Two Thousand Bulgarian Jews Reported Fighting with Chetniks in Serbia / "JTA" Jewish News Archive August 9, 1942

Two Thousand Bulgarian Jews

Reported Fighting with Chetniks in Serbia

BERNE, Aug. 7, (JTA) –

Increased anti-Semitic restrictions in Bulgaria and the recent warning by the government that all the Jews in the country would be concentrated in two ghettos have resulted in 2,000 Bulgarian Jews fleeing the country to Serbia, where they have joined the Chetnik guerrillas of Gen. Draja Mihailovitch [Draza Mihailovich], it was reliably reported here today.

At present, thousands of Yugoslavian Jews are fighting with the Chetniks and several of the commanders of Mihailovitch's detachments are Jewish. It has been reported that Jewish newspapers are published by these groups.

Jewish Telegraphic Agency

9 August 1942

http://archive.jta.org/article/1942/08/09/2858445/two-thousand-bulgarian-jews-reported-fighting-with-chetniks-in-serbia

*****

If you want to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Time for Serbia to right an historic wrong / "The Jerusalem Post" September 8, 2012

Aleksandra's Note: A great job by Nick Tintor in summarizing an often polarizing issue that is in need of resolution after all these years. I wanted to extend a special note of gratitude to The Jerusalem Post for publishing this important piece, and keeping it online despite the hostility it has evoked in some of the Post's readers. The Post is to be commended for this. Anyone who refers to Serbian "anti-Semitism" during WWII or General Mihailovich's alleged "collaboration with the Nazis" clearly is repeating the usual communist propaganda that has so infiltrated the historical record regarding the Chetnik movement and its heroic leader.

One would only need to go to the source itself, the Nazis, to learn just how "cooperative" they felt General Mihailovich and his Serbs were in fulfilling Hitler's agenda in the former Yugoslavia.

And one would only need to investigate the record of the other former Yugoslav republics such as Croatia to get a better perspective on Serbia's record toward the Jews.

Thank you, Jerusalem Post, for having the guts to publish this fine piece by Nick Tintor and to keep it online without caving in to the bullies.

Sincerely,

Aleksandra Rebic


*****

The Jerusalem Post
Nick Tintor
September 8, 2012

On the 66th anniversary of his death this year, it’s time the Serbian people complete their break from their Communist Yugoslav past and rehabilitate Draza Mihailovich to his proper and rightful place in history.

Photo: Reuters

Statue of Tito in Belgrade, Serbia

As Serbia continues on its path to joining the European Union and breaking from its Yugoslav Communist past, it is also embarking on one final and controversial process in that transformation.

In Belgrade, the government has appointed a Commission for the Rehabilitation of Gen. Draza Mihailovich, the World War II Serbian guerrilla leader who was executed by the Communists in 1946 for treason and collaboration with the enemy.

For more than 60 years, the Tito-led Yugoslav Communist regime wrote its own version of Yugoslavia’s complex WII past which cast Mihailovich and his Chetnik guerrillas as little more than Nazi collaborators who murdered their own people.

Nothing could be further from the truth.

What the regime Communists and their numerous supporters throughout all the new republics in former Yugoslavia and around the world fail to mention in their narrative of that terrible war is the following version, much of which was carefully edited and concealed from the people of Yugoslavia by the Communist Party.

In March 1941 when the Yugoslavia’s then-Regent Prince Paul agreed to sign a non-aggression pact with Hitler’s Germany, the Serbian people expressed their outrage by protesting in the thousands on the streets of Belgrade shouting, “Better a grave than a slave.” “Better war than the pact.”

They were soon to get their wish.

Two days later, Serbian staff officers mounted a bloodless coup and replaced Regent Prince Paul with the young King Peter and immediately renounced the pact.

Germany and its Axis allies invaded Yugoslavia on April 6, 1941, and within two weeks had quickly overwhelmed the thin Yugoslav defenses.

During those early days of Yugoslavia’s fall, a few staff officers with the army refused to accept and recognize the capitulation and regrouped in the hills of Ravna Gora, 80 km. southwest of Belgrade, and raised the first banner of large-scale resistance in all of Europe. Their leader was then-Staff Col. Dragoljub (Draza) Mihailovich, a career officer who embarked on his ultimately tragic mission to protect and defend his people.

In those early days of May 1941, Tito’s Communist partisans were still not active, only organizing months later after Germany’s invasion of the Soviet Union on June 22, 1941.

Mihailovich’s Chetniks soon began small-scale attacks against German forces in Serbia that quickly increased in scope and scale. British and American liaison officers who were parachuted into enemy territory to work with and support Mihailovich’s Chetniks sent back thousands of radio transmissions, many now declassified after more than 60 years of secrecy, which document the scale of the Serb guerrilla campaign.

Hitler ordered Mihailovich’s capture and posters offering 100,000 Reichsmarks for Mihailovich, dead or alive, were posted across Serbia. Those same posters showed pictures of both Mihailovich and the Communist leader Tito. But following the Communist victory, only the Tito portion of that poster was ever reproduced for the Yugoslav history books.

By 1944 the British, who had influence over the Balkans, made the decision to stop all support to Mihailovich and to support Tito’s partisans on the premise that he was “killing more Germans.”

Despite losing British military aid, Mihailovich’s actions continued to serve the Allied cause in Europe, organizing rescues of downed American and British air crew who had been shot down over Yugoslavia during bombing runs over the Ploesti oil fields in Romania.

By 1944, the Serbian Chetniks were harboring hundreds of downed pilots all over Serbia, providing shelter and succour under incredibly difficult conditions.

American officers working with the OSS, the precursor to today’s CIA, organized with Mihailovich’s support Operation Halyard, which today stands as the largest rescue in United States Air Force history of downed airmen from behind enemy lines. In the summer of 1944, from a makeshift airfield in Pranjane, Serbia, Mihailovich’s Chetniks helped almost 500 airmen return back to safety so that they could fight another day.

Convicted in a Communist trial, Mihailovich was executed by firing squad on July 17, 1946. Unlike the Communist Serbs in Belgrade who tried to erase his legacy and dishonored his name, the free world never forgot just who Mihailovich was after he was condemned.

Today, Mihailovich’s picture hangs in the British Special Forces Club in London alongside France’s great patriot, Gen. Charles DeGaulle, who was one of Mihailovich’s great supporters.

In 1948, president Harry Truman awarded Mihailovich the Legion of Merit Medal. The citation states, “General Mihailovich and his forces, although lacking adequate supplies, and fighting under extreme hardships, contributed materially to the Allied cause and were instrumental in obtaining a final Allied victory.”

President Ronald Reagan was evocative in his admiration of Mihailovich, writing in 1979 that “the tragedy of Draza Mihailovich cannot erase the memory of his heroic and often lonely struggle against the twin tyrannies that afflicted his people, Nazism and Communism.”

On the 66th anniversary of his death this year, it’s time the Serbian people complete their break from their Communist Yugoslav past and rehabilitate Mihailovich to his proper and rightful place in history as a man who gave his life for the Allied cause against tyranny in Europe during WWII.

The writer is a mining industry executive in Toronto and past president of the Canadian Serbian Council.

http://www.jpost.com/Opinion/Op-EdContributors/Article.aspx?id=284331

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Was Voyvoda Djujich the last of his kind? / A Tribute by George Budimir / "Srbija" September 2012

Aleksandra's Note: A special thanks goes to Vera Dragisich for posting this tribute to the legendary Serb commander, Voyvoda Momchilo Djujich on Facebook's wonderful group "Ja Sam Iz Cetnicke Familije/I'm From a Chetnik Family".

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

This piece by George Budimir, the editor of the English section of The Movement of Serbian Cetniks Ravne Gore newspaper Srbija, most recently appeared in the paper’s September 2012 issue:

The Legacy of Vojvoda Momcilo Djujic

This September we are marking the 13th anniversary of Vojvoda Momcilo Djujic’s death. The article reproduced here appeared in our September 1999 issue of Serbia.

With Vojvoda Momcilo Djujic’s death (Sept.11, 1999), Serbs have lost one of the relatively few leaders any nation can hope to produce: first the brilliant young priest, then the leader of uprising in Krajina against the genocidal Croatian Ustashe, then the successful resistance leader and comma-nder during World War II—and always a passionate student of the roots of human feelings. He was the ultimate Vojvoda, a national patriarch disguised as an ordinary man who made giant contributions to his people for much of this century.

By the time he arrived at the Seminary of Sremski Karlovci at the age of 19, the six-foot farm boy was already seen as a man of promise. Over the next few years, Momcilo Djujic worked hard at his studies, finding time to write poetry which had an extraordinary range of thought In 1932, newly ordained priest, Father Momcilo Djujic, began his parish work in the village of Strmica, in north-western Dalmatia.

There, Father Momcilo’s immense talents and energy extended well beyond his church work. From 1932 on, his name was associated with every significant social advance in Kninska Krajina. This best known of priests taught his parishioners to believe in God and in themselves. He improved roads, irrigation, and other farming methods - a reasonable blueprint for the prosperity of his predominantly farming community. He was alert to the needs of defense of his people and over the years, as Europe darkened under the Nazism, he used his considerable skills in organizing local Sokol chapters and the Chetnik volunteers.

He was a giant in the quest for human rights and equal opportunity long before it became fashionable. His place in the hearts of worker’s rights movement was assured when he organized strikes against the exploiting railway barons. In 1937, he dissented sharply from the acceptance of Konkordat where Vatican sought special privi-leges over other religions in Yugoslavia. This almost cost him his life in later years.

Like everything else in his life, all this activity was bound up with his marriage to Zorka Dobrijevic, a debutante from Topolje, who gave him all her love, her complete devotion, and three children.

The historians will probably agree that Vojvoda’s link to greatness rests in the important role he played in organizing and leading Krajina Serbs against their massacre by Croatian Ustashe in World War II. In early 1941, as the horrors of that massacre unfolded, it seemed difficult to believe them, but that war was based on the monstrous hatred of racism and religious intolerance, where violence became the test of manhood, where humanism was condemned as weakness, raising the inhumanity to the level of a principle.

Then, on July 27, 1941, in one of the most dramatic uprisings in Serbian history, the persecuted Serbs struck back. Prepared by temperament and reputation Momcilo Djujic—later elevated to Vojvoda – quickly emerged as its leader. He was a shrewd and capable commander, a cohesive and unifying force in a struggle that swiftly made him a legend. The determination, the bravery, the warmth, burned through to the core. You could see it in his clenched teeth and jutted chin as he stormed the hills of Krajina. Crowds waited for him, songs were composed in his honor. We can see him in all of his many roles: fighting off Pavelic’s Ustashe, Hitler’s Nazis, Mussolini’s Fascists, and Tito’s Communists. In December 1944, we can see him limping from his leg wounds in the battle of Padjene.

At war’s end we see Vojvoda Momcilo Djujic marching at the head of his now famous Dinara Division, fighting his way through the snowbound mountains of Lika. We can see his tears of bitterness as more than forty of his wounded soldiers were taken off the train in Kostajnica and murdered by Croatian Ustashe. He couldn’t believe such cowardice.

In Diaspora, promptly and characteristically, Vojvoda made his mark. In America, his adopted country, the essential Vojvoda re-emerged, crisscrossing the continent, organizing, urging on his warriors, helping them believe the best about themselves. In that spirit he set forth for Australia, Britain and other countries. There was a sense of destiny in each appearance as he helped to plant the seed of another chapter of Chetnik’s Ravna Gora Movement, another Circle of Serbian Sisters.

Strongly influenced by religion, Vojvoda held that an understanding of Bible was essential to understanding and survival of Orthodoxy - that is, our heritage. His vision, his personal commitment, inspired action in others. And others responded in kind. They built many community centers, many churches and monasteries across many continents. They are a lasting tribute to his imagination, his single-mindedness and his understanding of the needs of his people. Similarly, Vojvoda threw himself into the church unity with the same passion—he thought love and understanding were simply a better path.

That activity, and his own deep patriotism—strong enough to be heard thousands of miles away—bothered Vojvoda’s enemies. It is why the post-war communist regime of Yugoslavia tried to have him extradited. It is also why - today - so many ordinary Serbs at home and abroad are feeling bereft and diminished at Vojvoda’s passing.

Perhaps there’s something ungrateful about grieving over the loss of a great figure who lived among us for over 92 years, but when the news came over the telephone it was hard not to feel a sharp sense of loss. We didn’t believe in his death, we thought he would outlive it as he outshone it. But the old heart, the old warrior, just couldn’t take it any longer. The fire from Dinara was extinguished. Let us pray that he was not the last of his kind.


George Budimir
September 2012

https://www.facebook.com/groups/JaSamIzCetnickeFamilije/permalink/458514497503624/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Momcilo Djujic - Parastos 8.9.2012. Subotica / Memorial Service for Voyvoda Momchilo Djujich in Subotica September 8, 2012 / VIDEO

Posted on You Tube by "Xman97598"




http://youtu.be/OVVzh3oANxU


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Валтер бранио Београд / "Србија Данас" September 8, 2012

Србија Данас
September 8, 2012

Четнички мајор Жарко Тодоровић инспирисао најпопуларније партизанске акционе филмове. Против Тодоровића Гестапо је покренуо највећу и најсложенију контраобавештајну акцију на Балкану

ПРАВИ Валтер, као и онај филмски, организовао је мрежу шпијуна и илегалаца и задавао је велике главобоље окупаторима, показују немачки документи сачувани у Архиву Београда. Међутим, мајор југословенске краљевске војске Жарко Тодоровић, против кога је Гестапо покренуо највећу контраобавештајну акцију на Балкану, није имао штаб у Сарајеву већ у Београду, а незаслужени заборав дугује писцима идеолошке историје после Другог светског рата.

- Део Тодоровићевог лика уграђен је у филм „Валтер брани Сарајево“ – каже Милослав Самарџић, историчар равногорског покрета који је детаљно проучавао Валтеров досије. – Гестапо је, наиме, заиста убацио међу београдске илегалце једног свог припадника као лажног Валтера, али узалудно. Тодоровић их је вукао за нос све до 1943. када је ухапшен с великим бројем сарадника, захваљујући пре свега дојавама љотићеваца.

Жарко Тодоровић припадао је групи официра која није прихватила капитулацију и са братом Бошком, такође мајором југословенске војске, одмах се прикључио покрету Драже Михаиловића.

ОТПИСАНИ РАВНОГОРЦИ КОМУНИСТИ су потпуковника Жарка Тодоровића под лажним оптужбама прогласили за ратног злочинца, наглашава Самарџић. – То им није сметало да делове његове биографије и доживљаја илегалаца равногораца искористе за снимање филма „Валтер брани Сарјево“ и серије „Отписани“. Наравно, приказујући главне јунаке као комунисте, што је потпуно фалсификовање историјских догађаја.

- Валтер је постао први командант Команде Београда 17. маја 1941. године – наводи Самарџић. – Илегални рад Команде огледао се у стварању обавештајне службе, слању официра и подофицира на терен, убацивању људи на стратешки значајна места у државним службама и у апарат окупационе власти. Илегалци су сакупљали санитетски материјал, новац за јединице на терену, бавили се пропагандним радом.

По речима нашег саговорника, Валтерова обавештајна служба, која је радио везом слала информације Михаиловићу и Британцима, била је трн у оку окупационим властима. У извештају из августа 1942. Немци наводе 10-15 четничких радио-станица и наглашавају да њихов број стално расте.

- До половине 1942. године против београдских илегалаца била је ангажована Недићева Специјална полиција, али је она постизала слабе резултате против праве војне организације – каже Самарџић. – Зато је борбу против четничких илегалаца преузео Гестапо и формирао „Анти ДМ (Дража Михаиловић)“ одсек, под командом СС капетана Бранта. Првобитни састав од 700 гестаповаца појачан је са још 400 агената, одабраних из фолксдојчерске 7. СС дивизије „Принц Еуген“. Довезли су возило с гониометром које је трагало за четничким радио станицама, што је тема искоришћена у серији „Отписани“.

Гестапоу су од највеће користи били љотићевци, а за откривање и пријављивање четничких илегалаца у Београду Димитрије Љотић је ангажовао личног секретара Зорана Вуковића. Међутим, и Валтер је имао своје кртице чак и у самом врху окупационих власти.

- У командне структуре Гестапоа у Београду, као СС потпуковник, убацио се тајни агент Интелиџенс сервиса и Михаиловићевог покрета др Иван Попов – каже Самарџић. – Реч је о рођеном брату чувеног енглеског шпијуна Душка Попова, по коме је креиран лик Џејмса Бонда. Немци никада нису открили др Попова, јер није директно контактирао са Интелиџенс сервисом, већ преко четничке обавештајне службе у Београду. Капетан Радомир Милинковић Џек и мајор Бора Ранковић његове информације су прослеђивали Енглезима.

ИЛЕГАЛЦИ

БРОЈНО стање илегалне Команде Београда после хапшења Валтера било је 5.119 илегалаца, од којих је 3.500 имало скривено оружје, наводи Милослав Самарџић. – Београдски илегалци су располагали и са 80 возила и четири радио-станице. Команда Београда је сматрала да су тих 3.500 људи сигурни за акцију у прва 24 сата. Али, пошто је Дража одустао од напада на Београд, у рану јесен 1944. године, београдски корпуси нису ступили у оружану акцију.

У четничком покрету шифре др Попова биле су „Ескулап“, „Лала“ и „Ханс Пол“, а Србију је напустио у августу 1944, авионом са импровизованог аеродрома у Прањанима, са једном групом спасених савезничких пилота. Врстан обавештајац био је капетан Радомир Милинковић Џек, рођен у Америци, који се вратио у Србију као ђак и потом завршио војну академију.

- Шпијунажа је била његова велика страст, имао је агенте у свим Недићевим, па чак и немачким установама – каже Самарџић. – Немачки командант у Србији генерал Бадер често се у извештајима жалио на изванредну обавештајну службу „Покрета ДМ“, како су називали ЈВуО. Један од највећи успеха четничке обавештајне службе био је улазак тајног агента капетана Бојановића у кревет секретарице генерала Бадера. Она је Бојановићу почетком 1943. рекла да се Немци веома плаше савезничког искрцавања на Балкану „због јаке организације Дражине која би много штете нанела и да ће покушати све да је угуше“.

Заљубљена Немица је најавила једну од највећих акција немачке тајне полиције на Балкану, у којој је 17. марта 1943. године ухапшен потпуковник Жарко Тодоровић Валтер са великом групом сарадника.

- У истој акцији ухапшено је и осам Тодоровићевих сарадника у Загребу, махом југословенски оријентисаних Хрвата, професора универзитета – каже Самарџић.

- Страдало је и много припадника равногорске омладине, у коју је колективно била учлањена омладина Демократске странке.

Ухапшене илегалце Гестапо је сурово мучио, а потом их стрељао или су одвођени у концентрациони логор Маутхаузен. Према извештају који је један од преосталих Валтерових официра Боривоје Месаровић извукао из Гестапоа, до краја августа 1943. године на Јајинцима крај Београда стрељана су 62.184 Србина и 13.862 Јеврејина.

- Немци наводе да су „стрељани Срби у огромној већини били припадници или присталице ДМ покрета“ – каже Самарџић. – Валтера су гестаповци одвели у Загреб да им открије тамошње везе, али он им бежи. Поново га хапсе 9. септембра 1943. и одводе у Маутхаузен, где је преживео старховиту тортуру, али није одао преостале радио станице у Београду. После ослобођења постаје пуковник француске армије и службеник у влади Француске. Преминуо је у Паризу, у дубокој старости, после 2000. године.

ТОДОРОВИЋА ЦЕНИЛИ И ПРОТИВНИЦИ

МАЈОРА Тодоровића професионално су ценили и идеолошки противници, о чему сведоче и књиге публицисте Николе Миловановића, који је у СФРЈ важио за стручњака на тему издаје Драже Михаиловића и утицаја страних обавештајних служби у Краљевини Југославији.

- Да би проширио своју организацију на целу територију Југославије Дража Михаиловић је још у току 1941. године формирао „Команду северних покрајина“ са седиштем у Београду. За њеног команданта именовао је мајора Жарка Тодоровића, који је имао надимак „Валтер“. Као искусни генералштабни официр, који је дуже време радио у обавештајном одељењу Главног генералштаба одржавајући везе са страним војним аташеима, Тодоровић је главну пажњу концентрисао на организовање обавештајне службе у крајевима који су му поверени – забележио је Миловановић.

Миловановић наводи и изјаву генерала Михаиловића о формирању оружаних одреда која је забележена у току истражног поступка 1946. године.

- Успоставио сам везу на готово читавој територији Србије. За мене се већ било чуло и многи официри, подофицири и грађанска лица долазили су к мени. Ја сам људима давао задатке да иду на терен и да организују „Југословенску војску у отаџбини“. Многе људе сам враћао и давао им налог да чекају моја наређења, јер организовати војску није било могуће, а нисам имао ни новца за њено финансијско осигурање. Жарко Тодоровић је имао моје пуномоћје, којим сам га именовао за команданта Београда, још у мају 1941. године и овластио га да формира свој штаб. Поред тога, добио је и задатак да ради у Хрватској. Додајем да је, сем Дангића, у Босну отишао и мајор Бошко Тодоровић – рекао је Дража Михаиловић.

Илегална Команда Београда коју је утемељио Валтер није нестала после његовог хапшења. Међутим, од савезничког искрцавања на Балкану се одустало, што је срушило Михаиловићеву стратегију, а Черчил је изабрао Тита за свог фаворита.


http://www.srbijadanas.net/valter-branio-beograd/



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Proglašenje Draže Mihailovića mrtvim 17. septembra 2012 / "Glas Srpske" Sept. 8, 2012

Glas Srpske
08.09.2012 14:05
Politika
September 8, 2012

Beograd - Viši sud u Beogradu zakazao je ročište na kome đeneral Dragoljub Draža Mihailović treba da bude proglašen mrtvim za 17. septembar, četiri godine poslije početka suđenja za rehabilitaciju komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, rekao je generalni sekretar Srpskog liberalnog saveta Aleksandar Nedić.

- Ovo je poslednja formalna prepreka da bi se, pred istim sudom, nastavio drugi, glavni proces za rehabilitaciju, pokrenut na zahtev SLS - rekao je Nedić.

On je za beogradsku “Politiku” napomenuo da Draža Mihailović ne može biti rehabilitovan dok se zvanično ne proglasi mrtvim”, navodi Nedić.

Glavno ročište za Mihailovićevu rehabilitaciju biće nastavljeno 22. oktobra.

- Tada neće postojati više nikakve smetnje da se Draža Mihailović proglasi nevinim, odnosno da se proces koji se vodio protiv njega proglasi nevažećim. Reč je o formalnim razlozima, s obzirom na to da Draža nije imao pravo na žalbu, već je streljan praktično odmah po izricanju prvostepene presude - objasnio je Nedić.

On je ocijenio da se rehabilitacija đeneral Mihailovića ne tiče samo njega, već čitavog pokreta, njegovih pripadnika i njihovih porodica, te da bi tako u srpskom društvu postojala jedna podjela manje.

Đeneral Dragoljub Draža Mihailović, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini u Drugom svjetskom ratu, osuđen je na smrt i strijeljan 1946. godine.

http://www.glassrpske.com/novosti/srbija/Proglasenje-Draze-Mihailovica-mrtvim-17-septembra/lat/92087.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Stipendijom protiv srpskih podela - Srpski četnici Australije / "Vesti Online" September 6, 2012

Vesti Online
06. 09. 2012. 12:00h
September 6, 2012

Situacija sa srpskom omladinom je kritična, krajnje je vreme da sačuvamo našu omladinu od poroka ulice, pomognemo naše mlade, sačuvamo svoj jezik i svoju pravoslavnu veru u Australiji. Ovo je poruka članova organizacije Srpski četnici Australije čiji predstavnici su prošlog vikenda boravili u Viktoriji sa ciljem formiranja svog ogranka koji bi širio pozitivne ideje četničkog pokreta, a prvenstveno pomagao srpskoj zajednici.

Dodelom novčane stipendije mladom i talentovanom čelisti Jovanu Panteliću iz Balarata, koji studira u Melburnu, Srpski četnici Australije su i primerom pozvali celu srpsku zajednicu u Australiji da zaboravi na sve podele i razlike, međusobno se pomaže, a posebno istaknute mlade talente Srbe.

Jovan Pantelić

Inicijalni sastanak za formiranje odbora Srpskih četnika Australije održan je u subotu u Melburnu, a dan kasnije predstavnici ove organizacije: dr Milan Brkljač (predsednik), Zoran Ćurčić, Dražo Cvijetić, Stevan Dragojević i Saša Bosančić, između ostalih su u manastiru Sveti Sava u Ilajnu prisustvovali parastosu palim četnicima, čiji su posmrtni ostaci položeni na manastirskom groblju.

Sa parastosa u Ilajnu

Posle službe svečano je uručena i novčana stipendija Jovanu Panteliću, inače jednom od šestoro dece sveštenika Dragoljuba i njegove supruge Julijane. Jovan je student prve godine Muzičkog konzervatorijuma u Melburnu.

Jovan Pantelić and Milan Brkljac

Dragoljub i Jovan Pantelić sa članovima Srpskih četnika Australije

- Došli smo da osnujemo ogranak četničke organizacije u Melburnu. Cilj nam je da raširimo naše aktivnosti kroz celu Australiju. U subotu smo imali prezentaciju naše organizacije u Melburnu, koja je bila uspešna, čula su se pozitivna mišljenja. Pored više ideja, želimo da ovdašnjoj srpskoj zajednici u Viktoriji pomognemo da bolje organizuju učešće na ANZAK paradi, da bi se to podiglo na nivo koji mi godinama imamo kada ponosno marširamo u Sidneju - kaže za "Vesti" dr Milan Brkljač.

Pored toga, radiće na širenju patriotiskih ideja četničkog pokreta, očuvanju srpske tradicije, jezika i svetosavske vere među srpskim iseljenicima.

- Ukoliko to ne uradimo, sve što su naši preci radili posle Drugog svetskog rata biće zauvek izgubljeno. Naši stari su svojim radom i trudom osnivali naše crkve, manastire, klubove. Mi mlađi, moramo to da poštujemo, ali i da pomognemo da se to sve sačuva i ostane u srpskim rukama, a rad naših organizacija ide u pozitivnom pravcu - pojašnjava Milan Brkljač.

Srpski četnici upozoravaju na tešku situaciju među srpskom omladinom.

- Sve je više naših Srba koji su umešani u poslove sa drogom, koji su u mentalnim institucijama i po zatvorima. Tamo ih je, nažalost možda više nego što ih imamo po koledžima, fakultetima ili onih koji su uspešni u svojim poslovima. Moramo da uložimo naš trud da na korektan način pomažemo naše mlade kroz rad sa njima - pojašnjava sagovornik "Vesti".

Vidno obradovan primljenom stipendijom, mladi čelista nije skrivao da je bio iznenađen odlukom Srpskih četnika Australije da mu pomognu u daljem studiranju. Posebno jer živi odvojeno od porodice u Melburnu, a troškovi studija su veliki. Pomoć je, kaže, baš dobrodošla.

- Sigurno je da će mi primljeni novac pomoći u plaćanju školarine i svakodnevnih troškova koje imam kao student na Muzičkom konzervatorijumu. Iskreno, studentski život nije lak - rekao nam je Jovan Pantelić, koji je iako je bila nedelja žurio na zakazane časove muzike.

Ponosni roditelji

I ponosni tata bio je obradovan inicijativom Srpskih četnika.

- Zahvaljujem se mladim četnicima, većinu njihovih roditelja sam poznavao. Zajedno smo srbovali, pevali smo i četovali. Sada je došlo vreme da oni pomognu mog sina, na čemu sam im izuzetno zahvalan. Nadam se da će to on uspeti da u budućnosti opravda. Za jedno pet-šest godina, svi zajedno da budemo na jednom koncertu Jovana Pantelića. A posle da ga oženimo i imamo jednog uspešnog čelistu u Australiji - kaže ponosni tata.

Sveštenik Drago Pantelić pozvao je i druge srpske nacionalne organizacije da obrate veću pažnju na svoje mlade i podstaknu ih u daljem obrazovanju jer će na taj način pomoći i celu zajednicu.

- Trenutno imamo samo socijalni rad u zajednici, nacionalnog rada je još manje nego ranije. Ne treba da se izgubimo u ovim teškim vremenima. Srpski četnički pokret je uvek prolazio kroz teška vremena, ali i danas njihovi potomci.

Jovanova majka Julijana kćerka je posleratnog doktora Slobodana Filipovića, jednog od retkih Srba koji je u to vreme u svojoj kući imao klavir.

- Imao je troje dece, bio je doktor biohemije, puno je posvetio svojoj deci i njihovom obrazovanju, ali i nacionalnom podizanju. Zahvaljujući tome i moja kćerka danas svira klavir. Julijana je moj verni pratilac, imamo šestoro predivne dece. Jovan je naš četvrti u prvoj turi, a svi smo muzički nadareni - kaže Drago Pantelić.

Jovan je ponos naše zajednice

Pre dve godine Srpski četnici Australije započeli su tradiciju dodeljivanja stipendija uspešnim studentima gimnazija u Sidneju, koju dodeljuju na njihovu slavu.

- Prepoznali smo talenat mladog Jovana Pantelića koji je zapaženi student na Muzičkom konzervatorijumu. Nastavićemo da ga pomažemo i dalje. On je pravi primer da takvi mladi treba da budu ponos naše cele srpske zajednice. Lozinka srpskih četnika je napredak cele srpske zajednice u Australiji koji će isključivo zavisiti od duhovne posvećenosti, patriotske odanosti i intelektualnog uspeha njene dece - ističe dr Milan Brkljač.

Naslednici

- Prvi četnici koji su osnovani još pre Prvog svetskog rata, okupljali su mlade intelektualce, advokate, učitelje, stručnjake. Oni su bili stub četničke organizacije. Obavezali su se da će prvi braniti srpstvo i srpsku pravoslavnu veru, državu. Mnogi naši ljudi to ne znaju. Mi sada to pokušavamo da radimo jer smo naslednici tih Srba i četnika tog vremena - kaže dr Milan Brkljač.

Odužiće se svojim Srbima

Zvuk čela Jovan je zavoleo još u osnovnoj školi, od tada ovaj gudački instrument ne ispušta iz ruku.

- Bilo je to u drugom razredu, tada smo dobili priliku da izaberemo neki gudački instrument. Ja sam izabrao čelo, tada sam prvi put čuo njegov zvuk, ali me je on očarao i od tada teče naša ljubav. Sa mnom radi profesor Nacionalne muzičke akademije a studiram i na Melburn univerzitetu - kaže Jovan.

O daljim životnim planovima Jovan kaže da je još rano da se govori, ali potajno mašta da usavrši sviranje u Evropi.

- Maštam o Pragu ili da sviram u nekom orkestru u Nemačkoj, čuo sam da su tako dobri.

Muzički talenat kod Jovana nije slučajan, potiče iz svešteničke porodice, jedan je od šestoro dece Dragoljuba i Julijane Pantelić, koji su svojoj deci preneli ljubav prema muzici i pesmi.

- Svi smo u porodici muzički nadareni, sestra peva, brat Stefan svira violinu, mlađi sviraju klavir. Mama svira klavir, tata je dok je bio mlađi svirao violinu i klarinet - veli Jovan.

Srpskoj zajednici daje obećanje da će im se, za svu podršku odužiti jednim solističkim koncertom i naravno da će biti ponosni na njega.

http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Australija/Vesti/252006/Stipendijom-protiv-srpskih-podela

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

American President Franklin Roosevelt makes promise to Yugoslavia's King Peter II April 8, 1941 as the Nazis bomb Serbia

King Peter II of Yugoslavia

U.S. President Franklin D. Roosevelt

Message of President Roosevelt to King Peter II of Yugoslavia

(April 8, 1941)

The people of the United States have been profoundly shocked by the unprovoked and ruthless aggression upon the people of Yugoslavia. The Government and people of the United States are witnessing with admiration the courageous self-defense of the Yugoslav people, which constitutes one more shining example of their traditional bravery.

As I have assured Your Majesty's Government, the United States will speedily furnish all material assistance possible in accordance with its existing statutes.

I send Your Majesty my most earnest hopes for a successful resistance to this criminal assault upon the independence and integrity of your country.

Department of State Bulletin, April 12, 1941.

 http://www.jewishvirtuallibrary.org/jsource/ww2/fdr040841.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Vranje: Služen parastos četnicima / "Novosti" September 3, 2012

Novosti
Tanjug
03. septembar 2012. 20:28
September 3, 2012

U ponedeljak je u Crkvi Svete Petke na Šapranačkom groblju, služen parastos pripadnicima Srpskog četničkog pokreta

Šapranačko groblje u Vranju

Arhivska fotografija

VRANJE – U ponedeljak je, sedmu godinu za redom, u Crkvi Svete Petke na Šapranačkom groblju, služen parastos pripadnicima Srpskog četničkog pokreta.

"Mi nismo pripadnici ni političkih partija niti udruženja građana. Mi smo poštovaoci dela naših slavnih predaka, na koje smo jako ponosni i za pomen duša njihovih došli smo ovde da im zapalimo sveće", kazao je Siniša Antonijević, policijski inspektor iz Vranja, inače istraživač gerilskih pokreta.

On je podsetio da je vranjski odbor Srpskog četničkog pokreta počeo da funkcioniše 1903. godine, kada su se u noći između 1. i 2. septembra, u zgradi tadašnje osnovne škole, okupilo 30 najuglednijih Vrnjanaca i da im nikada nije bila bitna politička pripadnost, već samo patriotižam.

Parastosu su prisustvovali gradonačelnik i zamenik gradonačelnika Vranja Zoran Antić i Bojana Veličkov, brigadni general Milosav Simović, komandant 4. brigade Kopnene vojske Srbije, Slađan Velinović, načelnik Policijske uprave u Vranju, predstavnici politickih partija i građani.

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:395455-Vranje-Sluzen-parastos-cetnicima

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Kralj bez zemlje - Kralj Petar II / Zlatan Stojadinovic

Životna priča najtragičnijeg vladara naše tragične istorije, započela je naizgled srećno 6. septembra 1923. u Beogradu. Rođenjem, kao prvo muško dete kraljevskog para, postaje naslednik prestola. Kumovi na krštenju su mu bili Engleski kraljevski par – Džordž VI i Elizabeta. Posle osnovnog obrazovanja stečenog na Dvoru, odlazi na dalje školovanje u Englesku, odakle se vraća posle tragedije u Marselju i smrti svog oca, Kralja Aleksandra I Karađorđevića 9.oktobra 1934. Ostavši bez oca kao jedanaestogodišnjak, ostao je i bez najpotrebnije potpore u životu. Upravljanje državom do Kraljevog punoletstva preuzelo je Kraljevsko namesništvo, određeno od strane blaženopočivšeg Kralja testamentom. Namesništvo su sačinjavali: Knez Pavle Karađorđević (sin Kneza Arsena i brat od strica Kralja Aleksandra), Dr Radenko Stanković,senator i ministar prosvete i Dr Ivan Perović,ban Savske banovine.

Nakon kobnog 27. marta 1941. Kralj Petar II biva proglašen punoletnim i dolazi na vlast (preciznije:biva doveden na vlast) od strane oficira-pučista na čelu sa generalom Dušanom Simovićem. Navodni kraljev proglas narodu je 27. marta u 06:55 pročitao Jakov Jovović,poručnik bojnog broda. General Simović, postaje predsednik vlade i ministar vojni,a 6.aprila ujutru se sprema za svadbu svoje ćerke, iako je pukovnik Vladimir Vauhnik iz Berlina poslao obaveštenje o predstojećem napadu!Slobodan Jovanović najviđeniji Srbin svoga doba to je opisivao rečima da je: „Simović tipičan avanturist, kao što je to i pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis bio. Sem toga, veli, Simović je,unapred, znao,kada će Beograd da bombarduju i znao je da će da beži u inostranstvo, i da se njemu, Simoviću, ništa neće desiti, na tom putu,pa je želeo da se,uvek, pokaže elegantan, te je menjao košulje i uniformu, čak se i pudrovao“¹.

Šestog aprila uslediće napad nacističke Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, čije će vojne snage kapitulirati 17. aprila. Kralj odlazi iz svoje zemlje 14. aprila iz Nikšića ne sluteći da je više nikada neće videti. Preko Atine i Egipta,juna meseca stiže u London, gde je slavljen kao simbol otpora nacizmu. Maloletni Kralj, još uvek nedorastao svom položaju i situaciji, lako je postao marioneta u rukama prevejanog i lukavog Vinsona Čerčila. Ruku na srce, on je i tada kao i čitavog života želeo sve najbolje svojoj otadžbini i narodu, ali više ništa nije bilo u njegovoj moći. Mada neki danas pokušavaju da svu odgovornost svale na njega,ne treba zaboraviti ni ulogu njegove nesrećne vlade. Ta vlada, poznatija kao „emigrantska vlada“ imala je za nepune četiri godine svog delovanja pet premijera u ukupno sedam saziva. Kada nije bilo sukoba između srpskih i hrvatskih ministara, dolazilo je do intriga svih vrsta između samih Srba. Tu pre svega mislim na insinuacije da je Milan Grol Nemac, ili na izjavu Jovana Banjanina, Srbina iz Hrvatske da: „Ni u groblju neću da budem sahranjen u kome bi bili Ninčić, Gavrilović i Slobodan (Jovanović)“².

Od početka organizovanog otpora pa do sredine 1943, Britanci su podržavali JvuO generala Mihailovića. Ta podrška počevši od Čerčilove izjave od 27.3.1941 da je Jugoslavija našla svoju dušu, bila je najviše deklarativnog karaktera u pismima podrške. Sa druge strane Britanci su Titu samo do januara 1944 isporučili dvadeset puta više pomoći nego generalu Mihailoviću tokom čitavog rata³. Okretanjem britanske politike ka partizanskom, komunističkom pokretu, Čerčil vrši svakodnevni pritisak na Kralja da se odrekne Generala Mihailovića, koji je bio ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva od 19.1.1942 do 26.8.1944. Posle dugog odlaganja i nepristajanja, Kralj je nažalost pročitao kobni proglas 16.9.1944, pozivajući pripadnike JvuO da stupe u redove tada već maršala Tita. Nakon ovog proglasa engleska štampa ga je prikazala na jednoj karikaturi, kako sam seče granu na kojoj sedi.

Kralj Petar II je nakon završetka svog školovanja na Kembridžu, 20.marta 1944 oženio Grčku princezu Aleksandru. Ovo venčanje je bilo povod za brojne sukobe i rasprave, kritikovano i od strane kraljeve najbliže okoline. Njegova majka, Kraljica Marija nije prisustvovala ovom venčanju. Čak je i general Mihailović savetovao Kralju da odloži venčanje, koje je došlo u možda najnepovoljnijem trenutku.

Međutim, uzevši u obzir nastupajuće događaje, pitanje je da li bi Kralj ikada i zasnovao porodicu, dok danas najuža Kraljevska porodica broji četiri muška člana (prestolonaslednik Aleksandar II, rođ 17.7.1945 i njegovi sinovi prinčevi Petar rođ. 1980, Aleksandar i Filip, rođeni 1982). Ovaj brak nije dugo trajao, Kralj je živeo u Americi, a Kraljica Aleksandra u Engleskoj do svoje smrti 30.1.1993. Interesantno je pomenuti da je bila Kraljica Jugoslavije, a da sticajem okolnosti nikada nije kročila na njeno tlo.

Sporazumom Tito-Šubašić Saveznici su definitivno predali Jugoslaviju komunistima, iako je raniji dogovor na relaciji Idn-Molotov bio da podela interesnih sfera u Jugoslaviji bude 50:50. Ovo najbolje ilustruje anegdota u kojoj Entoni Idn zabrinuto objašnjava Čerčilu da će podrškom Titu, u Jugoslaviji biti uveden komunizam. Čerčil ga je upitao: “Da li vi planirate da živite u Jugoslaviji?“ - „Ne“ odgovorio je Idn. “E, pa ne planiram ni ja, i stoga se to nas ne treba ticati“ - zaključio je Čerčil. Evo još jednog primera koji ilustruje Englesku „pragmatičnost“. Nakon Majskog prevrata 1903 i ubistva poslednjeg Obrenovićevskog vladara, engleska Kraljevska kuća je optuživala dinastiju Karađorđević za taj zločin. Iz tog razloga Kraljevi Petar I i Aleksandar nikada nisu primljeni na engleski dvor, jer se to objašnjavalo solidarnošću sa jednom krunisanom glavom koja je ubijena. Međutim, to nije sprečavalo Kraljicu Elizabetu II(čiji je otac kum Kralja Petra II) da primi marta 1953 (takođe i 1978 u Bakingemskoj palati) u Londonu Josipa Broza Tita, čoveka koji je putem sile i terora ukinuo Monarhiju u jednoj savezničkoj zemlji.

29. novembra 1945 Monarhija je ukinuta bez referenduma,a ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, od 8. marta 1947. godine, porodici Karađorđević je oduzeto državljanstvo i konfiskovana celokupna imovina. Kralj Petar II je decenijama prikazivan kao izdajnik koji je pobegao u inostranstvo sa „tonama“ zlata. Od strane jednopartijske, diktatorske istoriografije on je bio napadan, osporavan i klevetan čitavih šest decenija. Prava istina tek poslednje decenije izlazi na videlo, a istorija će dati svoj konačan sud o poslednjem jugoslovenskom Monarhu.Samo jedan primer koji ilustruje neistinost komunističkih kvalifikacija Petra II – „Kralja bez zemlje“. Šezdeset godina se pričalo da je Kralj pobegao iz zemlje sa basnoslovnom količinom zlata. Istina je sledeća: Kraljevina Jugoslavija je marta 1941 imala 84,5 tona monetarnog zlata, od toga u zemlji 10,7 tona, a u inostranstvu 52,869 tona, a 20 tona je pred ratprodato u devize. Od 10,7 tona u zemlji izneto je ukupno 674 kg i to Vlada 385 kg i generalitet 289 kg. Nakon „oslobođenja“ tadašnja FNRJ je dobila 49 tona zlata. Kada tom broju dodamo 15,649 tona isplaćenih Americi zbog nacionalizovanja imovine njenih državljana 1948, i 20 tona prodatih u devize, dolazimo do razlike od samo 100 kg zlata, koji su bili pokradeni prilikom transporta u Crnoj gori tokom Aprilskog rata*. Treba istaći i to da je novac za kasnije Kraljevo lečenje prikupljan u krugovima naših ljudi u SAD, jer je on do kraja života imao finansijskih poteškoća.

Razočaran i izneveren, ostavljen i izdan, nakon kraćeg perioda u Francuskoj, Kralj Petar II se trajno nastanjuje u SAD, gde provodi poslednje godine svog života. Februara 1970 odlazi u bolnicu u Njujorku, zatim u Los Anđelesu, da bi svoj teški izgnanički život okončao u Denverskoj bolnici 3.novembra 1970. Kralj petar je 1955 objavio memoare pod nazivom "Zivot jednog Kralja" koji su kod nas stampani prvi put 1990 godine.

Sumirajući sve uspone i padove, sve greške i ispravne poteze, jednu stvar ne mogu mu osporiti ni najglasniji kritičari. A to je da ga nijedan surovi udarac sudbine nije zaobišao. Ostavši bez oca u jedanaestoj godini, bio je sa 17 uvučen u najveći oružani sukob u svetskoj istoriji,nemoćno posmatrajući stradanje svoje Otadžbine i naroda. Sa 22 godine biva proglašen za narodnog neprijatelja i izdajnika, oduzima mu se državljanstvo i imovina. Prinuđenog na težak i mučan emigrantski život,nije ga zaobišao ni raskol SPC u SAD. Napušten i umoran od svega, teško bolestan, najtragičniji vladar naše tragične istorije, zauvek je sklopio oči u 47. godini, u bolničkoj postelji, hiljadama kilometara daleko od svog naroda i svoje Otadžbine, koju je toliko voleo.

Kralj Petar II Karađorđević je sahranjen u crkvi manastira „Sveti Sava“ u Libertvilu kod Čikaga. On je jedini kralj neke zemlje koji počiva na tlu SAD. Postoji inicijativa da se njegovi posmrtni ostaci prenesu na Oplenac, u porodičnu kriptu dinastije Karađorđević.

Publicista Dragiša Kašiković se sledećim rečima oprostio na odru od Kralja Petra II:

„Zbogom naš miljeni sapatniče, tešku Krunu nisi dugo nosio. Morao si u izgnanstvo. Postao si naš prvi emigrant. Zbogom naš čestiti Gospodaru,rat se završio, ali našom zemljom nisu polja cvetala. Pšenica nije dozrela među drvenim krstovima. Zbogom mili zemljače,sudbina ti je trnov venac nametnula. Nosio si ga hrabro-Karađorđevski. Mi ti se kunemo svojom čašću i imenom da ćemo te preneti na Oplenac. U slobodnu Srbiju koju ti sudbina nije dodelila da ponovo vidiš“.


Zlatan Stojadinovic

Odabrana literatura: ¹ Miloš Crnjanski - Embehade ² Branislav Gligorijević – Kralj Petar II Karađorđević u vrtlogu Britanske politike ³ Aleksandra i Rade Rebić - Dragoljub Draža Mihailović i Drugi svetski rat: istorija jedne velike izdaje *Dr Dušan Jakovljević – Nema srpskog zlata, NIN,1.3.2001


https://www.facebook.com/#!/notes/zlatan-efendi-zlaja-stojadinovic/kralj-bez-zemlje-autor-zlatan-stojadinovic/163078553519


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****