Thursday, December 23, 2010

Шта крију архиви ОЗН-е о револуционарном терору 1944/1945?




Срђан Цветковић


Шта крију архиви ОЗН-е о револуционарном терору 1944/1945?

Често се у научној и широј јавности поставља питање о томе шта се налази у архивама ОЗН-е везано за догађаје из смутног периода српске и југословенске историје 1944-1946, времену када се учвршћивала револуционарна власт а тајна служба била својеврстан мач револуције који се немилосрдно спуштао на главе народних непријатеља. С једне стране изражава се сумња да постоје прецизни подаци о жртвама, да је доста тога рађено на реч, а с друге да ће се уласком у ове архиве (уколико су у целости сачувани) многе тајне расветлити или сумње потврдити. Нека објављена документа ОЗН-е у Словенији и најновија у Хрватској, али и понека која процуре из домаћих архива, иду у прилог друге тезе.

Највећи проблем истраживања ове и сличних дугогодишњих табу тема у Србији је недоступност релевантних полицијских и безбедносних архива. Иако свеприсутност, бруталност и интензитет репресије у назначеном времену омогућавају да се она региструје и алтернативним путевима (орални извори, анкете, мемоаристика, доступни архивски фондови, грађа КП домова...), за јасно сагледавање механизама државно-партијског терора и прецизнију квантификацију жртава треба сачекати потпуно отварање архива службе безбедности из тог времена али и подршку државе (законску и организационо-техничку) у процесу барем приближног утврђивања броја жртава и њихове рехабилитације, у чему се већ увелико одмакло у већини источноевропских земаља са комунистичким наслеђем.

Осим временске близине периода, масовности и свеприсутности државне репресије, која се делимично може регистровати и алтернативним изворима, олакшавајућу околност за овдашње историчаре представља и чињеница да је отварање архива и расветљавање улоге ОЗН-е у овим процесима прилично одмакло у бившим републикама СФРЈ (пре свега Словенији и Хрватској). Ове државе су у то време биле део јединственог државно-безбедносног простора, што омогућава компарације али и нуди корисне информације које се односе на Србију, пре свега на механизам и интензитет државног терора. У Словенији се у цео посао укључила држава, оснивањем комисија и укључивањем једног одељења министарства унутрашњих послова у истраживање злочина после Другог светског рата. Обележене су гробнице, обављене извесне ексхумације, делимично пописане жртве, па чак и покренут поступак против појединих актера (случај Митје Рибичича). У том светлу, а с обзиром на недоступност поменуте архивске грађе у Србији где нажалост публиковање овакве збирке још увек није могуће, посебно су интересантни скоро објављени документи (118 докумената) хрватске ОЗН-е Документи - партизанска и комунистичка репресија и злочини у Хрватској 1944-1946, од стране групе хрватских историчара и архивиста, који у потпуности расветљавају механизам и интензитет државно-партијске репресије у периоду 1944-1946. године. Будући да су они интересантни и за овдашњу научну али и ширу јавност и у многоме расветљавају улогу ОЗН-е и КНОЈ-а у овим процесима на целом простору ФНРЈ доносимо неколико занимљивих извода.

Многи објављени документи упућују на планску акцију ОЗН-е и постојање директива и закључака о ликвидацији без суђења политичких и класних непријатеља, колабораната и ратних заробљеника у првим данима по ослобођењу. У једној депеши Александар Ранковић отворено каже: „ Ваш рад у Загребу је незадовољавајући. За 10 дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност у чишћењу Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших наређења јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима (подвукао -С.Ц). Шеф II одсека загребачког одељења има свој став. Њега иначе смењујемо с ове дужности и тражимо да нам предложите новог.“

Многобројни извештаји о организованим ликвидацијама могу се наћи и у другим документима: “У евиденцији стрељаних без суда уписано је још 156 тако да иста сада броји 661 лице на територији Загребачке области." У једном извештају јавног тужиоца Друге армије каже се: „... Дана 18. и 19. јуна 1945. добио сам задатак да ликвидирам једну групу усташа легионара и жандара, укупно 52. Наређење ми је издао шеф окружне ОЗН-е." Повереник ОЗН-е за кнински сектор Илија Грубић извештава да је добио директиву „да приликом ослобођења ухапсе што више људи и један дио њих, који испуњавају потребне услове, ликвидирају", а затим наводи како су многи стрељани, док су неке пресуде у режији суда и партије касније фабриковане како би се легализовала дивља чишћења. „Од ликвидираних један су дио домаћи људи а један дио заробљеници наши држављани који су били у заробљеничким логорима. Већина је ликвидирана без суда.За један дио од ликвидираних затражено је од наших војних судова да се израде пресуде у сврху објављивања што је и учињено... Наши судски органи су неизграђени, с нашим покретом и борбом несаживљени, малограђани... Ово најбоље илустрира случај секретара нашег вјећа код шибенског војног подручја, који је сачинио сљедећу уредовну забељешку: „Према захтеву опуномоћства ОЗН-е шибенског подручја, овај суд је накнадно саставио пресуду, ради јавног оглашавања исте у Шибенику... Овакав поступак је као изниман био, према саопштењима добивеним од опуномоћства ОЗН-е у Шибенику, дерогиран од виших фактора и одобрен од надлежних политичких функционера.“

Нарочито су чести извештаји о ликвидацији ратних заробљеника. Наводимо пример ликвидације више од 100 домобрана: „Ова цифра је само приближна. Мањи део је стрељан пресудом суда, док је већина ликвидирана без суда. Без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да ће сутра бити против нас.“ Најмасовнија стрељања заробљених без суђења десила су се на територији Словеније у другој половини маја 1945, о којима детаљно сведочи низ докумената.

Нарочито су речите депеше које је слао генерал-мајор Раде Хамовић (псеудоним Мики): „Бригада је стигла двадесетог у 6 сати. Повезани смо са ОЗН-ом. Задатак наше бригаде је ликвидација четника и усташа којих има две и по хиљаде. Јуче нам је погинуо несрећним случајем командант другог батаљона на стрелишту друг Мома Дивљак. Данас смо наставили са стрељањем. Бригада је смештена у граду. “ „Налазимо се на истој просторији. У току целог дана радили смо исто што и јуче (ликвидација). По наређењу упутили смо један воз са једним чланом штаба батаљона да спроводи заробљенике у Загреб. Кад се врате јавићемо.“ У ликвидације су биле укључене и друге партизанске бригаде. У другој депеши стоји: „По наређењу штаба наше бригаде, батаљон је имао задатак ликвидирања народних издајника. Због извршавања постављеног задатка није се никакав рад одвијао у току дана... Током прошлог дана обављали смо исти задатак.“

Занимљиво да се у неким документима и бугарска војска, која се затекла у Словенији у завршним операцијама ослобођења Југославије, не приказује у најбољем светлу те да и она није била имуна на драстична кршења ратног права и морала: „Такође је запажено да су се Бугари у Словенији понели гусарски. Они су пљачкали словенска села и градове, па чак и силовали словенске жене и девојке што је изазвало велики револт код народа тако да је било случајева гдје су се словенски партизани оружано супротставили Бугарима.“Партијска организација је била инволвирана и добро упозната са стањем на терену на основу детаљних извештаја у којима су биле честекритике због претеривања локалних моћника ОЗН-е, примери злоупотреба, несврсисходних стрељања, неконспиративности или траљаво обављеног посла (преживели стрељање, грешком се нашли на списку ликвидираних и слично). Неки партијски активисти су се отворено противили овим методама, али само зато што удаљавају народне масе од партије. Између многих издвајамо следеће примере:“Ликвидацијом је руководио извесни Фирга који је одвео једну групу од 194 те их ликвидирао у близини села Кнезовљана, свега удаљености километар од села и 40-50 метара од пута, код саме ликвидације били су одборници села тако близу тако да ликвидацију знаде цјело село, пошто су некоји добили и робе од погинулих. Недалеко од самога мјеста где су ови ликвидирани имаде један бунар у којем се појавила сама крв ...“

„Масовно убијање заробљеника које је направила Карловачка бригада, убијање чак и цивила, који су изгладнелима доносили храну што је направила Уд. Сељина бригада (Фрањо Огулинац-Сељо) и неправилности других јединица непријатељ нашег народа знао је у борби да искористи и крупни пропусти које су починили појединци самовољно ишли су у корист нашим непријатељима.“

„... Даном дошло је 5 усташа који су побегли са стрељања из Градца где је за стрељање било одређено 312 лица да се стреља. Исти су причали народу да су утекли са стрељања.“„... конспиративно су га стрељали тако да су потрошили два шаржера шмајсерске муниције, јер је дотични након добивених неколико метака у стомак и прса пао у јаму и викао »Само сам рањен!« “

“...Случај Госпић, на пример, о коме се читав материјал налази код војног суда КНОЈ-а, поред осталог интересантан је и за војничко стање у тој јединици. Осам жена и три мушкарца су стрељани и након тога покривени грањем. “„... Имаде примера да се прелази и у другу скрајност… Највећма су то борци из Петрињског батаљона И бригаде, садистички злостављају бандите које одводе на стрељање. То им је прешло у страст тако да више нису у питању сами бандити и можебитне политички неугодне посљедице, него је у питању морална егзистенција дотичних бораца и руководиоца.“

„Другови који су то спроводили били су врло површни. На пример у Дубровнику је у огласу осуђених на смрт био наведен један грађанин Дубровника који се у том моменту налазио на слободи и у огласу међу стрељанима читао своје име и презиме ...У Дубровнику се јустификација вршила не стрељањем већ су се таква лица клала (подвукао С. Ц.). Ја сам за то сазнао од командира чете народне одбране. Ликвидација је вршена без потребне опрезности и на недостојан начин. Једна група из Дрниша је стрељана и бачена у јаме а да сви из логора нису до краја убијени тако да су из јаме викали - »Мајку вам вашу, убијте ме до краја!« Међу ликвидираним има и такових, који се нису смели ликвидирати прије него се јавно раскринкају на суђењу па тек онда им пресудити. Као примјер наводим 20 попова у Дубровнику.“

Чест мотив за ликвидацију заробљених војника или народних непријатеља била је освета о чему, између осталог, говори и следећа дојава: „Данас су убили Сокола и Ђуру чланове О. К. Ми ћемо стрељати на лицу места 60 зликоваца без осуде. Одговорите нам да ли се слажете са овом цифром или да још стрељамо.“ Било је злостављања и у истражном поступку који је вођен далеко од очију јавности и у којем је ОЗН-а примењивала бруталну силу. Приликом изнуђивања признања: „Раније, још за време борбе било је уобичајено тзв. тајно хапшење тј. таково хапшење где се у ствари човјека или онога кога се већ желило ухапсити једноставно украде тако да нестане. Послије се истрага такођер води тајно...“

„Било је случајева гдје су у затвору пререзивани вратови, ломиле се ноге, ударања пушчаном цјеви под ребра и кундаком у прса, батињање свакојаким средствима, пљускање, избијање зуби, електрична струја, морење глађу. Људи су се надаље проводили на стратишта изнакажени од батина и струје, избуљених очију и слично.“

Било је и опортунизма и двоструких критеријума код појединих органа (пре свега оних које су водили Хрвати) што се види из наведене депеше А.Ранковића којом упозорава ОЗН-у Хрватске на неефикасност у ослобођеном Загребу, али се огледају и у многим другим документима: „Питања братства и јединства у нашим јединицама није задовољавајуће. На пример у В бригади командир чете Суша Илија након стрељања четника изјашњава се отворено да ће он када дође у хрватско село Јасенице попалити све куће. Честе су појаве да Срби самоиницијативно злостављају а по наредби са одушевљењем стрељају кривце хрватске народности, а исто тако Хрвати кривце српске народности...“ „Једном приликом је било питање да се неког Лазића осуди на смрт а он је рекао (судија Бранко Новаковић - нап. аут.) доста је и 5 година робије, пошто усташе који су много више криви њих се пушта на слободу...“ „У истом батаљону дешава се да нови борци (муслимани из XIII дивизије) неће да стрељају банду, јер им то како наводе не дозвољава Алах.“„... борци чувају стражу код затвора постају благајници и магационери појединим бандитима. Такође командир затвора потпоручник пише љубавна писма згодној али ипак усташкињи такођер говори доста.“ „Војни суд округа бјеловарског показао се опортунистичким у последњих мјесец и по дана овај суд није изрекао ниједну смртну казну, премда је било случајева да су заслужили.“

Различито гледање на улогу ОЗН-е по ослобођењу и на однос јавних тужилаца и појединих начелника службе безбедности отворено је испољено крајем 1945, на састанку републичких и федералног тужиоца чији смо записник пронашли у Архиву Југославије. Између осталог, хрватски тужилац Јаков Блажевић је критиковао ОЗН-у: „Када су оперативне јединице ушле у град (Загреб) није било никакве пљачке у граду. Када су оперативне јединице напустиле град и када су у град дошле остале наше организације на челу са ОЗН-ом настало је масовно хапшење и нестајање многих лица. На интервенције јавних тужилаца из ОЗН-е се није хтело одговарати, нису се давали подаци, конспирисало се и мистифицирало да би се ускратили одговори на интервенције јавних тужилаца. Због тога је долазило до неслагања између јавних тужилаца и руководиоца ОЗН-е, иако су у Хрватској и начелници ОЗН-е и јавни тужиоци чланови окружног партијског комитета. “

Насупрот њему Милош Минић је истакао да су „односи јавних тужиоца и начелника ОЗН-е у Србији прожети разумевањем... да је потребно издати упутством већа овлашћења начелницима ОЗН-е да опомињу поједине резервисане тужиоце тврдећи да за њега закон није фетиш. Критикује Блажевића који се противио оваквим методима да има неправилан став према ОЗН-и и да због тога постоји неправилан став код појединих јавних тужилаца у Хрватској. Мишљење Блажевића да пред јавним тужиоцем морају бити отворена сва врата па и ОЗН-е оцењује као некомунистичко (подвукао С.Ц.) јер заборавља да партија руководи како јавним тужилаштвом, тако и ОЗН-ом и свим другим државним установама. Са Блажевићем су се сагласили Жижић (Ц. Гора), Ј. Вилфан, македонски и други тужиоци.“

У објављеним документима налазе се и подаци о броју логорисаних и стрељаних Немаца, као и активиста квислиншких формација. Наводи се да је до краја 1945. године било 117.485 логорисаних Немаца, нелогорисаних – 12.895, укупно 130.380 од тога чак преко 83.000 жена и деце. Само у Војводини је било 105.000 логорисаних и 6.000 нелогорисаних, укупно 111.740 Немаца (табеларни преглед логорисаних и нелогорисаних Немаца на тлу Југославије, крајем 1945, 312). Један документ говори о 114.415 заробљених домаћих квислинга у немачким и другим формацијама.Према другим извештајима до половине 1945. кроз затворе ОЗН-е у Војводини укупно је прошло 5.025 особа. Тајна служба је на територији Војводине стрељала 9.668 лица и то 6.763 Немца и 1.776 Мађара, од тога у Срему преко 1.000 (985 ван и 108 из затвора).Занимљиво је да се још крајем новембра 1944. помиње директива по којој »ОЗН-а нема овлашћења да врши ликвидације без суда, осим нарочитих изузетака« (стр. 51). Међутим, ликвидације су настављене па је Стево Крајачић на састанку начелника и руководства крајем јула 1945. поново упозорио: „Другови, престаните коначно с ликвидацијом! Не зато што ја жалим непријатеља, ја не жалим ни мога оца, него зато што се у народу кује, рује. Ми морамо настојати да нађемо нов начин са којим ћемо исте непријатеље одстранити. Ми сада имамо војне судове и суд националне части.“ Престанак ликвидација без суда се објашњава не чињеницом да је то злочин или разлозима хуманости, већ узнемиреношћу у народу и уско партијским интересима. Индикативно је да је и Ђилас у својим мемоарима слично упозорење ставио у уста самог Тита који је наводно у јесен 1945. на Политбироу КПЈ узвикнуо: „Престаните већ једном с тим ликвидацијама, смртна казна нема више ефекта!“ Не улазећи у истинитост ових навода, тек од друге половине 1945. ликвидације без суда полако постају реткост, а државно-партијска репресија се углавном институционализује.

На основу ових објављених докумената може се извући неколико закључака.

Прво, они потврђују да је репресија била планска, да се радило по унапред припремљеним директивама и одлукама уз постојање детаљних спискова политичких и класних непријатеља које треба ликвидирати у смутним, ратним околностима.

Друго, интензитет репресије у првим месецима по ослобођењу био је драстичан, а број стрељаних ратних заробљеника, политичких и класних непријатеља мери се десетинама хиљада.

Треће, из наведених извештаја може се у потпуности реконструисати механизам ликвидације: хапшења су се одвијала према унапред припремљеним списковима на основу дојава доушника, потом су вршене масовне егзекуције у режији ОЗН-е да би се затим затражило покриће од судова кроз исфабриковане пресуде за нека лица, махом угледније грађане.

Четврто, документи показују да у архивама постоје (или су постојали!) детаљни извештаји са терена о томе да се не ради о анархичним процесима који су се отели контроли (има и изузетака), већ да се све одвијало у режији и под надзором партије која је о свему извештавана и провлачила се као црвена нит.


http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=218885&sid=c84f5e369293bcca9fe919d7f36a144c


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

No comments:

Post a Comment