Saturday, July 09, 2011

Italijan senator i četnički komandant - Ajmone Finestra

*****

Press Online
Veljko Miladinović
July 3, 2011

Ajmone Finestra, dugogodišnji član gornjeg doma italijanskog parlamenta i gradonačelnik grada Latine, u 90. godini se za Pressmagazin priseća kako je za vreme Drugog svetskog rata, na čelu srpskog četničkog odreda u Lici i Dalmaciji, bio nevoljni svedok ustaških zločina nad Srbima u Jadovnu

Ajmone Finestra

I pored dugogodišnje političke karijere - kao član gornjeg doma italijanskog parlamenta u dva mandata i dva puta izabran gradonačelnik Latine, grada u centralnoj Italiji - Ajmone Finestra danas voli da se predstavi kao bivši komandir četnika u Lici i Dalmaciji i borac za otkrivanje istine o zločinima ustaša i partizana nad srpskim narodom.

Vojnička sudbina i stravični prizori na koje je nailazio njega i njegove saborce doveli su na čelo Srba koji su se spontano okupljali u jedinice kako bi se odbranili i od ustaša i od partizana.

Iako ima punih devedeset godina, Finestra se i dalje aktivno trudi da u italijansku i svetsku javnost prodre prava istina o zločinima kojima su Italijani bili svedoci 1941. godine kada su ušli na prostor Dalmacije: kako su partizani i ustaše zajedno napadali Italijane, da su komunisti ubijali sve civile koji su dolazili pod italijansku zaštitu, a pogotovo istina o logoru "Jadovno" koji je ovih dana u centru pažnje srpskih i hrvatskih medija. 


Svedoci - Italijani su notirali sve ustaške zločine
i na sve načine pokušavali da spasu Srbe

- Logor "Jadovno" je zatvoren kada je naša vojska došla u Gračac i okolinu i kada smo naišli na stravičan prizor zakopanih leševa, žena, dece, starih. To je prizor koji ljudska svest ne može da zamisli. Prvo veliko etničko čišćenje u Evropi bio je pogrom Srba u Hrvatskoj - kaže na početku razgovora za Pressmagazin Ajmone Finestra. - To su bile jame u kojima smo nailazili na leševe zakopanih na samo metar dubine. U Jadovnom je stradalo preko 40.000 ljudi, ali to nije bio pravi logor. To je samo bilo mesto kroz koje su zarobljenici prolazili na putu do jama u kojima su ih zakopavali. Ubijali su po čitave porodice. Nama je to bilo neverovatno, zato je naša vojska zatvorila taj logor i proterala ustaše. Ustaše na teritoriji koju smo bi kontrolisali nisu smele da nose oružje. Sećam se prvog susreta sa lokalnim Srbima, bila je to četa vojnika, rekli su mi da su četnici, da su im pobili porodice i da hoće da se svete. Jedino sam mogao da odgovorim mi smo Italijani, čekajte da prođemo pa idite da se osvetite. Imali smo stalne sukobe sa ustašama. Međutim, ti ljudi su strašno bili ugroženi. Kada smo ušli u Gračac, sukobili smo se sa ustašama, okupirali smo njihovu kasarnu i oslobodili zarobljene srpske žene.

Finestra je bio poručnik u italijanskoj 6. regimenti, koja je poslata u Liku da smiri situaciju, jer kako kaže, italijanska komanda je bila upoznata sa zločinima nad Srbima i znala je da će Srbi da se pobune. Do sada je objavio nekoliko knjiga o partizanskim i ustaškim zločinima nad Italijanima i preko 350.000 proteranih domicilnih Italijana sa hrvatskog primorja.

"Jadovno" - Tu su se samo dovodile žrtve

Hrvati su, kako kaže, ionako dovoljno mrzeli Italijane, a činjenica da su im „krali Srbe s noža" samo je pojačavala mržnju i želju za uništenjem italijanske vojske. Finestra kaže da je ova istina dugo skrivana ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i u Italiji, jer svima je odgovarala priča o zločinačkim okupatorima.

- Mi nismo bili okupatori, mi smo se borili da sačuvamo srpske civile. Italijanska vojska je pribavljala pomoć u hrani za srpske porodice, a partizani su došli do spiska porodica kojima je namenjena pomoć i sve ih likvidirali. Srbi su samo hteli normalno da žive i prihvatali pomoć. Morali su da se okupe u jedinice, da se brane, jer su ih napadali i ustaše i partizani. Na čelu njihovih jedinica bili su italijanski komandanti. Te jedinice su sebe nazivale četnicima, ali nisu bile pod komandom Draže Mihailovića. Oni su bili pod direktnom komandom italijanske vojske - kaže Finestra.

Na čelu jedne od takvih jedinica zatekao se i Ajmone Finestra. U Kistanju. Kaže da su to bili najhrabriji vojnici sa kojima je bojevao. A u Kistanju se, kako priča nalaže, i zaljubio - u Srpkinju Nadu.

- Ušao sam u pravoslavnu crkvu u vreme liturgije i čuo neverovatan glas kakav ne može da se čuje u katoličkim crkvama. Video sam devojku koja je pevala. Momentalno sam se zaljubio u nju. Posle kapitulacije Italije 1943, povlačio smo se sa svojom vojskom u Zadar. Tamo su još bili stacionirane italijanske snage. Svojim vojnicima Srbima nisam dozvolio da spuste oružje, naredio sam da budu organizovani u povlačenju. Ustaše su nas napadale s jedne strane, a partizani s druge. Partizani i ustaše su često zajedno napadali četnike. Ne znam za slučaj da su ratovali među sobom. Govorio sam im „ako spustite oružje, gotovi ste, ubiće vas". Došli smo u Zadar, ali „moji" četnici su želeli da se vrate kućama - priča Finestra.

Odao poštu svim žrtvama - Srbima, Jevrejima,
Romima i ostalima...
Predsednik Srbije Boris Tadić

To je bio međuperiod, kada su se povlačile italijanske snage, a Nemci još nisu zauzeli italijanske položaje. Ustaše su koristile to vreme da se osvete Italijanima. Finestra kaže da je oslobodio svoje vojnike svih obaveza prema njemu kao komandantu (imao je čin poručnika) i obezbedio da ih naoružaju najbolje što su mogli u tom trenutku. Kako kaže, čak im je dao svoje lično naoružanje, pošto je imao najbolje oružje.

- Podelili su se u dve grupe. Jedna četa je upala u partizansku zasedu i sve su ih izmasakrirali. Druga grupa je uspela da se spoji sa Đujićevim četnicima. Ostao sam u Zadru kako bih odbranio grad od ustaša i partizana. Jedan nemački oficir mi je doneo pisamce, Nada mi je poslala pismo. Uzeo sam dopust i krenuo sam ponovo u Kistanje po nju. To je bio period kada su već došle nemačke trupe, i Nemci su me uhapsili. Hteli su da me streljaju, mislili su da sam partizanski komandant. Kod nekoliko partizana koje su zarobili našli su moju sliku. Za mnom je bila raspisana poternica, moja glava ucenjena. Na kraju su me pustili, uzeo sam Nadu i preko Gračca sam se vratio u Zadar - govori Finestra.

Tada su, priča naš sagovornik, došle naoružane ustaše i imenovale svog prefekta.

- Poslali su nas u Italiju. Došli smo do granice i trebalo je da idemo za Blajburg, ali su nas vratili. Posle nekog vremena uspeo sam da uđem u Italiju. Nada se prijavila za Crveni krst, ali je otkriveno da ima galopirajuću tuberkulozu - priseća se bivši četnički komandant. - Ja nisam hteo da se predam partizanima. Borio sam se do kraja. Svi smo bili veterani iz Dalmacije, a partizani su nas se bojali, nisu smeli otvoreno da nas napadnu. Rekli smo im da ćemo da se predamo Amerikancima. Završio sam u američkom logoru, gde sam dobio vest da je Nada umrla.

Grobnice su krili od javnosti

Arhive italijanske vojske iz Like i Dalmacije 1941. doskoro su krile istinu o strašnoj sudbini srpskih civila u logoru Jadovno. Novi dokumenti koji su u Italiji izazvali burnu reakciju javnosti, jer potpuno menjaju istorijsku ulogu italijanske okupatorske vojske, za Srbe su važni jer u potpunosti urušavaju sve pokušaje da se relativizuju ustaški zločini u Jadovnu, ali i „partizanske teorije" da su Titovi vojnici izvršili pritisak zbog kog je logor zatvoren.

Mila Mihajlović, novinarka Rai TV, došla je do dokumenata u kojima su italijanski vojnici zabeležili ustaške zločine i objavila knjigu „Italijanski izvori - dokumentacija o masakru Srba u Dalmaciji, Lici i Kninskoj Krajini 1941-1943". Ona kaže da su Italijani pedantno beležili i fotografisali sve grobnice na koje su nailazili, ali se to - u kontekstu pobednika koji su pisali istoriju - decenijama krilo od šire javnosti.

- Italijani su zatvorili logor na Pagu istog dana kada su preuzeli vlast od Hrvata i uspeli da preuzmu vlast. Spasli su život zaostalim logorašima, iskopali su zatečene jame, ostatke su spalili i taj pepeo dostojno sahranili. To je zabeleženo i u dokumentu iz septembra 1945. godine, koji je Italijanima služio na Mirovnoj konferenciji 1946. u Versaju, a koji je u to vreme još bio zaplenjen i od tada mu se gubio svaki trag. Ti dokumenti nisu važni samo za nas Srbe već i za Italijane, zato što menjaju čitavu istoriju uloge italijanske vojske u Dalmaciji. Vojska koja prvi dan zatvara koncentracioni logor, spasava ljude, iskopava ubijene, brine za prehranu ugroženih. Ljudima je bio obezbeđen mir, a partizani su napadali Italijane kako bi proizveli represalije Italijana prema Srbima. Ali do toga nikada nije dolazilo - kaže Mila Mihajlović za Pressmagazin.

Prema dostupnim podacima, za samo 132 dana koliko je postojao logor "Jadovno", sa područja NDH u logor je dovedeno 42.246 muškaraca, žena i dece od kojih je 40.123 ubijeno. Među žrtvama je bilo 38.010 Srba, 1.999 Jevreja i 88 Hrvata. 

U taj američki logor italijanski partizani poslali su spisak onih koje žele da im Amerikanci predaju ne bi li ih poslali na narodni sud. Njegovo ime se, naravno, našlo na tom spisku. Jedan podoficir je čistio kancelariju i video papir sa tom naredbom. Došli su na neverovatnu ideju: zameniće identitet. 

- Promenili smo odeću, a na prozivci sam se predstavio kao on. Pustili su me. On je posle rekao da on nije Finestra i da je neka zabuna, i to je kod Amerikanaca prošlo. Iz američkog logora u Novari otišao sam u Rim, međutim tamo su me prepoznali i odveli me u italijanski zatvor. Sudio mi je preki sud. 

Trebalo je da mu presudi Oskar Luiđi Skalfaro, koji će kasnije biti predsednik Italije. 

- Pre mene je sedam momaka osudio na smrt. Skalfaro je, međutim, kao poslanik tog dana imao sednicu konstitutivne skupštine. Iako je napisao optužnicu za smrtnu kaznu, imao sam sreće da ga je zamenio humaniji sudija. Bio sam odlikovan ordenom za hrabrost pa sam s te strane imao pravo na primenu opštih olakšavajućih okolnosti. Osudili su me na 16 i po godina zatvora, ali posle žalbe Vrhovni sud me je oslobodio optužbe. Na kraju sam završio sa tri i po godine zatvora - kaže Finestra. 

U decenijama kasnije, kao desničarski političar, uspeće u više navrata da dobije poverenje glasača. Deset godina je proveo kao gradonačelnik Latine, a bio je i senator i sa tog mesta upozorovao je da je - Kosovo srce Srbije. 

- Na skupštinskom zasedanju, pred punim parlamentom, ispričao sam celu istoriju Kosova. Tamo niko nije tu istoriju poznavao. Ispričao sam im o Kosovskoj bici, da je tamo razbijena srpska vojska koja je branila hrišćanstvo, da su posle toga Turci došli do Beča i Budimpešte. Bili su iznenađeni, jer nisu očekivali da će neko to da kaže. Rekao sam da će biti greška ako Italija ne podrži Srbiju.
 

Tuga - Posle Jasenovca,
naveće stratište u NDH


Danas priča samo najbolje o četnicima, jer su bili antikomunisti kao i on.

- U knjigama želim da pokažem istinu o ulozi italijanske vojske u Dalmaciji, o četnicima i ustašama, o partizanima ne govorim. Ni u svojim knjigama, ni u svom životu.


Veljko Miladinović




*****

НЕКАД БИЛО

Видео/Аудио





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Friday, July 08, 2011

Serbian Chetniks-Zbogom oce zbogom majko


*****

Без дела и духа и Дражина лика са чим би пред нове нараштаје стали, и да њега, славног бесмртника, шта би у лист наших дана записали?

Жељко Божић




Posted on YouTube by "ZokiCetnik"





http://youtu.be/ea5e8d2FQ9s


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Wednesday, July 06, 2011

Скривена историја / Партизански покрет, слободна љубав и последице...Партизанке строго пов.



*****

Скривена историја

Jugoslovenska partizanska vojska iz Drugog svetskog rata bila je jedinstvena u istoriji ratova na našem tlu i po tome što je sa sobom vodila veliki broj mlađih žena...



Партизански покрет,
слободна љубав и последице...

Партизанке строго пов.


 

"Девојке које се нису придружиле, добијале су најропскије задатке - да перу војничке униформе, чисте подове у свим зградама које су трупе користиле, па чак и дворишта која су ови тако безобзирно осдтавили. После неколико недеља оваквог третмана, многе су онда приступиле у бригаде"

- преноси амерички пуковник Алберт Сајц утиске о 2. пролетерској дивизији. Чланак је илустрован ексклузивним фотографијама из Националног архива у Вашингтону


Милослав Самарџић


Југословенска партизанска војска из Другог светског рата била је јединствена у историји ратова на нашем тлу и по томе што је са собом водила велики број млађих жена.

Било је то време комунистичке идеологије која је проповедала "слободну љубав", као последицу једну раније проглашене "сексуалне револуције", коју је Стаљин спровео у Совјетском Савезу крајем двадесетих година.

Та "револуција" свугде је пратила комунисте, па и у Шпанском грађанском рату. Од последица "слободне љубави" комунистички добровољци у том рату патили су од епидемија полних болести. Један од шпанских добровољаца, лекар и касније академик Гојко Николиш, писао је о овој епидемији "Шпанаца", због чега је пао у немилост своје партије.

Да је слично било и у редовима југословенских партизана, сведочи један извештај штаба 17. ударне дивизије:

"У овој бригади (Бродској - прим. аут) негативних појава пијанство, курвање, крађе и неодговорности има доста, а круна су тога рада политкомесари и замјеници у батаљонима и четама... Један комесар батаљона изгледа има сифилис и има односе са једном другарицом замјеником комесара чете, а што опет зна читав батаљон, један опет напија се стално итд."

Вођење "млађих жена" имало је пре свега за циљ да привуче омладину у партизанске редове. Поручник Звонимир Вучковић, командант Таковског четничког одреда, овако описује партизане које је виђао у Србији лета 1941:

"Одреде које сам ја сретао око Чачка, Ваљева и Крагујевца сачињавали су углавном људи који су се говором и одећом разликовали од мештана. И као по правилу, у саставу сваког партизанског одреда биле су две или три млађе жене."

"Треба мобилисати што већи број жена и девојака за сваку партизанску јединицу, како би се борци што лакше окупљали у нашу борбену партију", пише у прогласу који су, почетком 1942. у селу Радовчу у Црној Гори, потписали Моша Пијаде, др Недељковић, Пеко Дапчевић, Блажо Јовановић и Иван Милутиновић.

Али, оваква политика је комунистима донела више штете но користи, изазивајући згражавање у патријархалној средини. Радомир Ј. Остојић пише како се на "свесне другарице" гледало у Црној Гори:

"Када су четници у јуну и јулу 1942. године (на Жабљаку - прим. аут) заробили преко 40 свесних другарица - партизанки, подвргнуте су лекарском прегледу.

Ту је лекарска комисија од три лекара, међу којима је био и др Момир Алексић Дамјановић из Ускога, који је био у партизанима и пришао четницима, извршила преглед и утврдила да су све те другарице - партизанке биле свесне другарице, сем две, и то Милице И. Кривачевић из Шарана и Даре Крстајић из Вирка код Жабљака, које су биле несвесне другарице, то јест нађене су невине!

То значи, а то су и пропагирали, према комунистичко-марксистичко-лењинистичкој дијалектици, слободна љубав је дозвољена и потребна и од тога се не сме устручавати. О томе се тада препричавало и људи су се грозили и долазили до разних депресија и узбуђења, да им се кожа јежила".

Љубавни јади

Управо је "слободна љубав" један од узрока пропасти комунизма у Црној Гори, у првој фази рата. О томе сведочи и искуство капетана Миљана Јанкетића, који се у тринаестојулском устанку 1941. године затекао у једном комунистичком одреду. Следи запис из дневника мајора Радослава Филиповића из Михаиловићеве Врховне команде, у којој се тада налазио и Јанкетић:

"...Док је био у том одреду, једног дана, по требовању, добио је три жене-девојке, шта ли. Миљан се постидео, наљутио, расрдио:

- Ћерај те курветине одатле! Оне немају овде никаква посла... Да ми буду другарице!

- Друже капетане, рекли му, оне су вам додељене као дружбенице, за разоноду, напросто за ваше задовољење, прохтеве...

- Муч, пасја погани, ђе си ти видио женетине у војску! Одмах да су ми се изгубиле, јер ћу их побити ко пашчад!"

Какав се заплет и лом направио због тога то зна сам Миљан, јер је ствар једва стишана. Миљан ударио по принципима црвених. Није то лака ствар. Избио је отворени сукоб и Миљана гледали попреко. Разуме се, они који су сматрали да је њихов принцип повређен. И сам је, после тога увидео да му гори под петама. Најзад је побегао. Пришао је капетану Павлу Ђуришићу.

У јесен 1943. године 5. црногорска бригада је од 281 припадника имала 48 жена. Прва асоцијација, да су жене коришћене као болничарке, како изгледа није тачна, барем не у тој мери, јер се у структури ове јединице посебно евидентира особље "у санитету", а посебно "другарице".

Друга далматинска бригада 2. пролетерске дивизије 12. септембра 1943. године састојала се од 640 мушкараца и 113 жена. Притом се "другарице" не воде под ставком "бораца на лицу", којих је иначе било 545, што значи да ни у овој бригади жене нису коришћене у борбеним јединицама, мада је било и таквих случајева.

Трећа крајишка бригада 1. пролетерске дивизије је 28. децембра 1943. имала 1.753 "бораца и руководиоца", а од тога 182 жене.

"Другарице" су по правилу биле при штабовима, најпре као секретарице. Пример и за ово дао је партизански врховни командант, а следили су га редом војни и партијски руководиоци. Према мемоарима Милована Ђиласа, сви партизански руководиоци су још у "Ужичкој републици" имали "секретарице са којима је однос био потпуно интиман". Изузетак су тада били само Едвард Кардељ и Александар Ранковић.

Неки партизани су главом платили непоштовање неписаног правила: предност код "другарица" имају руководиоци. Тако су половином октобра 1941. у Чачку стрељана два борца, због "лошег држања према другарицама".

Партизан Космајског одреда, Миодраг Николић из Малог Пожаревца, убијен је од стране својих другова у Даросави, "због љубоморе", како бележи хроничар.

Убице су у хијерархији биле изнад жртве, па није било истраге. Али, када је Љубинка Милосављевић убила свог колегу и љубавника Момчила Чупића из Окружног комитета КПЈ за Поморавље, са седиштем у Јагодини, изведена је пред суд и осуђена на дугогодишњу робију.

До првог сумрака

По уласку у Јагодину, ујесен 1944, комунисти су одмах поубијали најбогатије грађане и уселили се у њихове куће (Љубинка Милосављевић се уселила у кућу Томе Ђорђевића). Тада међу њима није било спорова, али касније Љубинка Милосављевић убија Момчила Чупића пред очима његове две мале девојчице.

Комунисти су веома ретко писали о детаљима у вези овог питања. Једно сведочење оставио је Средоје Урошевић, командант 2. пролетерске бригаде, које гласи: "У бригади се појавила љубав као последица одмора и редовније исхране. Незгодно је што у томе предњаче руководиоци чета и батаљона. Због тога се данас (22. август 1943. године) одржава састанак свих другарица."

"Овде сам приметио изненађујуће много жена међу војском", исписује амерички пуковник Алберт Сајц у својим мемоарима прве утиске о сусрету са 2. пролетерском дивизијом, крајем 1943. године. Сајц ускоро доспева у базу 2. ударног корпуса, у Беранама, настављајући да испитује овај феномен.

Партизани су редом мобилисали мушкарце, док се према девојкама које им нису пришле после одговарајуће пропаганде примењивао овакав поступак: "Девојке које се нису придружиле, добијале су најропскије задатке прања војничких униформи, чишћења подова у свим зградама које су трупе користиле, па чак и дворишта остављених тако безобзирно од ових. После неколико недеља оваквог третмана, многе су онда приступиле у бригаде."

Приликом одласка за Италију марта месеца, Сајц описује гужву на аеродрому у Беранама, јер у авионима није било места за све рањенике.

Међутим, одмах је нађено место за једну партизанку, љубавницу неког комунисте који се налазио у бази с оне стране Јадрана.

Сајц такође наводи да су комунисти сваке вечери организовали забаве са игранкама, на којима је за све цивиле из вароши присуство било обавезно. После пропагандних говора, партизани су се проводили са својим "другарицама", врбујући притом нове, да би много година касније у мемоарима и "историјама" писали како су заправо четници читав рат провели уз музику и жене.

Немачки заробљеници, које су партизани ослободили током "мартовских преговора" 1943. године, писали су у својим извештајима да у комунистичким редовима "има много жена". Мајор Штеркер поред осталог наводи: "Постоји и један женски батаљон, којим командују студентице, а употребљава се за осигурање путева и мостова. Сем тога, у сваком батаљону налазе се и жене борци, а у штабовима студентице и ученице од 18-22 године, где обављају дужности дактилографкиња, помоћних куварица, политичких комесара, итд. Све су наоружане пиштољем и ручним бомбама, а многе пушкама".

Секретар Централног националног комитета Краљевине Југославије, др Ђура Ђуровић, 9. новембра 1943. извештавао је Михаиловића: "У прекидима ватре наши војници су чули поклике једино од комунисткиња. Оне су нудиле да се за ту ноћ подају само ономе који први стигне у наше редове и баци бомбу. Сваки комунистички одред има већи број оваквих (...), а после овог случаја смо сазнали и њихову намену."

Херцеговачки партизан, пуковник у пензији др Саво Скоко, у књизи "Крваво коло херцеговачко" објављује и неколико језивих сведочанстава о партизанкама...

У селу Фојници, Ударни батаљон 15. фебруара 1942. хапси две младе и лепе жене, Јелу Мучибабић, удату Банаш, и Лепосаву Гузину. Зверски су их мучили и потом осудили на смрт. Ујутру их полуголе одводе из Доњих Дубљевића, али само до првог шумарка.

Не сме дочекати мужа

Партизанка Љубица Ивковић пуца из пиштоља у потиљак Јеле Мучибабић. Лепосава се, чувши пуцањ, нагло окреће и метак је погађа у гркљан. Убица одлази, али се Лепосава освешћује на крвавом снегу. Надчовечанским напором стиже до цркве у Фојници, где поново губи свест. Мештани је односе до њене куће у Новој Фојници, а родитељи је, тик испред партизанске потере, склањају у село Градину.

Одавде се Лепосава склања у италијанску болницу у Дубровнику, па код сестре у Београду, где дочекује крај рата. Али, комунистичка полиција је хапси 1947. године, ради испитивања околности због којих је 1942. била осуђена на смрт. Оптужбе су биле лажне, па је Лепосава пуштена, али тек после седам месеци тамновања. Ни Јелена Мучибабић није била смртно погођена; са метком у потиљку остала је парализована у локви крви. Када су сељаци дошли да је покопају, још је била при свести. Видевши у каквом је стању, и знајући да ће се убице вратити, молила је сељаке да је дотуку. После много оклевања, један је то најзад и учинио.

Једна ружна девојка "партијка", наводи даље Скоко, која је лажно оптужила ове две лепотице, учиниће исто то и непосредно после рата. На основу њене доставе комунисти су 14. фебруара 1945. године стрељали 15 младих и лепих Невесињки.

Четници су овоме посветили више летака, насловљавајући их, на пример, овако: "Разврат и блуд партизана".

А невезано за комунисте, они су настојали да и по овом питању одрже морал становништва на висини. Капетан Љубиша Анђелковић, командант 2. жичке бригаде 2. равногорског корпуса, у летку "Браћо Срби" тражио је да се "женски свет мање дотерава и улепшава", с образложењем да "није сад време за то, јер свакодневно њихови родитељи, мужеви и браћа липсавају по лагерима". Повремено се са упозорења прелазило на драстичније мере, о чему сведочи др Живко Топаловић: "Било је то да се млада жена упусти са војником (четником - прим. аут). Отишли људи у ропство а жене остале. Али кад једна или две добију батине и то се по селу разгласи, то јој је горе од смрти. Она мужа жива дочекати не сме."

Посебни казани

Руководећи слој комунистичког покрета од почетка се низом привилегија оградио од обичних припадника, а та разлика се потом стално повећавала. Наредбом свим јединицама од 3. септембра 1943. године Ј. Б. Тито критикује "поједине штабове" да у много чему претерују.

У вези привилегија, он поред осталог пише: "Коморе тих штабова носе не само неопходне артикле хране, већ и оне артикле који се могу сматрати луксузом. Све ово иде науштрб ауторитета тих штабова, а саме су коморе много гломазне, како у погледу људства тако и терета."

Чланови тих "појединих штабова" су са собом носили "чак и јастуке и душеке" и водили "велики број јахаћих коња". Штавише, "почела је права утакмица између појединаца у погледу квалитета тих коња". Зато Ј. Б. Тито наређује да се прибор за спавање може носити само на коњима, док коње у батаљонима могу имати само командант, политички комесар и два курира, а у бригадама и вишим јединицама цели штабови.

Најзанимљивији део ове наредбе односи се на посебне казане. Партизански командант пише да их више не смеју имати батаљони, већ све јединице веће од батаљона. У наредби дословце стоји: "Да се храна за штабове бригада, дивизија и корпуса кува у засебном казану, ангажујући за ово најнужније људство; квалитет хране тих штабова сувише да не одскаче од квалитета хране која се дели борцима."

Партизански командант ни не помишља на могућност да сви припадници покрета буду једнаки, већ само помера границу неједнакости од јединица које имају стотинак људи (батаљони) на бројније јединице (бригаде, дивизије и корпусе).

Притом се не поставља питање привилегија партијских тела - централних и месних комитета, "антифашистичких већа", "народних одбора", итд, већ се подразумева да они имају посебне казане.

Немачки заробљеници ослобођени током "мартовских преговора" 1943. године такође су запазили да код партизана постоји "класна подела" између обичних бораца и партијских кадрова. Обични борци имају довољно хране "само онда када се добије као плен", док, с друге стране, "за штабове постоје посебне кухиње и тамо је храна добра".

Разуме се, уз ове штабове налазила се и већина младих девојака.

Постојање посебних казана за штабове сведочи о њиховој масовности, јер се у казанима по правилу спрема велики број оброка. Комунизму, више него било ком познатом систему, својствен је необично висок ниво бирократизованости. Због потребе да се људи контролишу и спутавају, али и због налажења каквог-таквог посла за сопствену, "вишу" класу, комунисти стварају безброј административних "радних места". Драстичан пример је 5. црногорска бригада 3. ударне дивизије. Ова јединица је средином септембра 1943. године, од укупно 281 партизана, имала 135 руководилаца и других небораца, а свега 134 борца (плус 12 рањених и болесних; не каже се да ли су борци или неборци).

Злоупотреба деце

На нашим просторима никада у историји није забележена тако масовна злоупотреба деце у рату, као што су то чинили комунисти. Тзв. партијци, који нису напуштали позадину, окупљали су групе дечака, индоктринирали их и слали на најтеже задатке, у прве борбене линије, обично да бацају бомбе. Ова појава била је најмасовнија у пограничном подручју према Хрватској, где су целе породице морале да одлазе у шуму.

Тако су на партизанској територији деца одлазила у партизане, а на четничкој у четнике. Међутим, и по овом питању код четника и партизана је постојала разлика. Душко Ћурчић из села Подум код Оточца, дете-курир у Личко-кордунашком корпусу војводе Доброслава Јевђевића, о овоме сведочи:

"Мој исписник Стојан Скенић, са мном је ишао у основну школу, погинуо је као партизански бомбаш на жици у нападу на Госпић, у коме су биле усташе. Рођен је 1930. а погинуо 1944. године. Знам да је још деце изгинуло у партизанима, а није ми познато да је иједно дете погинуло у четницима. Код нас деца никада нису довођена у тако опасну ситуацију да би могла да страдају."

У Бици на Буковику, 24. јула 1944. године, комунистичке јурише предводили су "омладински руководиоци", заправо заведена деца, па чак и девојчице од 14 година. Тога дана погинуло их је осморо, међу којима и четрнаестогодишња Јелена Лаловић Тина, омладински руководилац 2. батаљона 14. бригаде. Трчала је са пушком у руци, вичући: "Напред другови пролетери! Удри брадоње!"

"У овој бригади има негативних појава. Пијанство, курвање, крађе и неодговорности има доста, а круна су тога рада политкомесари и замјеници у батаљонима и четама... Један комесар батаљона изгледа има сифилис и има односе са једном другарицом замјеником комесара чете, а што опет зна читав батаљон, један опет напија се стално итд" - стоји у извештају штаба 17. ударне дивизије.

"Треба мобилисати што већи број жена и девојака за сваку партизанску јединицу, како би се борци што лакше окупљали у нашу борбену партију", пише у прогласу који су, почетком 1942. у селу Радовчу у Црној Гори, потписали Моша Пијаде, др Недељковић, Пеко Дапчевић, Блажо Јовановић и Иван Милутиновић.





*****


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****



Aнтифашизам се мора неговати, проучавати и преносити на млађе генерације


Јул 6, 2011

У овој ствари се морамо сложити са СУБНОР-ом, антифашизам се мора неговати, проучавати и преносити на млађе генерације. Уколико то не будемо чинили фашизам, али и друге тоталитарне идеологије, поново ће нам закуцати на врата.

На парламентарним изборима 1935. године Љотићев покрет „Збор“ освојио је 27.705 или 0,89% гласова а три године касније 30.734 или 1,01% гласова. Објективно гледано то су били једини поборници фашистичке идеологије у Србији. Због недовољног броја гласова нису имали представнике у парламенту. У Србији фашизам никада није пустио корена, нажалост друге тоталитане идеологије јесу.

Остатак српског народа био је антифашистички. Нажалост, данас наши пријатељи из СУБНОР-а сматрају да они једини имају „тапију“ на антифашизам и поново покушавају да 7. Јул васкрсну као државни празник. Њихов 7.Јул није, и не може бити, синоним почетка антифашистичке борбе и отпора окупатору. Да је то жеља предлагача као дан почетка отпора био би изабран 31.август 1941. године, дан када су устаничке снаге под командом потпуковника Мисите ослободиле Лозницу, а Европа по први пут видела колону немачких заробљеника. Седми јул је био, а и сада је, у главама неких празник комунистичке партије, дан када је она отпочела свој поход на власт који је успешно, уз помоћ совјетских тенкова, реализовала три године касније. Уколико је мучко убиство два српска жандарма за некога разлог за славље, нека им је просто. Демократска Србија у томе треба да препозна само закашњели рефлекс оних који су своје уске партијске интереса годинама поистовећивали са интересима српског народа.

Српски либерални савет сматра да би изабрати 7.јул као „дан устанка“ значило одабрати дан почетка грађанског рата, дан када су идеологијом острашћени Срби пуцали у своју браћу, која су стицајем околности радила свој, несрећни, посао у окупираној Србији. Само одлучним отпором тим настојањима можемо предупредити да и сутра неки идеологијом остражћени Србин не дигне руку на свог брата проглашавајући га издајником.


Српски либерални савет


Идеје социјалне правде, братства и једнакости ће трајати вечно. За њих су се бориле генерације људи широм планете па и Срба. Ипак је чудно да само у Србији, коју воде партије из „социјалистичке интернационале“, нико не баштини традиције предратних социјалиста Живка Топаловића већ само оне бољшевичке Јосипа Броза. И данас, кад је тоталитаризам па и онај у комунистичком лику дефинитивно напуштен, само се још у Србију диче комунистичким антифашизмом а негирају до фанатизма онај национални, Српски, антифашизам.



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Dan ustanka protiv fašizma ukinut zbog starog sukoba / Blic Online July 5, 2011

*****

Blic Online
V. Marić Brajković
05. 07. 2011. - 00:02h
July 5, 2011 
 
 
Srbija jedna od retkih koja ne slavi ustanak



BEOGRAD - Srbija je jedna od retkih država u Evropi koja nema zvanično određen datum kojim obeležava pobunu protiv fašizma. Razlog je stari i duboki razdor partizanskog i ravnogorskog pokreta povodom toga ko je prvi ustao protiv fašizma. Do 2001. godine zvanični praznik ustanka protiv fašizma bio je 7. juli, ali nakon njegovog brisanja iz kalendara praznika nije određen nijedan datum koji bi podsećao na ovaj dan.


Ustanak ili zločin: Spomenik Žikici Jovanoviću Špancu u Beloj Crkvi
Foto: M. Janković

Savez udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR) najavio je da će ta organizacija pokrenuti inicijativu da 7. jul kao dan ustanka u Srbiji u Drugom svetskom ratu ponovo postane državni praznik.

Predsednik SUBNOR-a Miodrag Zečević kaže da 7. jul mora to da bude jer država treba da prizna doprinos Jugoslavije u pobedi protiv fašizma. Srbija je u prošlosti, kako kaže Zečević, imala nekoliko događaja koji su opredelili njenu istoriju, a pored ustanaka, balkanskih ratova i Prvog svetskog rata tu spada i partizanski ustanak 1941. godine. S druge strane, pripadnici ravnogorskog pokreta i onih koji ga zastupaju kategorički osporavaju ovaj datum.





http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/263978/Dan-ustanka-protiv-fasizma-ukinut-zbog-starog-sukoba


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Србија разговара: помирење звезде и кокарде / Politika Online July 4, 2011

*****


Politika Online
July 4, 2011
Бојан Билбија / Јелена Чалија
Oбјављено: 04.07.2011.


Мирковић: Дражи нису пресудили ни Тито ни партизани. Дражи је пресудио народ његов, његов краљ и његова влада; Ђукић: То нису била никаква суђења, већ фарсе, укључујући и суђење генералу Михаиловићу. Реч је о геноциду над Србима

Стеван Мирковић, бивши начелник Генералштаба ЈНА
 и Душан Ђукић, председник Удружења припадника
 Југословенске војске у отаџбини (Фото Р. Крстинић)

Партизани и четници поново су на ногама, опет се држе страже, овога пута на Ади Циганлији, где је недавно откривено место ликвидације генерала Драже Михаиловића. Припадници Субнора, ратни ветерани, похитали су ових дана на „београдско море” како би лично надзирали ексхумацију убијених официра и министара Равногорског покрета и владе Милана Недића, показујући да ривалитет звезде и кокарде и даље траје.

Тим поводом у редакцији „Политике” гостовали су сведоци историје, бивши начелник Генералштаба ЈНА генерал Стеван Мирковић (84) и председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини прим. др Душан Ђукић (80), који се, пратећи оца, генерала Светомира Ђукића, придружио четничком покрету, а последњу половину године, све до маја 1945, провео је непосредно уз Драгољуба Михаиловића.

Иако имају сасвим супротне погледе на кључна дешавања 20. века, обојица се слажу у погледу југословенства. А када је разговор завршен, заједно су отишли једним таксијем, препирући се, ипак, јер су обојица желела да плате рачун.

Политика: Да ли мислите да је могуће помирење између четника и партизана?

Ђукић: Упознао сам те људе док сам био са оцем 1943. године, јер се он као пензионисани генерал ставио на располагање Дражи Михаиловићу. То нису били острашћени, острвљени непријатељи партизана. Они су били трезвени, активни официри, није било те слепе мржње коју сам ја приметио код партизана када смо ухваћени. Код партизана није било шансе за неко помирење, док се са четничке стране то говорило. Дакле, помирење да, али с друге стране је одбијање.

Мирковић: Помирење је давно извршено. Краљ Петар Други разрешио је Дражу Михаиловића дужности начелника Врховне команде. Важније је, међутим, што је млади краљ у говору 12. септембра 1944. године преко Радио Лондона позвао Србе, Хрвате, Словенце да се уједине и приступе народноослободилачкој војсци под маршалом Титом. Он се обраћа и четницима и поручује да сви они који се ослањају на непријатеља, против интереса властитог народа, који се не одазову овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига. Краљ Петар позива на помирење.

У мом воду у Крајишкој бригади, када смо кренули на Сремски фронт, половину смо чинили ми омладинци, а половина људи који су били у четничким јединицама и који су на овај позив ступили у партизане. То је било помирење, помирење у борби, ја сам био на Сремском фронту са човеком који је био четник.

Ђукић: Енглеска војна обавештајна служба СОЕ, са седиштем у Каиру, која је била састављена од комуниста, предратних чланова партије, слала је такве дезинформације. Мост у Вишеграду, на пример, Армстронг, који је био савезнички официр код Драже, лично је срушио, а увече јавља Радио Лондон да су партизанске снаге ослободиле Вишеград. Телеграми које је Дража слао влади уопште нису долазили до наше владе или су долазили петнаестодневно. То је била смишљена акција. Све то је сада обелодањено када су архиви отворени. Према тој пропаганди, једини борац против окупатора био је Тито, а Дража је био сарадник Немаца.

Политика: Верујете ли да су на Ади Циганлији пронађени Михаиловићеви посмртни остаци?

Ђукић: Не. Чуо сам да сте ви рекли, генерале, да те кости можда припадају неком римском легионару. Јесте ли ви заборавили 1914. и 1915. годину, које су борбе вођене на Ади Циганлији? И колико је Срба ту погинуло? Па где нађосте кости легионара? Не знам како вам се то омакло.

Мирковић: Није ми се омакло, хтео сам да кажем да се ту људи сахрањују вековима, још од римског доба. Гробница где су Дражине кости не постоји. Суђење Михаиловићу је почело 10. јула 1946. године, 15. јула завршено, он је осуђен на смрт, стрељан...

Ђукић: Сутрадан, имао је право жалбе 16 сати.

Мирковић: Има то све у архивама. Информација коју смо сви ми онда добили то је да су Дражини посмртни остаци спаљени, а пепео расут. То је учињено на основу резолуције Уједињених нација, чији смо били члан, донете на 32. заседању којом се обавезују чланице УН да се посмртни остаци ратних злочинаца не сахрањују него кремирају. То је судбина и с Дражом. Залуд га траже.

Ђукић: Ово што говори генерал о поступању с посмртним остацима, то је стара школа. Рецимо, Илија Бирчанин, четнички војвода из Балканских ратова, умро је у Сплиту 1943. године. И када су такозвани ослободиоци дошли 1944. у Сплит, они су га ископали и бацили у море. Поступак је ископати, уништити посмртне остатке четника, да ли да се спали или да се самеље, свеједно. Ја мислим да на Ади није Дражин гроб, све је то уништено, растурено, али без обзира, на то, нека симболика треба да буде.

Политика: Мислите на споменик на том месту?

Ђукић: Да.

Мирковић: Апсолутно сам против те идеје, чак ни онај камен крајпуташ Михаиловић није заслужио. Није био човек од акције, није се борио, зато су га Енглези одгурнули. Пошто је Дража у јавности фигурирао као борац, они се досете и поставе му задатак да поруши два моста 15. јануара 1944. године. Он то није могао да уради, тај велики војсковођа. По неким подацима, он је почео да формира југословенску војску у отаџбини маја 1941, а завршио је крајем 1943. и она је бројала, у то време, близу 500.000 уписаних војних обвезника и око 50.000 наоружаних бораца. Та велика сила није могла да поруши два моста. Та војска је Други светски рат преспавала, прележала. Он је више Срба убио него Немци. То је човек који нема никаквог успеха, резултата. Уосталом, коме се предао командант немачких трупа на југоистоку, Александер Лер, Дражи или Титу?

Ђукић: Што се тиче аустријског каплара, касније маршала Броза, и његових војничких способности, чуди ме да ви као школовани војник уопште о томе можете говорити. Сва његова стратегија се састојала у томе да се опколи борбеним јединицама да би сачувао себе. НОБ се састоји од четворогодишњег бежања од Немаца. Што се тиче мостова, пристао је Дража да их дигне у ваздух, то је била једна проба да се елиминише Михаиловић, он је пристао, само је тражио експлозив, али нису му дали. Прошли су и партизани из Босне целу пругу, мостове, нигде нису ни пијук заболи, ишли су само да се с Русима састану и уђу у Београд с њима. Те велике битке за време рата које се уче у школи, то су катастрофе због Брозове војничке неспособности.

Мирковић: Можемо ми да причамо фрагменте и сећања, али факта су факта. Тај, по вама неспособни маршал, 1945. године се налази на споју две велике армије, Црвене и англосаксонске. Војска коју је Тито формирао, око 800.000 људи, везује та два фронта. Тито је био спреман, он се за то припремао. Дража, с друге стране, бавио се формирањем војске, а као начелник штаба бавио се, поред осталог, разрадом тактике да се врше неприметне саботаже према окупатору. Сам Михаиловић је више пута изјавио да није дорастао том тренутку.

Политика: После рата су се десила хапшења, суђења, ликвидације политичких противника. Да ли мислите да то може да представља препреку у помирењу?

Ђукић: То нису била никаква суђења то су биле фарсе, укључујући и суђење генералу Михаиловићу. Реч је о геноциду над Србима. О томе је писала професорка Смиља Аврамов, о гробницама насталим после заузимања Србије од стране партизана. Не постоји у Србији ниједан градић који нема своју јаму. Била је акција да се оне открију, али то се не ради. Ово што се као тражи Дражин гроб, то је замазивање очију јавности. Да је процесуиран геноцид над Србима у Хрватској 1945. године, питање је да ли би и дошло до рата у Босни, Сребренице, за шта генерал опет криви Дражу. Њему је за Сребреницу крив Дража и кокарде. Па та кокарда нам је сада на застави, а због те кокарде се некад добијао метак у чело.

Мирковић: Прича о репресији 1944. године је велика лаж, после 12. септембра и краљевог говора. Било је репресије, али од стране одметника, четника и усташа, преко 20.000 одметника је било 1945. године. Око 200.000 људи је изгубило грађанска права 1945. године, али они су наставили да шире мржњу, ону из времена рата. Партизани су хватали и судили зликовце, а не поштен свет. Глупости су приче да су то била суђења идеолошким противницима. Јонић, на пример, министар просвете у Недићевој влади, осуђен је на смрт стрељањем, а он је позивао да се партизани утамане, био је ратни злочинац.

Политика: А зашто је тај Јонић ликвидиран? Због те изјаве?

Мирковић: Зато што је био ратни злочинац!

Политика: Па шта је урадио?

Мирковић: Нећу ја вама сад објашњавати, узмите листу ратних злочинаца... Он позива да се „утамане”. Такве смо ми јурили, а не поштен свет. Авној је 21. новембра 1944. донео закон о амнестији, којим су амнестирани сви припадници ЈВО и хрватски и словеначки домобрани. И ту су направљени неки изузеци, који се односе на Српску државну стражу, љотићевце, усташе... После тога Владислав Рибникар упућује писмо Титу у коме га обавештава да је расположење у Београду после амнестије изванредно. И додаје: „Сви смо овде помало шуровали с Немцима“. Подсећам да је 9. маја 1945. немачки командант у Југославији генерал Лер потписао капитулацију немачких трупа, чувене групе армија Е. Лер се предао код Дравограда и доведен је у Београд, где је осуђен на смрт због бомбардовања Београда 1941. године.

Ђукић: А да ли је суђен онај који је на Ускрс, 16. априла 1944. године бомбардовао Београд, када је изгинуло више људи него 6. априла 1941?

Мирковић: То ви боље знате, то су ваши савезници...

Ђукић: То је Коча Поповић наредио, тражио.

Мирковић: То није тачно!

Ђукић: То је ноторна, позната ствар да је Коча с Меклином уживао када су бомбардовани Лесковац, Ниш, Београд. Ви морате знати да је тако било.

Мирковић: То није тема. Шта ви мени причате о томе, ја сам доживео то бомбардовање, држао плех изнад главе.

Ђукић: Увече после бомбардовања Београда, Радио Лондон је јавио да су савезничке снаге извршиле ваздушни напад на Београд с толико и толико апарата, и бацили толико тона бомби. И да је било је по налогу врховног партизанског штаба.

Мирковић: Ма, то није тачно.

Ђукић: Ја сам то лично слушао на Радио Лондону. Ви сте држали плех, а ја сам слушао радио. И то је урађено да сруше Београд јер није био комунистички! И још да вас питам, генерале – што пребише ваши Крајишници војводу Бојовића?

Мирковић: Немојте ви мене ништа да пропитујете, ја вас ништа не пропитујем.

Ђукић: Кажете да није било репресалија, а партизани су упали као бесни пси у Београд, увукли се за руским тенковима. И зашто пребише војводу Бојовића побогу, човека који је ослобађао Београд?

Мирковић: То су појединачни случајеви, ви живите од тих појединачних случајева.

Ђукић: И 30.000 људи је побијено тада.

Мирковић: Немате још ниједан гроб који је откопан и где је утврђено ко је тачно убијен.

Ђукић: Па то и ја вас питам, зашто се не откопају ти гробови? Зато, када се пита да ли смо за помирење или не, много више би требало да опрости ова страна која је била против комуниста. Међутим, с Новог Београда имате партизанске борце који неће ни да чују и то углавном нису борци из Србије.

Мирковић: Да вам кажем нешто, Дражи нису пресудили ни Тито ни партизани. Дражи је пресудио народ његов, његов краљ и његова влада. Прво га се одрекао краљ, односно влада, а када је дошао поново у Србију да тражи подршку, онда му је народ рекао „иди тамо одакле си дошао, доста си нам штете нанео“. Нису сви у ЈВО били као Дража, већином је то био поштен српски сељак, који је чекао да га неко позове у рат. Али, није дочекао. Ми смо и у току рата примали заробљене четнике и домобране у партизане. То је била најхуманија војска на свету!

Ђукић: О, боже... Па, убијали су кога су стигли.




http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Srbija-razgovara-pomirenje-zvezde-i-kokarde.sr.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Sunday, July 03, 2011

Нови атак комунистичко фашистичке власти на Равногорски покрет

Srdjan Sreckovic

СЕЛЕКТИВА ПРИНУДНА НАПЛАТА ДРЖАВЕ-СЕЛЕКТИВНА ПРАВДА

Поред свих притисака и непријатности које Равногорски покрет и његови функционери преживљавају и трпе последњих дана, a нови ударац по директиви власти је заплена, тј. отимање два уметничка дела од председника Равногорског покрета Срђана Срећковића, од стране Mинистарства финансија - Пореске управе Републике Србије, све то на име дуга који са свим каматама износи 186.000 динара, а да решења о утврђивању обавеза није ни лично ни примио, а тиче се обавеза пензијско инвалидско здравственог осигурања које господин Срећковић дугује за себе самог. Обзиром да у моменту уништавања фирме са стране државе није имао ни једно запослено лице, политички мотив се за овај атак јасно види из чињенице да држава толерише своје “љубимце“ који за ПИО дугују према својим радницима по неколико милиона евра. У тим случајевима држава не предузима ништа.

Све ово почиње од прошле године након обраћања председника Срђана Срећковић након парастоса Краљу Петру I и Александру I испред споменика у Париз XVI, где је председник Србима и нашим француским пријатељима изнео објективне проблеме и стварну ситуацију у нашој држави, након чега су по директиви брозове удбе блокирани сви пословни рачуни, узурпирана сретства агенције за промет некретнина и маркетинг “Монарх“ чији је власник и директор био Срђан Срећковић. Од тог момента је породица Срећковић. собзиром да је супруга Маријана на евиденцији националне службе за запошљавање и да имају двоје мале деце, остала без основних прихода и сретстава за живот и права на здраствено осигурање и лечење.

Да напоменемо да је вредност од “отетих“ уметничких слика по процени судских вештака већа од 10.000 евра, а њу превазилази културно – историјско – емотивна вредност ако узмемо у обзир да је портрет протонамесника Живојина Јовичића дело познатог сликара и иконописца ДИМИТРИЈА ПОСНИКОВИЋА из 19 века која је поклон породици од ЊКВ Краља Петра I што сведочи посвета и својеручни потпис ЊКВ-а. А друга слика рад такође великог српског сликара Николе Граовца је поклон малој Николији за први рођендан која је купљена од новца које је дете добило “на колевку“ и за крштење. Питамо се који је следећи потез окрутне и диктаторске власти, да ли ће можда уследити одузимање непокретне имовине и грађанских права као што су то њихови очеви и дедови радили после 1945.године. Опширније ћемо вас обавестити 02.07.2011.године. из интервјуа са председником Равногорског покрета Срђаном Срећковић који данас због новог напада и понижења није у стањуа да одговри на питање новинара.



Одбор за маркетинг Равногорског покрета




http://www.ravnogorskipokret.com/index.php?option=com_content&view=article&id=137:2011-07-02-02-23-22&catid=1:novo



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****