Tuesday, June 08, 2010

Serbian National Defense president, Slavko Panovich, pays tribute to SND general secretary Bora M. Rajich


Bora M. Rajich
August 24, 1925 - May 7, 2010


Aleksandra's Note: Bora Rajich was my introduction to the Serbian National Defense Council of America at a time when the Serbs of America needed such an organization the most to be a beacon of light for Serbian people everywhere in a darkening political world.  It was 1992, and things in the former Yugoslavia were getting worse by the second. In August of that year, under the name of "Sandy Marquette", my father and I issued our first "Report", called "Serbian 1000 Points of Light", to be distributed far and wide to "educate" and enlighten people of influence as to who the Serbs really were.  That September, as I was on my way to New York City and the U.N., to my delight I received a very brief and to the point letter, signed by one Bora M. Rajich, Secretary of Serbian National Defense, informing me that Dr. Rajko Tomovich, the president of SND, and his organization wished to purchase 100 copies of "Serbian 1000 Points of Light". 

After I returned from New York, I would meet both Dr. Tomovich and Bora at the SND office on Elston Street in Chicago. I took an instant liking to both men and to the organization. Both Dr. Tomovich and Bora Rajich reflected the upside of the bad situation in the former Yugoslavia, representing some of the best qualities integral to Christian Serbians - kind, generous, warm, and gracious. 

I would spend many hours at the office of Serbian National Defense and was always made to feel comfortable there. Bora, who was consistently full of boundless energy, enthusiasm and good spirits, would go out of his way to make things convenient for me. If another "1000 Points of Light" was requested, he would call me up and travel to where I was, regardless of the traffic. We would meet in the parking lot on the corner of a busy three-way intersection in Chicago. We'd always chat for a while, and with Bora being hard of hearing, this made communication quite a challenge! But we always managed, and I would marvel at his good spirits - he was always happy, always cheerful, always happy to see me. It was an absolute pleasure to be in his company.

Unfortunately, my friendship with Dr. Tomovich was shortlived. He passed away in November of that same year, 1992, and Bora asked me to be one of the people to eulogize him at his wake. I was honored to do so. I had grown very fond of Dr. Tomovich, a genuinely lovely, softspoken, kind man, and his death would be the first of many that would follow as the years passed - people who I will always remember as being the "good" part of all the badness that was war.

Mr. Slavko Panovich succeeded Dr. Tomovich, and the great relationship with Serbian National Defense continued and continues to this day.  In recent years, I saw less and less of Bora, but my memories of him never faded. When I heard that he had passed, my thoughts turned immediately to those days in 1992  and how he had embraced me as a Serbian activist and made me feel like an invaluable part of the family. That meant a lot to me in those days and always will. 

Though I knew firsthand that his support and appreciation for every sincere effort on behalf of the Serbian people both in the homeland and in the Diaspora was genuine and deeply felt, I had no idea of the extent of Bora's generosity and the depth of his giving spirit. That's why I'm especially thankful to Mr. Slavko Panovich for this tribute to his friend, Bora Rajich, the loyal general secretary of Serbian National Defense for so many years.


Aleksandra Rebic

________________



TRIBUTE TO BORA
By Slavko Panovich
President of The Serbian National Defense Council of America


After a long illness, on Friday May 7th, 2010, the noble heart of a true Serbian patriot and longtime General Secretary of Serbian National Defense, Bora M. Rajich, stopped beating. He was 84 years old.

Bora was born in Belgrade, Serbia on August 24th, 1925. He was the first child of Milan and Nadezda Rajich, both professors at Belgrade University. When WWII reached Yugoslavia in 1941, Bora was still in high school, in "Gimnazia". He graduated under the harshest of circumstances, but could not continue his schooling. When the Yugoslav communists overtook Belgrade and Serbia, Bora made the decision to leave his beloved country, to escape to a new place to call home where there was freedom from being ruled by a communist dictatorship. He hid at the Manasija Monastery in Despotovac, Serbia for a while and then passed by secret channels to Greece in 1945. He joined up with a group of Serbian chetniks, among them Major Aleksandar Milosevic and his wife Vera, with whom Bora would remain close until the end of their lives. After some time passed, he moved to Germany for a short period of time and then to England. He worked several jobs until finally finding a stable position driving special buses. In London he would meet his future wife Freda Allman, whom he married in 1952. They emigrated to the United States in 1956, settling in Chicago where they would remain for the rest of his life.

Upon settling in Chicago, Bora immediately became a member of the Holy Resurrection Serbian Orthodox Church on Schiller Street, the Serbian National Defense Council of America, and Serbian Brothers Help. He also became a generous benefactor to the Serbian Cultural Club St. Sava as well as numerous Chetnik organizations. Both Bora and his wife Freda worked very hard and they were able to bring Bora's father Milan, his mother Nadezda, and his brother Milorad to America. His father Milan had spent 12 years in the communist prison at Sremska Mitrovica in Voyvodina. Among those who were in prison with him at the same time were famous pre-war politicians and General Draza Mihailovich's warriors. After leaving prison, Milan wrote a book describing his experience, called "In Tito's Prisons". In this book he exposed the criminal behavior of the Yugoslav communists toward the inmates, especially toward the pre-war politicians and Draza's soldiers.

After Bora retired he became the General Secretary of Serbian National Defense in 1991, under the presidency of the late Dr. Rajko Tomovich. He performed very well and stayed on in that position to the end of his life. His giving spirit continued to show itself wherever help was needed, and Bora was always among the initial donors. He and his wife Freda were particularly generous in helping children who had lost their parents or who were otherwise handicapped. They inscribed themselves in the book of generous benefactors of the St. Sava Orthodox Temple at Vracar, Belgrade. This writer was present, along with author Antonije Djurich, when Bora donated monetary help to the late Serbian Patriarch Pavle. He donated the same amount on behalf of his parents in honor of their eternal memory.

When Serbian National Defense announced the $100,000 reward in March of 2009 that would be given to whomever found the remains of General Mihailovich, both Bora and his wife were among the first to donate. He was once the host of SND's Slava, St. Lazar of Kosovo. The fact that Serbian National Defense was sponsporing Serbian students gave him particular joy, and he gladly contributed to those sponsorships as well.

Bora's giving spirit permeated virtually every aspect of his life in America. He remained an active parishioner and generous benefactor of his church Holy Resurrection Serbian Orthodox Church on Palmer Blvd. in Chicago. He and his wife were hosts of the Church's Slava a few times, and he extended his generosity to the New Gracanica Serbian Orthodox Monastery as well. He also remained active with the Serbian Chetniks, Ravna Gora.

In 2002, after not having been back in many decades, Bora returned to his beloved Belgrade for a visit. The story of his life was published in many various dailies in his homeland. He would leave this world not knowing whether his parent's land and real estate would ever be returned to him. Those buildings had been taken out of his parent's possession under the "enemies of the people" designation that the Yugoslav regime had put on them.

In the last year of his life, Bora was very sad knowing that he could no longer fulfill his duties as secretary of Serbian National Defense, the organization he loved dearly and had devoted himself to for so many years.

On the night of Friday, May 7th, 2010, after fighting a hard battle against cancer, Bora passed away.

A small wake (pomen) was held at the Muzyka and Son Funeral Home in Chicago on May 12 by protopresbyters Cedomir Kostich and Aleksandar Ivanovich. After the pomen, this writer, Slavko Panovich, president of Serbian National Defense, paid tribute to his friend, Bora, by describing several significant moments in Bora's life and his dedicated work on behalf of the oldest Serbian national organization. Mr. Sinisa Marinkovic, president of Serbian Brothers Help, also paid tribute to Bora, enumerating many of the generous humanitarian gifts that Bora had left to all of us so unselfishly.

Protopresbyters Cedomir Kostich, Aca Ivanovic, Milorad Loncar, Uros Ocokolic, and deacon Aleksandar Petrovic performed the funeral services on May 13 at the New Gracanica Serbian Orthodox Monastery, where Bora was laid to rest. Prota Loncar delivered condolences to Freda Rajich on behalf of Bishop Longin of New Gracanica and Midwest America. After the services, lunch was served in the Monastery hall, and those who had known and loved Bora shared their memories.

To Bora's beloved wife Freda, my "Kuma", and his brother Milorad and his family, we offer our deepest condolences. May God forgive Bora and grant him eternal memory among us for all of the good deeds he did over the course of his lifetime.


Slavko B. Panovich

2010

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Sunday, June 06, 2010

О масовном стрељању националиста 7. јуна 1943. године наша званична историографија није писала / Parastos June 7, 2010




Photos of the Podlastva Monastery by N. Glisic 2007




PARASTOS
10 časova u manastiru Podlastva u Grblju
desetak kilometara od Budve
June 7, 2010



На данашњи дан, 7. јуна 1943. године

Александар Динчић


На данашњи дан, 7. јуна 1943. године, нацисти су у свом бесу погубили на хиљаде припадника слободарског четничког-равногорског покрета у Србији. То је друго масовно стрељање четничког елемента од стране окупатора од почетка окупације, које је прелазило преко 1000 убијених за један дан.



И даље су многа документа по питању овог масовног убијања националиста недоступна, а оно што није, говори да је масовна одмазда спроведена у више градова у Србији, највише у Београду (Јајинци).


Због убиства немачких и Власовљевих војника, немачки командант Србије је почетком јуна 1943. године издао наребу да се стреља 500 талаца из покрета Драже Михаиловића (ДМ). Ове таоце је требало стрељати у Краљеву, Крушевцу, Шапцу, Београду, Нишу и Крагујевцу. Одмазда је највећим делом реализована у Краљеву и Београду, што видимо на основу расписа краљевским представницима од 1. јула 1943. године. Ту се каже да је 7. јуна стрељано 400 талаца у циљу одмазде. Поред других, стрељани су готово сви заробљени равногорци-четници из Новог Села код Врњачке бање. У немачким извештајима за 8. јун, помиње се 100 стрељаних ДМ присталица у Краљеву и Београду.


Према бањичким књигама за одмаду од 7. јуна 1943, узет је 231 заточеник и сви су стрељани. Треба нагласити да је у тој групи погубљена и једна мања група партизанских логораша на челу са Десом Лежајић. Према неким сведочанствима, тада је са Бањице одведено 500 лица, пошто су други дошли из затвора Гестапоа и нису уписани у књиге. Овога дана масовно стрељање је такође извршено у Нишу-на Бубњу, где је утврђено да је погубљено преко 100 лица, који су доведени из Лесковца, нишког логора, затвора и из Крушевца. У Синковцима код Лесковца овога дана је стрељано 120 присталица ДМ. У Шапцу је стрељано преко 100 затвореника, од тога 3 учитељице-сараднице мајора Драгослава Рачића. Стрељања су вршена и у Крагујевцу, Зајечару, Косовској Митровици, Крушевцу и највероватније у још неким градовима, али о томе недостају подаци и сведочанства.


Разлог овако масовне одмазде од 7. јуна 1943, лежи у чињеници да су Немци светили своје погинуле у борбама од припадника краљевске војске приликом операције „Шварц“, када се Врховна команда генерала Михаиловића са још неким помоћним јединицама извлачила из обруча. Тако је у меморандуму Краљевске владе од 5. јула 1943. године, стајало да она са закашњењем преноси извештај који је добила из Југославије. Каже се да је генерал Михаиловић, који се оптужује за неборбеност против окупатора и сарадњу са истим преко партизанске станице, нападнут од окупатора у намери да буде уништен, да је пробио обруч и да су његове јединице напале немачке заштитнице у бокове и нанели им изузетно велике губитке. Због тих губитака и великог немачког беса, нацисти су у Београду стрељали 3000 талаца-присталица Драже Михаиловића, међу којима су се налазиле и истакнуте личности из јавног и политичког живота земље.

О масовном стрељању националиста 7. јуна 1943. године наша званична историографија није писала.






Александар Динчић, историчар из Ниша

June 2010


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Thursday, June 03, 2010

Александар Чотрић: Победићемо




An interview with Aleksandar Cotric
by Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета

May 26, 2010





Протеклих дана навршило се 65 година од победе над фашизмом у Другом светском рату. Да ли, по вашем мишљењу, припадници Равногорског покрета имају разлога за славље или то право припада само борцима НОР-а?



Нажалост, Други светски рат је био толико трагичан за српски народ да ни после више од шест деценија нико у Србији нема разлога за славље. Дужно поштовање треба одати припадницима оба антифашистичка покрета која су настала у крилу српског народа и која су се борила против окупатора, али, на нашу несрећу, и међусобно. Равногорци су се борили против два највећа зла двадесетог века – фашизма и комунизма. Они су, по мени, заслужнији за победу на тлу бивше Југославије, јер су први кренули у борбу против окупатора. Они нису чекали да буде нападнут Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, као домовина светског пролетаријата, већ су месец и по дана раније формирали герилски покрет отпора и водили прве битке. За то време комунисти су фашисте сматрали својим савезницима, јер је на сназио био Пакт Рибентроп-Молотов. Немачки министар спољних послова је, када се обрео у Москви да потпише тај документ, сведочио да се осећао међу бољшевицима „као свој међу својима“. Равногорци нису били политички покрет и желели су да земља буде ослобођена уз помоћ Западних савезника и да буде сачувана Југославија као демократска, федерализована, парламентарна монархија. Партизани су, међутим, без повода изазвали грађански рат међу Србима, с леђа нападали Равногорце, изазивали немачке одмазде по принципу, за једног убијеног Немца, сто Срба, и вршили су масовне ликвидације својих противника. После слома Ужичке Републике, када је Броз непотребно жртвовао цео Раднички батаљон, у Србији до 1944. године партизана није ни било. Сви извори потврђују да је огромна већина становништва била уз Покрет генерала Михаиловића. Равногорски покрет је много више допринео од 1941-44. победи Савезника, јер су његови припадници вршили непрекидне нападе, диверзије и саботаже на немачким транспортима и комуникацијама, везивали за себе више немачких трупа и држали ослобођеном већу територију. Партизани су за то време имали седам бежанија, јер је било толико немачких офанзива. Није било ни једне партизанске офанзиве, осим „офанзиве“ на Дедиње после рата.

Шта је са традиционалним окупљањима на Равној гори 13. маја, којима се обележава годишњица устанка српског народа у Другом светском рату под вођством ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Не личи ли Вам да се тај догађај претворио у вашариште уместо у један политички скуп?

Ове године двадесети пут је организовано прослављена годишњица Трећег српског устанка. Био сам међу двадесетак најхрабријих који су 13. маја 1990. године изашли на Равну гору, с циљем да поставимо спомен плочу на којој је писало: „У Орашцу Карађорђе, у Такову Милош, на Равној гори Чича Дража“. Милошевићева полиција, коју је лично предводио тадашњи министар унутрашњих послова Радмило Богдановић, није нам дозволила да дођемо до платоа на којем ме био штаб генерала Михаиловића. Уз претњу репетираним пушкама да ће пуцати на нас, спречили су нас да се поставимо обележје. Међутим, само две године касније поклоници генерала Михаиловића подигли су му споменик. Затим је подигнут храм Светог Георгија, саграђен је Спомен дом, урађен асфалтни пут, доведени вода и струја. Све је то урадио СПО.


На имању Српског покрета обнове је увек савршени ред и нема, ни шатри, ни продаваца, ни музике, ни пуцања... Шта се догађа на другим деловима велике планине, ми не можемо да контролишемо.


Сваке године се служи помен у Цркви, буде отворена нова изложба у Спомен дому, држе се политички говори, окупља се народ из Србије, Републике Српске, Црне Горе и дијаспоре. Ове године говорио је Словенац Урош Шуштерич, а ТВ Словенија је била на Равној Гори да сними документарни филм. Буде веома много младог и лепог света, интелектуалаца, свештеника, домаћина, привредника – баш онаквих људи какве је окупљао покрет генерала Михаиловића. А то што буде на планини и понека „накарада“, као из партизанских филмова, то је заслуга оних који се баве подметачином.


Хоће ли бити историјског помирења четника и партизана и под којим условима?



Млади људи у Србији на стадионима певају песме о Дражи и осталим командантима његовог покрета. На весељима се, такође, певају четничке песме. Дража је прихваћен у српском народу као Србин, православац, трагична жртва, војник, патриота, частан човек. Преживели припадници Југословенске војске у отаџбини немају ништа против националног помирења, али челници СУБНОР-а то не желе. Они одбијају братску руку помирења, јер им савест није чиста. Генерал Јово Капичић, на пример, каже: - Шта ја имам да мирим са оним којем сам убио оца или ђеда?! Они су до вила, станова, функција и других привилегија дошли насиљем, убиствима, отимачином и не би да се тога одрекну.


СПО је на првом Сабору, одржаном 1990. године усвојио Декларацију о националном помирењу. Парадоксално је што је жртва спремна да прашта, а џелат то није. Џелат остаје џелат!

Да ли је можда излишно уопште и причати о томе после више од пола века?

Никада није касно, јер то се и не ради због прошлости, већ због будућности. Партизани и Равногорци имају своје потомке који би требало да живе нормално, без оптерећена, подела и омраза.


Шта је са Законом о реституцији?

Без усвајања Закона о реституцији не можемо се надати уласку у Европску унију. Овај Закон, верујем, да ће бити усвојен у Скупштини Србије до краја године. Требало је најпре обавити реституцију, па тек онда приватизацију. Трагично каснимо у свему, па и у доношењу овог закона. Он не сме да изазове нове неправде, али мора да омогући враћање имовине оштећенима и њиховим потомицима, која им је одузета послератним комунистичким декретима. Не каже без разлога српски народ: „Отето, проклето“!


Пуно пута до сада одлагано је доношење овог закона, али више за то нема никаквих разлога, нити оправдања.


А са Законом о отварању полицијских досијеа?

Ми смо једина посткомунистичка држава у Европи која нема ни један пропис који регулише ову материју. СПО је припремио и доставио надлежнима нацрт Закона о отварању досијеа који користи најбоља искуства бивших земаља социјализма. Ми немамо чега да се плашимо, али неки други, очигледно, имају, па спречавају да овај законски текст уђе у скупштинску процедуру. Такав закон потребан је да би се у будућности спречила кршења људских права, да би се исправиле неправде, да би се историчарима омогућило да проуче прошлост и да се људима који су се огрешили о закон забрани да обављају јавне функције.

Докле се стигло са изменама Закона о рехабилитацији Равногораца и резолуцијом о осуди комунистичког тоталитарног режима у бившој Југославији?

Донет је пре четири године Закон о рехабилитацији који омогућава укидање пресуда донетих из идеолошких и политичких разлога. Међутим, закон је фаличан, јер не омогућава материјално обештећење за невино осуђене. Зато је потребна измена Закона о рехабилитацији која ће омогућити и остваривање материјалне накнаде према рехабилитованима, а који су претрпели тешке последице због неправедног лишења слободе, физичке тортуре, олтимања имовине, нарушеног здравља, ономогућавања школовања и запослења, одузимања личних и грађанских права... Радна група је припремила текст тих измена, чека се да предлог уђе у процедуру.


Што се тиче Резолуције о осуди злочина комунистичког тоталитарног режима у бившој Југославији верујем да ће се и тај документ наћи пред посланицима. Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета упутила је званичан предлог председници парламента да се расправа о Резолуцији уврсти у дневни ред. Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је 25. јануара 2006. године Резолуцију 1481, под називом „Потреба за међународном осудом злочина тоталитарних комунистичких режима“, у којој су позване све комунистичке или пост-комунистичке партије да у својим земљама, ако то досад нису учиниле, поново процене историју комунизма и своју сопствену прошлост, јасно се дистанцирају од злочина почињених од стране тоталитарних комунистичких режима и недвосмислено их осуде.


У овој Резолуцији, коју је потребно да усвоји и наш парламент, истиче се да „тоталитарни комунистички режими који су владали у средњој и источној Европи у прошлом веку, а који су још на власти у неколико земаља света, били су, без изузетка, обележени тешким кршењима људских права. Та кршења су се разликовала у зависности од културе тих земаља и њиховог историјског развоја, а укључивала су појединачна и колективна убиства и ликвидације, смрт у концентрационим логорима, изгладњивања, депортације, мучења, присилни рад и друге облике масовног физичког терора; прогоне на етничкој и верској основи, повреду слободе савести, мисли и изражавања, слободе штампе, као и недостатак политичког плурализма.

Ко их блокира?

Блокирају их они који не желе да Србија буде правна, уређена и европска држава.

Шта је са изједначавањем права учесника Другог светског рата?

Посланици СПО предложиће ових дана измене Закона о правима бораца, војних инвалида и њихових породица, да би се отклонила блокада у примени Закона који је требало да изједначи у правима партизане и Равногорце. Промена се односи на Комисију, у коју је СУБНОР, поред Скупштине Србије, требало да одреди своје представнике, а ова организација то одбија. То је пуних пет година онемогућавало да, макар један Равногорац, оствари право на пензију. Зато предлажемо да, уместо СУБНОР-а, Влада Србије и Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета одреде представнике у Комисију која ће одлучивати о захтевима Равногораца.

Докле се стигло са тражењем гроба ђенерала Драже Михаиловића и зна ли се где је уопште сахрањен?

Члан сам Државне комисије за откривање генераловог гроба. Уверен сам да ћемо пронаћи гроб генерала и томе смо све ближи. Остало је да се саслушају још неки сведоци, па да почне откопавање на Аци Циганлији.

Каква је по вашем мишљењу била Дражина историјска улога?

Дража је носилац највиших војних одликовања САД и Француске. Хари Труман и Шарл де Гол знали су добро кога одликују за допринос победи над нацизмом. Он је оличење најбољих људских и војничких особина нашег народа. Био је јунак у балканским ратовима и Првом светском рату. Повео је први у Европи отпор против нацистичке Немачке. Супротставио се комунистичкој пошасти. Остао да краја уз свој народ, не желећи да оде у политичку емиграцију. Борио се за западне демократске вредности. Да је победио Србија би била одавно у Европској унији.

А Титова?

Броз је у Првом светском рату починио злочине у Јадру и Мачви над Србима, због чега је као аустријски поднаредник добио и орден за учешће у бици на Церу. Он је из свог Загорја дошао 1941. у Србију да изазове братоубилачки рат и страшне окупаторске одмазде над српским цивилним становништвом. Одговоран је за масовне злочине, почињене одмах после „црвеног октобра“ 1944. године, који је био црвен због проливене крви невино убијених у „комунистичком термидору“. Такозвани ослободиоци највише су људе ослобађали од њихове поштено стечене имовине, али и од живота. Процењује се да је на подручју целе бивше Југославије без поштеног суђења, или без било какве судске одлуке, ликвидирано неколико стотина хиљада људи, а само у Србији више од 80 хиљада. У првим послератним годинама више од пет милиона људи, према признању тадашњег министра полиције Александра Ранковића, прошло је кроз затворе и тортуру Озне, КНОЈ-а и других полицијских и параполицијских органа.


Брозов режим који је успостављен 1944. године, за ратне злочинце, или неподобне, прогласио је и неке од највећих умова српског народа: владику Николаја Велимировића, највећег српског правника Слободана Јовановића, књижевнике Драгишу Васића и Јована Дучића.


Комунисти су организовали зверска мучења и страдања хиљада људи у концентрационом логору на Голом отоку, и то највише Срба из Србије и Црне Горе, насилно су одузимали имовину уништавали привреду и село и мучили српске домаћине. Прогањали су Српску православну цркву, њене свештенике, монахе и вернике, забранили су изградње храмова, обележавање верских празника и слободно исповедање вере. Због тога је настала духовна пустош која и данас влада у душама многих.



*****


http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=216&Itemid=1


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Monday, May 24, 2010

Fudbalski Klub "Crvena Zvezda" / "Red Star" Soccer Club from Belgrade visits Mihailovich statue at St. Sava Monastery, Libertyville IL May 2010

Екипа Црвене звезде код споменика Дражи Михаиловићу
 у Чикагу
Serbia's "Red Star" Soccer Club
 at St. Sava Monastery, Libertyville IL May 2010


(Press) - Црвено-бели на Дражином споменику! Експедиција Фудбалског клуба „Црвена звезда", која се налази на турнеји у Чикагу, обишла је споменик генерала Драгољуба Драже Михаиловића, као и других четничких великана Момчила Ђујића и Павла Ђуришића.


Председник Владан Лукић, предводећи своје фудбалере и функционере, користи сваки слободан тренутак у паузи између тренинга и утакмица да обиђе велику српску колонију која живи у Чикагу и околини. Срби који су током ратова у 20. веку масовно емигрирали преко Атлантика највише су се насељавали око Чикага и, према незваничним информацијама, тренутно их тамо има више од 400.000. Већина њих се труди да, на што је могуће бољи начин, угости посетиоце из Београда и да им боравак учини што угоднијим.

Првотимци су дан после полуфиналне утакмице у којој су победили пољску Легију (1:0) заједно са руководством клуба обишли велелепни споменик команданта четника из Другог светског рата, генерала Драже Михаиловића. Они су затим обишли и споменике друге двојице истакнутих четничких вођа Момчила Ђујића и Павла Ђуришића.

Црвено-бели су посетили и манастир Светог Саве у Либертивилу, где су имали част да упознају митрополита Христофера. Митрополит је изразио захвалност клубу што је дошао у посету, наглашавајући да је српском народу с друге стране Атлантика увек част када им у госте дођу Срби из матице.

- Драго ми је да сте овде и да можете да се упознате са једним доста непознатим делом историје српског народа. На овом месту се писала историја и лепо је што је баш Црвена звезда овде као представник матице Србије. На овом месту је сахрањен краљ Петар Други и он је једини европски краљ сахрањен на тлу Јужне и Северне Америке, односно Аустралије - рекао је митрополит Христофер.

После манастира Светог Саве, обишли су и Нову Грачаницу, како наши исељеници популарно зову манастир Пресвете Богородице, који је такође смештен у Либертивилу. Црвено-беле је на вратима сачекао владика Лонгин и испричао им кратку историју настајања манастира.

Иначе, Црвена звезда је освојила међународни турнир у Чикагу, победивши Пари Сен Жерменом на пенале у финалу.


http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=215&Itemid=1


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****




Saturday, May 22, 2010

Curtis Diles, U.S. Army Air Corps WWII Veteran saved by the Mihailovich Serbs, continues to carry the torch for Halyard


Aleksandra's Note: He is one of the very last of them still living. I had the pleasure of meeting and spending time with Curtis "Bud" Diles in Chicago, in May of 1994, when he came to participate in the 50th Anniversary Commemoration of the Halyard Mission Rescue Operation being celebrated that year as part of the D-Day Anniversary ceremonies being held throughout the United States. We became instant friends and have stayed in touch ever since. At 84, he continues to share his memories and gratitude for what the Serbs did for the Americans behind enemy lines in Yugoslavia in 1944. He has never forgotten General Mihailovich or his Chetnik forces and is convinced that he would not have returned alive to America and a long and happy post-war life had it not been for the Serbs. As with other rescued airmen I've had the privilege of becoming acquainted with over the years, I'm struck by how humble, stoic, and noble men such as Curtis Diles are. They truly exemplify everything that the American Armed Forces are supposed to be. My sincere gratitude goes out to Curtis "Bud" Diles for continuing to remain dedicated to spreading the word about General Mihailovich and the Halyard Mission through all these years. Thank You.

Sincerely,

Aleksandra Rebic


*****

Curtis Diles, U.S. Army Air Corps WWII veteran
at 84 in 2009

Curtis Diles, with a friend in Italy, 1945, returned to safety
and survived the war after being rescued
by the Mihailovich Serbs.


Curt Diles, B-24 Nose-gunner, Bailed Out Behind Enemy Lines

By G. Sam Piatt
Portsmouth Daily Times
May 18, 2010

Curtis “Bud” Diles would have graduated from Portsmouth High School in 1944, but he dropped out to go to work. He was working as an automotive machinist when, two months after his 18th birthday, which came July 15, 1943, the U.S. Army drafted him.

He chose the Army Air Corps. A year later, on Sept. 8, 1944, he was a nose-gunner on a B-24 Liberator, making strategic bombing missions over Europe out of southern Italy.

He would fly 35 such missions before the war ended, but on this day it seemed certain the war would end for him at hardly half that many. This particular mission, his 17th, involved the bombing of a German oil field, Ploesti.

The mission was accomplished, but at a terrible price. German anti-aircraft artillery and fighter planes were waiting for the lumbering bombers.

“We were like sitting ducks,” Diles said.

Many of the B-24 crews never finished the mission. They died when their planes crashed in the mountainous Balkans of Yugoslavia. Many parachuted into the unknown and some who survived became German POWs.

The 19-year-old Diles, his plane badly damaged by anti-aircraft fire, bailed out with his crew over Yugoslavia, behind enemy lines.

American intelligence had warned the bomber crews that if they were shot down over Yugoslavia, to avoid the Serbs, who reportedly were collaborating with the Germans.

Not true at all, says Diles.

“Guerrilla fighters with the Serbian Chetnik Resistance Army picked me up and saved my life,” he said. “They hid us from the Germans. I have supported the Serbians ever since. I subscribe to their newspaper. I have intense loyalty to them even today.”

One of Diles’ crew members, the radio operator, was captured by the Germans. Diles and the other six were rescued by local villagers and members of the Serbian Chetnik Resistance Army, led by Gen. Draza Mihailovich.

Back home at 3153 Walnut St. in Portsmouth, his parents, Mr. and Mrs. Curtis Diles, wrung their hands in anxiety as a war department message told them only that their son was missing in action since a flight on Sept. 8.

The Serbs kept them hidden and fed them and, working with U.S. Intelligence forces, made arrangements that saw Diles and his crew members, along with other American fliers who had been shot down and rescued by the Serbs, picked up by an American C-47. They were back at their home base within 10 days after they were shot down.

“We walked from Belgrade to the makeshift airstrip where the plane would pick us up. It must have been 150 miles though woods and over hills. We slept in a hayloft of a barn that final night. The C-47 picked us up on Sept. 17, 1944, and brought us out of there,” Diles said.

He learned that it was not just his crew that Guerrilla fighters with the Serbian Chetnik Resistance Army had helped. First, they heard of 50 others, then they learned that there were hundreds of other American flyers who had bailed out of their crippled planes and were protected from the Germans by the Serbs.

The United States sent in OSS agents on a daring rescue mission known as Operation Halyard. What started as a 10-day mission lasted nearly six months and the C-47s, landing one by one on a runway built by the Americans and the Serbs, brought out nearly 500 downed American flyers.

“It was a covert operation. The Air Force had four or five men assigned to this shuttle service, flying from Italy to the airstrip in Serbia, picking up a load, and flying them back to Italy,” Diles said.

While the rescue was taking place, Diles said, the U.S. and Great Britain abandoned Mihailovich, accusing him of collaborating with the Germans. They began backing instead communist leader Gen. Josip Tito.

Diles said he and other rescued airmen felt the U.S. government didn’t give Mihailovich credit for helping them and relied on false information in turning against him.

The man who Time Magazine voted Man of the Year in 1941 was put on trial by Tito when the war ended, found guilty of being a traitor, and executed by firing squad.

According to Diles, hundreds of American airmen who had been rescued with Mihailovich’s help were angry and devastated over not being allowed to testify on his behalf.

“I have yet to hear a rational explanation as to why our government abandoned the Serbians or neglected to intervene in the trial of Mihailovich,” Diles said.

At any rate, once back at their home base in southern Italy, Diles and his crew were assigned another B-24 and were soon back helping to bomb Germany into submission.

“Up until that time, if you were shot down and survived, you went home, the entire crew, but I had to go back and fly some more,” he said, no doubt because the U.S. had lost so many bombers on these strategic bombing flights over Europe.

He made 18 more missions. He had a few shrapnel wounds but nothing serious enough to keep him out of action.

The Purple Heart is among the medals he won for his year in combat.

“A lot of men who received that medal died, and I didn’t really feel right about accepting it. But they said I had earned it, and I should take it,” he said.

He also was awarded the Air Medal with three oak leaf clusters. The Air Medal is awarded to any person who, while serving in or with the U.S. Army, distinguishes himself by “meritorious achievement while participating in aerial flight.”

“I believe one cluster was awarded to the medal for each 10 missions flown, something like that,” Diles said.

Discharged in November 1945, Diles returned to Portsmouth to find a job and get on with his life. He married Inez Pruitt of Vanceburg, Ky., in 1948. They have lived in the Dayton area — Huber Heights — for the past 36 years. They have three daughters and a son, 15 grandchildren and five great-grandchildren.

An event taking place 10 years ago in the Dayton area brought to life again those 10 days Diles and his B-24 crew members spent in the mountains of Yugoslavia with the people who saved their lives, the Serbian Chetnik Guerrilla fighters.

His 12-year-old grandson, Adam Harlow, checked a book out of the school library for a class reading assignment at his junior high school.

The Time-Life book, written in 1978 by Ronald Bailey, had a photograph taken Sept. 17, 1944, by Life magazine photo journalist J.B. Allin, of five American flyers sleeping in a hayloft.

Harlow’s mother, Teresa, thumbing through the book, discovered the photo on page 188. Diles, then 19, was in the middle, and she recognized him immediately. She rushed to show Adam his grandfather, immortalized now in a 32-year-old Time-Life history book about World War II.

The Life magazine photographer had accompanied the C-47 that flew Diles and the others to safety, and learned from the Serbs of the American flyers hidden in the barn loft.

“That’s my grandpa!” Adam told his teachers and classmates, opening the book to the photograph.

Diles worked for more than 31 years as an automotive machinist with Wolford Machine Shop in Portsmouth. All the time he was trying to get a job at the steel mill in New Boston (first going by Cyclops, then Empire Detroit Steel), which was the best paying job around.

Finally, when he was past 50, he got on there.

“They never hired anybody past 40, but the federal government had a new law about age discrimination, and they could not refuse to hire me because of my age,” Diles said.

He worked there 18 months, until the mill, already on its downward spiral, closed its doors forever in 1980.

“We sold our Portsmouth house, moved to Dayton, and I started life all over at past 50,” Diles said.

“I have subscribed to the Portsmouth Times for more than 60 years,” he said. “I was a Times carrier in 1940-41. My route was in eastern Portsmouth and western New Boston.

“In 1968, my only son, Dennis Diles, had the same route for two years. He saved enough money from his carrier job and a part-time job with K-Mart in Huber Heights to pay his first year’s tuition at Wright State University, where he eventually graduated with a degree in chemistry and was employed by Cargill Corp. in Dayton. Today he’s with Cargill’s Minneapolis Division as a computer chemical engineer.”

Curtis Diles said he did get his PHS diploma after the war.

“I failed to graduate from Portsmouth because I had not taken a required history course. After the war I returned to PHS in order to make up the lost credits and get my diploma,” he said. “I was elated when the principal told me, ‘Diles, you MADE history, (so) I see no need for you to take any course in history.’ All I could say was ‘Thank you, sir!’”

Speaking in response to his interview by a Daily Times reporter for this story, he said, “Your prompting has caused me to review the past 65 years and I find I have had a full enjoyable life with one son, three daughters, 15 grandchildren and five great-grandchildren, and still enjoy every day.

“My wife, Inez, and I are still maintaining our independent lifestyle with little help from anyone except for the love of our family and friends.”

He said his two years with the Army Air Force and the nine days he was in Serbia had a life-long effect on him.

“When our national leaders abandoned our ally, Serbia, it was devastating to see my life-saving friends abandoned to the Communist regime,” he said. “I still support my Serbian friends in any way I can.”




http://portsmouth-dailytimes.com/view/full_story/7457694/article-Curt-Diles--B-24--Nose-gunner--Bailed-Out-Behind-Enemy-Lines


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Friday, May 21, 2010

Чотрић на Равној Гори May 9, 2010

Ravna Gora, Serbia May 9, 2010



Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета
May 13, 2010

Председник Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета, народни посланик Александар Чотрић положио је ловоров венац на споменик генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу 9. маја на Равној Гори. На ленти венца писало је: „Ваша борба, наше поштовање“!


У обраћању пред више од 20 хиљада окупљених грађана на Равној Гори Александар Чотрић је истакао:


- Помаже Бог! Окупили смо се на Равној Гори, на српском Олимпу, на којем је пре 69 година развијен барјак непокорсности и слободе да се захвалимо равногорским ветеранима што су први у Европи подигли организовани устанак против нацистичког окупатора.


Равногорци су својом борбом битно допринели победи над фашизмом, највећим злом двадесетог века. И као што су се они борили за слободу и демократију, тако се и ми данас боримо да Србија уђе у Европску унију. Они су победили пре 65 година, а ми ћемо данас победити. Да би Србија постала чланица ЕУ, потребно је, међутим, да се остваре циљеви за које се залажу Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета и Српски покрете обнове:


Да се врати имовина одузета комунистичким декретима, да се врати имовина одузета општинама и градовима, да се Србија истински децентрализује и регионализује, да се донесе закон о отварању полицијских досијеа, да се омогући материјална надокнада рехабилитованим особама, да се почне исплата пензија Равногорцима, тако што ће се уклонити блокада која постоји пет година.


http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=214&Itemid=1


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

****

Thursday, May 13, 2010

Markovdan ("Mark's Day") on Ravna Gora May 8, 2010 / A Film Documentary of the Third Serbian Uprising Celebration in Serbia!

Aleksandra's Note: In the hearts of many Serbian patriots, May 8th is a pivotal day in the history of the Serbian people. It was on this day in 1941, known as "Mark's Day" ("Markovdan"), after the the Holy Apostle Evangelist Mark, one of Christ's disciples and author of the Gospel of Mark in the New Testament, that General Draza Mihailovich reached the hills of Ravna Gora in Serbia to begin the Third Serbian Uprising. This uprising was against the occupying German forces of Adolf Hitler's Third Reich. General Mihailovich and his Chetniks would be responsible for initiating and carrying out the first successful true resistance against the Nazis in all of occupied Europe.

Each year Serbs gather in the hills of Ravna Gora to mark this important anniversary and to celebrate the legacy of the Serbian freedom fighters whose motto was "Give me Liberty, or Give Me Death!"

I had the wonderful opportunity to be part of such a gathering in May of 2003 and will never forget it. If you have never attended this celebration and are planning to visit Serbia, please make it a priority to visit in May and to go up into these beautiful hills. You will be genuinely moved by the legacy that continues to be carried by the winds of Ravna Gora.

Below you will find a 10 part film tribute to this year's celebration, posted by "ravnogorskipokretsrb". My sincere thanks to you for sharing this film footage with us, especially those of us who could not be there. It brought back wonderful memories for me. My heart was there with you.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****


From "ravnogorskipokretsrb" on May 10, 2010:

" — На Марковдан, дана 8 маја 2010-ог. лета Господњег. на Равној Гори, одржана је Прослава Трећег србског устанка (1941 -2010) у част и спомен на дан када је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић,стигао на Равну Гору и подигао и прогласио почетак устанка,у циљу отпора окупатору и одбране од агресије и окупације поробљене нам Краљевине и отаџбине.Тог дана Равногорски покрет позвао је све добронамерне ходочаснике на Равну Гору, која из дана у дан прераста у прави Историјски национални парк, и да је само председништво Равногорског покрета на челу са Равногорског покрета Срђаном Срећковићем, данима апеловао на сву браћу и сестре ходочаснике Равне Горе, све који дођу на Равну Гору, да се максимално потруде, да са поштовањем према Равној Гори, уживају и понашају се у духу србског домаћинског опхођења према светињи,да сачувамо Равну Гору,њене природне лепоте и ресурсе, и да Равна Гора буде лепа и чиста, и као таква прихвати у своје окриље све добронамерне ходочаснике и посетиоце !


"Равногорски покрет и његови следбеници се опходе и са страхопоштовањем походе Равну Гору, сваке године,традиционално од 1990 лг. на дан Светог Апостола Марка Марковдан, 8 маја, тако и ове године,окупише се Братија Равногорци из свих обласних одбора,региона, и општинских одбора,да прославе и походе светињу Равне Горе и прославе Дан почетка трећег србског устанка, како доликује правом удружењу које на прави начин слави част и име живе Монархије и краљевског дома Карађорћевића и самог Равногорског покрета.Окупљање је отпочело дан раније 7 маја где је формиран камп и претходница за сам централни дан,окупише се тога дана братија Равногорци из свих општинских одбора Топола, Аранђеловац, Крагујевац, Кнић, Вождовац, Гроцка, Обреновац, Лазаревац, Земун, Чачак, Краљево, Горњи Милановац, Ивањица, Рековац, Јагодина, Ћуприја, Александровац, Трстеник, Параћин, Ћићевац, Нови Сад, Суботица, Црвенка, Врбас, Зрењанин, Банатско Карађорђево, Лесковац, Зубин Поток, Звечан - Косовска Митровица, Лепосавић, Ваљево, Љиг, Мионица, Лајковац, Шабац, Владимирци, Ариље, Бајина Башта, Смедеревска Паланка, Смедерево, Жабари, Пожаревац, Петровац на Млави, Књажевац, Сокобања, Бор, Зајечар, Неготин, Ниш, Прокупље, Блаце."

"Ravnogorskipokretsrb"

 
*****




Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 1 of 10


Posted by "ravnogorskipokretsrb" on YouTube




http://www.youtube.com/watch?v=e35udjBSACM



Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 2 of 10



http://www.youtube.com/watch?v=hh-CVDb2vjE



Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 3 of 10



http://www.youtube.com/watch?v=mnI4Hn31_8s



Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 4 of 10



http://www.youtube.com/watch?v=1bO1HI3TUQI



Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 5 of 10



http://www.youtube.com/watch?v=unkl99-8bQc



Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 6 of 10



http://www.youtube.com/watch?v=KWfdyH6MlrA



Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 7 of 10



http://www.youtube.com/watch?v=ZKV2GI5k0MQ



Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 8 of 10



http://www.youtube.com/watch?v=N6zgIidMlV0



Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 9 of 10



http://www.youtube.com/watch?v=l2yYUsXSbJo



Markovdan Ravna Gora May 8, 2010 Part 10 of 10



http://www.youtube.com/watch?v=gcHCmL7RQXA



END

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Tuesday, May 11, 2010

Двадесети сабор на Равној гори // Serbs gather on Ravna Gora May 2010



Јучерашњи традиционални сабор на Равној гори, двадесети заредом, имао је и додатну димензију, јер се поклопио са 65 година од победе савезничких снага над фашизмом. На имању СПО, што заправо јесте простор између цркве Светог Ђорђа, споменика генералу Дражи и Спомен дома, окупило се око 20.000 људи из свих крајева Србије, Републике Српске, Црне Горе, Словеније и дијаспоре. Када је око поднева стигао Вук Драшковић, настала је права еуфорија међу окупљеном масом.

Присутне су поздравили Урош Шуштерич, један од ретких преживелих равногораца из Дражиног штаба, и Александар Чотрић, члан Председништва и одборник СПО у Скупштини Србије и председник Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета. Драшковић је окупљене најпре подсетио да је генерал Михаиловић баш на Равној гори са чијих се врхова може видети готово цела Србија, први у тада окупираној Европи покренуо устанак против фашистичког и нацистичког окупатора. Све до измака лета 1944. командовао је највећом антифашистичком герилом у Европи због чега је добио одликовања од Шарла де Гола и Харија Трумана. Овде смо се окупили, нагласио је Драшковић, да се поклонимо великом генералу, његовој војсци и непобитној историјској истини.


– Али, овде смо и због тога да бисмо још једном, затражили укидање срамне пресуде комунистичког суда у Београду којом је први антифашистички герилац у Европи, проглашен за фашисту и тако тајно погубљен да се и данас, шест и по деценија после смакнућа, крије његово тело. Катинску шуму, у којој су Стаљинови џелати тајно ликвидирали 20.000 пољских антифашиста, само због тога што су били и антикомунисти, Пољаци су прогласили за национално светилиште, а пољска војска ће, под знамењем убијених данас марширати на паради победе у Москви. А Србија и данас непоколебиво крије и брани комунистичке злочине у нашим Катинским шумама широм бивше Југославије. За Србију је и данас генерал Дража издајник, а не херој. Овде, са ове планине слободе, по хиљадити пут тражимо отварање тајних досијеа и коренито реформисање комунистичких служби смрти. То се мора учинити, ако већ говоримо да Србија иде ка Европи и да је комунизам пао у њој – рекао је Драшковић, уз истицање да генерала Михаиловића нису убили због тога што се борио против Немаца и усташа, него само зато што се борио и против комуниста и за демократско уређење наше државе. Драшковић је још додао да су неосноване информације о томе како су српски четници утамничени у хашком затвору. Категорично је устврдио да тамо нема ниједног четника и да је све који се налазе тамо васпитавала и обучавала идеологија злочинаца из Катинске шуме.


И јучерашњи јубиларни сабор на Равној гори, без обзира на сметње краћег пљуска, имао је контуре победничке параде. Овде су уместо жустрих корака одзвањале речи и поруке. Када је у питању осуда фашизма највећег зла 20. века и величање оних који су се борили на његовом сламању ни у чему није било разлике од сличних догађаја уприличених овим поводом широм Европе


сабор на Равној гори 2010




http://www.youtube.com/watch?v=T6v1ag9o27I

http://www.spo.rs/action.php?objekat=Vesti&akcija=Procitaj&id=2563


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Thursday, May 06, 2010

Dražine Lične Stvari u Vojnom Muzeju Maj 2010

Vesti Online
May 6, 2010
Tanjug


U Vojnom muzeju na Kalemegdanu u subotu, 8. maja biće otvorena jedinstvena izložba na kojoj će prvi put biti izloženi artefakti Ravnogorskog pokreta i lični predmeti njegovog vođe generala Dragoljuba Draže Mihailovića.

Draža Mihailović pokatuje britanskim oficirima nemačke položaje


Reč je o delu stalne muzejske postavke koja će biti otvorena u 18.30 časova nakon počasne artiljerijske paljbe sa beogradske tvrđave povodom Dana pobede, izjavio je danas predsednik Asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta i narodni poslanik iz redova SPO, Aleksandar Čotrić.

Na izložbi će, zajedno, biti predstavljen partizanski i ravnogorski pokret i njihov doprinos oslobođenju zemlje, antifašističkoj borbi i velikoj pobedi saveznika u Drugom svetskom ratu, rekao je Čotrić.


On je naveo da će u Vojnom muzeju prvi put biti izloženi lični predmeti generala Mihailovića: karte, dvogledi, naočare, nalivpera, beležnice i sve što je imao kod sebe kada je zarobljen marta 1946.


Čotrić je podsetio da su lične stvari generala Mihailovića čuvane u depou OZNE, kasnije Službe državne bezbednosti (SDB), odnosno sadašnje Bezbedonosno-informativne agencije (BIA).


Draža Mihailović na suđenju

"Mislim da je neprimereno da se lični predmeti generala Mihailovića čuvaju u Bezbedonosno informativnoj agenciji i da im je mesto u muzejima", kazao je Čotrić.

On je naglasio da ga raduje što će se posle više od šest decenija i baš za Dan pobede, pred očima javnosti naći Dražine lične stvari zajedno sa istorijatom Ravnogoraca.


Izložba u Vojnom muzeju, kao i činjenica da je Ministarstvo kulture prihvatilo da učestvuje u obeležavanju godišnjice ustanka na Ravnoj Gori, pokazuju napredak u procesu rehabilitacije generala Mihailovića i Ravnogorskog pokreta, ukazao je Čotrić.


Prema njegovim rečima, na Ravnoj Gori će 9. maja biti obeležene tri godišnjice - Dan pobede u Drugom svetskom ratu, 65. godina ustanka protiv nacističkog okupatora i 20 godina od prvog Sabora Ravnogoraca.


Tim povodom, u spomen Domu, gde se nalazi i voštana figura generala Draže Mihailovića, prvi put će biti izložena imena 70.000 pripadnika Ravnogorskog pokreta "koja nisu smela da se pominju, pa čak ni da budu uklesana na nadgrobni spomenik", rekao je Čotrić.


On je najavio da će uskoro biti objavljen zbornik podataka sa imenima oko 200.000 Ravnogoraca sa podrucja cele bivše Jugoslavije, od kojih je gotovo polovina tokom rata izgubila život.


Ravnogorski sabor biće održan na Platou kod spomenika generalu Mihailoviću, a pored lidera SPO Vuka Draškovića, govoriće pripadnik slovenačkih ravnogorskih jedinica, kapetan Uroš Šuštarič.





http://www.vesti-online.com/Scena/Kultura/50926/Drazine-licne-stvari-u-Vojnom-muzeju


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****