Thursday, June 03, 2010

Александар Чотрић: Победићемо




An interview with Aleksandar Cotric
by Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета

May 26, 2010





Протеклих дана навршило се 65 година од победе над фашизмом у Другом светском рату. Да ли, по вашем мишљењу, припадници Равногорског покрета имају разлога за славље или то право припада само борцима НОР-а?



Нажалост, Други светски рат је био толико трагичан за српски народ да ни после више од шест деценија нико у Србији нема разлога за славље. Дужно поштовање треба одати припадницима оба антифашистичка покрета која су настала у крилу српског народа и која су се борила против окупатора, али, на нашу несрећу, и међусобно. Равногорци су се борили против два највећа зла двадесетог века – фашизма и комунизма. Они су, по мени, заслужнији за победу на тлу бивше Југославије, јер су први кренули у борбу против окупатора. Они нису чекали да буде нападнут Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, као домовина светског пролетаријата, већ су месец и по дана раније формирали герилски покрет отпора и водили прве битке. За то време комунисти су фашисте сматрали својим савезницима, јер је на сназио био Пакт Рибентроп-Молотов. Немачки министар спољних послова је, када се обрео у Москви да потпише тај документ, сведочио да се осећао међу бољшевицима „као свој међу својима“. Равногорци нису били политички покрет и желели су да земља буде ослобођена уз помоћ Западних савезника и да буде сачувана Југославија као демократска, федерализована, парламентарна монархија. Партизани су, међутим, без повода изазвали грађански рат међу Србима, с леђа нападали Равногорце, изазивали немачке одмазде по принципу, за једног убијеног Немца, сто Срба, и вршили су масовне ликвидације својих противника. После слома Ужичке Републике, када је Броз непотребно жртвовао цео Раднички батаљон, у Србији до 1944. године партизана није ни било. Сви извори потврђују да је огромна већина становништва била уз Покрет генерала Михаиловића. Равногорски покрет је много више допринео од 1941-44. победи Савезника, јер су његови припадници вршили непрекидне нападе, диверзије и саботаже на немачким транспортима и комуникацијама, везивали за себе више немачких трупа и држали ослобођеном већу територију. Партизани су за то време имали седам бежанија, јер је било толико немачких офанзива. Није било ни једне партизанске офанзиве, осим „офанзиве“ на Дедиње после рата.

Шта је са традиционалним окупљањима на Равној гори 13. маја, којима се обележава годишњица устанка српског народа у Другом светском рату под вођством ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Не личи ли Вам да се тај догађај претворио у вашариште уместо у један политички скуп?

Ове године двадесети пут је организовано прослављена годишњица Трећег српског устанка. Био сам међу двадесетак најхрабријих који су 13. маја 1990. године изашли на Равну гору, с циљем да поставимо спомен плочу на којој је писало: „У Орашцу Карађорђе, у Такову Милош, на Равној гори Чича Дража“. Милошевићева полиција, коју је лично предводио тадашњи министар унутрашњих послова Радмило Богдановић, није нам дозволила да дођемо до платоа на којем ме био штаб генерала Михаиловића. Уз претњу репетираним пушкама да ће пуцати на нас, спречили су нас да се поставимо обележје. Међутим, само две године касније поклоници генерала Михаиловића подигли су му споменик. Затим је подигнут храм Светог Георгија, саграђен је Спомен дом, урађен асфалтни пут, доведени вода и струја. Све је то урадио СПО.


На имању Српског покрета обнове је увек савршени ред и нема, ни шатри, ни продаваца, ни музике, ни пуцања... Шта се догађа на другим деловима велике планине, ми не можемо да контролишемо.


Сваке године се служи помен у Цркви, буде отворена нова изложба у Спомен дому, држе се политички говори, окупља се народ из Србије, Републике Српске, Црне Горе и дијаспоре. Ове године говорио је Словенац Урош Шуштерич, а ТВ Словенија је била на Равној Гори да сними документарни филм. Буде веома много младог и лепог света, интелектуалаца, свештеника, домаћина, привредника – баш онаквих људи какве је окупљао покрет генерала Михаиловића. А то што буде на планини и понека „накарада“, као из партизанских филмова, то је заслуга оних који се баве подметачином.


Хоће ли бити историјског помирења четника и партизана и под којим условима?



Млади људи у Србији на стадионима певају песме о Дражи и осталим командантима његовог покрета. На весељима се, такође, певају четничке песме. Дража је прихваћен у српском народу као Србин, православац, трагична жртва, војник, патриота, частан човек. Преживели припадници Југословенске војске у отаџбини немају ништа против националног помирења, али челници СУБНОР-а то не желе. Они одбијају братску руку помирења, јер им савест није чиста. Генерал Јово Капичић, на пример, каже: - Шта ја имам да мирим са оним којем сам убио оца или ђеда?! Они су до вила, станова, функција и других привилегија дошли насиљем, убиствима, отимачином и не би да се тога одрекну.


СПО је на првом Сабору, одржаном 1990. године усвојио Декларацију о националном помирењу. Парадоксално је што је жртва спремна да прашта, а џелат то није. Џелат остаје џелат!

Да ли је можда излишно уопште и причати о томе после више од пола века?

Никада није касно, јер то се и не ради због прошлости, већ због будућности. Партизани и Равногорци имају своје потомке који би требало да живе нормално, без оптерећена, подела и омраза.


Шта је са Законом о реституцији?

Без усвајања Закона о реституцији не можемо се надати уласку у Европску унију. Овај Закон, верујем, да ће бити усвојен у Скупштини Србије до краја године. Требало је најпре обавити реституцију, па тек онда приватизацију. Трагично каснимо у свему, па и у доношењу овог закона. Он не сме да изазове нове неправде, али мора да омогући враћање имовине оштећенима и њиховим потомицима, која им је одузета послератним комунистичким декретима. Не каже без разлога српски народ: „Отето, проклето“!


Пуно пута до сада одлагано је доношење овог закона, али више за то нема никаквих разлога, нити оправдања.


А са Законом о отварању полицијских досијеа?

Ми смо једина посткомунистичка држава у Европи која нема ни један пропис који регулише ову материју. СПО је припремио и доставио надлежнима нацрт Закона о отварању досијеа који користи најбоља искуства бивших земаља социјализма. Ми немамо чега да се плашимо, али неки други, очигледно, имају, па спречавају да овај законски текст уђе у скупштинску процедуру. Такав закон потребан је да би се у будућности спречила кршења људских права, да би се исправиле неправде, да би се историчарима омогућило да проуче прошлост и да се људима који су се огрешили о закон забрани да обављају јавне функције.

Докле се стигло са изменама Закона о рехабилитацији Равногораца и резолуцијом о осуди комунистичког тоталитарног режима у бившој Југославији?

Донет је пре четири године Закон о рехабилитацији који омогућава укидање пресуда донетих из идеолошких и политичких разлога. Међутим, закон је фаличан, јер не омогућава материјално обештећење за невино осуђене. Зато је потребна измена Закона о рехабилитацији која ће омогућити и остваривање материјалне накнаде према рехабилитованима, а који су претрпели тешке последице због неправедног лишења слободе, физичке тортуре, олтимања имовине, нарушеног здравља, ономогућавања школовања и запослења, одузимања личних и грађанских права... Радна група је припремила текст тих измена, чека се да предлог уђе у процедуру.


Што се тиче Резолуције о осуди злочина комунистичког тоталитарног режима у бившој Југославији верујем да ће се и тај документ наћи пред посланицима. Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета упутила је званичан предлог председници парламента да се расправа о Резолуцији уврсти у дневни ред. Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је 25. јануара 2006. године Резолуцију 1481, под називом „Потреба за међународном осудом злочина тоталитарних комунистичких режима“, у којој су позване све комунистичке или пост-комунистичке партије да у својим земљама, ако то досад нису учиниле, поново процене историју комунизма и своју сопствену прошлост, јасно се дистанцирају од злочина почињених од стране тоталитарних комунистичких режима и недвосмислено их осуде.


У овој Резолуцији, коју је потребно да усвоји и наш парламент, истиче се да „тоталитарни комунистички режими који су владали у средњој и источној Европи у прошлом веку, а који су још на власти у неколико земаља света, били су, без изузетка, обележени тешким кршењима људских права. Та кршења су се разликовала у зависности од културе тих земаља и њиховог историјског развоја, а укључивала су појединачна и колективна убиства и ликвидације, смрт у концентрационим логорима, изгладњивања, депортације, мучења, присилни рад и друге облике масовног физичког терора; прогоне на етничкој и верској основи, повреду слободе савести, мисли и изражавања, слободе штампе, као и недостатак политичког плурализма.

Ко их блокира?

Блокирају их они који не желе да Србија буде правна, уређена и европска држава.

Шта је са изједначавањем права учесника Другог светског рата?

Посланици СПО предложиће ових дана измене Закона о правима бораца, војних инвалида и њихових породица, да би се отклонила блокада у примени Закона који је требало да изједначи у правима партизане и Равногорце. Промена се односи на Комисију, у коју је СУБНОР, поред Скупштине Србије, требало да одреди своје представнике, а ова организација то одбија. То је пуних пет година онемогућавало да, макар један Равногорац, оствари право на пензију. Зато предлажемо да, уместо СУБНОР-а, Влада Србије и Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета одреде представнике у Комисију која ће одлучивати о захтевима Равногораца.

Докле се стигло са тражењем гроба ђенерала Драже Михаиловића и зна ли се где је уопште сахрањен?

Члан сам Државне комисије за откривање генераловог гроба. Уверен сам да ћемо пронаћи гроб генерала и томе смо све ближи. Остало је да се саслушају још неки сведоци, па да почне откопавање на Аци Циганлији.

Каква је по вашем мишљењу била Дражина историјска улога?

Дража је носилац највиших војних одликовања САД и Француске. Хари Труман и Шарл де Гол знали су добро кога одликују за допринос победи над нацизмом. Он је оличење најбољих људских и војничких особина нашег народа. Био је јунак у балканским ратовима и Првом светском рату. Повео је први у Европи отпор против нацистичке Немачке. Супротставио се комунистичкој пошасти. Остао да краја уз свој народ, не желећи да оде у политичку емиграцију. Борио се за западне демократске вредности. Да је победио Србија би била одавно у Европској унији.

А Титова?

Броз је у Првом светском рату починио злочине у Јадру и Мачви над Србима, због чега је као аустријски поднаредник добио и орден за учешће у бици на Церу. Он је из свог Загорја дошао 1941. у Србију да изазове братоубилачки рат и страшне окупаторске одмазде над српским цивилним становништвом. Одговоран је за масовне злочине, почињене одмах после „црвеног октобра“ 1944. године, који је био црвен због проливене крви невино убијених у „комунистичком термидору“. Такозвани ослободиоци највише су људе ослобађали од њихове поштено стечене имовине, али и од живота. Процењује се да је на подручју целе бивше Југославије без поштеног суђења, или без било какве судске одлуке, ликвидирано неколико стотина хиљада људи, а само у Србији више од 80 хиљада. У првим послератним годинама више од пет милиона људи, према признању тадашњег министра полиције Александра Ранковића, прошло је кроз затворе и тортуру Озне, КНОЈ-а и других полицијских и параполицијских органа.


Брозов режим који је успостављен 1944. године, за ратне злочинце, или неподобне, прогласио је и неке од највећих умова српског народа: владику Николаја Велимировића, највећег српског правника Слободана Јовановића, књижевнике Драгишу Васића и Јована Дучића.


Комунисти су организовали зверска мучења и страдања хиљада људи у концентрационом логору на Голом отоку, и то највише Срба из Србије и Црне Горе, насилно су одузимали имовину уништавали привреду и село и мучили српске домаћине. Прогањали су Српску православну цркву, њене свештенике, монахе и вернике, забранили су изградње храмова, обележавање верских празника и слободно исповедање вере. Због тога је настала духовна пустош која и данас влада у душама многих.



*****


http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=216&Itemid=1


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

No comments:

Post a Comment