Sunday, October 16, 2011

St. Sava Serbian Orthodox Monastery, Libertyville, IL U.S.A. Sept. 11, 2011 / "Flowers for Voyvoda" on the 12th anniversary of Momchilo R. Djujich's death










St. Sava Serbian Orthodox Monastery
Libertyville, IL U.S.A.
September 11, 2011
The 12th anniversary of Voyvoda Momchilo Djujich's death
All photos by Aleksandra Rebic

Photo slide show

United Serbs - "Sta se ono na Dinari sija"

*****

Posted on YouTube by "bogdanfontana"




http://youtu.be/UiIZoEEN2NA



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


***** 

70th Anniversary of the formation of the Dinara Chetnik Division - October 16, 2011 / 70-godišnjice Dinarske četničke divizije





Seventy years ago on October 16, 1941 in the village of Crni Potoci, the local leaders of the people’s uprising against the genocidal Ustashe gathered to formalize the Dinara Cetnik Division and to elect a leader - Vojvoda Momcilo R. Djujic. Crni Potoci is a village located right on the Tromedja – the tri-border where Bosnia, Lika and Dalmatia meet. It was also the village where in 1876, King Peter I, then known as Petar Mrkonjic, led the uprising against the Ottoman Empire.

Pre sedamdeset godina, 16. oktobra 1941 u selu Crni Potoci, lokalne vođe ustanka naroda protiv genocidne ustaše sastalisu se da formalizuju Dinarsku četničku diviziju i da izaberu vođu - Vojvodu Momčila R. Đujića. Selo Crni Potoci nalazi se na samoj Tromedji Bosne, Like i Dalmacije. To je takođe bilo selo gde 1876 kralj Petar I, tada poznat kao Petar Mrkonjić, je podigao ustanka protiv Turaka.


Vera Dragisich
Secretary of The Movement of Serbian Chetniks Ravne Gore
whose father Djuro Dragisich was 21 years old and present at this momentous historical event...

"Ja Sam Iz Cetnicke Familije / I'm from a Chetnik family"
Facebook



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

OBAVESTENJE - BOLJEVAC u Subotu, 22. Oktobar 2011 - Pozivnica sahrana ekshumiranih iz tajne grobnice Potok Zmijanac Boljevac‏




 


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
 please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****


Saturday, October 15, 2011

ZAPISNIK - September 27, 2011 radi rehabilitacije Generala Mihailovića




Zapisnik Sept. 27, 2011 Page 1 of 3

Zapisnik Sept. 27, 2011 Page 2 of 3

Zapisnik Sept. 27, 2011 Page 3 of 3




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Thursday, October 13, 2011

БЕЗУСЛОВНО

*****

Поново су нас насмејали са причом да неће бити „додатног условљавања“. Наравно да у то више нико не верује јер је савремени свет заснован само на условљавању. Још од времена када је обзнањено да у политици и бизнису не постоје пријатељства, већ само интереси, почело је време условљавања. Време „мршаве шаргарепе“ и „подебелог штапа“.

И опет се враћамо на причу о генералу Михаиловићу. Срби су се огрешили о њега и сада гледамо како „клетва“ пада на четврту генерацију Срба, која није кадра да пронађе пут у магли историје. И није проблем што се светски моћници баве уценама и „додатним условљавањима“ када су мали народи на тапету. Проблем је што се и код нас преузима модел „додатног условљавања“ као средство и механизам за постизање политичких циљева. На рочишту у поступку рехабилитације, одржаном 27.септембра 2011.године, судије су затражиле доказ о смрти генерала Михаиловића, условљавајући наставак поступка документом који то потврђује. Нажалост ОЗН-а, вероватно због презаузерости, није издавала умрлице.

Суд тај документ није затражио пре годину дана када је опструкцијом СУБНОР-а процес непотребно одлаган. Не сумњамо да ће адвокатски тим прибавити тражени документ. А шта очекивати потом, да суд затражи да се на рочишту појави генерал Михаиловић лично, условљавајући даљи поступак овим или неким другим апсурдним захтевом?

Живот и судбину генерала Михаиловића треба изучавати у школама. Била би то одлична студија о броби српског народа за слободу, пропале снове о Југославији као заједничкој држави јужних словена, отпору окупатору и нереалним захтевима савезника али и о томе како је бити поражен у рату неопростив злочин и како пропаганда може да измени историјске истине и од праведника начини кривце и обрнуто. Имало би шта да се научи и о савременом свету у коме још постоје политички судови и у којима је „условљавање“ и уцене основни начин комуникације између моћних и слабих.

Тек кад спознамо истину о генералу Михаиловићу моћи ћемо да се одлучимо по којој би од народних мудрости требало поступити: „Шут се са рогатим не може бости“ или „Ничија до зоре не гори“.


Александар Недић

Српски либерални савет



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Wednesday, October 12, 2011

Boljevac: Ekshumirani, pa ponovo zakopani u istu jamu / "Novosti" Oct. 12, 2011

Vecernje Novosti
Ljubiša TRIFUNOVIĆ
12. oktobar 2011. 20:56

Streljani u vreme komunističkog terora ekshumirani, pa vraćeni u grobnicu. Odluku doneo Viši sud u Zaječaru. Zločin nad zločinima, optužuje dr Dobrivoje Tomić
 
Pre tri meseca žrtve otkopane i ponovo zakopane u istu jamu

NAKON što su posmrtni ostaci žrtava komunističkog terora, 14. jula, ekshumirani iz masovne grobnice u boljevačkom zaseoku Zmijanac, leševi mučenika, umesto da se, kako je bilo najavljivano, dostojno i po pravoslavnim hrišćanskim običajima sahrane, ponovo su, bez ikakvih obeležja, nekoliko dana kasnije - zakopani na istom mestu!

Ovakvu odluku, kako nezvanično saznajemo, doneo je Viši sud u Zaječaru. Ali, zvaničnu potvrdu ove informacije nismo uspeli da dobijemo budući da je Ljubinko Stanojević, sudija Višeg suda u Zaječaru, koji je vodio slučaj ekshumacije iz masovne grobnice žrtava komunističkog terora u Zmijancu, kako nam je rečeno, u sredu „bio na sudskom savetovanju na Zlatiboru“.

- Strašno, to je zločin nad zločinima - nema dilemu dr Dobrivoje Tomić, predstavnik žrtava u državnoj Komisiji za ispitivanje tajnih grobnica ubijenih posle 12. septembra 1944. godine. - Znam samo da su posmrtni ostaci 29 žrtava, nakon što su ekshumirani, stavljeni u džakove i ponovo, nakon što je angažovana mehanizacija, zakopani na istom mestu. Što je najcrnje, nismo u situaciji da bilo šta promenimo, budući da Komisija nema prava da se meša u odluke koje donose sudski organi.

Na mestu gde su mučenici ubijeni, danas nema nikakvog obeležja. Preko grobova je izrasla trava, okolno drveće je polomljeno... I, da nema drvenog krsta, podignutog pre gotovo dve decenije, ne bi se ni znalo da se na tom mestu nalazi masovna grobnica.

Dr Nebojša Marjanović, predsednik Opštine Boljevac, kazao nam je da je ekshumacijom potvrđeno postojanje masovne grobnice u Zmijancu, ali da su posmrtni ostaci žrtava ostavljeni na tom mestu po preporuci sudskih eksperata, koji su vodili akciju otkopavanja.

- U tom trenutku, kako mi je rečeno, nije bilo moguće da se posmrtni ostaci žrtava sahrane u zajedničkoj grobnici, jer za to nisu bile pribavljene sve neophodne saglasnosti, uključujući i dozvolu porodica mučenika stradalih u Zmijancu - smiruje strasti dr Marjanović. - Međutim, mi smo obezbedili lokaciju na našem groblju, tako da će se, 22. oktobra, posmrtni ostaci žrtava iz Zmijanca ponovo ekshumirati i dostojno sahraniti u zajedničkoj grobnici, gde će biti postavljena i spomen-ploča sa imenima svih mučenika pobijenih u masovnim streljanjima.

Ali, to je za pretke žrtava slaba uteha. Zoran Milutinović, iz boljevačkog sela Sumrakovac, kaže da je njegova porodica sedam decenija čekala trenutak da se ekshumiraju i, potom, dostojno sahrane posmrtni ostaci njegovog oca Živka, koji je bio učitelj, dede Milorada, solunskog borca i pukovnika Kraljevske vojske, stričeva Andre, advokata, i Vojislava, poljoprivrednog tehničara, i brata Miodraga Simića.

- Ne mogu da verujem da su posmrtni ostaci članova moje porodice ekshumirani i onda ponovo zakopani na istom mestu - u neverici je Milutinović.

- Da li je moguće da država dozvoljava takvu bruku. Pa, najmanje što je trebalo jeste da nam omoguće da pretke, čiji je jedini greh to što su bili članovi Radikalne stranke i nisu mislili isto kao komunisti, dostojno sahranimo! I, kakvo je to objašnjenje da nisu obezbeđene sve dozvole. Zašto su onda, uopšte, i obavljali ekshumaciju?

Aleksandaru Joviću, rodom iz Sumrakovca, koji živi u Zrenjaninu, komunisti su u Zmijancu ubili oca Nikolu i tetka Milana Radovanovića.

- Ne znam po čijem nalogu su posmrtni ostaci žrtava ekshumirani i potom ponovo zakopani na istom mestu - ogorčen je Jović. - Pa, žrtve su na ovaj način ubijene po drugi put. I, opet, kao i pre gotovo sedam decenija, bez suda i krivice! Nečuveno! Ali, porodice žrtava neće dozvoliti da se preko ovoga olako pređe. Jer, ukoliko za nas i naše pretke ne postoji pravda u Srbiji, potražićemo je pred Sudom za ljudska prava u Strazburu.

MNOGO PITANJA BEZ ODGOVORA

Po zvaničnim podacima, u Zmijancu su ubijena 44 „narodna neprijatelja“, čija se imena i prezimena znaju, dok su, iz samo jedne jame, izvučeni ostaci njih 29, što nam je zvaničnim dopisom potvrdio i Viši sud u Zaječaru - kaže dr Tomić. - Nije nam, međutim, jasno zašto nije obavljena ekshumacija leševa i iz druge jame. I, kada misle, ako je sahrana planirana za 22. oktobar, da to učine? I, zašto nije obavljena DNK analiza tih 29 tela koja su prvobitno bila otkopana. Mnogo je, nažalost, pitanja bez odgovora, a nadležni uporno ćute.

UBIJANI BUDAKOM

KAKO je ustanovljeno letos, mučenici su, vezani žicom, bili dovedeni, između 16. i 18. novembra 1944. godine, na streljanu na obližnjoj uzvišici u Zmijancu. Nakon što bi pali u podnožje, tu ih je sačekivao dželat i „overavao“ ih udarcima budakom u glavu, o čemu svedoči 28 razbijenih lobanja, koje su otkrivene nakon što je obavljena ekshumacija 14. jula ove godine.





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Monday, October 10, 2011

ПОДИГНУТ СПОМЕНИК ЧИЧА ДРАЖИ…ВАЈАТ У СПОМЕН ПАРКУ ЧИЧА ДРАЖИ У СУБЈЕЛУ / Tекст и фотографије: Миша Матић / 10 Октобар 2011, ФБР


*****

ФЕЈСБУК РЕПОРТЕР (ФБР)
10 Октобар 2011




Јуче је у Косијерићком селу Субјел почела монтажа вајата у Спомен – парку поред споменика генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу.

Пре 6 година је у селу Субјел, где се једно време налазила Врховна команда ЈВуО, где је Чича Дража боравио до 1943., као и његово троје деце, Бранко, Војислав и Гордана, подигнут споненик, а пролетос направљен и Спомен парк, јуче је допремљен Вајат из времена од пре Другог светског рата, који ће бити постављен у Спомен парку.


Изградња трга за споменик Чича Дражи у Субјелу

Милош Ђурић из Београда је започео читаву акцију око подизања споменика Чича Дражи, придружили су му се Сава Марјановић из Субјела и Милутин Пантовић из Косијерића, иначе припадник Црногорске Бригаде ЈВуО, али и већина мештана Субјела, Мушића и околних села. Као круна подршке идејии делу Милоша Ђурића, јавља се и подршка аутора прве „Равногорске историје“ мр Радована Калабића и учешће у пројекту од стране Војислава Михаиловића, унука ђенерала Драже.


Милутин Пантовић и Војислав Михаиловић
 откривају спомени Чича Дражи

Аутор споменика је вајар Бранко Тијанић из Шљивовице, а све радове су извели Субјељани као на моби, уз благослов Цркве и месног свештеника, који су поклонили плац за трг и спомен парк. Главни дародавац био је Милош Ђурић, а значајне прилоге дали су Сава Марјановић, Милутин Пантовић и свакако Војислав Михаиловић.

У селу Субјел, у родитељској кући Милоша Ђурића, се у време Драгог светског рата налазила команда Црногорске бригаде којом је командовао поручник Филип Ајдачић, а чести гости били су генерал Дража Михаиловић и потпуковник Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде., као и многи Равногорски команданти. У том и околним селима, налазили су се Центар везе, Полигон за обуку, Регрутни центар и Штампарија Врходне команде ЈВуО. Успомена на славне ратне дане одржала се до данашњих дана, тако да су се Субјелци, као један, сви одазвали на позив Милоша Ђурића, да помогну у радовима око споменика, а затим и Спомен парка.
 

Мештани Субјела пошумљавају Спомен парк


Војислав Михаиловић, Миша Матић и Милош Ђурић
 пред пошумљавање

Јуче се, као следећи корак уређења простора око споменика Чича Дражи, читава акција наставила доношењем предратног вајата из села Мушићи, који су купили Милош Ђурић и Сава Марјановић, и који ће бити постављен у Спомен парку. Најдражи гост је био Чичин унук Воја.

Војислав Михаиловић, Сава Марјановић и Радован Калабић
 поред споменика Чича Дражи.
У позадини се виде делови вајата.

9. октобра у Субјелу, поред споменика Чича Дражи

Постављање вајата ће се завршити ових дана, када сви делови оргиналног темеља буду пренесени у Субјел, а радови око уређења површине парка се настављају на пролеће, када ће се изградити довести вода и изградити Спомен чесма.

Овим примером својеврсног задужбинарства Милош Ђурић нам свима показује, како се и у овим тешким временима може помоћи народу, да поред чувања своје прошлости и баштине, може учинити на побољшању културног, историјског и друштвеног садржаја, поготово у селима која су још од 1944. била запостављена и скрајнута са пута развоја и кажњена од стране како тадашње, тако и садашње власти.


Tекст и фотографије: Миша Матић
2011






*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA 2 - Politička represija u Srbiji 1953-1985 / Nova Knjiga / Dr. Srđan Cvetković





PROGONI UNUTRASNJEG NEPRIJATELJA I ULOGA TAJNIH SLUŽBI…

ĐILAS I MIHAJLOV….

KIDNAPOVANJЕ VLADE DAPČEVIĆA I STRADANJE JOVANA BAROVIĆA…

PROCESI STUDENTSKOJ LEVICI, SUĐENJE ŠESTORICI, VOJISLAVU ŠEŠELJU I MNOGIM DRUGIM…

U NOVOJ KNJIZI DR SRDJANA CVETKOVIĆA


Knjiga se moze nabaviti s posebnim popustom na Institutu za savremenu istoriju (Trg Nikole Pašića 11/IV sprat) ili u knjizarama Službenog glasnika




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
 please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Thursday, October 06, 2011

ИСТОРИОГРАФСКИ И ИСТОРИЈСКИ РАД: Књига о ЈВуО у Шумадији - Бранко М. Јевтић









ИСТОРИОГРАФСКИ И ИСТОРИЈСКИ РАД

„Да историја није силована,
 комунизам не би ни био рођен“,
 записао је ужички, прерано умрли,
књижевник Владан Сокић.

Револуционарна власт, успостављена у Југославији 1944. године на тенковима совјетске Црвене армије, одржавала се бајонетима и суровом репресијом, комбинованом са агитацијом и пропагандом које су кривотвориле прошлост и обећавале комунистички рај на земљи. Убрзо је тај обећани рај претворен у црвени пакао. Сатанска идеологија уклонила је са лица земље више десетина, а сасвим је могуће и стотина хиљада људи, да би и у нашој земљи био успостављен стаљинистички режим, чији су се једноумни и безумни протагонисти држали гесла: „Тамо где смо ми, нема места за друге“.

Још од античких времена важе изреке: „Тешко побеђенима!“ и „Победници пишу историју“. У Југославији је после доласка бољшевика на власт било тешко свима, осим малобројне клике која је спроводила терор и злочине над наводним народним непријатељима. А по њиховом схватању, народ је био највећи „народни непријатељ“. Брозови комунисти и њихови најамници нису, међутим, били ни истински победници, а нису ни писали историју, већ фалсификате и лажи. У томе су били толико успешни да су на крају и сами почели да верују у сопствене обмане и опсене. Они који су тврдили да ће „социјализам победити у целом свету“, „да ће државе одумрети“, „да ће свако добијати према потребама“ и који су свог Вођу прогласили „бесмртним“ нису, међутим, знали да „неке људе може лагати све време, да све људе можете лагати неко време, али да све људе не можете лагати све време“!

Према Јеванђељу по Јовану, Христос је поручио људском роду: „Истина ће вас ослободити!“ Управо због тога властодршци, антихристи су гушили истину, ноћ проглашавали за дан, зло за добро и црно за бело.

Дело „Југословенска војска у Отаџбини у Шумадији“, аутора Бранка М. Јевтића садржи проверене податке, чињенице, документе и доказе и најбољи је одговор на све комунистичке уџбенике, енциклопедије, монографије, фељтоне, фразе, флоскуле, ТВ-серије, и филмове који су више од пола века контаминирали нашу свест.

Књига пред нама баца ново светло на тамну страну српске историје и уверљиво разобличава тврдње партизанских пропагандиста да је Равногорски покрет, под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића, био малобројан, колаборационистички, издајнички, профашистички...

Рад који је написао Јевтић пружа веома прегледан, јасан и систематичан преглед свих најважнијих података о ЈВуО у срцу Србије, у Шумадији. Књига сведочи о снази, организованости, масовности, утицају Равногорског покрета и бројних јединица у његовом саставу. Странице између корица ове књиге на којима су текстови, табеле и фотографије белодано доказују да је огромна већина становништва Србије, посебно Шумадије, током Другог светског рата била уз Равногорски покрет, а да су партизанске јединице биле неупоредиво малобројније, а врло често и потпуно маргиналне. Аутор је приљежно прикупио податке о равногорским јединицама, територијама на којима су деловале, бројном саставу, борбеним акцијама, сваком поједином официру и борцу... Њихове појединачне судбине, заправо су, и највећа вредност књиге, јер мали човек на кога се најчешће заборавља у великим историјским вртлозима, највише пати и страда, а за њега нема места у енциклопедијама, уџбеницима, мемоарима, документарним филмовима, романима...

Бранко М. Јевтић прихватио се захтевног, титанског, тешког, опасног и незахвалног посла у који је уложио деценије истраживачког и аналитичког рада. Да би се пописали припадници Равногорског покрета било је потребно много времена, енергије, средстава и стрпљења. Свега тога Јевтићу није недостајало, а овако значајног дела не би било да аутора није водила љубав према Истини.

Писац ове књиге учинио је сам оно што у другим земљама раде бројни и добро плаћени тимови стручњака са академија, универзитета, музеја, научних института, меморијалних центара... Без претеривања се може рећи да је аутор задужио све припаднике ЈВуО и Равногорског покрета и њихове потомке.

У нашем народу који је склон усменом казивању овај рад представља истински подвиг. То је истовремено допринос утврђивању историјске истине, исправљању неправди, националном помирењу у српском народу, као и моралној сатисфакцији за десетине хиљада оних који су од комуниста убијени на правди Бога, који су невини робијали у Брозовим казаматима и логорима, којима је отимана имовина, који су расељавани и протеривани ван земље, којима су одузимана људска и грађанска права и који су и мртви били дискриминисани, јер нису имали право чак ни на гроб и споменик.

Без претеривања може се рећи да се на овакво дело чекало 70 година. Зато ово није само историографски, већ и историјски рад, због свог значаја, вредности, обима и будућих домета.

Јевтићево истраживање биће незаобилазна литература приликом писања свих будућих радова о рату на тлу бивше Југославије, који претендују да носе епитет озбиљности и уверљивости.

Књига о ЈВуО у Шумадији је сведочанство о настанку великог војног покрета, његовом успону, епопеји, борбама и победама, људима који су га чинили и помагали, али и о поразима, лутањима, несналажењима, голготи, страдању од комуниста, усташа и Немаца, као и о издајству у његовим редовима.

Бранко М. Јевтић је написао животно дело које ће удахнути нови живот истраживању историје Равногорског покрета.

Срби су први у Европи имали герилски покрет који се борио против нацистичког окупатора, а, нажалост, последњи добијају објективан и свеобухватан попис припадника тог истог Покрета.


Александар ЧОТРИЋ
2011

________________________________________________


KOHTAKT
Бранко М. Јевтић


Ова адреса је заштићена од робота.
Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Суд забранио да улица носи Титово име / Словенија


Љубљана - Словеначки Уставни суд забранио је данас градским властима Љубљане да једној улици дају име по бившем југословенском предсједнику Јосипу Брозу Титу, јер је његово име, како се наводи, симбол комунистичког режима који је кршио људска права.

"Титово име није само симбол ослобођења Словеније од фашистичке окупације у Другом светском рату, него је и симбол тоталитарног комунистичког режима који је обележен обимним и грубим кршењима људских права и основних слобода", наводи се у образложењу одлуке.

Љубљана, чији је градоначелник Зоран Јанковић, именовала је једну улицу по Титу 1999, уз објашњење да је он био важна историјска фигура.

Конзервативна странка Нова Словенија затражила је од Уставног суда да укине ту одлуку, јер је Тито, како сматра ова странка, кршио људска права.

Градске власти Љубљане за сада нису коментарисале данашњу судску одлуку.


Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета
уторак, 04 октобар 2011




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, October 04, 2011

Zmijanac: Otkopane prve žrtve komunizma / "Novosti" October 4, 2011

*****

Vecernje Novosti
Lj. TRIFUNOVIĆ
04. oktobar 2011


U boljevačkom zaseoku definitivno je potvrđeno postojanje prve masovne grobnice žrtava komunističkog terora. Pronađeni ostaci 29 ljudi



U BOLjEVAČKOM zaseoku Zmijanac definitivno je potvrđeno postojanje prve masovne grobnice žrtava komunističkog terora, koji su streljani između 16. i 18. novembra 1944. godine. Posle iskopavanja, koje je počelo pre tri meseca, iz samo jedne jame izvučeni su ostaci 29 ljudi. Ovo je, za ”Novosti”, potvrdio mr Srđan Cvetković, sekretar državne Komisije za otkrivanje tajnih grobnica.

- Ovo je prva masovna grobnica u Srbiji za koju je nedvosmisleno ustanovljeno da su zločin počinili komunisti - kazao nam je mr Cvetković. - Većina mučenika ubijena je tako što im je razbijena lobanja, dok su ostali usmrćeni hicima iz vatrenog oružja.

Prema rečima dr Dobrivoja Tomića, predstavnika žrtava u državnoj komisiji, u Zmijancu su ubijena 44 ”narodna neprijatelja”, uglavnom viđeniji ljudi i domaćini iz Boljevca i okoline.

- To nam je, pre smrti, potvrdio Miodrag Cojić, komandant Ozne za Boljevac - govori dr Tomić. - Mučenici su bili povezani žicom, dovedeni na visoravan iznad obližnjeg potoka i - pokošeni rafalom. Koga nije ubio metak, bio je ubijen tako što su mu dželati, koji su čekali u podnožju, budakom razbijali lobanju.

Ovo je tek početak ekshumacija koje se očekuju u Srbiji gde, po dosadašnjim saznanjima, ima oko 300 tajnih grobnica u kojima je, na nedostojan način, sahranjeno nekoliko desetina hiljada ljudi.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Monday, October 03, 2011

"Finding Maksim" - Andy Evans, co-author of "Displaced", remembers his Serbian grandfather Maksim Ćulumović / "Britic Magazine" #18 2011


*****

Despite now being over twenty years since his death there is not a day goes by without my thoughts retracing the happy times I spent within his presence.

-Andy Evans, co-author of Displaced,
 speaks about his grandfather Maksim Ćulumović

Displaced is a true account of the parallel lives of a Yorkshire lad and Bosnian Serb lass. Despite neither knowing about the other, they eventually discover they are family, connected by extraordinary grandfathers.

Andy Evans was born and raised in a tight knit mining community in West Yorkshire. He simply idolised his grandfather Maksim. Growing up, Andy realised his secretive Deda seemed to have no past, simply appearing in post-war Britain as if from the sky. By the time the miners’ strikes were over, freeing Andy to return to the task of discovering his grandfather’s story, Maksim had passed away. Yet Andy refused to allow that book to remain closed. His quest brought him out of his comfort zone, indeed to gunpoint.

Vesna Kovac grew up in Yugoslav Bosnia, an unwilling witness to the nation’s descent to war. To survive, she worked at the colossal munitions factory in Novi Travnik, hostage to its increasingly strategic importance during the course of the war until she eventually escaped to live in the US.

Then one day, Vesna caught word of the curious expedition by a Yorkshire man in search of memories of his grandfather. A search which stirred up fond memories of her own deda, a certain Ostaja Ćulumović…

Author Andy Evans told Britić he cannot fully explain what drove him to overcome such odds to seek out his deda’s past:

“Maybe it was the mystery surrounding him, maybe it was simply that he was an extraordinary character which has continued my close connection to him despite the passing of time.

“I deeply regret that Granddad never sought to ‘Serbianize’ me. Although he followed the British way of life, he also maintained the proud heritage held close within him,” says Andy, who remembers being envied as a child for having not one but two Christmas Days a year and has more recently re-adopted his family slava of St George.

He shares memories of his grandfather which may resonate with some readers: arguing about politics while playing chess; a life of near complete self-sufficiency growing even his own tobacco in allotments; or how he would stand each morning, stripped to the waist, and bathe himself at the kitchen sink. Unfortunately, he notes the decline in local Serb communities means that chances to share such experience with other British Serbs is being lost.

“Each generation sadly seems to lose a little more of its heritage and tradition. Thankfully Britic Magazine has helped me to keep up to date with events that may be happening within the Serbian Community. For once I now feel less of an ‘Island’, cut off from those with a similar background to that of my own.”


Maksim allowing his picture to be taken
 in an unguarded moment


Andy acknowledges there are some mysteries he has yet to uncover, for example the position and division his grandfather held in the Chetniks:

"I remember once asking Granddad what rank he held within the army. As if playing a game he asked me to guess.

"Corporal?” I asked. With a smile and a gesture with his hand he simply replied “Higher.”

“Sergeant?” Now captured by the game I asked.

Again the hand gesture and “Higher,” came the reply.

“Sergeant Major?”

With a smile he turned and left the room. Before reaching the door he voiced the words,

“Higher”.

In his final weeks, and with the cancer now spread to his brain, he began to live out his past from the hospital bed.

He would speak of leading his men through the mountains towards Italy. He would relate to thousands losing their lives and only fifty men crossing the border to safety.

Throughout the whole of my twenty year search I have however only uncovered two photographs of him online. One is of the Ravna Gora Corps pictured near to Požega in Serbia, the other depicts him kneeling in front of a group of Chetniks with King Petar in a displaced persons camp in Germany."

Maksim was always reluctant to be photographed and was fearful of Tito’s agents. Andy points out, To point the camera was like pointing the gun. No way could a picture ever be taken.

When Maksim first came to the UK he was offered a stark choice: work the mines or face deportation quite probably to his death. He never felt bitter or cheated, despite the fact that he broke his back in the Yorkshire mines:

"The only time I ever heard Granddad display any bad feelings was if there were ever mention of Winston Churchill. He would say that Churchill had betrayed his people and was responsible for the death of thousands. He refused to claim British Citizenship…[saying] that if he were to return home then he would do so as a Serb and not as an Englishman."


Displaced Yugoslavs enjoying the sun in the grounds of Saville Park,
 adjacent to the Miner's Hostel. Maksim Ćulumović at front, far right

Often Serb families do not relay traumatic experiences in vivid (or any) detail to the next generation, despite long suffering. Andy has his own opinions about
this.

"Granddad dealt with his particular horrors and held them deep within himself. Mom recalls, as a child she would often be awoken to his screams and cries as sleep opened up the scars of his experiences.

"On rare occasions he would lose himself in sorrow and speak momentarily of having witnessed his own son being tied to a wooden stake and repeatedly stabbed by laughing madmen until he was dead.

"Looking back I feel that Granddad had suffered and witnessed so much hatred and bloodshed that he wanted to spare us from his own experiences in the hope our own lives would never be tarnished as it had so cruelly been for him."

Andy and Vesna took the deliberate approach of avoiding casting blame or retribution. Instead the book was about a twenty year search to uncover truths often buoyed by humour and a keen observation of the absurd.

After his first meeting with his newfound family he looks forward to going back frequently and admits, “The essence of the country is like a drug running through my veins. For me it felt as if a magical veil had enveloped me and continues to draw me deeper into its fabric to this day.”

Andy’s pursuit has been life-changing. He has caught the writer’s bug and plans to write a book of Serbian children’s folklore stories.

“I realise now that everyone we meet has a story within them.I feel saddened at times to realise so many of my generation never got to ask the questions I had raised. With the death of our loved ones so too dimishes the past, a past and history I feel deserves to be uncovered and held with pride and hope for the future.”


*****



Displaced is available from





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****