број 2044
10. април 2012.
Пише: Срђа Трифковић
Када су распадом Југославије узели власт у Хрватској априла 1941, усташе навлаче одору фашизма опонашајући своје фашистичке менторе. Усташки злочини над српским народом за време рата, који су изазвали згражање чак и њихових заштитника Немачке и Италије, заслужују посебну пажњу док се званична Србија напросто устручава од дотицања усташког феномена.
Људи неспособни да уче из сопственог искуства, као што рече Цицерон, осуђени су да остану заувек деца. Народи који запостављају своју прошлост, пак, осуђени су да сличне грешке понављају из генерације у генерацију и да трпе сличне, често трагичне последице своје заборавности. Стара максима историја је учитељица живота није изгубила ништа од своје актуелности.
Проблем историјске амнезије посебно је присутан код Срба: небројена несрећна искуства која су их задесила у двадесетом веку још међу њима нису систематизована, обрађена, “сварена” и преточена у поуке за будућност. Без извлачења тих поука од стране садашњих и долазећих нараштаја, пак, све патње, порази и посртања претходних генерација губе смисао. Исправка ове грешке представља како дуг према мртвима тако и обавезу према још нерођенима.
Значај подсећања на 10. април 1941. стога је вишеструк. Тај је датум уродио крвавим плодовима зла под окриљем осовинске окупације бивше Југославије 1941-45. Имајући у виду размере трагедије коју је разуларени хрватски шовинизам у неколико наврата донео српском народу, заиста је невероватно да се званична Србија напросто устручава од дотицања усташког феномена. Без коментара са званичних места остају хрватски протести око процеса рехабилитације генерала Драже Михаиловића, који теже да првог герилца окупиране Европе ставе у исту раван са кољачима српске деце.
Таква индолентност према коренима сопствене патње у оштром је раскораку са другим народима који су се нашли на удару геноцидних погрома: Јевреји су до сада објавили стотине наслова на тему Холокауста на свим водећим светским језицима, а Јермени на тему турског геноцида за време Првог светског рата. Нема ни наговештаја српског супротстављања ревизионисти-чкој историографији која тежи да фалсификује новију прошлост. Пада у очи да је од распада Југославије 1991. историографски ревизионизам узео маха не само на балканским просторима већ и међу новопеченим самозваним стручњацима за југоисточну Европу на Западу. Њихови политички мотивисани списи до сада су нажалост остајали без адекватног одговора од стране српских историчара и политиколога.
У ревизији историјских чињеница двадесетог века са пуно разлога предњаче Хрвати: сам покојни председник Фрањо Туђман стекао је почетне поене у својој политичкој каријери управо пишући памфлете срачунате да релативизују, умање, а у крајњој линији и оправдају феномен усташтва. Са подстреком и подршком на самом врху садашње државне структуре, загребачка публицистика већ увелико фабрикује на десетине књига које систематски теже да фалсификују историју и да пруже апологију усташтва.
Од тренутка свог настанка на развалинама старог европског поретка па све до свог крвавог распада седам и по деценија касније Југославија је била раздирана мање или више видљивим, али вазда присутним националним проблемима. Ти проблеми су решавани на разне начине и са разним побудама: од Видовданског централизма 1919, преко шестојануарског, са врха наметаног интегрализма оличеног у Уставу из 1931. и асиметричног федерализма Споразума из 1939, до стаљинистичке диктатуре 1945. и постмодернистичког хаоса Брозових позних година (Устав из 1974). Они, међутим, никада нису били решени из простог разлога што су били суштински нерешиви - како у случају прве Југославије, коју су Срби створили а други се њоме користили, тако и у случају друге, која је без њих и против њих стварана од стране комуниста. Структурни недостаци Југославије као државне, друштвене и политичке заједнице, а пре свега нерешено и нерешиво национално питање, довели су до њеног краха 1941. и коначног распада 1991.
Од самог почетка квадратура југословенског круга првенствено се тицала српско-хрватских односа. Сепаратистичке тежње међу Хрватима, непрекидно присутне у већој или мањој мери од тренутка уједињења, имале су утемељење у делу хрватске политичке традиције који се заснивао на концепту хрватског државног права. Из ове традиције другом половином прошлог века изведена је правашка “идеологија” која је почивала на аксиоматском ставу о суштинским, непремостивим разликама у карактеру и интересима између Срба и Хрвата.
Деветнаестовековно праваштво пружило је идеолошку подлогу дубоко ирационалној - и на крају разуздано геноцидној - србофобији значајног дела хрватског политичког бића. Најрадикалнији израз ове традиције појавио се првом половином двадесетог века кроз усташки покрет Анте Павелића. Распон питања са којима се суочава истраживач усташког феномена у многоме је сродан проблематици Трећег Рајха. У оба случаја масовни злочин је представљао камен-темељац владајуће идеологије и државне структуре која је на њој почивала.
Усташке злочине према српском народу у тзв. Независној држави Хрватској у току Другог светског рата ретко помињу публикације и медији ван бивше Југославије. За то постоје два узрока. Први је прећуткивање усташког погрома у послератној комунистичкој Југославији, а други је стално понављана хрватско-комунистичка осуда великосрпства, која је успешно лансирана и у спољном свету и због које су Срби проглашени за главне кривце за распад Југославије и све страхоте које су му уследиле.
Грађански рат на развалинама Југославије током последње деценије 20. века имао је унутрашње и спољне узроке. Унутрашњи узрок је усташко-хрватско наслеђе, исламска тежња за доминацијом у Босни, словеначки малограђански национализам са призвуком неохабсбуршке носталгије и српска фрустрираност поновљеним погромима које су Срби претрпели на југословенском простору у недавној прошлости. Спољни узроци се налазе у тежњи васкрсле Немачке да разбије Југославију као остатак версајске Европе, Ватикана да ускочи у упражњени источноевропски простор настао распадом Совјетског Савеза, и новоимперијалним амбицијама америчких идеолога тзв. новог светског поретка.
На српским историчарима лежи обавеза да објективно и научно истраже историјске неправде нанете српском народу. На њима је да прикажу страдања Срба у прошлости, као и да укажу на српске погрешке и лутања која су допринела тако трагичном исходу.
Усташтво је поникло тридесетих година нашег века као револуционарна терористичка организација посвећена циљу отцепљења Хрватске од Југославије. Усташки покрет је био сродан другим терористичким организацијама на Балкану, као што је био бугарски ВМРО или шиптарска Призренска лига. Опсесивно антисрпство без идеолошке надградње омогућило је усташама да теже сарадњи, или да сарађују, са свим анти-Србима, без обзира на њихов национални или идејни предзнак: од професионалних убица Ванче Михајлова или албанских балиста до мађарских ревизиониста или агената Коминтерне, југословенских комуниста заточених у Митровици. Шарено је било ово друштво састављено од отпадака леве и десне Европе. Тек када су распадом Југославије узели власт у Хрватској априла 1941, усташе навлаче одору фашизма опонашајући своје фашистичке менторе. Ипак, њихова основна идеологија вазда остаје дехуманизација Срба, као алиби и као темељ за “коначно решење” српског питања у НДХ у духу нацистичког холокауста.
Усташки злочини над српским народом за време рата, који су изазвали згражање чак и њихових заштитника Немачке и Италије, заслужују посебну пажњу. Ма колико била начелно неприхватљива примена принципа колективне одговорности једног народа за злочине почињене од стране његових политичких вођа, у случају Немачке и тзв. НДХ наилазимо на сличност у реакцијама немачког, односно хрватског, народа на геноцидне злочине извршене од стране носилаца апарата војне моћи и политичке принуде. Реакција на злодела државне власти може бити активна и пасивна. Савремена истраживања Холокауста према Јеврејима у Немачкој указују на пасивно држање Немаца према зверствима.
Пасивно сазнање зла претвара се у активно саучесништво када га носилац спознаје самом својом пасивношћу подржава. Свесно одбијање сазнања о злочину не оправдава, већ оптужује онога ко затвара очи и уши. На исти начин, хрватски народ је знао за судбину стотина хиљада покланих, протераних или принудно покрштених Срба у време усташке страховладе. Мањина југословенски оријентисаних или напросто морално некорумпираних Хрвата била је изолована и немоћна. Мачек и већина ХСС одлучили су се на чекање, које је ишло на руку Павелићу.
Сусед је морао знати за ухапшеног, несталог и убијеног суседа. Спаљена, срушена или оскрнављена православна црква није могла остати незапажена. Шачица усташа доведена на власт у Хрватској не би могла да спроведе своју страховладу према Србима без макар прећутне сагласности народа и пасивног ослонца у њему. Хиљаде иначе нормалних људи служиле су злочиначком режиму усташа, при чему је било веома важно саучесништво урбаног средњег сталежа, без чије помоћи Павелићева држава не би могла да функционише. Веома је значајан наук о парадоксу зла: да су прећутни помагачи режима више доприносили опстанку Павелићеве страховладе од усташа са крвавим ножевима.
Генерал Дража Михаиловић, први герилац Европе, стрељан је од комуниста као сарадник окупатора, док је Хитлеров и Мусолинијев послушни сарадник Анте Павелић уз помоћ Ватикана побегао у Аргентину. Усташко наслеђе обезбедило је камен-темељац данас обновљене хрватске државе и ударну полугу пропагандне кампање за рушење Југославије, радикалну ревизију новије историје и блаћење српског имена у западном свету.
Тито је жртвовао Србе Авнојевској Југославији. Његов следбеник, пресвучени комуниста Слободан Милошевић, искористио је пробуђено али недовољно освешћено српство да би се дочепао власти. Када је прокоцкао рат који заправо никада није ни водио, он је ради очувања власти наметнуо санкције Србима преко Дрине и без роптања прихватио прогон Срба из Хрватске и Крајине. Оно шта Павелић није стигао, знао, умео или могао да уради, постигао је нови отац нације, Фрањо Туђман. Крвљу и безименим гробовима обележен је његов пут прогонства Срба са вековних огњишта у Крајини и Славонији. Хрватски народ није био пасивни посматрач патње и погибије својих суседа. Туђман му је оправдао усташко наслеђе као потврду повијесне тежње за хрватском државношћу.
Некадашњи савезници Срба из прошлих ратова, или барем они које су Срби сматрали савезницима, напустили су их у два наврата: најпре када су их предали Јосипу Брозу, а потом када су прихватили Туђманову суверену Хрватску као савезника. Ово су поуке историје које Срби пренебрегавају по високој цени за свој опстанак и своју будућност.
Срђа Трифковић
http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=1116:10-april-1941-hrvatski-zlocini-i-srpska-amnezija&catid=3:srpska-politika&Itemid=119
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment