Nakon kobnog 27. marta 1941. Kralj Petar II biva proglašen punoletnim i dolazi na vlast (preciznije:biva doveden na vlast) od strane oficira-pučista na čelu sa generalom Dušanom Simovićem. Navodni kraljev proglas narodu je 27. marta u 06:55 pročitao Jakov Jovović,poručnik bojnog broda. General Simović, postaje predsednik vlade i ministar vojni,a 6.aprila ujutru se sprema za svadbu svoje ćerke, iako je pukovnik Vladimir Vauhnik iz Berlina poslao obaveštenje o predstojećem napadu!Slobodan Jovanović najviđeniji Srbin svoga doba to je opisivao rečima da je: „Simović tipičan avanturist, kao što je to i pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis bio. Sem toga, veli, Simović je,unapred, znao,kada će Beograd da bombarduju i znao je da će da beži u inostranstvo, i da se njemu, Simoviću, ništa neće desiti, na tom putu,pa je želeo da se,uvek, pokaže elegantan, te je menjao košulje i uniformu, čak se i pudrovao“¹.
Šestog aprila uslediće napad nacističke Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, čije će vojne snage kapitulirati 17. aprila. Kralj odlazi iz svoje zemlje 14. aprila iz Nikšića ne sluteći da je više nikada neće videti. Preko Atine i Egipta,juna meseca stiže u London, gde je slavljen kao simbol otpora nacizmu. Maloletni Kralj, još uvek nedorastao svom položaju i situaciji, lako je postao marioneta u rukama prevejanog i lukavog Vinsona Čerčila. Ruku na srce, on je i tada kao i čitavog života želeo sve najbolje svojoj otadžbini i narodu, ali više ništa nije bilo u njegovoj moći. Mada neki danas pokušavaju da svu odgovornost svale na njega,ne treba zaboraviti ni ulogu njegove nesrećne vlade. Ta vlada, poznatija kao „emigrantska vlada“ imala je za nepune četiri godine svog delovanja pet premijera u ukupno sedam saziva. Kada nije bilo sukoba između srpskih i hrvatskih ministara, dolazilo je do intriga svih vrsta između samih Srba. Tu pre svega mislim na insinuacije da je Milan Grol Nemac, ili na izjavu Jovana Banjanina, Srbina iz Hrvatske da: „Ni u groblju neću da budem sahranjen u kome bi bili Ninčić, Gavrilović i Slobodan (Jovanović)“².
Od početka organizovanog otpora pa do sredine 1943, Britanci su podržavali JvuO generala Mihailovića. Ta podrška počevši od Čerčilove izjave od 27.3.1941 da je Jugoslavija našla svoju dušu, bila je najviše deklarativnog karaktera u pismima podrške. Sa druge strane Britanci su Titu samo do januara 1944 isporučili dvadeset puta više pomoći nego generalu Mihailoviću tokom čitavog rata³. Okretanjem britanske politike ka partizanskom, komunističkom pokretu, Čerčil vrši svakodnevni pritisak na Kralja da se odrekne Generala Mihailovića, koji je bio ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva od 19.1.1942 do 26.8.1944. Posle dugog odlaganja i nepristajanja, Kralj je nažalost pročitao kobni proglas 16.9.1944, pozivajući pripadnike JvuO da stupe u redove tada već maršala Tita. Nakon ovog proglasa engleska štampa ga je prikazala na jednoj karikaturi, kako sam seče granu na kojoj sedi.
Kralj Petar II je nakon završetka svog školovanja na Kembridžu, 20.marta 1944 oženio Grčku princezu Aleksandru. Ovo venčanje je bilo povod za brojne sukobe i rasprave, kritikovano i od strane kraljeve najbliže okoline. Njegova majka, Kraljica Marija nije prisustvovala ovom venčanju. Čak je i general Mihailović savetovao Kralju da odloži venčanje, koje je došlo u možda najnepovoljnijem trenutku.
Međutim, uzevši u obzir nastupajuće događaje, pitanje je da li bi Kralj ikada i zasnovao porodicu, dok danas najuža Kraljevska porodica broji četiri muška člana (prestolonaslednik Aleksandar II, rođ 17.7.1945 i njegovi sinovi prinčevi Petar rođ. 1980, Aleksandar i Filip, rođeni 1982). Ovaj brak nije dugo trajao, Kralj je živeo u Americi, a Kraljica Aleksandra u Engleskoj do svoje smrti 30.1.1993. Interesantno je pomenuti da je bila Kraljica Jugoslavije, a da sticajem okolnosti nikada nije kročila na njeno tlo.
Sporazumom Tito-Šubašić Saveznici su definitivno predali Jugoslaviju komunistima, iako je raniji dogovor na relaciji Idn-Molotov bio da podela interesnih sfera u Jugoslaviji bude 50:50. Ovo najbolje ilustruje anegdota u kojoj Entoni Idn zabrinuto objašnjava Čerčilu da će podrškom Titu, u Jugoslaviji biti uveden komunizam. Čerčil ga je upitao: “Da li vi planirate da živite u Jugoslaviji?“ - „Ne“ odgovorio je Idn. “E, pa ne planiram ni ja, i stoga se to nas ne treba ticati“ - zaključio je Čerčil. Evo još jednog primera koji ilustruje Englesku „pragmatičnost“. Nakon Majskog prevrata 1903 i ubistva poslednjeg Obrenovićevskog vladara, engleska Kraljevska kuća je optuživala dinastiju Karađorđević za taj zločin. Iz tog razloga Kraljevi Petar I i Aleksandar nikada nisu primljeni na engleski dvor, jer se to objašnjavalo solidarnošću sa jednom krunisanom glavom koja je ubijena. Međutim, to nije sprečavalo Kraljicu Elizabetu II(čiji je otac kum Kralja Petra II) da primi marta 1953 (takođe i 1978 u Bakingemskoj palati) u Londonu Josipa Broza Tita, čoveka koji je putem sile i terora ukinuo Monarhiju u jednoj savezničkoj zemlji.
29. novembra 1945 Monarhija je ukinuta bez referenduma,a ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, od 8. marta 1947. godine, porodici Karađorđević je oduzeto državljanstvo i konfiskovana celokupna imovina. Kralj Petar II je decenijama prikazivan kao izdajnik koji je pobegao u inostranstvo sa „tonama“ zlata. Od strane jednopartijske, diktatorske istoriografije on je bio napadan, osporavan i klevetan čitavih šest decenija. Prava istina tek poslednje decenije izlazi na videlo, a istorija će dati svoj konačan sud o poslednjem jugoslovenskom Monarhu.Samo jedan primer koji ilustruje neistinost komunističkih kvalifikacija Petra II – „Kralja bez zemlje“. Šezdeset godina se pričalo da je Kralj pobegao iz zemlje sa basnoslovnom količinom zlata. Istina je sledeća: Kraljevina Jugoslavija je marta 1941 imala 84,5 tona monetarnog zlata, od toga u zemlji 10,7 tona, a u inostranstvu 52,869 tona, a 20 tona je pred ratprodato u devize. Od 10,7 tona u zemlji izneto je ukupno 674 kg i to Vlada 385 kg i generalitet 289 kg. Nakon „oslobođenja“ tadašnja FNRJ je dobila 49 tona zlata. Kada tom broju dodamo 15,649 tona isplaćenih Americi zbog nacionalizovanja imovine njenih državljana 1948, i 20 tona prodatih u devize, dolazimo do razlike od samo 100 kg zlata, koji su bili pokradeni prilikom transporta u Crnoj gori tokom Aprilskog rata*. Treba istaći i to da je novac za kasnije Kraljevo lečenje prikupljan u krugovima naših ljudi u SAD, jer je on do kraja života imao finansijskih poteškoća.
Razočaran i izneveren, ostavljen i izdan, nakon kraćeg perioda u Francuskoj, Kralj Petar II se trajno nastanjuje u SAD, gde provodi poslednje godine svog života. Februara 1970 odlazi u bolnicu u Njujorku, zatim u Los Anđelesu, da bi svoj teški izgnanički život okončao u Denverskoj bolnici 3.novembra 1970. Kralj petar je 1955 objavio memoare pod nazivom "Zivot jednog Kralja" koji su kod nas stampani prvi put 1990 godine.
Sumirajući sve uspone i padove, sve greške i ispravne poteze, jednu stvar ne mogu mu osporiti ni najglasniji kritičari. A to je da ga nijedan surovi udarac sudbine nije zaobišao. Ostavši bez oca u jedanaestoj godini, bio je sa 17 uvučen u najveći oružani sukob u svetskoj istoriji,nemoćno posmatrajući stradanje svoje Otadžbine i naroda. Sa 22 godine biva proglašen za narodnog neprijatelja i izdajnika, oduzima mu se državljanstvo i imovina. Prinuđenog na težak i mučan emigrantski život,nije ga zaobišao ni raskol SPC u SAD. Napušten i umoran od svega, teško bolestan, najtragičniji vladar naše tragične istorije, zauvek je sklopio oči u 47. godini, u bolničkoj postelji, hiljadama kilometara daleko od svog naroda i svoje Otadžbine, koju je toliko voleo.
Kralj Petar II Karađorđević je sahranjen u crkvi manastira „Sveti Sava“ u Libertvilu kod Čikaga. On je jedini kralj neke zemlje koji počiva na tlu SAD. Postoji inicijativa da se njegovi posmrtni ostaci prenesu na Oplenac, u porodičnu kriptu dinastije Karađorđević.
Publicista Dragiša Kašiković se sledećim rečima oprostio na odru od Kralja Petra II:
„Zbogom naš miljeni sapatniče, tešku Krunu nisi dugo nosio. Morao si u izgnanstvo. Postao si naš prvi emigrant. Zbogom naš čestiti Gospodaru,rat se završio, ali našom zemljom nisu polja cvetala. Pšenica nije dozrela među drvenim krstovima. Zbogom mili zemljače,sudbina ti je trnov venac nametnula. Nosio si ga hrabro-Karađorđevski. Mi ti se kunemo svojom čašću i imenom da ćemo te preneti na Oplenac. U slobodnu Srbiju koju ti sudbina nije dodelila da ponovo vidiš“.
Zlatan Stojadinovic
Odabrana literatura: ¹ Miloš Crnjanski - Embehade ² Branislav Gligorijević – Kralj Petar II Karađorđević u vrtlogu Britanske politike ³ Aleksandra i Rade Rebić - Dragoljub Draža Mihailović i Drugi svetski rat: istorija jedne velike izdaje *Dr Dušan Jakovljević – Nema srpskog zlata, NIN,1.3.2001
https://www.facebook.com/#!/notes/zlatan-efendi-zlaja-stojadinovic/kralj-bez-zemlje-autor-zlatan-stojadinovic/163078553519
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment