*****
Скривена историја
Jugoslovenska partizanska vojska iz Drugog svetskog rata bila je jedinstvena u istoriji ratova na našem tlu i po tome što je sa sobom vodila veliki broj mlađih žena...
Jugoslovenska partizanska vojska iz Drugog svetskog rata bila je jedinstvena u istoriji ratova na našem tlu i po tome što je sa sobom vodila veliki broj mlađih žena...
Партизански покрет,
слободна љубав и последице...
Партизанке строго пов.
"Девојке које се нису придружиле, добијале су најропскије задатке - да перу војничке униформе, чисте подове у свим зградама које су трупе користиле, па чак и дворишта која су ови тако безобзирно осдтавили. После неколико недеља оваквог третмана, многе су онда приступиле у бригаде"
- преноси амерички пуковник Алберт Сајц утиске о 2. пролетерској дивизији. Чланак је илустрован ексклузивним фотографијама из Националног архива у Вашингтону Милослав Самарџић
Југословенска партизанска војска из Другог светског рата била је јединствена у историји ратова на нашем тлу и по томе што је са собом водила велики број млађих жена.
Било је то време комунистичке идеологије која је проповедала "слободну љубав", као последицу једну раније проглашене "сексуалне револуције", коју је Стаљин спровео у Совјетском Савезу крајем двадесетих година.
Та "револуција" свугде је пратила комунисте, па и у Шпанском грађанском рату. Од последица "слободне љубави" комунистички добровољци у том рату патили су од епидемија полних болести. Један од шпанских добровољаца, лекар и касније академик Гојко Николиш, писао је о овој епидемији "Шпанаца", због чега је пао у немилост своје партије.
Да је слично било и у редовима југословенских партизана, сведочи један извештај штаба 17. ударне дивизије:
"У овој бригади (Бродској - прим. аут) негативних појава пијанство, курвање, крађе и неодговорности има доста, а круна су тога рада политкомесари и замјеници у батаљонима и четама... Један комесар батаљона изгледа има сифилис и има односе са једном другарицом замјеником комесара чете, а што опет зна читав батаљон, један опет напија се стално итд."
Вођење "млађих жена" имало је пре свега за циљ да привуче омладину у партизанске редове. Поручник Звонимир Вучковић, командант Таковског четничког одреда, овако описује партизане које је виђао у Србији лета 1941:
"Одреде које сам ја сретао око Чачка, Ваљева и Крагујевца сачињавали су углавном људи који су се говором и одећом разликовали од мештана. И као по правилу, у саставу сваког партизанског одреда биле су две или три млађе жене."
"Треба мобилисати што већи број жена и девојака за сваку партизанску јединицу, како би се борци што лакше окупљали у нашу борбену партију", пише у прогласу који су, почетком 1942. у селу Радовчу у Црној Гори, потписали Моша Пијаде, др Недељковић, Пеко Дапчевић, Блажо Јовановић и Иван Милутиновић.
Али, оваква политика је комунистима донела више штете но користи, изазивајући згражавање у патријархалној средини. Радомир Ј. Остојић пише како се на "свесне другарице" гледало у Црној Гори:
"Када су четници у јуну и јулу 1942. године (на Жабљаку - прим. аут) заробили преко 40 свесних другарица - партизанки, подвргнуте су лекарском прегледу.
Ту је лекарска комисија од три лекара, међу којима је био и др Момир Алексић Дамјановић из Ускога, који је био у партизанима и пришао четницима, извршила преглед и утврдила да су све те другарице - партизанке биле свесне другарице, сем две, и то Милице И. Кривачевић из Шарана и Даре Крстајић из Вирка код Жабљака, које су биле несвесне другарице, то јест нађене су невине!
То значи, а то су и пропагирали, према комунистичко-марксистичко-лењинистичкој дијалектици, слободна љубав је дозвољена и потребна и од тога се не сме устручавати. О томе се тада препричавало и људи су се грозили и долазили до разних депресија и узбуђења, да им се кожа јежила".
Љубавни јади
Управо је "слободна љубав" један од узрока пропасти комунизма у Црној Гори, у првој фази рата. О томе сведочи и искуство капетана Миљана Јанкетића, који се у тринаестојулском устанку 1941. године затекао у једном комунистичком одреду. Следи запис из дневника мајора Радослава Филиповића из Михаиловићеве Врховне команде, у којој се тада налазио и Јанкетић:
"...Док је био у том одреду, једног дана, по требовању, добио је три жене-девојке, шта ли. Миљан се постидео, наљутио, расрдио:
- Ћерај те курветине одатле! Оне немају овде никаква посла... Да ми буду другарице!
- Друже капетане, рекли му, оне су вам додељене као дружбенице, за разоноду, напросто за ваше задовољење, прохтеве...
- Муч, пасја погани, ђе си ти видио женетине у војску! Одмах да су ми се изгубиле, јер ћу их побити ко пашчад!"
Какав се заплет и лом направио због тога то зна сам Миљан, јер је ствар једва стишана. Миљан ударио по принципима црвених. Није то лака ствар. Избио је отворени сукоб и Миљана гледали попреко. Разуме се, они који су сматрали да је њихов принцип повређен. И сам је, после тога увидео да му гори под петама. Најзад је побегао. Пришао је капетану Павлу Ђуришићу.
У јесен 1943. године 5. црногорска бригада је од 281 припадника имала 48 жена. Прва асоцијација, да су жене коришћене као болничарке, како изгледа није тачна, барем не у тој мери, јер се у структури ове јединице посебно евидентира особље "у санитету", а посебно "другарице".
Друга далматинска бригада 2. пролетерске дивизије 12. септембра 1943. године састојала се од 640 мушкараца и 113 жена. Притом се "другарице" не воде под ставком "бораца на лицу", којих је иначе било 545, што значи да ни у овој бригади жене нису коришћене у борбеним јединицама, мада је било и таквих случајева.
Трећа крајишка бригада 1. пролетерске дивизије је 28. децембра 1943. имала 1.753 "бораца и руководиоца", а од тога 182 жене.
"Другарице" су по правилу биле при штабовима, најпре као секретарице. Пример и за ово дао је партизански врховни командант, а следили су га редом војни и партијски руководиоци. Према мемоарима Милована Ђиласа, сви партизански руководиоци су још у "Ужичкој републици" имали "секретарице са којима је однос био потпуно интиман". Изузетак су тада били само Едвард Кардељ и Александар Ранковић.
Неки партизани су главом платили непоштовање неписаног правила: предност код "другарица" имају руководиоци. Тако су половином октобра 1941. у Чачку стрељана два борца, због "лошег држања према другарицама".
Партизан Космајског одреда, Миодраг Николић из Малог Пожаревца, убијен је од стране својих другова у Даросави, "због љубоморе", како бележи хроничар.
Убице су у хијерархији биле изнад жртве, па није било истраге. Али, када је Љубинка Милосављевић убила свог колегу и љубавника Момчила Чупића из Окружног комитета КПЈ за Поморавље, са седиштем у Јагодини, изведена је пред суд и осуђена на дугогодишњу робију.
До првог сумрака
По уласку у Јагодину, ујесен 1944, комунисти су одмах поубијали најбогатије грађане и уселили се у њихове куће (Љубинка Милосављевић се уселила у кућу Томе Ђорђевића). Тада међу њима није било спорова, али касније Љубинка Милосављевић убија Момчила Чупића пред очима његове две мале девојчице.
Комунисти су веома ретко писали о детаљима у вези овог питања. Једно сведочење оставио је Средоје Урошевић, командант 2. пролетерске бригаде, које гласи: "У бригади се појавила љубав као последица одмора и редовније исхране. Незгодно је што у томе предњаче руководиоци чета и батаљона. Због тога се данас (22. август 1943. године) одржава састанак свих другарица."
"Овде сам приметио изненађујуће много жена међу војском", исписује амерички пуковник Алберт Сајц у својим мемоарима прве утиске о сусрету са 2. пролетерском дивизијом, крајем 1943. године. Сајц ускоро доспева у базу 2. ударног корпуса, у Беранама, настављајући да испитује овај феномен.
Партизани су редом мобилисали мушкарце, док се према девојкама које им нису пришле после одговарајуће пропаганде примењивао овакав поступак: "Девојке које се нису придружиле, добијале су најропскије задатке прања војничких униформи, чишћења подова у свим зградама које су трупе користиле, па чак и дворишта остављених тако безобзирно од ових. После неколико недеља оваквог третмана, многе су онда приступиле у бригаде."
Приликом одласка за Италију марта месеца, Сајц описује гужву на аеродрому у Беранама, јер у авионима није било места за све рањенике.
Међутим, одмах је нађено место за једну партизанку, љубавницу неког комунисте који се налазио у бази с оне стране Јадрана.
Сајц такође наводи да су комунисти сваке вечери организовали забаве са игранкама, на којима је за све цивиле из вароши присуство било обавезно. После пропагандних говора, партизани су се проводили са својим "другарицама", врбујући притом нове, да би много година касније у мемоарима и "историјама" писали како су заправо четници читав рат провели уз музику и жене.
Немачки заробљеници, које су партизани ослободили током "мартовских преговора" 1943. године, писали су у својим извештајима да у комунистичким редовима "има много жена". Мајор Штеркер поред осталог наводи: "Постоји и један женски батаљон, којим командују студентице, а употребљава се за осигурање путева и мостова. Сем тога, у сваком батаљону налазе се и жене борци, а у штабовима студентице и ученице од 18-22 године, где обављају дужности дактилографкиња, помоћних куварица, политичких комесара, итд. Све су наоружане пиштољем и ручним бомбама, а многе пушкама".
Секретар Централног националног комитета Краљевине Југославије, др Ђура Ђуровић, 9. новембра 1943. извештавао је Михаиловића: "У прекидима ватре наши војници су чули поклике једино од комунисткиња. Оне су нудиле да се за ту ноћ подају само ономе који први стигне у наше редове и баци бомбу. Сваки комунистички одред има већи број оваквих (...), а после овог случаја смо сазнали и њихову намену."
Херцеговачки партизан, пуковник у пензији др Саво Скоко, у књизи "Крваво коло херцеговачко" објављује и неколико језивих сведочанстава о партизанкама...
У селу Фојници, Ударни батаљон 15. фебруара 1942. хапси две младе и лепе жене, Јелу Мучибабић, удату Банаш, и Лепосаву Гузину. Зверски су их мучили и потом осудили на смрт. Ујутру их полуголе одводе из Доњих Дубљевића, али само до првог шумарка.
Не сме дочекати мужа
Партизанка Љубица Ивковић пуца из пиштоља у потиљак Јеле Мучибабић. Лепосава се, чувши пуцањ, нагло окреће и метак је погађа у гркљан. Убица одлази, али се Лепосава освешћује на крвавом снегу. Надчовечанским напором стиже до цркве у Фојници, где поново губи свест. Мештани је односе до њене куће у Новој Фојници, а родитељи је, тик испред партизанске потере, склањају у село Градину.
Одавде се Лепосава склања у италијанску болницу у Дубровнику, па код сестре у Београду, где дочекује крај рата. Али, комунистичка полиција је хапси 1947. године, ради испитивања околности због којих је 1942. била осуђена на смрт. Оптужбе су биле лажне, па је Лепосава пуштена, али тек после седам месеци тамновања. Ни Јелена Мучибабић није била смртно погођена; са метком у потиљку остала је парализована у локви крви. Када су сељаци дошли да је покопају, још је била при свести. Видевши у каквом је стању, и знајући да ће се убице вратити, молила је сељаке да је дотуку. После много оклевања, један је то најзад и учинио.
Једна ружна девојка "партијка", наводи даље Скоко, која је лажно оптужила ове две лепотице, учиниће исто то и непосредно после рата. На основу њене доставе комунисти су 14. фебруара 1945. године стрељали 15 младих и лепих Невесињки.
Четници су овоме посветили више летака, насловљавајући их, на пример, овако: "Разврат и блуд партизана".
А невезано за комунисте, они су настојали да и по овом питању одрже морал становништва на висини. Капетан Љубиша Анђелковић, командант 2. жичке бригаде 2. равногорског корпуса, у летку "Браћо Срби" тражио је да се "женски свет мање дотерава и улепшава", с образложењем да "није сад време за то, јер свакодневно њихови родитељи, мужеви и браћа липсавају по лагерима". Повремено се са упозорења прелазило на драстичније мере, о чему сведочи др Живко Топаловић: "Било је то да се млада жена упусти са војником (четником - прим. аут). Отишли људи у ропство а жене остале. Али кад једна или две добију батине и то се по селу разгласи, то јој је горе од смрти. Она мужа жива дочекати не сме."
Посебни казани
Руководећи слој комунистичког покрета од почетка се низом привилегија оградио од обичних припадника, а та разлика се потом стално повећавала. Наредбом свим јединицама од 3. септембра 1943. године Ј. Б. Тито критикује "поједине штабове" да у много чему претерују.
У вези привилегија, он поред осталог пише: "Коморе тих штабова носе не само неопходне артикле хране, већ и оне артикле који се могу сматрати луксузом. Све ово иде науштрб ауторитета тих штабова, а саме су коморе много гломазне, како у погледу људства тако и терета."
Чланови тих "појединих штабова" су са собом носили "чак и јастуке и душеке" и водили "велики број јахаћих коња". Штавише, "почела је права утакмица између појединаца у погледу квалитета тих коња". Зато Ј. Б. Тито наређује да се прибор за спавање може носити само на коњима, док коње у батаљонима могу имати само командант, политички комесар и два курира, а у бригадама и вишим јединицама цели штабови.
Најзанимљивији део ове наредбе односи се на посебне казане. Партизански командант пише да их више не смеју имати батаљони, већ све јединице веће од батаљона. У наредби дословце стоји: "Да се храна за штабове бригада, дивизија и корпуса кува у засебном казану, ангажујући за ово најнужније људство; квалитет хране тих штабова сувише да не одскаче од квалитета хране која се дели борцима."
Партизански командант ни не помишља на могућност да сви припадници покрета буду једнаки, већ само помера границу неједнакости од јединица које имају стотинак људи (батаљони) на бројније јединице (бригаде, дивизије и корпусе).
Притом се не поставља питање привилегија партијских тела - централних и месних комитета, "антифашистичких већа", "народних одбора", итд, већ се подразумева да они имају посебне казане.
Немачки заробљеници ослобођени током "мартовских преговора" 1943. године такође су запазили да код партизана постоји "класна подела" између обичних бораца и партијских кадрова. Обични борци имају довољно хране "само онда када се добије као плен", док, с друге стране, "за штабове постоје посебне кухиње и тамо је храна добра".
Разуме се, уз ове штабове налазила се и већина младих девојака.
Постојање посебних казана за штабове сведочи о њиховој масовности, јер се у казанима по правилу спрема велики број оброка. Комунизму, више него било ком познатом систему, својствен је необично висок ниво бирократизованости. Због потребе да се људи контролишу и спутавају, али и због налажења каквог-таквог посла за сопствену, "вишу" класу, комунисти стварају безброј административних "радних места". Драстичан пример је 5. црногорска бригада 3. ударне дивизије. Ова јединица је средином септембра 1943. године, од укупно 281 партизана, имала 135 руководилаца и других небораца, а свега 134 борца (плус 12 рањених и болесних; не каже се да ли су борци или неборци).
Злоупотреба деце
На нашим просторима никада у историји није забележена тако масовна злоупотреба деце у рату, као што су то чинили комунисти. Тзв. партијци, који нису напуштали позадину, окупљали су групе дечака, индоктринирали их и слали на најтеже задатке, у прве борбене линије, обично да бацају бомбе. Ова појава била је најмасовнија у пограничном подручју према Хрватској, где су целе породице морале да одлазе у шуму.
Тако су на партизанској територији деца одлазила у партизане, а на четничкој у четнике. Међутим, и по овом питању код четника и партизана је постојала разлика. Душко Ћурчић из села Подум код Оточца, дете-курир у Личко-кордунашком корпусу војводе Доброслава Јевђевића, о овоме сведочи:
"Мој исписник Стојан Скенић, са мном је ишао у основну школу, погинуо је као партизански бомбаш на жици у нападу на Госпић, у коме су биле усташе. Рођен је 1930. а погинуо 1944. године. Знам да је још деце изгинуло у партизанима, а није ми познато да је иједно дете погинуло у четницима. Код нас деца никада нису довођена у тако опасну ситуацију да би могла да страдају."
У Бици на Буковику, 24. јула 1944. године, комунистичке јурише предводили су "омладински руководиоци", заправо заведена деца, па чак и девојчице од 14 година. Тога дана погинуло их је осморо, међу којима и четрнаестогодишња Јелена Лаловић Тина, омладински руководилац 2. батаљона 14. бригаде. Трчала је са пушком у руци, вичући: "Напред другови пролетери! Удри брадоње!"
"У овој бригади има негативних појава. Пијанство, курвање, крађе и неодговорности има доста, а круна су тога рада политкомесари и замјеници у батаљонима и четама... Један комесар батаљона изгледа има сифилис и има односе са једном другарицом замјеником комесара чете, а што опет зна читав батаљон, један опет напија се стално итд" - стоји у извештају штаба 17. ударне дивизије.
"Треба мобилисати што већи број жена и девојака за сваку партизанску јединицу, како би се борци што лакше окупљали у нашу борбену партију", пише у прогласу који су, почетком 1942. у селу Радовчу у Црној Гори, потписали Моша Пијаде, др Недељковић, Пеко Дапчевић, Блажо Јовановић и Иван Милутиновић.
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment