Узроци пропасти Равногорског покрета
Понесени емоцијама, националним поносом и бунтом против неправде и силе слободраски српски народ је 27.марта 1941. поништио немачки пакт о ненападању. Пучем је смењена Влада, збачено Намесништво и проглашен за краља малолетни престолонаследник Петар. Оваква пучистичка али и народна одлука имала је за последицу немачки напад на краљевину Југославију и брзи слом југословенске војске у Априлском рату. Југославија је тада распарчана а српском народу запрећено биолошко истребљење.
Оснивање организације отпора која је носила пун и потпуно оправдан назив Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО) је била нужна потреба и жеља српског народа који није срштених руку прихватао окупацију и ропство. Свесни малих снага и могућих и јасно запрећених репресија у случају оружаних напада на окупатора прве герилске групе су планирале нападе само када се за то створе услови и вероватноћа у успех. Само у случају преке потребе, када окупатор врши терор над становништвом, реквизицију или ради личне одбране герилци су предвиђали оружане акције. Вођа герилаца Дража Михаиловић је планирао акције тек када се велики и моћни савезници приближе, довољно ослабе непријатеља и под борбом вежу главнину окупаторских снага. Тек у таквим условима герилске групе би имале потпун успех у акцији а репресије ослабљеног и деморалисаног окупатора избегнуте. Други планирани циљ герилаца био је да у тренутку одступања непријатеља успостави власт и настави окупацијом прекинути стари државни поредак до повратка краља и владе из иностранства. Такав план деловања био је у потпуности у складу са реалним стањем и приликама у окупираној земљи.
Немачким нападом на Совјетски Савез нагло је дошло до промене ситуације на терену јер су комунисти по наређењу Коминтерне донели одлуку о хитном подизању устанка у Србији. Дошло је до неколико, на жалост неуспелих преговора лидера оба покрета на којима је све нестрпљивијим комунистима предочена неспремност герилских група за преурањени устанак и огроман ризик од могућих окупаторских репресија. Комунистима је била важнија директива из Москве од немачке одмазде и могућих српских жртава. Убиством двојице жандарма 7.јула 1941. у Белој Цркви започела је највећа српска трагедија. Комунисти су рачунали на емоције српског народа који је брзу капитулацију после Априлског рата доживљавао као националну срамоту, уз то дубоко је мрзео из ранијег рата добро познатог окупатора и имао нереална уверења да има довољно снаге за борбу и победу. Устанак је плануо, подстакнут народ се дигао и више могућности за повратак у мирно стање није било. У таквим околностима Дража иако дубоко свестан ризика био је принуђен да прихвати од комуниста наметнут устанак и покрене своје герилске групе у оружану борбу. Последице ове устаничке авантуре биле су страшне. Каснији догађаји су доказали исправност Дражине идеје о одлагању устанка на тада много јачег непријатеља када су изгледи у успех били нереални. Немци су масовним стрељањима тешко казнили и у црно завили целу Србију. Тиме је започела трагедија српског народа а масакри и систематско уништавање нису престајали све време рата. У тешким ратним данима изгубљено је на стотине хиљада српских живота. ЈВуО је на свој начин и нажалаост неуспешно покушавала да заштити српски народ и спречи злочине. Равногорски покрет и ЈВуО су на крају доживели потпуни војнички неуспех а разлози таквог исхода су многобројни.
Унутрашњи узроци
После Априлског рата наступило потпуно расуло војске.Велики број официра и војника је заробљен и интерниран је у заробљеничке логоре. Земља је била разорена, опустошена и распарчана. Многи официри који су избегли заробљавање и интернацију притајили су се и пасивизирали сматрајући да су капитулацијом престале обавезе према датој заклетви и Отаџбини. У порушеној Србији наступили су тешки дани окупације која је донела и многе оскудице.
У тако тешким условима многи родољуби који се нису мирили са окупацијом одлазили су шуму и прикључивали се герилским групама Драже Михаиловића. Формирани су са малобројним расположвим старешинским кадром први четнички одреди на територијалном принципу. Јединице које су формиране на територијалном принципу никада нису претерано мобилне што је за озбиљније операције била велика препрека. Борци који су научили да се увек налазе у близини својих домова тешка срца су и невољно одлазили у друге удаљеније крајеве вођени страхом за своје остављене и незаштићене породице. Такви борци су тешко и са неповерењем прихватали непознате новопристигле старешине и сваку командну промену. То дубоко усађено неповерење према непознатим људима па тако и према официрима је стара бољка српских сеоских средина. Расположиви официри који су у почетку пристизали на терен и формирали борбене групе често су исту доживаљавали као лично власништво па је промена командног кадра често била пропраћена незадовољством а понекад критична. Сменити неког старешину и поставити на његово место другог често је изазивало отпор и неприсатајање. И то је део српског наслеђа још из хајдучких времена која се тешко мењала. Многе старешине су себе доживљавале као харамбаше из минулих времена, своје групе као личну војску а поверени терен као свој пашалук. Укрупњавањем јединица и прекомандама новопридошли официри са вишим чиновима често су обављали задатке на нижим командним задацима што је често стварало многе неспоразуме.
Било је и неселективног пријема војника са сумљивом прошлошћу и намерама. Неодговорно и насилнничко и уз то несанкционисано понашање појединаца стварало је понекад негативну слику код локалног становништва. Отуда је у редовима било убачених комуниста, окупаторских шпијуна, провокатора и разних смутљиваца.
Хроничан недостатак професионалног и квалитетног командног кадра као и лоша међусобна сарадња команданата додатно је забрињавала Врховну команду и Дражу. Чести захтеви и наређења да се успостави слога и координисан заједнички рад потврђују Дражину забринутост због оваквих појава. Генерал Михаиловић се налазио на челу једне хетерогене и децентрализоване војне организације у којој није увек било могуће остварити пуну контролу над потчињеним јединицама.
Због личне нетрпељивости, ривалитета, неслоге и изостанка сарадње многи добијени задаци нису завршавани на време и у потпуности. Тако су неповратно пропуштане многе прилике за коначни обрачун са непријатељем.
Важно је поменути да је официрима пре рата забрањиван било какав политички рад па је међу њима постојало велико неискуство у правилном процењивању политичких прилика у земљи, окружењу и свету.
Спољни узроци
Успостављањем радио везе са краљем, избегличком владом и савезничком командом започета је сарадња са савезницима. Ускоро су стигле и прве војне мисије које су слале извештаје о стању на терену својим командама. Сарадња са све бројнијим мисијама био је задовољавајући. Савезничка помоћ у опреми и наоружању је пристизала али не у количинама које су биле потребне. Дража је ипак одвраћао и понекад непристајао на извршење савезничких захтева за акције у којима је постојао реалан ризик од великих немачких одмазди над цивилним становништвом. Савезничке мисије се нису обазирале на такве ризике и често су по наређењу својих команди захтевали на извођењу акција које су за последицу имале велике немачке одмазде. Мисије су своје радио извештаје о изведеним акцијама достављале у своју команду у Каиру. Посебну улогу у каирској команди имала је Управа за специјалне операције (SOE) у коју су се вешто убацили британски левичари. Њихов задатак је био да све примљене извештаје са терена префабрикују и припишу партизанском покрету. Тако ипсрављени извештаји у којима су партизани означени као једини извршиоци акција стизали су у главну савезничку комаду. Због тога је створена потпуно другачија слика о припадницима ЈВуО, улога партизанског покрета истакнута а четнички успеси неправедно њима приписани.
На Техеранској конференцији постигнут је споразум између Черчила и Стаљина о подели интересних сфера после рата и тада је судбина краљевине Југославије запечаћена. По том споразуму Југославија је ушла у совјетску интересну зону а тиме је партизански покрет нагло добио на значају. Од те конференције војна помоћ је усмеравана другој зараћеној страни, партизанима што је довело до промене стања на терену. Монархистички покрет Драже Михаиловића више није уживао подршку британске команде.
Коначан и најтежи удар ЈВуО је доживео после неколико краљевих прогласа из Лондона. Млади краљ под притиском савезника испунио је њихове захтеве и прво донео одлуку о смени Драже Михаиловића са положаја министра војног и главнокомандујућег ЈВуО, потом је послао проглас о растурању ЈВуО са наредбом да сви борци приступе у партизанску војску и на крају у прогласу поводом ослобођења Београда октобра 1944. признао је Тита као јединог вођу народне војске. Дража је још једино полагао наде у Америку која се није слагала са Черчиловом политиком према земљама Балкана. Ипак на политичком плану све је било касно а донесене одлуке великих сила ма колико оне биле неправедне, неразумне и погубне за српски народ нису измењене.
Грађански рат
Из историје добро је познато да је грађански рат најбруталнији облик ратовања у коме невољно учествује комплетно неборачко становништво. Грађански рат захвата целу територију земље и нема јасне разграничења нити позадину. Нико није изузет ни поштеђен. Ни једна зараћена страна нема апсолутну контролу на запоседнутим теренима а у честим покретима војске понекад је становништво остваљано без заштите. Све стране у грађанском рату су убеђене у исправност свога покрета све оне које су припадали другом покрету сматрали су за издајнике и према њима и наклоњеном становништву често није било милости. Тада по правилу највише страда цивилно становништво и њихова добра. То је главна трагедија свих грађанских ратова.У таквим околностима увек су могуће неконтролисане и самовољне осветничке и злочиначке акције појединаца или група.
Тако је било и у грађанском рату у Србији који је однео хиљаде цивилних живота и направио огромне материјалне штете. Што је најгоре у Србији је сем окупатора и њихових локалних помагача из редова разних националних групација (муслиманска милиција, балисти, мађарска добровољачка жандармерија...) у грађанском рату је учествовало неколико оружаних формација. Сем припадника ЈВуО и партизанског покрета учествовали су и четници Косте Пећанца, Српска Државна Стража, Српски Добровољачки корпус, Руски Заштитни корпус.....
Од свих ових формација само припадници ЈВуО и партизанског покрета су се борили против окупатора а остали деловали у његовој служби!
Док су равногорцу ступали у борбу против окупатора ради ослобођења Отаџбине, заштите монархије и повратка старог друштвеног уређења уз максималну заштиту цивилног становништва партизани су имали сасвим супротне циљеве. Они су ступили у борбу по налогу Коминтерне са циљем да нанесу заједничком непријатљу што више жртава и ослободе земљу. Ипак примарни циљ комуниста био је био спровођење бољшевичке револуције, промена друштвеног поредка и збацивање монархије при том не марећи на цивилне жртве и жеље већине српског народа.
Однос према окупатору
Комунисти су до данас све своје снаге улагали у доказивању издајничког деловања ЈВуО и њихове сарадње са окупатором. Истина је сасвим другачија, а сукоби ЈВуО са окупатором нису престајали током целог рата. Режимски историчари годинама нису саопштили који су градови у Србији били ослобођени и од кога. Нико од њих необјашњава откуд толико број припадника ЈВуО у заробљеничким логорима у Грчкој, Немачкој и Норвешкој. Како то да наводни сарадници заврше у Маутхаузену, Бањици, Павлос Милосу или Стрију. Откуд истовремена потерница за Дражу и Тита у истом износу награде. Нема одговора ни за све немачке офанзиве и операције против ЈВуО. Зар се сарадници тако третирају.
Према Италијанима у њиховој окупационој зони однос је био знатно другачији. У народном устанку у Црној Гори истовремено су нападнуте многе италијанске касарне али после италијанске контраофанзиве више великих акција против италијанских трупа није било. Италијани су спречавали усташке злочине у тзв. Независној држави Хрватској и често помагали српском народу што је узроковало другачији однос. Осим тога у акцијама против комуниста помоћ у оружју није изостајала. Четници су ову ,,сарадњу,, прихватали као нужно зло и само када је за то имало потребе. Дакле та срадања је била искључиво тактичке природе посебно што Италијани нису вршили терор, реквизицију и прогоне становништва како се то догађало у немачкој окупационој зони. Италијани чак нису спроводили ни драстичне антијеврејске мере као што су то радили Немци па су у њиховој зони многи Јевреји из других крајева нашли спас и уточиште. Капитулација Италије 1943. и предаја свог наоружања партизнаима доказује да праве сарадње са ЈВуО није ни било.
Један од обичаја рата били су и привремени прекиди борбених дејстава када то одговара свим зараћеним странама. Обуставе ратних дејстава на одређено време никако не значи пактирање или сарадња са непријатељем. Управо овакви прекиди борбе искористили су савезници и партизани као доказ сарадње ЈВуО са окупатором заборављајући при том све непријатељске операције, депортације и хапшења присталица.
Закључак
ЈВуО је трагично изгубила рат против на више фронтова. У жељи да заштити српски народ од истребљења, ослободи земљу и врати монархију изгарала је дуге четири ратне године. На жалост у новој светској подели за њу и југословенску монархију више није било места. Губитком династије и монархистичкког система власти изгубљена је народна изворна династија а на њено место дошао је човек из белог света за којег верујемо да је Хрват из Загорја. У крвљу генерација стварана Србија у новом комунистичком друштву сведена је на територију пре балканских ратова. Последице пораза осетила је и наша Црква које је изгубила сваки утицај на државу и друштво уопште. Добар део српског народа је тако постао безбожнички и атеистички.
Све је било одлучено ван бојног поља а ЈВуО је жртвована уз огромне губитке. Престанком рата припадници ЈВуО су још дуго прогањани и ловљени као дивље звери. По завршеном рату, дакле када су постојали услови за утврђивање индивидулане кривице и праведног суђења извршени су многи масовни злочини без икаквог суђења на Зеленгори, код Зиданог Моста, Кочевског Рога и на другим небројеним губилиштима. Они који су преживели хапшења на монтираним процесима су осуђивани на смрт и дугодишњу робију без утврђене личне кривице. Обрачун са равногорцима био је суров и крвав. Убијени су бацани у јаме или масовно закопавани на непознатим местима без права да их фамилије сахране по Божијим и људским законима. Равногорцима је ускраћено право и на смрт достоју човека. Такав однос према побеђеном и и већ мртвом непријатељу нису имали ни окупатори. Борци ЈВуО иако правно рехабилитовани скупштинском одлуком о изједначавању оба покрета ка антифашистичка и даље у нашем друштву носе епитет ,,народних непријатеља и реакције,, Живих припадника покрета скоро да више и нема а за друштвено признање њихових заслуга данас је сувише касно. Оно што би друштво требало да учини је потпуна рехабилитација ради њихових потомака. За српско друштво то је важно као доказ да држава не заборавља оне који су некада проливали крв за њену слободу и част.
Александар Недић
Septembar 2013
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment