Wednesday, August 04, 2010

66 година од мисије Халјард 1944-2010 // Припремио: Новица Стевановић

Novica Stevanovic

*****
From: Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета

66 година од мисије Халјард – највеће спасилачке операције у Другом светском рату у Србији


Равногорска Друга победа

Припремио:
Генералштабни пуковник у пензији
Новица Стевановић
August 4, 2010

Ако је Равногорска прва победа – војни допринос у сламању немачког афричког корпуса 1942. године, у чему се истакао генерал Михаиловић командујући у Савезничкој противосовинско-логистичкој операцији (друга половина 1941 – прва половина 1943) спречавајући на тај начин снабдевање Ромелових снага комуникацијама преко Балкана, онда спасавање на стотине америчких пилота у својеврсној операцији Халјард (август – децембар 1944. када је укупно евакуисано 512 ваздухопловаца) пошто су им Британци окренули леђа, као и команданту Југословенске војске, зато што би рекли истину да ЈВУО није колаборационистичка и да Ђенерал није издајник, може се назвати – Другом равногорском победом.

Занимљиво је да је та победа извојевана у времену када су Савезници увелико водили Специјалну операцију за ликвидацију ЈВУО и да којим случајем генерал Михаиловић није обавестио југословенског амбасадора у Вашингтону Константина Фотића о америчким ваздухопловцима који чекају на избављење из Србије, већина би их доживела судбину британског мајора Теренса Атертона, кога су после напуштања Титовог штабу у Босни ликвидирали југословенски партизани да би спречили сведочење о сарадњи југословенских комуниста и хрватских нациста усташа.

Све је почело на истеку зиме 1944. године када је генерал Михаиловић у предузимању мера против Савезничке специјалне операције за ликвидацију ЈВУО (почетак: раздајање пуковника Сајца од бригадног генерала Армстронга октобра 1943) наредио комнданту 1. равногорског корпуса капетану Вучковићу: "Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте на непријатељској територији, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посада се спасава искакањем. Спашени авијатичари из свих крајева земље биће упућени Вама. Припремите заштиту, снабдевање и евакуацију истих".

Капетан Вучковић имао је у свом саставу инжењера Николу Веркића, и поверио му задатак изградње аеродрома на голој заравни званој Галовића брдо. Због тајности радило се ноћу и крајем марта капетан је известио генерала да је импровизовани аеродром завршен. Међутим, Британци који су били у Дражином штабу, оценили су да је стаза кратка, па је тако прва група спасених пилота, средином априла, уз помоћ водича Фрање Сеничара, кренула ка Јадрану.

Али, када је на захтев британске владе требало евакуисати чланове војних мисија, које је Дирекција за специјалне операције (СОЕ) опозвала из Штаба ВК ЈВУО, испоставило се да аеродром ипак може послужити сврси па су ноћу 29. маја 1944. амерички авиони слетели први пут на тло окупиране Србије и евакуисали у Италију око 60 лица. Два дана касније (31. мај 1944) пребачени су у Италију и шеф британске војне мисије бригадни генерал Армстронг и др Живко Топаловић, председник Југословенске демократске народне заједнице, коме је генерал Михаиловић дао у задатак да обавештава све савезничке инстанце о "забуни" према ЈВУО и разобличи пропагандни трик и лажи да је Михаиловић "издајник и колаборациониста и да четници секу уши пилотима пре него што их предају Немцима".

Потом је престала свака комуникација између Савезника и генерала Михаиловића иако је он рачунао на војничку част савезничких генерала и да ће у завршним операцијама на Балкану укључити и ЈВУО.

У Међувремену су у Штабу ВК припадници Равногорског покрета доводили савезничке ваздухопловце. На позиве за евакуацију савезничком линијом командовања (Равна гора – Бари) није било одговора. Стога се генерал Михаиловић одлучио и на други корак: обавестио је југословенског амбасадора Фотића у Вашингтону о том проблему. Изгледало је да ће идеја уродити плодом јер је Михаиловић тиме отворио радио-канал којим су се – синови јављали родитељима да су у животу – о чему је убрзо био информисан и председник Рузвелт. Негде у исто време о том случају Рузвелта је службено обавестио и шеф америчке обавештајне службе (ОСС) генерал Донован побуђен упорношћу извештајима својих потчињених старешина у Италији (капетани Џорџ Вујнович, шеф службе ОСС у Барију и Џорџ Мусулин, вођа мисије у Југосалвији који се био вратио крајем маја). Рузвелт је дао сагласност па је 14. јула 1944. генерал Икер, командант савезничких ваздухопловних снага за Медитеран, потписао документ на основу кога је формирана Јединица за спасавање посада авиона (Air Crew Rescure Unit) па је тако настала мисија Халјард – својевсрсни ваздушни мост Прањани – Бари уклапајући се у свеукупне напоре Штба врховне команде и југословенског ЦНК да се заустави Савезничка специјална операција.

Међутим, то није било довољно: британски одсек СОЕ у Барију није одустајао од свог циља (саботажа евакуације пилота и лишавање нежељених сведока о ЈВУО и генералу Михаиловићу) па је тако шеф новонастале мисије капетан Мусулин готово пет пута узалудно летео ка Галовића аеродрому и умало није изгубио главу.

Испоставило се да је тај британски одсек, у којем је био Џејмс Клугман (касније откривен као шести члан Кембриџке петорке који су све време рата радили за совјетску обавештајну службу) био јачи и од Рузвелта. Али, с друге стране, ни амерички ваздухопловци нису седели скрштених руку па су после наређења генерала Михаиловића командантима корпуса да им се обезбеде делови радио-апарата из срушених авиона најзад склопили једну радио станицу. Тако је, најзад, успостављена веза с 15. ВАК-ом (претпостављена команда) и из игре искључен британски СОЕ. Трочлана екипа мисије (Мусулин, Рајачић и Џибилијан) је 2. августа десантирала код Прањана и после дораде аеродрома за још око 80 метара, започела је евакуација савезничких ваздухопловаца. Тако је до 10. августа укупно евакуисано 241 амерички пилот, 6 Британаца, 4 Француза, 9 Италијана и 12 Руса.

Међутим, мисија Халјард, која је требала да траје 2-3 недеље, потрајала је шест месеци, а за то време евакуисано 432 америчка пилота и 80 припадника посада из других савезничких војски. Тако је укупан број спасених лица био 512 а да притом није изгубљен ни један живот.

Месец дана касније (30. јануар 1945) амерички војници и филипинске оружане снаге ослободили су 511 војника из логора за ратне заробљенике у близини Кабанатуана (Филипини), па је тако за војника више Халјард била највећа спасилачка мисија у Другом светском рату о којој се готово ћутало док су трајали "гвоздена завеса" и "хладни рат".

Занимљиво је шта је то што британски СОЕ није желео да се чује из уста непосредних сведока, савезничких пилота о ЈВУО и генералу Михаиловићу.

Амерички, и други, ваздухопловци били су непожељни као сведоци јер би говорећи истину негирали службену "истину" која је представљала генерала Михаиловића као издајника и окупаторског колаборационара и да савезничке војнике испоручује Немцима и на тај начин ометали Черчилову замену Ђенерала партизанским командантом Титом.

Наредник Гас Браун (Лалинга, Тексас), један од чланова посаде првог авиона обореног над Југославијом: "За пет и по месеци нисам присуствовао ниједном сусрету с Немцима који је био пријатељски. Једино што сам видео биле су борбе с њима."

Поручник Мерил Вокер (Комптон, Калифорнија) био је у авиону који се присилно спустио близу варошице Рудник, 40 миља јужно од Београда. Он је причао: "Онога дана када смо се присилно спустили, два човека остала су нам заробљена у авиону. Пре него што смо успели да их ослободимо наишла је немачка патрола, која је покушала да нас зароби, али су четници одбијали њене нападе све док нисмо извукли наше људе из авиона. Борба је била жестока... Знам да су четници имали губитке..."

Наредник Лиланд Портер (Лексингтона, Кентаки), члан посаде авиона обореног недалеко од Београда, по повратку са задатка 9. септембра 1944, дао је следећу изјаву: "Немци стационирани на оближњој железничкој станици покушали су да нас отму четницима. Уследила је борба. Погинули су један четник и четири Немаца. Четници су заробили шест Немаца".

Поручник Ричард Фелман, навигатор у посади бомбардера, сећа се предавања одржаног пре поласка у напад на Плоешти јула 1944. Тада им је речено да су партизани добри, а четници зли момци који имају незгодан обичај да савезничким пилотима одсеку уши пре него их предају Немцима. У једном чланку описујући своја искуства, он каже: "У тренутку ме је окружила група од 20 сељака – ту су били људи, жене, деца. Нигде црвене звезде. Четници! Речи официра који је држао предавање пред полазак инстинктивно су ми пролетеле кроз главу. Махинално покрих рукама уши да их заштитим. Али њима нису требале моје уши. Подигли су ме на рамена и однели до групице дрвених колиба неких 500 јарди одатле. Ту су ме удобно сместили у једну омању собу."

Наредник Мајк Меккул (Далас, Тексас) навео је да су Немци стрељали 10 талаца зато што су сељаци одбили да открију где се скривају 10 америчких пилота, који су виђени како се спуштају падобранима. Истом приликом Немци су упозорили мештане да ће, уколико се настави са скривањем савезничких пилота, убудуће мере одмазде бити још драстичније.

Огромна већина пилота евакуисана из Србије имала је само речи хвале за српски народ и војску. Вилијам Емет, официр америчког ваздухопловства изјавио је пред Истражном комисијом, у Њујорку 1946, да од преко 200 спасених пилота ниједан није говорио о томе да је неки пилот предат Немцима, или малтретиран, нити да је било сарадње четника с Немцима.

Пилот поручник Џон Скрогс (Канзас Сити, Мисури), када је његов спасилац армијски генерал Михаиловић доспео пред комунистичким судом, осећајући да нешто мора да каже, и бар мало умири своју савест, написао је:

"Оно мало што ја могу да учиним није доста чак ни за камату мог дуга према српском народу. И ја патим заједно са њима у невољи која их је задесила, и боли ме неправда коју им наноси америчка штампа, као и владе Америке и Велике Британије."

После више од шест месеци када је Халјард био окончан, прорадио је новинарски нерв Вашингтон поста стидљиво пишући: "Мистериозна радио-порука, коју су ухватили и забележили радио-оператери РАФ-а у Италији, недавно је довела до спасавања 250 сваезничких пилота, претежно Американаца, који су искочили изнад Балкана..."

Два дана касније, објављено је подуже писмо бившег југословенског амбасадора Фотића у којем је, сем осталог, стајало: "Чак ни ова акција није успела да спречи увредљиве оптужбе против генерала Михаиловића и ја не знам какво му је признање одато за допринос савезничкој победи. Генерал вероватно није ни очекивао било какву захвалност јер је сматрао да ради само оно што му налаже дужност коју има као савезник..."

Поводом те операције одредила су се и два америчка председника. Труман је постхумно (1948) у похвалној наредби уз орден Легије за заслуге највишег степена написао: "Захваљујући неустрашивим напорима његових (Михаиловић) трупа, многи амерички авијатичари били су спасени и безбедно враћени на савезничку страну", док Реган, крајем осамдесетих година прошлог века, закључио је: "Судбина генерала Михаиловића нема само историјски значај – она нас и данас нечему учи. Ниједна западна земља, укључујући САД, не може да се нада да ће победити у својој борби за слободу и опстанак уколико спољној политици, која се темељи на начелу сврсисходности, буде жртвовала храбре саборце..."

Проћи ће деценије пре него што се потврде Ђенералове сумње у интернационалну комунистичку саботажу његове функције командовања у ратним операцијама. Све до 1997, када су Британци скинули ознаку "поверљиво" с ратних извештаја о једној тајној операција у Другом светском рату неће се сагледавати да је до заокрета дошло у великој мери захваљујући једном таквом тиму оперативаца у који је био и Џејмс Клугман (кога је штитила племићка титула за ратне заслуге), чији се долазак у СОЕ поклопио с почетком рада Титове станице Слободна Југославија у Тифлису (СССР).

Петорица с Кембриџа, с којима је Клугман као шести члан чинио круг британских шпијуна који су предавали информације СССР током Другог светског рата, били су: Ким Филби (шеф Совјетске секције за контрашпијунажу у МИ-6), Гај Берџес (секретар заменика британског министра иностраних послова), Ентони Блант (историчар уметности који је радио као дворски кустос), Доналд Маклин (дипломата у Форин офису, а током рата секретар бриатнске амбасаде у Вашингтону) и Џон Кернкрос (обавештајни официр у Центру за дешифровање у Блечли парку). Дакле, сви су они били на високим положајима у влади и уједно и тајни агенти, док Клугман је био шести члан те групе и откривен као последњи (провео две године радећи у Каирском одсеку и 2,5 године у Барију међу особљем Југословенске секције у британској служби СОЕ, као обавештајац и официр за координацију).

Но питање је да ли су они могли остварити одлучујући утицај на британског премијера Черчила у моменту доношењу пресудне одлуке (напуштање генерала Михаиловића) ако је његово било да остварује личну радио-везу с шефом мисје код Тита (Дикин и Маклејн), а ни на памет му није падала таква веза с пуковником Бејлијем и бригадним генералом Армстронгом, шефовима мисије у Дражином штабу.

Тако је савезничка брука једном морала изаћи на видело дајући за право британској списатељици Ребеки Вест, која је писала: "Све више и више како године пролазе увиђам да томе хероју (генерал Михаиловић), кога сте ви дали историји, до данас још нема равна" и владики Николају Велимировићу: "Дража Михаиловић је био легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније."






Припремио:
Генералштабни пуковник у пензији
Новица Стевановић


http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=227&Itemid=1


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

No comments:

Post a Comment