*****
,,Посебно сам захвална г. Бранку Петровићу и г. Милославу Самарџићу што су превели на српски сећања потпуковника РВ САД, Милтона Френда ветерана и учесника операције спасавања - мисије ,,Халјард''.
Александра Ребић
*****
,,Први сусрет са генералом је био врло кратак. Два канандска, један британски ваздухопловац и ја смо покушавали да се докопамо обале, да изађемо из Југославије. Сусрели су нас четници и довели до Михаиловићевог штаба. Разговарали смо само са члановима штаба око пола сата. Рекли смо им да идемо према обали пошто смо у њиховох земљи провели преко 50 дана. Молили смо да нам помогну да се домогнемо обале. Тада је генерал Михаиловић ушао у собу. Пошто су га његови људи обавестили, рекао нам је да је Амерички комитет за спасавање формиран и да покушава да успостави везу са штабом Америчке 15. ваздухопловне армије у Барију у Италији, да би обавестили штаб колико је ваздухопловаца насуканих у Југославији. Ако буду неуспешни, генерал је рекао да ће он обезбедити пратњу његових војника да нас доведу до обале. То је била добра вест и онда смо отишли назад у Прањане да сачкамо развој догађаја. Сећам се како је био топао, пријатељски и искрен покушавајући да нам помогне.
Други сусрет је био дужи, трајао је око сат времена. Генерал Михаиловић је описивао своју склоност Америци и његове наде за будућност, када ће Американци доћи да помогну његове снаге у Југославији. Говорио је на француском, што је један његов помоћник преводио на енглески за нас.
Сећам се да нисам много говорио, само сам слушао са страхопоштовањем. Завршио је говор ефектно. Никада више нисам видео генерала Михаиловића лицем у лице, али га нећу ни икада више заборавити''.
Потпуковник у пензији Ратног ваздухопловства САД,
Милтон А. Френд
4. 3. 2010.
March 4, 2010
Ђенерал Михаиловић, 2. светски рат, Југославија
+Jan+2010.jpg)
Потпуковник у пензији Ратног ваздухопловства САД,
Милтон А. Френд
Јануара 2010 – 87 година
Каријере у Америчком ратном ваздухопловству Милтона и Муреја Френда
пише: Потпуковник у пензији Ратног ваздухопловства САД, Милтон А. Френд
Март 2010.
Муреј и Милтон Френд, РВ САД, 1954
Зовем се Милтон Е. Френд. Мој брат близанац Муреј и ја смо рођени 25. јуна 1922. у Пасеаку, држава Њу Џерзи. Ове године ћу бити 88 година стар. Мој брат Муреј и ја смо се пријавили у Програм кадетске авијације у јулу 1942, пре него што смо били регрутовани. Позвани смо са распоређене резерве као кадети авијације у Фебруару 1943. и послати у Нешвил, држава Тенеси, за класификовање као пилоти, бомбардери или навигатори. Током класификације, мој брат је имао малу операцију и ја сам тражио да се моја класификација одложи, тако да би остали заједно да служимо. Ипак, моја молба је одбијена уз образложење да специјална обука кроз коју је требало да прођемо није могла да се одлаже. Мурејев опоравак је трајао много дуже него што сам очекивао (преко шест месеци) и ја сам класификован као пилот и послат на предлетачку обуку у Монтгомери, држава Алабама, и онда у основну летачку школу у Даглас, држава Џорџија.
Нажалост, нисам напредовао толико брзо као што је Ваздухопловни корпус тада захтевао и ,,испао сам'', али обзиром на моје изузетно високе оцене на академском делу обуке, био сам прекласификован као навигатор и послат у Селман Филд Монро, држава Луизијана, за навигациону обуку. Дипломирао сам 8. фебруара 1944. и био сам распоређен као потпоручник у Војни ваздухопловни корпус (Ратно ваздухопловство).
Следећа је дошла обука на Авионској митраљеској школи на Флориди. Распоређен сам у посаду тешког бомбардера Б-24 као навигатор. Борбена обука посаде одржана је у Чарлстону, држава Јужна Каролина. Онда је наређено да се продужи у Италију, у потпуно новом Б-24.
Посада са са којом је био на обуци и са којом је летео
на свом првом борбеном задатку у 2. светском рату,
у Флоренци, Италија.
На његовом другом задатку на нафтна поља Плоештија у Румунији,
летеће са другом посадом
Бомбардер Б-24 Либератор
Муреј је још увек био у болници у Нешвилу, опорављајући се од операције, са раном која се није зацељивала како треба. Чудом, пре него што га је Ратно ваздухопловство отпустило из службе, рана му се зацелила и Мурај је убедио Ваздухопловство да му дозволе да настави са обуком. Тих дана са САД у рату, нико није хтео да остане код куће и да не учествује активно у борби. Муреј је класификован као навигатор и завршио је обуку у Селман Филду, држава Луизијана.
Ја и моја посада смо стигли у Италију 1. јуна 1944. и били смо прикључени 15. ваздухопловној армији. Летео сам на својој првој мисији ,,Млечни саобраћај'' 5. јуна 1944, до Флоренце у Италији, а потом и на свом другом и последњем задатку, током ,,Д'' дана 6. јуна 1944. Мада нисам у потпуности завршио ,,лекције избегавања и спасавања'', које су се давале свим новим члановима посада, попунио сам место у искусној посади (не својој) да заменим навигатора. Мој други задатак је био бонбардовање нафтнтних поља у Плоештију у Румунији. То је био најтежи и најопаснији циљ који је имала 15. ваздухопловна армија. Авион којим је пилотирао поручник Еверет Естеп био је одређен да води ескадрилу, контигент од 12 бомбардера Б-24, у оквиру укупно преко 800 бомбардера. Око 100 П-51 ловаца одређено је да прати бомбардере. Када је формација од 12 авиона дошла да области циља и када је требало да бацимо бомбе са 5.800 метара, друга ескадрила се појавила испод формације на нижој висини само што су се врата за простор са бомбама отворила. Пошто је немогуће да се врати назад на почетну тачку и да се понови напад, поготову не на циљ тако добро брањен као Плоешти, пилот је наредио да се врата од бомби затворе и рекао ми да управим авион ка резервном циљу, који је такође био у Румунији. Тако се 12 авиона одвојило од главне формације и од ловачке заштите и продужило на резервни циљ. Бомбе су бачене на ранжирне железничке станице у малом граду у Румунији, и онда сам дао пилоту курс према кући у базу у Италији. Саопштио сам посади у авиону преко интерфона у 11:00 ,,Д'' дана 6. јуна 1944: ,,Навигатор својој посади. Мој ЕТА за базу је 1132. Бићемо у ,,соби за испитивање'' за око 30 минута. Будите приправни. Пазите на немачке ловце''.
Седам минута пошто сам упозорио посаду, авион је горео. Мотор број 4 је горео, и десно крило је почело да гори и да се увија. Авион су напала два немачка ловца Ме-109. Као авион водич, били смо на челу дијамантске формације. Немачки ловци су увек волели да прво нападају најискусније посаде. Тако су летели испод последњег авиона у дијамантској формацији и нападали нас у водећем авиону. Направили су први налет и погодили мотор број 4. Толико је било изненада да је само неколико митраљезаца успело да испали нешто метака калибра 12,7 мм. Убрзо, пилот је наредио да се напушта авион. Смирио сам се довољно да кажем посади да смо изнад Југославије. Био сам иза предње митраљеске туреле у делу за навигатора. Чекао сам да митраљезац изађе из туреле. Носио је летачке чизме постављене дебелим овчјим крзном и покушавао је да се испење из предње туреле док му се нога заглавила међу педалама туреле. Говорио ми је о да се мучи да изађе, али се коначно ослободио и дао ми је знак руком да је у реду. Тад сам искочио из авиона кроз врата на носу. И ја сам имао тешкоћа, јер су се само једна од двоја врата за спасавање отворила. Висио сам у клизавој струји око 10 секунди (то ми се чинило као 10 минута) али сам ипак на крају испао. Цела посада је искочила са око 4.900 метара, колико се сећам испитивања на коме сам присуствовао. Покушавао сам да слободно падам да избегнем да ме непријатељски ловци у близини гађају. Повукао сам уже на око 600 метара и за неколико секунди два ловца МЕ-109 који су напали на наш авион су се приближавали мом падобрану. Пришли су довољно близу да сам могао да видим лице једног од пилота, али на срећу само су пројурили поред мене без гађања и одлетели. Пошто је бука митраљеза и непријатељских ловаца утихнула, док сам се лењо спуштао према земљи, све је постало самртно тихо. Погледао сам изнад себе у чисто плаво небо и рекао: ,,Хвала ти, БОЖЕ''.
Немачки Месершмит Бф 109Е-3 ловац једносед
Бомбардерска рута из Италије до нафтних поља Плоештија у Румунији
И пад инзнад Југославије 6. јуна 1944.
Када се мој падобран отворио, осетио сам да ће све бити уреду. Не знам зашто, али нисам се бринуо о ономе шта ме чека. Био сам жив, и тада сам био захвалан ради тога. Нисам знао шта ме чека, да ли ће непријатељ чекати мене или ћу доћи до савезничких снага. На последњем састанку о спасавању којем сам присуствовао речено нам је да ако се спустимо у Југославију, да покушамо да нађемо Титове партизане. Препознали би их по црвеним звездама на њиховим капама. Они би могли да нас изведу са непријатељске територије. Даље на лекцији спасавања и избегавања нам је речено да ако се спустите код четника, ,,не знамо шта ће се догодити са вама''. Свакакве вести су се проносиле у Италији о четницима. Покушавао сам да управим падобран на отворен простор (као што сам обучаван) даље од неког дрвећа које сам видео да ми се приближава испред. И поред покушаја, спустио сам се право у сред мале групе дрвећа. Мој падобран се закачио на гране и остао сам да висим на ветру. Док сам падао, ударио сам десно стопало о камен и помислио сам да сам га поломио (у ствари је то било угануће). Онда, само што сам се накачио на дрво, видео сам троје људи како се помаљају иза брда. Не знајући да ли су непријатељи или не, док су се приближавали препознао сам двојцу старијих мушкараца и младог дечака и повикао: ,,Американа!'' Када сам видео нешто као осмех на лицу дечака, помислио сам да ће ми можда бити наклоњени. Када се дечак попео на дрво и исекао мој падобран, осетио сам мало више сигурности и да сам бар за то време безбедан. У ствари, показало се да су заиста пријатељи. Пренели су ме у мало село недалеко, прикупили су још неке од моје посаде, нахранили нас, понудили нас ракијом, врло јаким брендијем од шљива, и рекли су нам да смо са четницима. Око пола сата касније рекли су нам да нас Немци траже. Неки четници су ушли у кућу где смо били сакривени и рекли су да ће нас отпратити из села у планине. Само нас пет од посаде од једанаест људи смо тада били заједно. Војници су нам касније рекли да је наш предњи митраљезац убијен када га је ударио авион који је био у паду. Нашли су му тело и сахранили га. Пешачили смо два дана, најчешће право узбрдо, док нисмо стигли до постаје од око двадесет четника.
Четници су нам рекли да су Немци ретко долазили горе у планине, јер не би могли да довуку тешку опрему, и да смо ту за сада сигурни. Лепо су се односили према нама. Хранили су нас храном која је и њима била доступна, највише са хлебом, козјим млеком, воћем, а тек понекад јагњетином са ражња. За око пет недеља, после много лажних узбуна, речено нам је да напуштамо место и да ће нас одвести до места где се могу спустити авиони који би нас одвезли назад у Италију. Испоставило се да то није било тако и наши изгледи да изађемо из Југославије пре завршетка рата били су безнадежни. За то време, остатали чланови наше посаде су се прикупили у постају а придружило нам се још око десет других ваздухопловаца, међу њима два Енглеза и два Канађанина. Канадски пилот и навигатор, и два Енглеза митраљесца, били су из истог авиона, лаки бомбардер ''вимпи'', који је био оборен противавионском ватром док је ноћу бомбардовао мост у Југославији. Уз пратњу од око 15 наоружаних четника, путујући кроз територију коју су окупирали Немци, пролазећи поред осматрачких станица и мањих стражарских испостава, прелазећи мост који су чували Немци, доведени смо до малог села око 80 километара јужно од Београда, које се зове Прањани. Узело нам је седам дана пута на запрежним колима, пешке и само мали део на камиону. Путовали смо ноћу, а спавали дању, да би избегли немачке патроле које су нас, како су нам рекли, још увек тражиле.
Навигатор Милтон Е. Френд РВ САД
Стоји трећи с десна,
са Србима четницима који су их спасили,
Југославија, 1944.
Када смо стигли у Прањане, схватили смо да авиони за спасавање не долазе. Американци су, на инсистирање Британаца и Руса, прекинули помоћ генералу Дражи Михаиловићу и четницима и одлучили су да подрже искључиво Тита и његове партизане. У то време, било је више од сто ваздухопловаца у области Прањана. Пошто је скоро спасавање изгледало безнадежно, два Канађанина, један од Енглеза митраљезаца и ја смо одлучили да на своју руку напустимо област и покушамо да дођемо до партизана, за које смо знали да су били близу Сарајева, мислећи да би они могли да нас изведу.
Пошто смо путовали три дана и ноћи, док смо тражили где да преноћимо, наишли смо на три сељака у пољу. Покушали смо да им објаснимо где покушавамо да идемо, али су инсистирали да пођемо са њима. После су нас одвели до штаба генерала Михаиловића. Тамо сам срео генерала Дражу први од два пута када сам га срео лицем у лице. Објаснио нам је да је Амерички комитет за спасавање формиран од оборених летача и да они покушавају да успоставе везу са савезницима путем радио станице. Ако не успоставе везу у наредних пар дана, генерал нам је рекао да ће нам обезбедити оружану пратњу да бисмо могли да ступимо у везу са партизанима.
На срећу, веза је успостављена. После другог и последњег сусрета са генералом Михаиловићем, у његовом штабу, набавили смо мапе области да припремимо будућу евакуацију. Током тог сусрета генерал Михаиловић нам је дуже говорио (на француском, које је један његов официр преводио на енглески) о његовим плановима после рата за демократску форму владе у Југославији. Рекао нам је да када буде време и када савезници дођу у Југославију, његове снаге ће бити спремне да жртвују животе ако треба, за америчке и савезничке циљеве. До данашњег дана никада нисам заборавио ни њега ни његова искрена обећања нама пре много година, у далекој земљи.
ОСС тим, из чијег састава је Артур-Џиби Џибилиан још једини жив, био је послат у Југославију. Спасавање је планирано и ми смо припремљени за евакуацију. Мисија спасавања коју је водио капетан Џорџ ,,Гав'' Мусулин, који је живео у Меклину, држава Вирџинија, направилс је план са америчком 15. ваздухопловном армијом у Италији да пошаљу транспортне и ловачке авионе како би били у окружењу да неутралишу немачке аеродроме који су били у близини наше писте ''домаће радиности'', конструисане од четника у брдима Прањана. Ноћу 9. августа 1944. спустило се шест транспортних авиона Ц-47 и прво су одвежени болесни и рањени. Остали ваздухопловци, укључујући ту и мене, одвежени су следећег дана, 10. августа 1944, такође трнаспортним авионима Ц-47, који су били осигурани ловачким авионима П-51. Укупно преко 200 ваздухопловаца је спасено током та два дана. Спасавање је названо Мисија Халјард. До данас Мисија Халјард је остала највећа масовна ваздушна евакуација савезничких ваздухопловаца иза непријатељских положаја у историји ратовања.
Цела прича о Мисији Халјард је први пут објављена у часопису Плава књига у тому 83, број 4, августа 1946. Још увек чувам копију овог чланка. Невероватно је шта је постигнуто. Свеукупно, генерал Михаиловић је заслужан за спасавање више од 500 америчких ваздухопловаца током ове мисије спасавања, као и током других мисија које су следиле до краја 1944. Тужан део ове приче је да су Тито и партизани заробили Михаиловића после рата. После лажних оптужби и одбијања више понуда да спасени пилоти сведоче у Београду, прогласили су генерала кривим за издају, на, како се испоставило, кенгурском суђењу. Стрељали су га 17. јула 1946. Више од 25 спасених пилота, међу њима и ја, формирало је ,,Национални комитет америчких ваздухопловаца које је спасао генерал Михаиловић''. Годинама смо покушавали да подигнемо споменик у Вашингтону, уз гаранције да ће се споменик градити нашим новцем, без захтева влади да га финансира. Желели смо да се ода почаст генералу за оно што је он учинио за нас Американце, али нисмо успели, због политике која је била у Југославији током и после рата. Још увек ме мучи што такав споменик и даље не стоји у Вашингтону.
Ц-47 транспортни авиони на писти у Прањанима у Србији чекају
да евакуишу оборене ваздухопловце који су спасени током
Мисије Халјард 10. августа 1944. Извор из новина непознат
Милтон Френд код куће у Њу Џерзију жив и здрав,
после повратка из Србије августа 1944.
Носи орден Љубичастог срца и Ваздухопловни орден,
Који су му додељени после само два борбена задатка.
*****
У међувремену, мој брат Муреј је завршио обуку за навигатора. Пошто сам проглашен ,,несталим у акцији'' добио је 30 дана хитног одсуства и онда је прекомандован у Америчку 15 . ваздухопловну армију у Фођи, у Италији, као навигатор на бомбардеру Б-17. Пошто сам се вратио под савезничку команду и био испитан у штабу 15. ваздухопловне армије у Барију, отишао сам код персонала штаба и питао да ли могу да ми кажу где ми је мој брат близанац. Нисам имао појма где би могао да буде послат – на Пацифик, у Енглеску, Италију или било где. За око десет минута, персонални официр је изашао и рекао да је Муреј Френд у Фођи. Одлетео сам авионом ваздухопловства из Барија и отишао у командну собу његове ескадриле питајући за поручника Муреја Френда. Не знајући да сам жив, можете мислити како се осећао кад ме је видео док је улазио у ту собу. Није знао шта ће прво, да ли да плаче, да се смеје или да ме љуби или грли. Имали смо диван сусрет. Рекао ми је да је недељу дана пре мог изненадног доласка имао сан да сам се појавио ниоткуда. После је то рекао нашој мајци. Са сузама у очима је писала: ,,Само када би БОГ помогао да се тај сан обистини''. Па, обистинио се.
Муреј је завршио његових 50 задатака, док сам ја био стациониран у Сан Маркосу, држава Тексас, као инструктор навигатор. Добио је први од своја три ,,Импозантна летачка крста'' (ИЛК) за хероизам у борби, наводећи његов оштећен Б-17 са бомбардовања у Аустрији, избегавајућу даља оштећења од противваздушне одбране и непријатељских ловачких авиона. Обојица смо били демобилисани после рата и пријавили смо се у Резерву ратног ваздухопловства, где смо провели шест година, док 25. јуна 1950. није избио Корејски рат (на наш рођендан). Током пар месеци Ратно ваздухопловство је схватило да има мањак пилота и навигатора. Активирали су неке резервне ескадриле и онда позвали добровољце. Наша резервна јединица није активирана, али смо сматрали да нам је дужност да се добровољно јавимо у службу. Прекомандовани смо у активни састав у Енигтон Филд, држава Тексас, па на борбену обуку посада у Ленгли ваздухопловну базу на бомбардере Б-26, као навигатор – бомбардери, и на крају у борбу у Кореју. Рекли смо родитељима да ћемо летети на задацима извиђања времена током око четири и по месеца, од маја до октобра 1951. Муреј је добио његов други ИЛК као и четири храстова листа за своју ваздухопловну медаљу (сваки лист означава колико пута је иста медаља додељена). Ја сам добио Ваздухопловни орден са три листа и предложен сам за ИЛК, али предлог никад није био прописно обрађен. Једном смо покушали да летимо заједно, један од нас као бомбардер, други као навигатор. Била је то моја 55, а Мурејева 50 мисија. Све је било припремљено. Асошијатед Прес је послао репортера из Токија да забележи догађај. Само што смо се спремили да се укрцамо на авион, командант пука је послао поруку: ,,Ти близанци не могу да лете на истом лету током борбеног задатка''. Његово наређење је било последица прописа званог Суливан закон, који је изгласан пошто је петорица браће Суливан страдало на истом броду у борби. Закон је прописивао да близанци или браћа не могу да буду у истом пешадијском воду, на броду или авиону током борбе. Сви су били разочарани, посебно Муреј и ја. Онда смо на нашим задацима летели на различитим Б-26.
После Кореје обојца смо прекомандовани у Вестовер Филд, држава Масачусетс, да летимо као навигатори са Војним ваздухопловним транспортним сервисом (МАТС). У МАТС-у смо летели око седам година, превозећи породице ваздухопловаца и карго до многих одредишта у иностранству. Тада смо се први пут после седам година раздвојили. Добио сам војни задатак на Универзитету Станфорд у Пало Алту у Калифорнији, а Муреј је послат у Европу да лети као навигатор на летовима комуникација са Ц-130 над Европом. Две године касније, на Стенфорду и пред дипломирање, послат сам у Окинаву у Јапан као официр за обраду података одговоран за Центар за обраду података на острву. Док сам имао посао на копну, добровољно сам се јављао да летим са ескадрилом за превоз трупа као навигатор на Ц-130 и летео сам у Вијетнам од 1962. до 1965, стичући налет борбених летова које сам вршио изнад непријатељске територије. Био сам једини прикључен (мада не распоређен у ескадрили Ц-130) навигатор који је постао ,,спреман за борбу'' и који је могао да превози трупе и карго у Вијетнам. После три године у Немачкој, Муреј је прекомандован у Марч Филд у Калифорнији, као командант ескадриле за обуку навигатора резерве. Из Калифорније, Муреј је крајем шездесетх послат на Филипине да поново лети на Ц-130. Већином су његови летови били у Вијетнаму. Муреј је одликован трећим ИЛК 1968. за задатак у Вијетнаму у коме је истоварио материјал за снабдевање трупама у повлачењу док му је транспорртни авион био изложен јакој ватри са земље.
После Окинаве, Ратно ваздухопловство ми је дозволило да се вратим на Стенфорд, под покровитељством ваздухопловства. Дипломирао сам индустријско машинство на Универзитету Станфорд јуна 1965. и прекомандован сам у Пентагон као научни програмер у Одсеку за обраду података. Пензионисан сам као потпуковник новембра 1969. Муреј је такође пензионисан као потпуковник у његовој бази у Калифорнији. Дипломирао је психологију шест месеци после пензионисања.
Све заједно, Муреј је одликован са три Импозантна летачка крста, 12 ваздухопловних ордена и бројним борбеним и ратним медаљама. Ја сам одликован са Орденом Пурпурног срца и Ваздухопловним орденом за лет у Румунију, када сам оборен изнад Југославије, и са Ваздухопловним орденом са три храстова листа за 55 борбених летова у Кореји. Заједно, мој брат Муреј и ја имамо више сати налета у Другом светском, Корејском и Вијетнамском рату него било која друга породица у САД.
Мој брат Муреј је умро прошле, 2009. године, само мало пре његовог 87-ог рођендана. Божијом вољом имаћу 88 година овог јуна. Мада су моји дани летења давно прошли, данас остајем захвалан за много тога што сам доживео током војне каријере у Америчком ратном ваздухопловству. Не бих мењао било шта од тога ни зашта на свету. Остајем посебно захвалан српском народу, њиховом вољеном генералу Дражи Михаиловићу и његовим четницима, не само због тога што су спасили мој живот, већ и животе преко 500 мојих земљака.
Често размишљам о тим данима. Поносан сам што сам служио и никада нећу заборавити људе у далеким крајевима који су ме довели кући живог и здравог да и даље служим.
Милтон Е. Френд
Потпуковник у пензији РВ САД
Март 2010.
Прослава 50. годишњице Мисије Халјард
Чикаго, Илиноис, мај 1994.
С лева на десно:
Потпуковник Милтон Френд, Норман Реид (Канада)
Мајор Ричард Л. Фелман, клечи и поздравља и
Мајор Џорџ Вујиновић, шеф мисије Халјард у ОСС
Фото: Александра Ребић
*****
НАЦИОНАЛНИ ОДБОР АМЕРИЧКИХ ВАЗДУХОПЛОВАЦА КОЈЕ ЈЕ СПАСИО ГЕНЕРАЛ МИХАИЛОВИЋ
СВЕДОЧЕЊЕ МИЛТОНА Е. ФРЕНДА, ПОТПУКОВНИКА У ПЕНЗИЈИ РВ САД
Пред Националним престоничким саветничким одбором за споменике
Национални престонички паркови
Вашингтон Д.К.
11. јун 1991.
Господине председниче и уважени чланови одбора:
Зовем се Милтон Е. Френд. Ја сам потпуковник у пензији РВ САД и овде сам данас да говорим у прилог подизања споменика генералу Дражи Михаиловићу, који је са својим четничким снагама у Југославији, сачувао преко 500 америчких ваздухопловаца који су искочили или се спустили у Југославији током 1944. Ја сам био оборен од немачких ловачких авиона по повратку са напада на нафтна поља Плоештија у Румунији, док сам летео као навигатор на Б-24 на ,,Д'' дану 6. јуна 1944.
Прошло је више од 47 година од тог судбоносног дана. Ништа што се догодило после тога неће умањити моју одлучност да се одужим за себе и за своје саборце из 2. светског рата, за дуг захвалности генералу Михаиловићу. Генерал Михаиловић је био сјајан вођа, сјајан хуманиста и изванредан пријатељ Сједињених Америчких Држава. Генерал је спасио мој живот и животе стотина других Американаца и ми ћемо заувек остати дужни њему и његовим четницима.
Одмах по приземљењу, пошто сам искочио из запаљеног Б-24, нешто после 11 сати 6. јуна, прихватили су ме српски сељаци. Пошто је и остатак моје посаде прикупљен, (само предњи митраљезац је погинуо током напада ловаца) четници су нас пребацили изван краја да избегнемо немачке патроле које су виделе наше падобране и које су претраживале терен. Пребачени смо у планине под заштитом четника, сакривани и храњени и померани по потреби да се избегну Немци. Када је било сигурно, под заштитом Михаиловићевих снага сам пребачени из планина у село Прањани у Србији за каснију евакуацију у Италију.
У Прањанима сам био довољно срећан да сретнем генерала Дражу. Када сам се срео са Америчким одбором за пребацивање, у Михаиловићевом штабу, да прибавим мапе области за будућу евакуацију, генерал Михаиловић нам је одржао дужи говор (на француском који је један од његових официра преводио на енглески) о њиховим плановима после рата за демократску владу у Југославији. Он нам је рекао да када дође време и када савезници дођу у Југославију, његове снаге ће жртвовати своје животе ако треба за америчке и савезничке циљеве.
Ја и преко 200 савезничких ваздухопловаца смо се евакуисали са аеродрома који су четници направили у Прањанима 9. и 10. августа 1944. Свако од нас дугује дуг захвалности и признања за спашавање наших живота. Следили смо овај циљ преко 20 година. Како старимо, и наш број се смањује, постаје све теже, али они од нас који су остали никада неће одустати од покушаја.
29. марта 1948. председник Труман по препоруци генерала Двајта Д. Ајзенхауера је одликовао Легијом Части генерала Дражу Михаиловића, као признање за његов допринос савезничкој ствари. Поред осталог, наводи председника Трумана говоре о Михаиловићу: ,,Неустрашивим напорима његових трупа, многи ваздухопловци Сједињених Држава Америке су се спасли и безбедно се вратили под савезничко окриље.''
Али, први и једини пут у историји, ово одликовање Легије Части је проглашено поверљивим и чувано у тајности. Ове чињенице о одликовању нису објављене док конгресмен Едвард Ј. Дервински из Илиноиса није интервенисао 1967. – скоро 20 година после догађаја – да принуди Стејт Департмент да изнесе у јавност пратећи текст председника Трумана.
Ми смо прво слали петицију Конгресу за дозволу да се подигне споменик на јавном земљишту 1976. као начин изражавања наше захвалности човеку који нам је спасио животе. Закон је био уврштен на сваком заседању Конгреса од тада. Два пута је одобрен у Сенату гласањем и имао је више од деведесет подносилаца у Конгресу, али сваки пут је био одбијен од стране Стејт Департмента, са аргументом да се неће свидети југословенској комунистичкој влади. Зар није време да се упитамо шта може да се свиди спашеним ваздухопловацима и Влади Сједињених Држава? Мада нам се редови смањују, наставићемо наше напоре, јер дугујеме неизбежан дуг генералу Михаиловићу.
Подизање споменика као признање генералу Михаиловићу за спасавање савезничких пилота је одавно закаснило. Уз дужно поштовање, тражимо вашу подршку за овај трајни напор. Веома вам се захваљујем.
Милтон Е. Френд
Потпуковник у пензији РВ САДНационални одбор америчких ваздухопловаца
које је спасио генерал Михаиловић
11. јун 1991.
*****
If you would like to get in touch with Lt. Col. Milton Friend, please contact me, Aleksandra, at ravnagora@hotmail.com
*****
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
