed them on horseback. It was a magnificent occasion, marking the changed status of the army since 1929. Each regiment then carried its own individual flag, but now bore the same one for the first time. This was yet another outward sign of the closer unity my father always strove for between the races known as ‘Yugoslavs’.
My father made a speech on this occasion:

"From this moment the old flags, reminders of our ancient glory, belong to our heroic national history. These were the flags borne by proud regiments from battle to battle, from front to front, through long wars. They have witnessed the most terrible suffering and great military victories. These flagstaffs have marked the changing frontiers of our kingdom. They have been borne always by men inspired with the spirit of national freedom and unity. Let us roll up our glorious old flags with firm hearts and deep reverence: they have served us well.

"Let this new flag be the heroic standard of your regiments, around which you will unite. Make it the symbol of military honour to which you will look at the moments of grave danger and to which you will owe your last breath and the last drop of your blood. Lift it high and defend it heroically. Let it be the symbol of King and country, the reminder both of great victories and our honoured dead."

When this impressive parade ended I had a birthday lunch with my mother and father in the Marble Palace. Afterwards they led me down to the front entrance where a lovely little electric car was standing. It had been sent as a present from the company from whom my father had bought all his cars for years. Then, as though this was not enough, I was taken to the stretch of land behind the kidney-shaped cottage where a magnificent miniature train was standing. It worked on steam – exactly like a real one, with an engine, tender, trucks and open coaches to sit in. The lines were laid out, with bridges and tunnels, under the bushes. This was a present from the Czech Government.


(To be continued...)

*****



(3. део)

КРАЉ ПЕТАР II: ДЕТИЊСТВО
(Лето у Босни, сећање на браћу)

У осмој години сам први пут посетио нашу ловачку кућу у Хан-Пијеску у Босни. Била је смештена на висоравни која је била бојиште за време Првог светског рата. Тамо су се могли наћи, како леже у шуми, топови,чауре и стари зарђали гвоздени шлемови − диван плен за дете на распусту. Огромна нетакнута шума такође ме је веома привлачила као и дивљач која је у њој живела. Било је дивних јелена, лисица, вукова и приличан број медведа. Кад год бисмо отишли у шетњу по шуми, морао је да нас прати ловочувар са пушком. То је било идеално место за изучавање природе, а професор Костић који нас је свако јутро пратио учио ме је мноштву ствари које сам са задовољством памтио, упркос чињеници да сам био на распусту. Одлазили смо у дуге вожње по целом крају, посећивали фарме и села. Шуме су се смењивале са чистинама блиставо зелене траве где су пасла стада оваца. Као и у свим осталим деловима под шумом у Југославији, и овде се дрво секло под надзором званичног лица из Министарства шума и руда које је пазило да за свако посечено буде засађено ново стабло. Дебла су товарена на равна кола и превожена четрдесет километара низ Дрину која има један од најбржих токова у Европи. Тамо би сељаци на обалама реке везивали дебла и правили од њих сплавове на којима би начинили кућице. Затим су уз помоћ дугачких мотки терали свој сплав низ реку према Београду.

Сплавари су морали да буду изузетно пажљиви док су управљали својим великим пловилима кроз брзаке. Дрина се улива у трому Саву близу града Шапца одакле је остатак пута до Београда много лакши. Овакво путовање траје две недеље и пошто скоро нигде не пристају, сељаци кувају на сплаву. Веома често на пут иде цела породица: било је то време кад сам веома желео да одем са једном од њих и поделим тај чудан живот у пецању и пловидби.

Сећам се такође ролс-ројса из 1923. којим смо одлазили на излете. Дозвољавали су ми да седим поред шофера и да рукујем пумпом која је у то време била потребна да би се одржавао довод бензина. У ствари, тада сам почео да учим понешто о аутомобилима. Шофер који се звао Божо, учио меје како да мењам точак, крпим пробушену гуму и у ствари скоро све што треба дасе научи о колима. Као опрезан возач био је познат као „дечји шофер“.

Једне зиме смо моја два брата и ја оболели од великог кашља. Томислав први, ја други, Андреј последњи. У почетку били смо веома болесни али после неколико дана болест нам је чак пријала јер нисмо морали да радимо.

Томислав је имао ситно, живахно лице са чуперком косе изнад чела. Био је веома темпераментан и енергичан, а може се рећи и немиран. Расположења су му се мењала из сата у сат и то на неочекиван начин – волео јена пример, да јури около на бициклу великом брзином, при том често падајући. На срећу, касније је постао миран, пријатан и друштвен као што је и сада. Никада није делио моје занимање за механику, али је волео вртларство и проводио је сате у својој малој башти садећи и негујући цвеће.

Андреј, рођен годину дана после Томислава, био је његова сушта супротност. Био је блед, висок и мршав младић меке смеђе косе. Он је био посебно „добар“ дечак у свим приликама. Није имао неке нарочите хобије, али је увек био вредан и интелигентан ученик. Имао је обичај да пажљиво, са интересовањем слуша све што је неко имао да каже. Његово нежно здравље и обзирна природа направили су од њега правог маминог мекушца. Изгледа да је посебна нега која му је пружана у раној младости била или погрешно усмерена, или веома успешна, јер је он од нас тројице сада најтврђи и највиши.

Оба моја брата школовала су се у Енглеској прелазећи из припремне школе Сендројд у Ондл, одакле су отишли у Клер Колеџ у Кембриџ, где су студирали агрономију. Обојица се сада баве пољопривредом у Енглеској.

Године1933. дошла је млада Норвежанка мис Елен Мецоу да помаже мис Краутер. Имала је само двадесет две године и звали смо је „Смуцо“. У ствари, она је била Томијева и моја гувернанта. Када смо те зиме отишли на Блед, научила ме је да скијам и учествовала је у свим мојим играма. Што је било још важније, имала је смисла за механику. Била је добар тип гувернанте и изгледало је да се искрено интересује за све што је радила: бар се претварала да разуме рад мотора са унутрашњим сагоревањем и то ме је одмах освојило.



(наставиће се...)


*****

(Part 3)

KING PETER II: CHILDHOOD

(Summer in Bosnia, memories of his brothers)

I was eight years old before I paid my first visit to our hunting lodge at Han Pijesak in Bosnia. It was situated on a high plateau which had been a battlefield during the First World War. Guns, shells and old rusty steel helmets were to be found lying in the forest – fine loot for a child on holiday. The immense virgin forests had also great attraction for me, as did the wild game that lived in them. There were fine stags, foxes, wolves, and quite a number of big bears. Whenever we went for a walk in the forest we had to be followed by a game­keeper with a rifle. It was an ideal place for nature study, and Professor Kostić who accompanied us every morning taught me a lot of things which I thoroughly enjoyed learning, despite the fact that I was on holiday. We went for long drives all over the country, visiting farms and villages. Forests alternated with clearings of bright green grass where flocks of sheep pastured. As in all the other forest districts of Yugoslavia the wood was cut here under the supervision of an official of the Ministry of Forests and Mines, who saw to it that a new tree was planted for each one that was cut down. The trunks were loaded onto flat cars and taken twenty miles down the river Drina, which has one of the fastest currents in Europe. There the peasants on the river banks would tie the tree trunks and make them into rafts upon which they built a little hut. Then, armed with long poles, they punted their craft all the way down the river to Belgrade.

These boatmen have to be extremely careful in steering their huge craft across the rapids. The Drina joins the sluggish river Sava near the city of Šabac,from whence the rest of the journey to Belgrade is much easier. The entire trip takes two weeks and, since they hardly ever land, the peasants do all their cooking aboard the raft. Very often the trip is made by an entire family: there were times when I would have dearly loved to go with one of them, and share this strange life of fishing and floating.

I remember too the 1923 Rolls-Royce in which we went for our excursions. I was allowed to sit next to the chauffeur and operate the pump required in those days to keep up the flow of petrol. It was then that I really began to learn something about cars. The chauffeur, whom we called Božo, taught me how to change a wheel, mend a burst tyre, and in fact almost everything there is to learn about a car. An extremely cautious driver, he was known as ‘the children’s chauffeur’.

That winter my two brothers and I caught whooping cough. Tommy was the first, I second, Andy last. During the first days of our confinement we felt rather ill, but after a few days enjoyed it very much, because one had no need to work.

My brother Tomislav had a small, vital face topped by a shock of dark hair. He had an extremely nervous and energetic tempera­ment and was vivacious and mischievous to a degree. His moods changed from hour to hour often rather alarmingly – he loved, for example, to tear around on his bicycle at terrific speed, falling off frequently. Fortunately he later became very placid, easy­going and sociable, as he is now. He never shared my interest in mechanics but loved gardening, and used to while away hours in his own little garden, planting and caring for his flowers.

Andrej, born a year after Tommy, was his complete opposite. He was a pale, lanky young fellow with soft-brown hair. He was a particularly ‘good’ boy on all occasions. He had no special hobbies but was always a keen and intelligent student. He had a habit of listening very intently to what everyone said. His delicate health and thoughtful nature made him a real mother’s darling. It seems that the extra care he received in early youth was either misplaced or a great success as of the three of us he is now the toughest, biggest and tallest.

Both my brothers were educated in England, passing from Sandroyd Preparatory School to Oundle, from where they went to Clare College, Cambridge, where they studied agriculture. Both are now farming in England.

In 1933 a young Norwegian woman, a Miss Ellen Matzow, came out to help Miss Crowther. She was only twenty-two, and we called her ‘Smutzo’. She really acted as governess to Tommy and myself. I liked Ellen. When we went to Bled that winter she taught me to ski and took an active part in all my games. What was more important still, she was mechanically minded. She was certainly not the reproving type of governess, and appeared genuinely interested in whatever she was doing: she at least pretended to understand the workings of an internal combustion engine, and that went straight to my heart.


(To be continued...)

*****


(4. део)

КРАЉ ПЕТАР II: ДЕТИЊСТВО
(Лето у Црној Гори, одлазак на школовање у Енглеску)

Моје детињство се завршило у априлу 1934. Тада ми јебило десет година и завршио сам основну школу. Пошто сам завршио школску годину мој отац је изнајмио велики хотел у Херцег-Новом, у Бококоторском заливу, веома познатом морском одмаралишту. Ту смо остали цело лето. Воз којим смо тамо отпутовали имао је два краљевска вагона, луксузна, али старомодног комфора које смо „наследили“ од аустроугарског царства. Тим возом је аустроугарски престолонаследник Фрања Фердинанд отишао на свој судбоносни пут за Сарајево, где је убијен. Наше путовање је трајало два дана. Мала уска пруга ишла је од Београда преко Ужица, Сарајева, Мостара и Хума до Херцег-Новог и Дубровника, пролазећи кроз многобројне тунеле. У групи смо били моја мајка, Томислав, Андреј, Крауди, Смуцо и два ађутанта. Нажалост, мој отац је морао да остане у Београду. Дане смо проводили на плажи, на излету, или у риболову. Отац је успео да дође у Херцег-Нови само на недељу дана. Ипак, ни тада, скоро никада није био слободан од посла, и морао је да проводи много времена радећи у хотелу.

Током тог иначе ведрог распуста појавио се облак увиду учитеља. Отац ме је позвао једне вечери у радну собу где је била и моја мајка. Речено ми је да од сада морам да почнем са много интензивнијим образовањем. Отац ме је обавестио да ће за недељу дана доћи један енглески учитељ: звао се Сесил Перот. Отац ми је одржао дугачку и свечану придику, објашњавајући како је моје образовање са професором Костићем било недовољно. Рекао је да знам веома мало енглески или о Енглеској, или било који други страни језик или стране земље. Тако ће моја јутра бити посвећена учењу, али ћу после подне бити слободан. Управо пре но што ће учитељ доћи, Андреј је добио озбиљну инфекцију уха због назеба, после је Тома оболео од исте болести; затимсам следио ја. Господин Перот је дошао док сам се опорављао. Ускоро смо постали добри пријатељи. Током следеће недеље ишли смо да пливамо заједно, иако сам морао да држим главу изнад воде због моје инфекције уха; упознао сам га сапријатељима на плажи. Оставио је на мене утисак доброг спортисте.



Међутим, једног јутра ми је речено да сиђем у радну собу и покажем господину Пероту шта знам. Постављао ми је питања из историје, географије, математике и енглеског. Једва сам успевао да пишем на енглеском, а уматематици сам био сасвим лош. Сваког јутра смо вредно радили, а поподне смо одлазили заједно бродом у потрази за пећинама. То је била Перотова идеја: те експедиције је претворио у практичне часове географије и геологије.

Док смо били у Херцег-Новом мој отац је пронашао морнара, високог, грубог човека по имену Мајник који ми је давао часове пливања и фискултуре. Био је сјајан за друштво, увек је пратио Перота и мене на нашим пецачким излетима и истраживањима.

Бококоторски залив је веома сличан норвешким фјордовима онако окружен високим стеновитим планинама. Мореузи који се проширују у заливе протежу се дуж копна километрима. У старо време, тамо су дуж обале постојала напредна насеља и остаци њихове развијености још увек се могу видети, нарочито у малом граду Перасту, према крају залива, где се налази велики број дивних камених кућа. Ове градиће и села су углавном оснивали поморци у ранијим вековима, а овде су често боравили и гусари. Приче овдашњих људи о поморцима, а особито о гусарима и њиховим доживљајима су ме одушевљавале. Направио сам за свој брод црну заставу са лобањом и укрштеним костима − Џоли Роџера − и често сам једрио из залива у залив правећи се да сам гусар.

Отац је хтео да сагради кућу за моју мајку на тој обали коју је она волела. Трагали су и најзад пронашли идеално место у Милочеру, недалеко од Будве, близу полуострва Св. Стефан. Купио је земљиште на дар мојој мајци која је учествовала у пројектовању. Изградња је почела скоро одмах, и следеће године смо могли тамо да боравимо.

Главна база и арсенал Југословенске краљевске морнарице били су стационирани у месту званом Тиват у Бококоторском заливу.Тамо је увек било неколико разарача, подморница, чистача мина или других малих пловила која су била стационирана тамо или у сувом доку. Веома су ме занимали и било ми је дозвољено да их обилазим и пратим на маневрима или вежбама у торпедовању. Научио сам прилично о поморству и како функционишу ти бродови. Недалеко од Тивта налазила се летачка база и центар за тренажу. Једног дана одржани су маневри одбране залива. Улаз у залив био је затворен са четири низа мина, торпедима и мрежама против подморница. Копнене батерије биле су попуњене људством, а око целог залива биле су постављене противавионске батерије. Ловачки авиони за борбу на мору били су у приправности. Напад су извршила четири разарача и две подморнице; сви су били погођени и претпостављало се да су потонули.


Ускоро затим овај наш боравак у Херцег-Новом се завршио. Сви смо се укрцали на разарач „Дубровник“ (који је тек неколико месеци раније испоручило британско бродоградилиште Јароу) и пошли дуж обале до Сплита. Затим смо прешли у краљевски воз којим смо се одвезли до Бледа, где је за нас почела уобичајена забава са пецањем, пливањем и веслањем. Наставио сам своје учење сваког јутра са Перотом. Моје знање математике се поправило и почео сам да се уистину интересујем за тај предмет, јер сам желео да научим све о навигацији и стекнем неопходно знање из машинства, што се захтевало при ступању у морнарицу.

Али, моју будућност планирали су мој отац, мајка игосподин Перот иза мојих леђа. На једанаести рођендан допустили су ми да останем неуобичајено касно. И баш пре но што сам отишао у кревет позван сам у очеву собу где ми се приспавало после веома забавног рођендана. Сећам се да је отац седео у пиџами са ћебетом обавијеним око себе. Погледао ме је када сам дошао и упитао ме: „Како би ти се свидело да идеш у Енглеску у школу?“ То јебило право изненађење! „Волео бих“ – одговорио сам поспано. „Господин Перот се распитао у разним припремним школама“ – рече моја мајка – „па смо одлучили да те пошаљемо у Сендројд школу у Кобему, у покрајини Сари.“ Одабрали су ону школуу којој су се школовала три сина моје тетке Бее (она је била шпанска инфанта Беатриса и сестра моје баке).

Између ове рођенданске најаве и мог одласка за Енглеску прошло је мало времена. Гледајући уназад, схватам да је тих неколико дана било безнадежно недовољно да бих научио и сазнао све о мом оцу и његовим обавезама. Изгледало је скоро као да је знао да су му дани били избројани и да је желео да ме обавести о свим својим проблемима и тешкоћама како би ме припремио за оне које су стајале преда мном. По први пут сам почео да га добро упознајем и да схватам његове обавезе и терет који је носио на плећима.

Одлазили смо у дуге шетње по околини Бледа, а он ми је говорио о свом детињству и одгоју у Француској и Швајцарској, егзерцирима у Пажевском корпусу на двору у Петрограду. Говорио је о опасностима комунизма и причао ми о животу мог деде Петра I. Покушавао је да преда мном потпуно скине терет са својих плећа, као да је осећао да се више нећемо видети.


Приликом једне од ових шетњи испричао ми је како се Југославија обликовала под његовим вођством и ја се и сада сећам неких његових речи:

„Ових последњих неколико година морао сам даукинем Скупштину и да преузмем на себе дужности и одговорности које су стране мојојприроди јер је јединство наше земље било у опасности“.[1]

А затим мије дао последњи савет:


„Ма шта се десило, било шта радио, сети се да је твоја дужност, макар те то учинило и непопуларним, да штитиш јединство Југославије, јер будућност света зависи од тога“.

Изгледа да је мој отац чинио напор да ме у последњем тренутку научи о историји што је више могуће, постављајући ми много питања, а за мене је било велико задовољство што сам видео да је задовољан мојим напретком.

Извршене су брзе припреме за мој одлазак у Енглеску и једног раног јутра у септембру, цела породица је напустила Блед да ме отпрати све до границе. Сео сам са оцем и шофером напред у његов отворени пакард. Био је то потпуно нов ауто, недавно приспео из Америке и последњи у ком се возио са мном. Док смо се споро пели планинама према аустријској граници отац ми је дао неколико савета на растанку. Говорио је на свој начин, озбиљио и споро: „Петре“– рекао је – „сада ћеш морати да схватиш да се више не можеш понашати као принц, већ као било који други младић. Желим да вредно радиш и стекнеш добре пријатеље: уверићеш се касније да их је добро имати. Нека ти је увек на уму да ћеш представљати нашу отаџбину, и да ће нас људи процењивати по твом понашању.“Додао је да иако не очекује неке чудесне резултате мог рада у првом полугођу, ипак се нада да извештај неће бити лош. Било је лепо чути његову намеру да оде узваничну посету Енглеској и да се тада видимо: то је ипак изгледало као сигурна оаза у непознатој пустињи у коју сам се запутио. Кад сам се освунуо назад сузних очију видео сам мог оца како нежан и усправан стоји у малој групи која ми је махала на граничној постаји. Видео сам га последњи пут.




[1] Очајнички тражећи модус вивенди који би решио унутрашњи хрватско-српско-словеначки конфликт, краљ Александар је распустио Скупштину и суспендовао Устав, 6. јануара 1929, преузимајући скоро диктаторску власт у покушају да примора на спајање ове три групе у уједињену југословенску нацију. Обећао је да када буде извршено национално уједињење и побољшана администрација и искорењена корупција, да ће поново бити успостављена пуна уставна владавина.




(наставиће се...)

*****

(Part 4)

KING PETER II: CHILDHOOD
(Summer in Montenegro, departure to school in England)

My childhood really came to an end in April 1934. I was then ten, and had finished my primary schooling. After I left school my father rented a large hotel at Herceg Novi in the Bay of Kotor, a well-known seaside resort. There we stayed all summer. The train on which we travelled down had two royal carriages of luxurious but old-fashioned comfort which we had ‘inherited’ from the Austrian Empire. It was on this train that Archduke Ferdinand made his fateful journey to Sarajevo where he was assassinated. Our journey lasted two days. The dirty little narrow-gauge railway ran from Belgrade by way of Sarajevo and Dubrovnik, passing through many tunnels. The party included my mother,Tommy, Andy, Crowdy, Smutzo and two ADCs. Unfortunately my father had to stay behind in Belgrade. The days were spent on the beach, where we nearly always picnicked, or in boats, fishing. My father managed to come over for a week. He was never quite free from work, however, and had to spend far too much of his time in the hotel, working.

A cloud, in the shape of a tutor, appeared on my horizon during this otherwise cloudless holiday. My father called me to his study one evening, where I found my mother too. I was told that I would now have to start on a more intensive education. An English tutor, my father informed me, would be arriving in a week’s time: his name was Cecil Parrot. My father gave me a long and solemn lecture, explaining how my education with Professor Kostić had been a minor matter. I knew very little of the English or England, he said, or of any other foreign languages or countries, for that matter. Henceforth my mornings were to be devoted to study,though in the afternoons I would be free. Just before the tutor arrived Andy got a serious ear infection as a result of a cold, then Tommy went down with the same ail­ment and I followed. Mr. Parrot arrived while I was convalescent. We soon became good friends. During the ensuing week we went swimming together, although l had to keep my head above water because of my ear infection, and I introduced him to my friends on the beach. He impressed me as being a good sport.

One morning, however, I was told to go down to the study and show Mr. Parrot what I knew. He asked me questions on history, geography, mathematics and English. I could hardly write English and was very bad at math. We worked hard every morning and in the afternoons went out together in a boat look­ing for caves. It was Parrot’s idea that we should do so: he turned these expeditions into practical lessons in geography and geology.

While we were at Herceg Novi my father found a sailor, a big tough individual named Majnik, who gave me swimming lessons and physical training instruction. He was a magnificent com­panion and always accompanied Parrot and myself on our fishing trips and explorations.


The Bay of Kotor is very similar to a Norwegian fjord, bordered as it is with high rocky mountains.Narrow strips of water which occasionally widen to bays extend inland for many miles. There used to be many prosperous communities along the shore in the old days, and remains of their prosperity can still be seen, especially at the small town of Perast towards the end of the bay, where are quite a number of beautiful stone mansions. These little towns and villages were founded mostly by pirates and smugglers in the seventeenth century. All tales of these people and their exploits fascinated me. I made for my boat a black flag with a skull and crossbones on it – a ‘Jolly Roger’ – and often sailed from bay to bay pretending to be a pirate.

My father wanted to build a house for my mother on this coast, which she loved. They looked and finally found an ideal site at Miločer, not far from Budva, near the peninsula of St. Stefan. This was bought as a present for my mother who took an active part in the plans. Building began almost immediately and the following year we were able to stay there.

The main base and arsenal of the Royal Yugoslav Navy was situated at a place called Tivat in the Bay of Kotor. There were always a few destroyers, submarines, mine-sweepers, or other small craft based there or else in dry dock. They were of great interest to me for I was allowed to visit them and accompany them on manoeuvres or on torpedo practice. I learned quite a lot about seamanship and how to work these vessels. There was also a seaplane base and training centre not far from Tivat. One day manoeuvres for the defence of the fjord were held. The entrance to it was sealed off by four rows of mines and torpedo and anti­submarine nets. The coastal batteries were all manned and anti­aircraft batteries were placed all round the bay. The fighter sea­planes were on alert. The attack was made by four destroyers and two submarines; all of which were defeated and supposed to have sunk.

Shortly after this our stay at Herceg Novi came to an end. We all embarked on the destroyer Dubrovnik (which had only been delivered from the Yarrow Shipbuilding Yard on the Clyde a few months before),and went up the coast to Split. There we got into the Royal train which brought us to Bled, where the usual good time for all of us began, with fishing, swimming, and rowing. I continued my studies every morning with Parrot. My mathematics were improving and I was beginning to take a real interest in the subject, since I wanted to learn all about navigation and the necessary engineering required to join the Navy.

But my future was being planned out by my father, my mother and Mr. Parrot behind my back. On my eleventh birthday, I was allowed to stay up later than usual, and just before I went to bed, I was called to my father’s room, where I went feeling rather sleepy after a most enjoyable birthday. I remember that my father was sitting in his pajamas with a rug round him. He looked up as I came in and asked, ‘How would you like to go to school in England?’ This was quite a surprise! ‘I’d love to,’ I answered sleepily. ‘Mr. Parrot has written to several preparatory schools,’ said my mother, ‘and we decided to send you to Sandroyd School at Cobham in Surrey.’ They had selected the school where my Auntie Bea’s three sons (she was the Infanta Beatrice of Spain and sister of my grandmother) had been educated.


The time was very short between this birthday announcement and my departure for England. Looking back, I realize that those few days were hopelessly inadequate for me to learn all I needed to know about my father and his responsibilities. It was almost as though he knew that his days were numbered and that he wanted to inform me of all his own problems and difficulties in preparation for those which lay ahead of me. For the first time I was beginning to know him well and to know the burdens he carried on his shoulders. We went for long walks in the gardens at Bled and he told me about his childhood and his upbringing in France and Switzerland, and of his training in the Corps des Pages at the court of St Petersburg. He discussed the dangers of Communism and told me of the life of my grandfather, King Peter I. He tried to unburden himself completely to me, as though he felt we might not meet again.
 
On one of these walks he told me how the new Yugoslavia was taking shape under his leadership, and I recall some of his words.

I have these last few years had to abolish Parliament and take upon myself duties and responsibilities which are foreign to my nature because the unity of our country was at stake.’ [1]

Then he gave me one final piece of advice.

Whatever happens, whatever you do, remember that your duty, even if it makes you un­popular, is to protect the unity of Yugoslavia, for the future of the world depends on it.’

My father seemed to make a last-minute effort to teach me as much history as possible, and asked me a lot of questions, and I was gratified to see his satisfaction in my progress.

Frantic preparations were being made for my departure for England, and one morning early in September the whole family left Bled to accompany me as far as the frontier. I sat with my father and the chauffeur in the front of his open Packard. It was a brand-new car, recently come from America, and the last one he was ever to drive in with me. As we slowly climbed the mountains towards the Austrian frontier my father gave me a little parting advice. He spoke seriously and slowly as was his way. ‘Now, Peter,’ he said, ‘you have to realize that from now on you should not behave as a Prince but like any other young boy. I want you to work hard and to make some good friends: you will find they will be good to have later on. Always remem­ber that you will be a representative of our country and that people will judge us by your behaviour.’ He added that while he did not expect a miraculous report from my first term’s work he hoped that it would not be a very bad one. It was nice to hear him say also that he intended to pay a state visit to England and would see me then: this at least seemed a sure oasis in the desert of the unknown that I was to enter. Yet as I looked back to him tearfully as he stood, kindly and erect, among the little group that waved to me at the frontier post, I was seeing him for the last time.



[1] Despairing of finding a modus vivendi which would resolve the internal Croat-Serb-Slav conflict, King Alexander dissolved Parliament and suspended the Constitution on January 6, 1929, assuming almost dictatorial powers in an attempt to force the fusing of the three groups into a united Yugoslav nation. He promised that when national unity had been achieved, and the Administration improved and cleared of corruption, full constitutional government would be restored.


(To be continued...)

*****

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (1. део) / MEMOIRS OF KING PETER II (Part 1)

http://www.generalmihailovich.com/2013/09/ii-1-memoirs-of-king-peter-ii-part-1.html


*****

Courtesy of the Facebook Page of HRH Crown Prince Alexander II, the son of King Peter II.

NjKV Aleksandar II Karađorđević | HRH Alexander II Karageorgevitch

*****

If you would like to get to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

No comments:

Post a Comment