U.S. Congressional Record honors Major George Vujnovich, Serbian-American WWII veteran of the Halyard Mission

Aleksandra's Note: A sincere 'Thank You' to Congressman Crowley for honoring the contribution of Major George Vujnovich to the success of the Halyard Mission Rescue Operation and for also recognizing the contribution of General Mihailovich and the Serbian people to the rescue of hundreds of American airmen from behind enemy lines during WWII.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

Major George Vujnovich and Congressman Joseph Crowley

New York 2010

SPEECH OF

HON. JOSEPH CROWLEY

OF NEW YORK
IN THE HOUSE OF REPRESENTATIVES

MONDAY, MARCH 16, 2009

Mr. CROWLEY:

Madam Speaker, I am joined by the co-chairs of the Congressional Serbian Caucus, Representatives Melissa Bean of Illinois and Dan Burton of Indiana, in honoring a treasured constituent of mine and one of the unsung heroes of World War II, retired Major George Vujnovich. Major Vujnovich, a proud Serbian-American, was instrumental in 'Operation Halyard' and one of the last surviving members of that successful wartime mission.

In the summer of 1944, Americans and Allied airmen flew hundreds of sorties over Europe with the aim of disrupting the Ploesti oil complex, Adolf Hitler's most important oil pipeline. During their treacherous journey from Italian bases to the Romanian oil complex, 1,500 of our brave men were forced to bail out over Yugoslavia. Scores of American crewmen were trapped behind enemy lines and dependent on Serbian villagers to hide them from the Germans.

Although Yugoslavia was enemy territory at the time, much of the country's Serbian regions remained under the control of Yugoslav guerilla resistance leader General Draja Mihailovich and his Chetnik forces. General Mihailovich remained loyal to the Allies, and under his orders the Serbian people shielded these airmen and protected them from capture and imprisonment by German troops.

General Mihailovich passed information about the downed American airmen to the United States authorities. The Office of Strategic Services (OSS) put together Operation Halyard, a daring mission to save the men without drawing the attention of the Nazis. The mission entailed flying and landing C-47 cargo planes into enemy territory, picking up the downed airmen, and flying back to allied territory. Before the mission could go forward, however, the Allied forces cut ties with General Mihailovich and no longer had specific information about the location of the American airmen. Major George Vujnovich, the OSS operation chief stationed in Bari, Italy, discovered that Mihailovich was hiding the airmen near his headquarters in the city of Pranjani. He informed U.S. officials of their location and Operation Halyard progressed.

As the mission advanced, Major Vujnovich's experience and expertise were indispensable. Major Vujnovich was responsible for selecting members of the Halyard Mission, and orchestrating the initial parachute drop into the area. The rescue plans hinged on his direction and the ability of local Serbs to build an airstrip without any modern tools and without German detection.

'Operation Halyard' took place between August and December 1944 and was a complete success. Hundreds of men were rescued behind enemy lines and no lives were lost in the mission. The Halyard Mission was a success thanks to the brave men and women of the OSS and the courageous Serbian locals who risked their lives to safeguard American airmen. Thanks to a keen mind and tactical expertise, Major Vujnovich demonstrated the courage and selflessness that mark him as an American hero.

Major George Vujnovich was born to Serbian parents in 1915. In 1934 he received a scholarship from the Serb National Federation and left his home in New York to attend college in Belgrade. While living in Belgrade, Mr. Vujnovich met and married his wife, Mirjana. Their life was disrupted in 1941, when the German Luftwaffe bombed Belgrade in Operation Punishment. Mr. Vujnovich was a first-hand witness to the bombing, nearly losing his life when a falling bomb destroyed a nearby streetcar. After the bombing, Mr. and Mrs. Vujnovich fled Yugoslavia, and he accepted a job in Ghana as assistant airport manager while Mirjana moved to Washington, DC to work at the Yugoslav Embassy. When the US entered the war, Mr. Vujnovich received a commission as a second lieutenant and assumed command of an airbase in Nigeria. While working at the airbase, he was recruited by the OSS for the clandestine services, and was later sent to the OSS post in Bari, Italy. From this post he saved the lives of his fellow servicemen and earned the title of hero. I am honored to have this opportunity to acknowledge Major Vujnovich's contribution to the Halyard Mission.


END

http://www.gpo.gov/fdsys/pkg/CREC-2009-03-16/pdf/CREC-2009-03-16-extensions.pdf

Note: Congressman Joseph Crowley, Democrat, is the US Representative for New York's 7th District. He is an Irish-American and the following description of part of his works can be found on the net at http://www.irishamericandemocrats.org/

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Collecting personal tributes and memories in honor of Major George Vujnovich

For those of you who have a personal story or memory to tell about Major George Vujnovich who died today, April 24, 2012, and would like to share it publicly, please contact me, Aleksandra, at ravnagora@hotmail.com.

I will be collecting your tributes and posting them here with your name the weekend of May 5-6, 2012.

It is no surprise that George Vujnovich was a beloved man. Every opportunity that I was blessed with to have contact with him, either in person or on the telephone, resulted in a positive experience. George Vujnovich was truly a nice man, a good man, who played an important and positive role in history but was not consumed with his own self-importance. His humility was just one of his virtues.

He will be missed.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

Major Richard Felman, Aleksandra Rebic and Major George Vujnovich

 Halyard Mission 50th Anniversary Reunion Chicago, IL

 May 30, 1994

Photo: A. Rebic

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

 please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

RET. MAJOR GEORGE VUJNOVICH DIES April 24, 2012

George Vujnovich in Pranjani, Serbia

September 2004

From Nenad Milinkovic in New York:

Dear Friends,

It is with sadness that I must inform you of the passing of our dear friend, hero and inspiration Ret. Major George Vujnovich, who passed away this morning 4/24/12. May he rest in peace.

A wake will take place on Friday 4/27 at the:

Farenga Funeral Home
38-08 Ditmars Blvd.
Astoria, NY 11105-1851
(718) 726-6060
mailbox@farengafuneralhome.com

Church Services (Opelo) for George will be held at Saint Sava's Cathedral in NYC on Saturday 4/28 at 4 PM.

www.stsavanyc.org

Memory Eternal! Vjecnaja Pamjat!

Best Regards,

Nenad Milinkovic


 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 

*****

Жртве комунистичког режима на сајту / "Политика" April 22, 2012

Политика
Бојан Билбија
Oбјављено: 22.04.2012

База података за 20.000 лица садржи име и презиме, занимање, датуме рођења и смрти, околности и локацију где су страдали

Сајт Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године

После две и по године рада Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године на њиховом сајту www.komisija1944.mpravde.gov.rs покренут је пројекат „Отворена књига жртава”, као јединствен такав подухват у Европи, а могуће и у свету. Како каже за „Политику” секретар Државне комисије др Срђан Цветковић, ради се о најмодернијој форми, софтверу који садржи интерактивни територијални интернет претраживач жртава на подручју целе Србије, страдалих после ослобођења. Од укупно 35.000 и више лица, која се налазе у њиховој привременој евиденцији, до овог тренутка већ су унели податке о скоро 20.000 њих, који се могу пронаћи на овом претраживачу.

– Ова база података, за сада само у ћириличној верзији, садржи детаљне податке о сваком лицу: име и презиме, занимање, националност, датуме рођења и смрти, околности под којима су настрадали, као и квалификацију дела под којима су та лица вођена, и свуда где је то могуће, место и тачну локацију где су убијени. Сви унети подаци садрже и прецизан извор, један или више њих, одакле потичу, тако да грађани који су у сродству или имају интерес да некога рехабилитују или потраже, преко нашег сајта могу добити најпоузданије могуће податке. То и јесте основни смисао пројекта, да буде нека врста јавног сервиса грађанима у процесу рехабилитације и реституције, својеврсна отворена књига, у којој је могуће податке допуњавати, мењати, исправљати на основу више извора – наводи Цветковић.

Систем може сам да уради извештаје по више од 20 категорија, као што су национална припадност, политичка оријентација, територија, време страдања, социјална структура жртава...

– Свесни смо да су само извори са којима радимо, често непрецизни, контрадикторни, да у њима има и грешака, па смо стога омогућили грађанима да нам пријављују нове податке преко „поштанског сандучета” које се налази у врху нашег сајта. На тај начин постићи ћемо да подаци које смо поставили буду што прецизнији поузданији, да дођемо до неких извора за које раније нисмо знали, о људима и нарочито локацијама страдања. Јер без укључивања најшире јавности у Србији, као и дијаспоре, немогуће је привести овај огроман посао крају – објашњава секретар Државне комисије.

Како напомиње, овај пројекат је својеврсно финале рада Комисије, који ће да обједини и на једном месту прикаже све што је до сада урађено, уз доста волонтерског рада и скромна средства добијена преко Министарства правде, али уз велику подршку Института за савремену историју, чији је директор др Момчило Павловић и координатор Одбора за истраживања.

– По броју обрађених података о страдалим лицима, ми смо далеко искорачили испред колега из Словеније, Хрватске или Бугарске, који се баве сличним послом у много дужем периоду него ми овде. Преостаје још један важан део, ексхумације на преко 200 до сада утврђених локација масовних погубљења. Међутим, то су веома скупи и сложени, а често и немогући послови и за сада не постоји надлежност Државне комисије да обавља ове ексхумације. То је у овом тренутку у надлежности виших судова и локалних самоуправа. Наша је идеја да самоуправе саме покрећу такве иницијативе, а ми ћемо их у томе подржати и доставити све постојеће информације. Треба ипак признати да је, посебно у Словенији, чија је комисија имала већу подршку државе, урађено много више на плану ексхумације – каже наш саговорник.

После вишегодишњег рада Комисије, прикупљена обимна грађа омогућује да се не зауставе на овом кораку, већ да наставе у неколико праваца, открива Цветковић.

– Наш рад има смисла уколико ово до чега смо дошли буде презентовано не само кроз форму сајта и интернет базе, већ и кроз организовање изложби о репресијама режима о којима се дуго ћутало и које су вршене у име оног чије се име није смело помињати. Коначно, како би се ови процеси компаративно сагледали на тлу Србије и Југославије, постојећа база података могла би се проширити на подручје читаве бивше Југославије, и то укључујући период од 1941. године и злочине свих страна учесница у сукобу, а не само титоистичке власти. На тај начин, коначно би се измериле праве размере трагедије грађанског и антифашистичког рата и револуције, разбиле предрасуде и митови о броју жртава и карактеру ових сукоба – напомиње др Срђан Цветковић.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Zrtve-komunistickog-rezima-na-sajtu.sr.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Организациони одбор Равногорског покрета за организовање прославе на Равној Гори позива на прославу Трећег Српског Устанка на Марковдан 08. маја 2012.године на дан када је устанак и подигнут.

Организациони одбор Равногорског покрета за организовање прославе на Равној Гори позива на прославу Трећег Српског Устанка на Марковдан 08. маја 2012.године на дан када је устанак и подигнут. Програм прославе на плакату а о учесницима и гостима организациони одбор ће обавестити после састанка Ц.Н.К и организационог одбора.

http://ravnogorskipokret.com/index.php?option=com_content&view=article&id=254:2012-04-19-19-39-11&catid=1:novo

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

 please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Komandovanje generala Mihailovića / Pukovnik Novica Stevanović April 23, 2012

Pukovnik Novica Stevanović

Jedini saveznički komandant iz Drugog svetakog rata čije su komandovanje (1941-1944) sticajem okolnosti “pretresale” tajne obaveštajne službe obeju strana (Saveznici i sile Osovine) bio je jugoslovenski armijski general Dragoljub Draža Mihailović.

Gerhard Emskoter bio je nemački nacistički ratni obaveštajac, i dopisnik iz Jugoslavije, za sve vreme nemačke okupacije. On je za “Chicago Daily Tribune” (8. 6.1945) izjavio: “Mi smo se nadali da će Mihailović, izdat od svih svojih saveznika, na kraju krajeva, uvideti da mu je saradnja s nama jedini izlaz. Ali on to nije hteo, niti ikad naše emisare primio i razgovarao”.

Ne slučajno, na suđenju generalu Mihailoviću, niko od nemačkih optuženika nije pozivan za svedoka, jer nisu mogli da potvrde optužbe jugoslovenskog komunističkog Politbiroa. Zato su oni izvedeni pred sud posle izricanja presude Mihailoviću. Tako je šef Gestapoa za Srbiju, pukovnik Fuks, izjavio: “Nikada Gestapo, čiji sam šef stalno bio, nije imao nikakve veze s Mihailovićem. Štaviše, mi smo ga uvek smatrali za neprijatelja broj jedan”. Inženjer Franc Nojhauzen (odgovoran za nemačku privredu): “Mi partizane, ili komuniste, u Srbiji, nismo ni osećali. Ako su naši magacini bili stalno napadani, pljačkani ili uništavani, to je bila krivica Mihailovićevih ljudi”.

Pukovnik Robert Makdauel, rukovodilac američke tajne službe OSS, posle ličnog uverenje, i izveštaja svog agenta, kapetana Emeta, koji je imao poseban zadatak u vezi s prikupljanjem dokaza o Mihailovićevoj kolaboraciji s Nemcima: “Dokazi na osnovu kojih se đeneral Mihailović tereti, delom su lažni, a delom izvitoperena istina.”

Kapetan Majkl Liz, britanski oficir Uprave za specijalne operacije (SOE) u Srbiji, upoređujući posle rata Signalni dnevnik (upisivani izveštaji onako kako su dolazili s terena u kairskomSOE-u) s onim Operativnim (selektivno prepisivani podaci iz Signalnog dnevnika za izveštavanje pretpostavljene komande u Londonu), zaključio je: “Mi oficiri britanskih misija kod Mihailovića u neznanju smo skrivili monstruoznu podvalu”.

Na suđenju nemačkim ratnim zločincima u Nirnbergu, general Jodl, koji je bio u Vrhovnoj komandi, podneo je savezničkom sudu jedan ratni izveštaj Vermahta, u kojem se navodi “da je general Mihailović… svakog dana, tokom 1942. i 1943, gubio prosečno od 15 do 30 vojnika”.

I na kraju, ne bez razloga, u pohvalnom slovu prilikom dodeljivanja ordena “Legion of Merit”, američki predsednik Truman je napisao da se general Mihailović “izvanredno istakao kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga”, da bi, zatim, tri decenije kasnije, pre nego što je postao 53. predsednik, Roland Regan, zaključio: “Sudbina generala Mihailovića nema samo istorijski značaj – ona nas i danas nečemu uči. Nijedna zapadna zemlja, uključujući SAD, ne može da se nada da će pobediti u svojoj borbi za slobodu i opstanak ukoliko spoljnoj politici, koja se temelji na načelu svrsishodnosti, bude žrtvovala hrabre saborce”.

Sve su to više nego dovoljni razlozi da se srpska vojna istoriografija odredi prema komandovanju armijskog generala Mihailovića pa se ta strategijska radnja može sistematizovati u nekih šest vrsta vojnih operacija, (autonomnih i zajedničkih savezničkih), i to:

Savezničke vojne operacije:

1. Protivosovinsko-logistička (maj 1941 – avgust 1943). Cilj: vojni slom Sila osovine na afričkom ratištu i umanjivanje ubojne moći nemačkih snaga na Istočnom frontu. Osnovni sadržaji: sabotaže i inteligentne sabotaže, diverzije i građanska neposlušnost. Prva faza: zajedničke operacije JVUO sa snagama Partizanskog pokreta, leto i jesen 1941; Druga faza: autonomne aktivnosti do stizanja direktive savezničke komande (general Aleksander) i Jugoslovenske vlade leta 1942; Treća faza: Posle bitke kod Alamejna novembra 1942. do početka savezničke operacije Haski jula 1943. godine (iskrcavanje na Siciliji).

2. Obezbeđenje desantne osnovice za savezničko iskrcavanje, prihvat i sadejstvo u jadranskom zaleđu (početak 1943 – novembar 1944). Cilj: poraz osovinskih, koalicionih i kolaboracijskih snaga na Balkanu i oslobođenje Jugosalvije s tim što je za savezničko komandovanje operacija bila lažna (obmana Vermahta u pogledu mesta iskrcavanja glavnih savezničkih snaga u operaciji Haski). Prva faza: kontrola operativnih komunikacijskih pravaca ka jadranskom zaleđu i blokada neprijateljskih snaga u garnizonima; Druga faza: razoružavanje neprijatelja u garnizonima, ili blokada operativnih pravaca ka jadranskom zaleđu, i sadejstvo savezničkim snagama u Italiji. U isto vreme, radi dovođenja nemačkog komandovanja u zabludu, u Grčkoj su provođene operacije “Animal”, a kao “šlag na tortu” Hitleru je podmetnuta operacija “Mleveno meso”.

3. Operacije za spasavanje i evakuaciju vazduhoplovnih posada iz oborenih savezničkih aviona (mart 1944 – oktobar 1944). Prva faza – spasavanje i evakuacija kopnenim pravcima do Jadranske obale; Druga faza – vazdušni most i učešće u američkoj operacija Haljard.

Autonomne (jugoslovenske) vojne operacija:

1. Napadne operacije za oslobođenje od okupatorskih i kvislinških snaga (jesen 1941 – jesen 1944); Prva faza: zajedničke (iznuđene) operacije s partizanskim snagama do početka građanskog rata novembra 1941. godine; Druga faza: napadne operacije za oslobođenje Srbije, septembar – oktobar 1944. godine;

2. Operacije nužne odbrane od snaga Jugoslovenskog partizanskog pokreta (novembar 1941. i početak 1943 – jesen 1944) i od savezničkih snaga u specijalnoj operaciji nametanja komunističkog režima u Jugoslaviji. Cilj: poštovanje stava Saveznika o zajedničkom otporu protiv neprijatelja oba pokreta (Ravnogorski, koji predstavlja kontinuitet i Partizanski, koji predstavlja diskontinuitet nacionalne tradice) i rešavanje pitanja posleratnog uređenja posle bezuslovne kapitulacije nemačkog Vermahta. Prva faza: borbena dejstva za obezbeđenje sopstvenih operacija protiv osovinskih i koalocionih snaga (koristeći taktičku situaciju na terenu vojska Partizanskog pokreta često je napadala snage JVUO s leđa pa je u tim prilikama da bi objasnio šta se stvarno događalo, na sudskom komunističkom procesu, general Mihailović koristio sledeće formulacije: slučajno sadejstvo, prećutna saradnja, ratne intrige, ratno lukavstvo i ratne prevare); Druga faza: ofanzivno-defanzivne aktivnosti povodom savezničkih operacija Ratvik i Crvene armije u Srbiji; Treća faza: ofanzivna borbena i propagandna dejstva.

3. Operacija Povratak.Cilj: da se ne dozvoli stabilizovanje prilika u Srbiji u korist Partizanskog pokreta, koji je bio pod apsolutnom kontrolom jugoslovenskog komunističkog politbiroa, zaštiti stanovništvo, duhovno i politički pripremi za slobodne i demokratske izbore i obezbede od uništavanja dokazi o komunističkim zločinima. Prva faza: prethodnica Komandos (jesen 1944 – januar 1945); Druga faza: marš-manevar ka Drini i prelazak u Srbiju (april – maj 1945).

U suštini, armijski general Mihailović imajući dve funkcije komandovanja u svojim rukama (civilna: bio je ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva i vojna: pomoćnik vrhovnog komandanta, načelnik štaba Vrhovne komande i, potom, komandant JVUO) sprovodio je ratnu i vojnu doktrinu Kraljevine Jugosalvije tako što je reformisao poraženu vojnu silu monarhije u Jugoslovensku vojsku u Otadžbini, zarobljeništu i izgnanstvu (mobilizacijski kontigent oko 700.000 ljudi) i, uključujući je u saveznički sistem komandovanja do bezuslovne kapitulacije nemačkog Vermahta, očekivao signal za “Dan – D” sredinom 1943. godine, o čemu je čak imao i sporazum s britanskom vladom.

Pukovnik Novica Stevanović

Beograd,23.april 2012.

http://savremenaistorija.com/?p=408

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

ПРОЈЕКАТ: „Формирања базе података политичких осуђеника 1944-1945. године“

СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
УЗУН-МИРКОВА 3а
11 000 БЕОГРАД
ТЕЛ:062 120 90 36
MEIL: SLS_SEOBE@HOTMAIL.COM


ПРОЈЕКАТ:

„Формирања базе података политичких осуђеника 1944-1945. године“

1. Назив пројекта:

„Формирања базе података политичких осуђеника 1944-1947године“

2. Општи циљ пројекта:

„Прикупити и јавности ставити на располагање појединачне податке о жртвама политичке и идеолошке репресије над демократском опозицијом у Србији 1944-1947. године.

3. Назив и адреса организације која конкурише за средства:

СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
УЗУН-МИРКОВА 3а
11 000 БЕОГРАД

4. Вредност пројекта:

500 000 динара.

5. Начин реализације пројекта:

Организатор и реализатор пројекта било би СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ Оперативну реализацију пројекта водио би маг Драган Крсмановић а пуна подршку пројекту би требало да дају архивске и правосудне институције Републике Србије као и казнени заводи у Сремској митровици и Пожаревцу.

5.1. Садржај активности и кадровске потребе:

Активности на реализацији пројекта обухватају следеће активности:

- Проналажење и требовање архивских докумената;

- Издвајање и скенирање докумената;

- Израду апликације за унос података;

- Повезивање базе података са скенираним документима;

- Израда историјске белешке, објашњења и упутстава.

Тим за реализацију пројекта чинила би екипа састава 3 лица од којих би вођа пројекта вршио идентификацију докумената а два лица копирање, скенирање и унос у базу података.

5.2.- Тахничке потребе:

1. Лаптоп рачунари (1)

2. Скенер (1)

3. Дигитални фотоапарат (1)

Сву опрему за реализацију пројекта обезбеђује Удружење.


6. ДИНАМИКА РЕАЛИЗАЦИЈЕ И ТРОШКОВНИК ПОДПРОЈЕКТА:

„Формирања базе података политичких осуђеника 1944-1947године“:

6.1. Прва фаза:

Oбухвата израду апликације за унос података, истраживања у Кзненој установи Сремска Митровица, казненој установи Пожаревац (Забела), Војном архиву, Архиву Србије, Архиву Југославије и регионалним архивима, лоцирању и евиденцију података о лицима осуђиваним из идеолошких и политичких разлога.

6.2. Друга фаза рализације:

Друга фаза реализације обухватиал би копирање и скенирање докумената са подацима о лицима осуђеним из идеолошких и политичких разлога.

6.3. Трећа фаза реализације:

Обухватила би израду унос података у дигитализовану базу података, израду објашњења и белешки и презентацију резултата пројекта.

Укупно време реализације пројекта било би 9 месеци.

Укупни трошкови реализације пројекта би били 500 000 динара а преглед спецификацији из Прилога.

На овај начин у 2012. години би били идентификовани и копирани односно скенирани подаци о „политичким“ осуђеницима а део података би био унет у дигитализовану базу података која би требало да садржи следеће податке.

Пидаци би обухватали:

- Презиме, име и очево име,

- датум и место рођења односно боравка

- занимање

- суд који је донео пресуду и датум пресуде и број протокола

- кривицу односно разлог кажњавања

- врсту и трајање казне

- напомену (помиловање, смрт и сл.)

Програм би требало да омогући претраживање по свим критеријумима.


6.4. Контрола реализације и утрошка новчаних средстава

Однос између Министарства за рад и социјалну политику и Удружења би се регулисао уговором а исплата средстава би се вршила у складу са договореном динамиком.



За Српски либерални савет
Маг. Драган Крсмановић
April 2012



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

April 10, 1941: A Dark Day In History / By Srdja Trifkovic April 2012

Aleksandra's Note:

While this excellent analysis by Srdja Trifkovic focuses on the "internal" history of Croatia, it is important to note that four days after Nazi Germany declared war on the United States, Hitler's staunch ally the Independent State of Croatia (NDH) declared war on both the United Kingdom and on the United States on December 14, 1941. What makes this especially significant is that less than three years later, on April 16, 1944, which was Easter Sunday for the Serbian Orthodox, the Anglo-American forces bombed Belgrade, the capital of their loyal and devoted ally Serbia, even though there was no strategic reason to do so. The consequences of the bombing campaign were devasting for the Serbs, who lost tens of thousands of innocent civilians on that Holy day. No such Anglo-American bombing campaign was ever initiated against Zagreb, the capital of the Independent State of Croatia.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

Some important Westerners may prefer to look forward, to forget, minimize, or even deny, the fruits of the Croatian Holocaust of 1941-45 and its revived legacy of 1995. The endeavor is flawed. Sins unatoned for will continue coming back to haunt us.

The range of moral and political issues raised by the Ustaša movement and the regime it established in Croatia on April 10, 1941, is comparable to the Third Reich. In both cases, a political group, organized into a regime, devoted extraordinary resources to mass murder based on the victims’ race, creed or ethnicity. In both cases most ordinary Germans and ordinary Croats – those not directly affiliated with the regime, or overtly supportive of its goals and methods – opted for passive acquiescence. In both cases only a small minority was directly involved in the killing. In both cases the perpetrators understood why it had to be done; the mass murder made sense to them.

There are intriguing differences. The Nazis subjected ordinary Germans to relentless anti-Semitic indoctrination for almost a decade prior to the final, exterminationist phase of 1942-45. The anti-Serb propaganda campaign conducted by the Ustaša regime preceded the beginning of its own exterminationist campaign by weeks rather than months. In both cases modern racial myths were blended with a mix of pre-existing myths, stereotypes and prejudices, thus preparing ordinary people to internalize the dehumanization and subsequent liquidation of the victims. In Croatia, however, the collective indoctrination preceding the mass murder could be so much shorter because the soil was more receptive to the seed.

The Ustaša movement had its roots in the political tradition based on Croatia’s state rights, which included the key claim that no inhabitants of Croatia were exempt from the jurisdiction of its political and legal institutions. For the upholders of this view, the Serbs of the Military Border were unwelcome aliens for as long as they insisted on retaining their distinct name, their autonomous legal status vis-à-vis Civil Croatia, and their Orthodox faith. An obsessive aristocratic resentment at Grenzer priviliges was passed on from one generation to another, and became democratized after the collapse of feudalism in 1848.

At the historical root of the Ustaša bloodbath lay a centuries-old striving of the Croatian elite to impose legal and religious homogeneity and to re-establish political obedience. A culturally homogeneous nation-state could not be created from the diversity of nationalities without ethnic cleansing, however. The notion of a racially distinct national community with an exclusive claim to its land was the necessary ingredient to make such a project not only possible but emotionally and culturally legitimate. That notion was eventually articulated in the aftermath of 1848, in the period of rapid modernization, with the Serb as the essential ‘other’ at its center. The old distaste for the Vlach of the Croatian Estates was re-defined in surprisingly modern terms by the “father of the nation,” Ante Starčević. He articulated eliminationist anti-Serbism and thus created the necessary political culture for the Ustaša project of exterminationist Serbophobia.

What also set the Ustašas apart from both Nazis and Fascists was the degree to which their anti-Serb hate defined their emotional as well as cultural self perception, their very Croatness. This set the movement apart from all other political forces in Croatia, and notably the HSS. The Ustašas postulated a demonic concept of the Serb which made any compromise impossible. Limited sovereignty and amputation of territory was preferable. Pavelić’s perception of Croatia’s interests was consistent with his basic assumptions, eventually turning him into Mussolini’s “Balkan pawn” in the latter’s own words.

The victor in the Yugoslav war of all against all, Tito tried to force all “Yugoslavs” to invest their memories of the war into the common bank of the National Liberation Struggle (NOB) and Fascist Terror as equal shareholders, and to draw the common dividend of brotherhood and unity. Tito’s edifice thus came to be built on three fictions:

1. The myth of the constituent nations’ equal contribution to the Partisan victory in the ‘National Liberation Struggle.’

2. The myth of all ethnic groups’ equal suffering under the ‘occupiers and their domestic servants.’

3. The equating of the Četniks with Pavelić’s Ustašas as politically and morally equivalent.

The Serbs were not allowed to be personalized as victims and the Ustašas were seldom named as perpetrators. Countless markers and monuments in Lika, Kordun, Banija, or Bosnia and Herzegovina memorialized the “victims of the terror by occupiers and their domestic servants,” followed by long columns of Serbian names. The state narrative could not prevent or outweigh the impact of personal and family ones, however, which for the Serbs became part of an underground national narrative.

The Serb-Croat conflict of the 1990s grew from elements which should now be familiar. The Communist apparat in Croatia and the police force were disproportionately Serb. This was resented by Croats, just as Serb privileges had been resented before 1881. As the Croatian Communist Party became more nationalistic, this became consequential; and when Communism failed, nationalism detonated. The Serbs were identified as the bearers of the Communist revolution itself.

In 1990-91 it was hardly imaginable that the Serbs should not take up arms against a regime in Zagreb which was reviving the symbols, slogans, and atmosphere of the Ustaša state. Their fears were kindled by the government of Franjo Tudjman which came to power in April 1990 after the first multiparty election since 1938. It was composed of nationalists whose stated goal was to reconcile the legacy of the Croatian Partisans and their Ustaša opponents. Tudjman’s successor as president, Stjepan Mesić, thus declared that Croatia had scored a victory twice in the Second World War, first in 1941 and then again in 1945. Tudjman readily affirmed that the NDH reflected the legitimate, centuries-old aspirations of the Croat people.

The war which broke out in August 1991 had the traumatic collective memory of the NDH as its key cause. Its final act came on August 4, 1995, when Operation Storm was launched by the Croatian army and police. Its political objectives became evident over a decade later, when the Yugoslav War Crimes Tribunal at The Hague released a transcript of Tudjman’s meeting with his top military commanders and civilian aides at the Adriatic island of Brioni on July 31, 1995. “We have to inflict such blows,” Tudjman announced, “that the Serbs will to all practical purposes disappear.” It is important that those civilians set out, he went on, “and then the army will follow them, and when the columns set out they will have a psychological impact on each other … This means giving them a way out, while pretending to guarantee civil rights etcetera.” This strategic design was firmly rooted in 1941. The result was the biggest act of ethnic cleansing in post-1945 Europe. An area the size of New Jersey, inhabited by over half a million people a century ago, was literally depopulated. Of those left behind, many have been shot in the back of the head or had throats slit, others have been mutilated. Virtually all Serb villages had been destroyed and many corpses left unburied.

To most Croats this was but the final act of a war of Serbian aggression and Croatian Defense of the Motherland. The power of this narrative became evident in April 2011, when tens of thousands of people took to the streets to protest the conviction of two Croatian generals by the UN war crimes tribunal in The Hague. A rational verdict on the crimes against the Serbs remains as unlikely in today’s Croatia as it was seven decades ago. Suffice to note that the Croatian Army chief chaplain, Bishop Juraj Jezerinac, compared the predicament of generals Gotovina and Markač to the suffering of Jesus Christ. The collective refusal to judge immoral acts as such, separate from some alleged context, does not bode well either for Croatia or for its neighbors.

Tudjman’s vision behind the Storm, a Serb-free Croatia, indicated that the legacy of 1941 was alive. A week after it was all over, at a rally in Knin, Tudjman announced, “There can be no return to the past, to the times when [Serbs] were spreading cancer in the heart of Croatia, a cancer that was destroying the Croatian national being.” Those same words could have been uttered at a rally in the spring of 1941. Tudjman gloated in the “ignominious disappearance” of the Krajina Serbs, “as if they have never lived here.” His predecessors of 1941-45 would have approved.

What happens in the Balkans is seldom due to the Balkans alone. Tudjman felt authorized from Washington and Bonn to proceed with his final solution in the Krajina no less than Pavelić had felt authorized to pursue fifty years of intolerance after visiting Hitler in June 1941. Tudjman’s goals were recapitulated with precision on August 23, 1995, in the aftermath of the Storm:

“Military force can be a most effective means for solving the internal needs of the state… It is necessary for military command precisely to become one of the most efficient components of our state policies in solving the demographic situation of Croatia.”

The Ustaša legacy is a Serbenfrei Croatia. It is kept alive not only by the skinhead fringe at Thompson’s concerts and the Black Legion lookalikes at Bad Blue Boys’ soccer rallies, but also by the political, academic, ecclesiastical, cultural and media establishments. They, too, have internalized a host of similar assumptions and preferences, but they no longer require explicit symbolism and terminology of seven decades ago. Steadily reduced from a quarter of Croatia’s population before 1914 to a sixth after 1945 and a seventh in 1991, the Serbs today account for fewer than five percent.

Europe may have moved beyond blood-and-soil atavism, west of the Oder at least, but in the Balkans the old heart of darkness keeps beating. After the decline of higher cynicism in the name of Human Progress, benevolent tolerance by the “international community” of that legacy reflects the ascent of higher cynicism in the name of Human Rights. Some important Westerners may prefer to look forward, to forget, minimize, or even deny, the fruits of the Croatian Holocaust of 1941-45 and its revived legacy of 1995. The endeavor is flawed. Sins unatoned for will continue coming back to haunt us.



BY SRDJA TRIFKOVIC

LIBERTY/СЛОБОДА
Official newspaper of the Serbian National Defense Council of America
V0L. 60 No. 7 ● APRIL 10, 2012


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

"Sloboda ili Smrt" / "Glas Slobodnih Planina" April 16, 1944 (Uskrs)

"Sloboda ili Smrt"

Glas Slobodni Planina

April 16, 1944

Thanks to Vuk Knezevich for sharing this.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Remembering the Serbian victims of the Allied bombing of Belgrade on Orthodox Easter April 16, 1944

Aleksandra's Note:

One of the great ironies of the WWII Anglo-American Allied bombing
of Belgrade which took place on Serbian Orthodox Easter,
April 16, 1944, on the premise of targeting an enemy
(Nazi) occupied land was that it was this same year, just a few
months later, that the forces of General Draza Mihailovich and his
Serbs began saving the lives of hundreds of American and Allied
airmen who had been shot down over Yugoslavia by the Germans.
Nothing has ever proven more to me the measure of the man that
General Mihailovich was than his capacity to do the right thing
no matter what.

The poster below pays tribute to the Serbian victims of that Easter
bombing and asks the simple one word question: Why?

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Христоc Воскресе! Ваистину Воскресе! / Christ is Risen! Indeed He is Risen!

 

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

10. април 1941: Хрватски злочини и српска амнезија / Срђа Трифковић - "Слобода" April 10, 2012

Слобода
број 2044
10. април 2012.
Пише: Срђа Трифковић

Када су распадом Југославије узели власт у Хрватској априла 1941, усташе навлаче одору фашизма опонашајући своје фашистичке менторе. Усташки злочини над српским народом за време рата, који су изазвали згражање чак и њихових заштитника Немачке и Италије, заслужују посебну пажњу док се званична Србија напросто устручава од дотицања усташког феномена.

Људи неспособни да уче из сопственог искуства, као што рече Цицерон, осуђени су да остану заувек деца. Народи који запостављају своју прошлост, пак, осуђени су да сличне грешке понављају из генерације у генерацију и да трпе сличне, често трагичне последице своје заборавности. Стара максима историја је учитељица живота није изгубила ништа од своје актуелности.

Проблем историјске амнезије посебно је присутан код Срба: небројена несрећна искуства која су их задесила у двадесетом веку још међу њима нису систематизована, обрађена, “сварена” и преточена у поуке за будућност. Без извлачења тих поука од стране садашњих и долазећих нараштаја, пак, све патње, порази и посртања претходних генерација губе смисао. Исправка ове грешке представља како дуг према мртвима тако и обавезу према још нерођенима.

Значај подсећања на 10. април 1941. стога је вишеструк. Тај је датум уродио крвавим плодовима зла под окриљем осовинске окупације бивше Југославије 1941-45. Имајући у виду размере трагедије коју је разуларени хрватски шовинизам у неколико наврата донео српском народу, заиста је невероватно да се званична Србија напросто устручава од дотицања усташког феномена. Без коментара са званичних места остају хрватски протести око процеса рехабилитације генерала Драже Михаиловића, који теже да првог герилца окупиране Европе ставе у исту раван са кољачима српске деце.

Таква индолентност према коренима сопствене патње у оштром је раскораку са другим народима који су се нашли на удару геноцидних погрома: Јевреји су до сада објавили стотине наслова на тему Холокауста на свим водећим светским језицима, а Јермени на тему турског геноцида за време Првог светског рата. Нема ни наговештаја српског супротстављања ревизионисти-чкој историографији која тежи да фалсификује новију прошлост. Пада у очи да је од распада Југославије 1991. историографски ревизионизам узео маха не само на балканским просторима већ и међу новопеченим самозваним стручњацима за југоисточну Европу на Западу. Њихови политички мотивисани списи до сада су нажалост остајали без адекватног одговора од стране српских историчара и политиколога.

У ревизији историјских чињеница двадесетог века са пуно разлога предњаче Хрвати: сам покојни председник Фрањо Туђман стекао је почетне поене у својој политичкој каријери управо пишући памфлете срачунате да релативизују, умање, а у крајњој линији и оправдају феномен усташтва. Са подстреком и подршком на самом врху садашње државне структуре, загребачка публицистика већ увелико фабрикује на десетине књига које систематски теже да фалсификују историју и да пруже апологију усташтва.

Од тренутка свог настанка на развалинама старог европског поретка па све до свог крвавог распада седам и по деценија касније Југославија је била раздирана мање или више видљивим, али вазда присутним националним проблемима. Ти проблеми су решавани на разне начине и са разним побудама: од Видовданског централизма 1919, преко шестојануарског, са врха наметаног интегрализма оличеног у Уставу из 1931. и асиметричног федерализма Споразума из 1939, до стаљинистичке диктатуре 1945. и постмодернистичког хаоса Брозових позних година (Устав из 1974). Они, међутим, никада нису били решени из простог разлога што су били суштински нерешиви - како у случају прве Југославије, коју су Срби створили а други се њоме користили, тако и у случају друге, која је без њих и против њих стварана од стране комуниста. Структурни недостаци Југославије као државне, друштвене и политичке заједнице, а пре свега нерешено и нерешиво национално питање, довели су до њеног краха 1941. и коначног распада 1991.

Од самог почетка квадратура југословенског круга првенствено се тицала српско-хрватских односа. Сепаратистичке тежње међу Хрватима, непрекидно присутне у већој или мањој мери од тренутка уједињења, имале су утемељење у делу хрватске политичке традиције који се заснивао на концепту хрватског државног права. Из ове традиције другом половином прошлог века изведена је правашка “идеологија” која је почивала на аксиоматском ставу о суштинским, непремостивим разликама у карактеру и интересима између Срба и Хрвата.

Деветнаестовековно праваштво пружило је идеолошку подлогу дубоко ирационалној - и на крају разуздано геноцидној - србофобији значајног дела хрватског политичког бића. Најрадикалнији израз ове традиције појавио се првом половином двадесетог века кроз усташки покрет Анте Павелића. Распон питања са којима се суочава истраживач усташког феномена у многоме је сродан проблематици Трећег Рајха. У оба случаја масовни злочин је представљао камен-темељац владајуће идеологије и државне структуре која је на њој почивала.

Усташке злочине према српском народу у тзв. Независној држави Хрватској у току Другог светског рата ретко помињу публикације и медији ван бивше Југославије. За то постоје два узрока. Први је прећуткивање усташког погрома у послератној комунистичкој Југославији, а други је стално понављана хрватско-комунистичка осуда великосрпства, која је успешно лансирана и у спољном свету и због које су Срби проглашени за главне кривце за распад Југославије и све страхоте које су му уследиле.

Грађански рат на развалинама Југославије током последње деценије 20. века имао је унутрашње и спољне узроке. Унутрашњи узрок је усташко-хрватско наслеђе, исламска тежња за доминацијом у Босни, словеначки малограђански национализам са призвуком неохабсбуршке носталгије и српска фрустрираност поновљеним погромима које су Срби претрпели на југословенском простору у недавној прошлости. Спољни узроци се налазе у тежњи васкрсле Немачке да разбије Југославију као остатак версајске Европе, Ватикана да ускочи у упражњени источноевропски простор настао распадом Совјетског Савеза, и новоимперијалним амбицијама америчких идеолога тзв. новог светског поретка.

На српским историчарима лежи обавеза да објективно и научно истраже историјске неправде нанете српском народу. На њима је да прикажу страдања Срба у прошлости, као и да укажу на српске погрешке и лутања која су допринела тако трагичном исходу.

Усташтво је поникло тридесетих година нашег века као револуционарна терористичка организација посвећена циљу отцепљења Хрватске од Југославије. Усташки покрет је био сродан другим терористичким организацијама на Балкану, као што је био бугарски ВМРО или шиптарска Призренска лига. Опсесивно антисрпство без идеолошке надградње омогућило је усташама да теже сарадњи, или да сарађују, са свим анти-Србима, без обзира на њихов национални или идејни предзнак: од професионалних убица Ванче Михајлова или албанских балиста до мађарских ревизиониста или агената Коминтерне, југословенских комуниста заточених у Митровици. Шарено је било ово друштво састављено од отпадака леве и десне Европе. Тек када су распадом Југославије узели власт у Хрватској априла 1941, усташе навлаче одору фашизма опонашајући своје фашистичке менторе. Ипак, њихова основна идеологија вазда остаје дехуманизација Срба, као алиби и као темељ за “коначно решење” српског питања у НДХ у духу нацистичког холокауста.

Усташки злочини над српским народом за време рата, који су изазвали згражање чак и њихових заштитника Немачке и Италије, заслужују посебну пажњу. Ма колико била начелно неприхватљива примена принципа колективне одговорности једног народа за злочине почињене од стране његових политичких вођа, у случају Немачке и тзв. НДХ наилазимо на сличност у реакцијама немачког, односно хрватског, народа на геноцидне злочине извршене од стране носилаца апарата војне моћи и политичке принуде. Реакција на злодела државне власти може бити активна и пасивна. Савремена истраживања Холокауста према Јеврејима у Немачкој указују на пасивно држање Немаца према зверствима.

Пасивно сазнање зла претвара се у активно саучесништво када га носилац спознаје самом својом пасивношћу подржава. Свесно одбијање сазнања о злочину не оправдава, већ оптужује онога ко затвара очи и уши. На исти начин, хрватски народ је знао за судбину стотина хиљада покланих, протераних или принудно покрштених Срба у време усташке страховладе. Мањина југословенски оријентисаних или напросто морално некорумпираних Хрвата била је изолована и немоћна. Мачек и већина ХСС одлучили су се на чекање, које је ишло на руку Павелићу.

Сусед је морао знати за ухапшеног, несталог и убијеног суседа. Спаљена, срушена или оскрнављена православна црква није могла остати незапажена. Шачица усташа доведена на власт у Хрватској не би могла да спроведе своју страховладу према Србима без макар прећутне сагласности народа и пасивног ослонца у њему. Хиљаде иначе нормалних људи служиле су злочиначком режиму усташа, при чему је било веома важно саучесништво урбаног средњег сталежа, без чије помоћи Павелићева држава не би могла да функционише. Веома је значајан наук о парадоксу зла: да су прећутни помагачи режима више доприносили опстанку Павелићеве страховладе од усташа са крвавим ножевима.

Генерал Дража Михаиловић, први герилац Европе, стрељан је од комуниста као сарадник окупатора, док је Хитлеров и Мусолинијев послушни сарадник Анте Павелић уз помоћ Ватикана побегао у Аргентину. Усташко наслеђе обезбедило је камен-темељац данас обновљене хрватске државе и ударну полугу пропагандне кампање за рушење Југославије, радикалну ревизију новије историје и блаћење српског имена у западном свету.

Тито је жртвовао Србе Авнојевској Југославији. Његов следбеник, пресвучени комуниста Слободан Милошевић, искористио је пробуђено али недовољно освешћено српство да би се дочепао власти. Када је прокоцкао рат који заправо никада није ни водио, он је ради очувања власти наметнуо санкције Србима преко Дрине и без роптања прихватио прогон Срба из Хрватске и Крајине. Оно шта Павелић није стигао, знао, умео или могао да уради, постигао је нови отац нације, Фрањо Туђман. Крвљу и безименим гробовима обележен је његов пут прогонства Срба са вековних огњишта у Крајини и Славонији. Хрватски народ није био пасивни посматрач патње и погибије својих суседа. Туђман му је оправдао усташко наслеђе као потврду повијесне тежње за хрватском државношћу.

Некадашњи савезници Срба из прошлих ратова, или барем они које су Срби сматрали савезницима, напустили су их у два наврата: најпре када су их предали Јосипу Брозу, а потом када су прихватили Туђманову суверену Хрватску као савезника. Ово су поуке историје које Срби пренебрегавају по високој цени за свој опстанак и своју будућност.


Срђа Трифковић




http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=1116:10-april-1941-hrvatski-zlocini-i-srpska-amnezija&catid=3:srpska-politika&Itemid=119


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****